Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Osamnaest godina.
Neće biti rođendanskih svećica, to ja samo odajem počast svom bolu. Tvrdom i dosadnom, teškom kao stena.

Stoji, čuči na mojoj osakaćenoj duši, eto, već toliko. Uporan i stamen, okamenjen protokom vremena. Nije nestao, kako mnogi tvrde. Samo je dobro srastao sa mnom, prilagodio se batu mojih koraka i ritmu disanja.

photo credit: alles-schlumpf

Dok sam tog 2.januara, naivno tinejdžerski smišljala žurku i rođendanske poklone, moja majka je ispustila dušu. Nismo se ni pozdravile. Imala je 38 godina. A ja, četrnaest kada smo postali prijatelji. Za ceo život. Moj bol i ja. U stvari, imala bih, za dva dana.

Nije me pitao, drugarice, jel ti teško da me nosiš. Samo je pao, s visine, i svojim oštrim ivicama mi zgnječio srce. Hodali smo tako, kroz život, ja uvek s osećajem osakaćenosti i tupog kuckanja u dnu srca, on nekada gospodar, nekada jedini koji razume. Plašila sam se da će na tom mestu gde se ugnezdio, gde krvare damari i gde je rastureni dom za moje jadno srce, ostati velika, zjapeća šupljina. Na mestu gde je trebalo da cveta ljubav One.

Ali nije. Taj moj dugogodišnji drug, svojim kamenim obrisima razgazio je moju dušu, načinio je širom i spremnom da se izvrne pred svima, kroz reči. Tako ranjenu podigao me i rekao – živi, to je sve što ti je ostalo.

Prošli smo svašta. Od pada u crnilo i tminu, preko straha laneta zalutalog u šumu punu vukova, depresije pa do ljutnje na nju kako je smela da me ostavi i Boga što mi daje teret koji ne mogu da nosim.

Godinama smo evo već zajedno. Nije taj kamen ispario, samo su moja leđa sad jača. I plašim se u stvari da će jednom da me napusti, da moje suze neće više moći da izliju obrise voljene žene. Koju ni oštre ivice tog kamenog bola nisu uspele da izgrebu iz unutrašnjosti moje duše.

Danas vodim dva anđela za ruku i svako jutro obećam sebi da ću učiniti sve da moja deca odrastu uz mene. Ne dam da se bolna tradicija dečijeg nošenja stenja na duši u mojoj porodici nastavi.

Najviše što možete da učinite za vašu decu dragi prijatelji, to je da ona imaju privilegiju da odrastaju uz vas. Ne zaboravite na to, ukočite malo kroz život…

Nisam baksuz, majke mi, ali ne volim novogodišnje ludilo.

Mene ti datumi vezuju za ružne stvari, neke lične patnje u mom životu, i dugogodišnji razarajući bol. Još ako na to nakačimo bezumnu gužvu, jurnjavu, trošenje para koje nemamo,  isfolirano slavlje i ničim izazvanu euforiju, utisak mi je baš onako … bljutav.

Situacija je malo bolja otkako su se u naš život uselila dva mala „monstera“, jer zbog njih se (nekada i malo silom) vraćam u novogodišnju čaroliju detinjstva. Prija…

Opet u skladu s novogodišnjim ludilom, dobila sam ovih dana gomilu poslovnih novogodišnjih čestitki. Dosadnih i prevaziđenih uglavnom. Dve su mi privukle pažnju. Prva, iako,  chain letter, od kojeg se meni diže kosa na glavi:

je duhovita i originalna, dopala mi se. Tako nešto se i očekuje od kreativaca.

Druga :

mi je ostavila nekakav čudan utisak…nije mi se dojmila. Cela ta kampanja mi se ni idejno ni vizuelno nije dopala, od samog početka, iako je namera možda dobra…  A pogotovo odkako sam i sama angažovana kao volonter u Udruženju Roditelj, jer sam svojim očima videla neverovatne stvari, i pogubila sve iluzije…

Naša čestitka spada u one dosadne, uobičajene. Ali iskrene. Nemamo para za skupe poklone, jer smo ničiji. 

Ko želi stvarno da bude Deda Mraz nek popuni pristupnicu ovde. Članarinu plaća ko i ako može

Ili nek nam se javi ako ume da piše projekte, prevodi, lobira, skuplja pare, pravi bužete, izrađuje sajtove… Mi smo gomila zanesenjaka koja i posle četiri godine misli da MOŽE da svojoj deci stvori bolju 2010. i svaku narednu godinu.

OVAJ novogodišnji chain letter možete da prosleđujete (ako vas ne nervira), i tako ćete nam pomoći!

p.s. privatne želje, neću da spominjem ovaj put. Samo jednu, da moja deca budu zdrava i imaju zdrave roditelje koji će dočekati njihovo odrastanje i beskrajno uživati u tome…

photo credit: tochis

Čini mi se da su prošli vekovi,

a ja još odlutam ponegde sa tobom.

Nevešto pokrivam želju

presrećem je da ne izleti

na moje oči.

Zamine bol, ode sa snima

zemaljski dani teku,

kroz metež i buku.

Ja se zatvorim, prepustim.

Ne slutim.

Čežnjivu sanjam ruku.

Projekat Nezavisnog udruženja novinara Srbije, www.novinari.rs nedavno je predstavlnen javnosti. Kako tvrde  idejni tvorci projekta, u kojem je do sada u bazu podataka  skupljeno oko 4.000 novinara i medijskih radnika u Srbiji , ambicija im je da baza preraste u “alternativnu berzu rada za novinare”. 

Ma koliko lično navijala da se naša profesija digne iz nogdauna pre nego što odbrojavanje stigne do deset, bojim se da će ta zamisao u praksi ići malo teže. Moram ovde da iznesem neke svoje nedoumice,  baš me zanima da li će se ispostaviti kao tačne posle nekoliko meseci:

photo credit: carlos.a.martinez

-        (Opet) loš PR -  Kao novinar, imam veoma malo informacija o čitavom projektu, pa čak ne znam ni gde se to novinari mogu prijaviti (pretpostavljam da treba da se jave NUNS-u, ali da li to važi i ako nisu članovi ovog strukovnog Udruženja). Preko svoje kompanije nisam dobila nikakvu informaciju,  jedine info koje imam su iz online medija. A čini mi se, da bi baza imala smisao, više treba ubeđivati potencijalne poslodavce nego kukavne novinare.

-          SEKA je dodatno srozala finansijsku, moralnu i profesionalnu situaciju novinara u Srbiji. Danas je veoma teško održati bilo kakav novinarski posao, prinuđeni smo da prihvatamo kompromise,  užasno smo potplaćeni , bez mogućnosti da svoje karijere zaista profesionalno vodimo.  Lepo je zamišljeno da  ova baza podataka, prema sposobnostima, školskoj spremi, iskustvu i  specijalizaciji bude dostupna urednicima i vlasnicima medijskih kuća, ali izražavam sumnju da će to odjednom da bude način za biranje kadrova – stare, “proverene” metode se teško iskorenjuju, a ova nova praksa teško će zaživeti bez adekvatne podrške, pa čak i s njom. Navike se teeeško menjaju.

-          Nije mi najjasnije za šta će ta baza konkretno doprineti, osim eventualnog angažovanja nezaposlenih novinara  – kojih je ionako previše, naročito ako se uzmu u obzir “honorarci” kategorija koju zakon ne poznaje, ali je redakcijska praksa maksimalno zloupotrebljava.  Lepo je ako budemo znali da u Srbiji ima baš toliko novinara, ali to će nam olakšati samo da znamo koliko je potencijalno gladnih usta.

-          Veoma mi se dopada ideja (nadam se da neće ostati samo ideja) o korišćenju baze za organizovanje  profesionalnog usavršavanja, seminara i sličnih stvari. To je ono što našoj profesiji jako fali!  Moramo da se menjamo u hodu, ali ni u ludilu poslodave ne zanima da ulaže u nas (ovo pišem samo iz ličnog iskustva), prepušteni  smoličnoj inicijativi,snalaženju i odgovornosti ( uz naše prazne buđelare, izbora ostaje tako malo)… Kao neko ko prethodnih 8 godina prati zdravstvo i socijalne probleme, znam  kako sam sve morala da se snalazim da bih pred bilo kog lekara mogla da izađem kao  ravnopravan i kompetentan sagovornik.

-          Pohvalno je što je baza urađena u skladu s propisima o zaštiti informacija, pa bi jedini javno dostupan kontakt trebalo da bude e mail adresa (mada lično svoje kontakte javno objavljujem ,smatram da propisi treba da se poštuju)

Dok čekamo da  vidimo da li će i na koji način zaživeti ideja, morma da vam priznam da me strašno iritira što je  i nekoliko dana posle  predstavljanja projekta u javnosti, i dalje je uključena redirekcija  -kada ukucate www.novinari.rs automatski vas prebacuje na NUNS-ov sajt, gde nema gotovo nijedne reči o projektu…

Znate li kada sam se osetila najjadnije u  životu?

Dok  sam premorena i s nabreklim dojkama iz kojih moja tek rođena devojčica nije mogla ni umela da izvuče mleko, neutešna, sama i pod udarom hormona čekala na vratima sobe u „Narodnom frontu“, dok je nardkana sestra ušla i krenula da se izdire na mene:

Kakva si ti majka kad ne umeš da utešiš svoje dete?

Otela mi je Janu, naklukala je adaptiranim mlekom, tutnula mi je nazad, okrenula se na peti, i odmarširala niz hodnik.

Bila sam samo jedna od nesrećnica koja je mislila da „Bejbi frendli“ znači pomaganje mami i bebi da lepo zajedno krenu u život, nauče da doje i paze se. Naravno, mogu sad da vam kažem da „Bejbi frendli“ u Srbiji ne postoji!

A to su konačno zvanično obznanile i nezavisne evaluatorke, koje je UNICEF platio da dođu i vide šta je to u Srbiji što se u teoriji zove „Bejbi frendli“ a u praksi nema ni B.

Usvojla je taj izveštaj Radna grupa ministarstva zdravlja, u koju su se, gle čuda dosetili da zovu predstavnike NVO  – Majku hrabrost, Bebac i Udruženje RODITELJ. Naše zajedničko saopštenje možete da pročitate ovde, kao i kompletan izveštaj Ženevjev Beker i Elizabete Zisovske, koje su obišle srpska porodilišta i videle kako izgleda „Unfriendly baby friendly“  u  Srbiji.

A ja sam još, ljudi moji odlično prošla! Oba puta porađali su me doktori koje poznajem, jer sam (zlo)upotrebila novinarska poznanstva i saradnju s lekarima, koji su mi pak zauzvrat na porođaju persirali, oslovljavali me imenom, uopšteno, tretirali me kao ljudsko biće. Čak je i sestrama odmah sugerisano da je to naša… novinarka, da im bude kristalno jasno da za svako sranje mogu da završe u novinama.  Izbegla sam i ponižavajuće  kolektivno širenje nogu  da se pregleda rana, i pregled koji kao mesari da rade (svaka čast mesarima, da se ne uvrede).

Plus, vodila sam sa sobom „bodigarda“ moju sigurnost i snagu, mog Mikija,– jer sam bukvalno  išla logikom, ono što ne može bespomoćna žena na stolu, sigurno može poluuračunljiv budući tata!

A kako su prolazile mnoge žene, same, ostavljene, ponižene i zaboravljene, možete da pročitate širom interneta, da čujete od prijateljica, evo i ovde na jednom mestu. A kako to izgleda u svetu, pogledajte ovde.

Dakle, sadašnje i buduće mame, ako vam neko kaže da ste bile u „bejbi frendliju“, znajte da su vas slagali. Jer „Bejbi frendli u Srbiji ne postoji“. – Evo pogledajte  šta je „bejbi frendli“ i koji su to koraci (koji uglavnom NE KOŠTAJU) koji bolnicu čine prijateljima majke i beba

I biću slobodna da kažem i zašto u Srbiji nema BF – jer se većini lekara i medicinskog osoblja (čast svetlim izuzecima koji samo potrvđuju pravilo)    j-e-b-e za b-e-b-e!

Jer bi im dosledna primena „bejbi frendlija“, koja podrazumeva da su mama i beba centar sveta a ne nadobudni doktor i nadrndana sestra, da se majci pomogne da nauci da doji, da sestre obilaze i pomazu majkama, da se ohrabruje dovodjenje druge osobe na porođaj, sve to bi im direktno izbilo pare iz ruku! Jer ako su ljubazni i fini po „difoltu“, čemu onda toliko uzimanje para, čemu onda silna „čašćavanja“ što je doktor , eto uradio ono što mu je posao, za šta prima platu i za šta se zakleo Hipokratu?

Zato su, cenim direktori naših najvećih porodilišta su od 4 ili 5 sastanaka Radne grupe došli samo na jedan a i tada hukćući i uzdišući kako imaju pametnija posla. Jer u nama, mamama, vide novčanice, za koje je poželjjno0 da ćute, što manje pitaju i što pre se čiste iz porodilišta.

E pa, čini mi se da ćemo se ’ćerati još!  Jer mi u zalogu imamo ono najvrednije što smo stvorili i za šta nam ništa nije teško da učinimo. Pa hajde, ko će s tim da se meri!

p.s. Svi oni koji osećaju da bi kao građani i građanke trebalo nešto da urade, kažu ili pomognu, nek se jave na info@roditelj.org

Ako želite da prijavite  da je neko prema vama postupao drugačije od onog što kao majka zaslužujete,  ili žečlite da ispričate svoju priču, javite nam se!Nevladine organizacije, to je sigurno neće izigravati ikebanu u toj radnoj grupi, to je sigurno. A sve što možete da kažete ili uradite a da Srbija jednog dana stvarno dočekuje bebe na svet prijateljski, tu smo!

Danas je Međunarodni dan ljudskih prava.  Pre 51 godinu Generalna skupština UN donela je Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima. Njena suština je već u prvom članu

- Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni drugima da postupaju u duhu bratstva.-

Ljudska prava, my ass (u nedostatku boljeg izraza)!

I dalje smo vrlo nejednaki, neki su potlačeni, neki nemaju ‘leba da jedu, neki gde da spavaju i dalje možeš da dobiješ batine i izgubiš glavu ako drugalije voliš, misliš, ako misliš u uopšte misliš. Svuda u svetu, univerzalno.

A kod nas, naročito. Evo na primer sloboda mišljenja i profesionalna sloboda.  Brankica Stanković, i ekipa Insajdera osetila je na svojoj koži toleranciju i ljudska prava na delu.   

Svašta se tu zbivalo prethodnih dana, posle emitovanja epizode emisije koja je u jednu rečenicu spojila, državu, nemoć i huligane. I onda se „kmeči“ sa svih strana – Zaštitite novinare! Zaštitite novinare! Pre nego još neki završi na groblju. Kao Ćuruvija, kao Pantić, Kao Dada Vujasinović. I šta misli obični mali građanin, kojem se fućka i za Univerzalnu deklaraciju podjednako kao za istraživačko novinarstvo.

- Dobra je ta Brankica Stanković.  Baš to izgleda nekako glamurozno i nalik na strip ili dobar triler – pričaš sa „proverenim izvorima“, brljaš po dokumentaciji, sastavljaš „pazl“ od nepoznatih i poznatih u jednačini i sve to upakuješ u priču koja otvara društveni problem, rak ranu, koja pljuje po nepodobštinama našeg jadnog, izmučenog anesteziranog društva. I onda gle, neke pretnje, pa policija bi da je malo štiti, što u ovoj zemlji znači da si skoro pa VIP -

I dok sedimo u svojim udobnim foteljama i pratimo sitkome i smeh zveči po našim sablasno praznim životima, čekamo da nam neke Brankice reše problem. I kad se tako neka, kako je krstiše „karijeristkinja“ drzne da pokaže da je govno govno, opet će se nači neki koji će reći da, ovo naše, manje smrdi… O.k. Posle nekoliko dana grenuli su horski vapaji – Zaštitite novinare (koji sada zvanično imaju zakonski razlog da traže zaštitu), Brankica je dobila policijsko obezbeđenje, pohapšeni su neki likovi. Ali koji?

Slika by http://srbijanet.rs

Nekoliko bezbradih klinaca koji su pisali po Fejsbuku  (Facebook) misleći da pišu po tarabi? Fejsbuk fakat jeste taraba, samo što ta taraba ima IP ili ti masni trag farbe koji se vuče pravo do udobne fotelje iz koje su onako „muški“ i „hrabro“ pominjali nož, klanje, smrt i ubijanje. Ili karanje – kao što neki drugi slinavi nevaspitanci rekoše Bojani Maljević pre neki dan, nazivajući je „Brankičinom drugaricom“.

Jedino pozitivno u tome je što konačno i „vlas’“ počinje da primećuje čitav online svet koji postoji mimo njih. Ako se ne varam, ovo je prvo pravo hapšenje s Fejsbuka još od slučaja pedofila. A gde je u svemu tome sud, pravo, pravda? Autorka Insajdera je otvarala mnoge druge škakljive teme, pa nije morala da radi pod policijskom pratnjom. Što govori da se država malo igra toplo hladno i deli vaspitne packe blentavim klincima koji žive u pogrešnom filmu. Ali ove glavne, baje (koji su često sasvim lepo infiltrirani u raznim sistemima s raznim članskim kartama), njih niko ne dira. Ne zna se kad će opet da zatrebaju.

I šta koji moj ja treba da radim. Da se učlanim na grupu na Fejsbuku, idem i pištim okolo, protestujem? Neću više da ni minut. Dosta je, 13 godina to radim. Hoću da ovo moje srpsko, novinarsko dupe štiti ova zemlja, ova vlada, pravna država i sudovi. Hoću da primenjuju Univerzalnu deklaraciju o pravima, kad su je već ratifikovali. Ako ne mogu, nek kažu nesposobni smo, ajmo opet pod Turke, ili ajd da uvezemo Japance, samo me pustite više praznih priča - „tresla se gora, rodio se miš“ .

foto by  h.koppdelaney

Uzalud se trudim da zaplačem,
izmislim suze,
i operem krvave ruke.

Neka ih ovako.
Volim da gledam tamno crvenu boju.
U glavi čujem jasno,
drugačije zvuke
gore od onih koje izgovara svako.
Poštuju svi beskrajnu pritvornost moju
dobri se licemerima dive.
Oni ne smeju, a ja znam
jadnima da se dodvoravam,
nemaju hrabrosti da po mojim merilima žive.

I zato stojim, skrušeno, ovde,
čekam zvuk sopstvenog mača,
još držim ga u ruci
dok drugi izigravaju dželata,
a ni sami nemaju slobode.

Iz svakog pokolja izlazim sve jača,
kao što su i zvuci u glavi, što me vode.
Ja sam gospodar vaših života
i trudim se da plačem
dok vam pred nosom zatvaram vrata
i stiskam vaš odraz u krvavoj ruci.

No related posts.

Slika by poetry

Da li znate šta je zajedničko Gornjem Milanovcu, Boru, Aleksincu i Vranju? Ako stanovnici ovih mesta u Srbiji požele da – kupe knjigu, moraće do prve knjižare  da skoknu do drugog grada!Neki čak i da naprave krug od stotinak kilometara, jer, na primer, u čitavoj Timočkoj krajini, gde živi oko 100.000 stanovnika nema mesta za knjigoljupce.

Dok Vranje ima dva fakulteta i nijednu knjižaru! Valjda će budući akademski građani da niču ko pečurke posle kiše i umesto umnim rečima zalivaće ih nekim instant konglomeratom sažvakanog i prerađenog znanja i iskustva, koji će im davati intravenozno, pa ne moraju uopšte da čitaju, ni da takvu budalastu naviku stiču?

Ova me je vest moram priznati uzdramala mnogo više od nekih dnevno političkih igrarija i zajebancija preko naših pleća. Nisam ja ni do sada tripovala sa su stanovnici Srbije načitani, prosvećeni i da na spavanje obavezno idu s knjigom pod miškom. Ni da se u lokalnim birtijama umesto merenja silikona neke pevaljke i pretresanja lažnih obećanja političara, raspravlja o pesničkom izrazu Vaska Pope ili aktuelnosti Pekićevog Besnila. Nije ni u „prestonici“ mnogo bolje.  Nemam ja iluzija da knjige menjaju stvarnost. Ali sam, moram priznati bila uljuljkana u krugu.  Svom krugu, poznanika, prijatelja, kolega i drugara, koji, uprkos svemu čitaju – dnevnu štampu, periodiku, beletristiku, stručne knjige, e books, blogove, bilo šta, ali – Č I T A J U. Možda ne koliko u studentkim danima (iskusila sam više puta kako je teško uneti se u najpitkiju knjižicu ako si spavao četiri sata ili te čeka važan dan na poslu). Kupuju knjige (ne samo na kiosku) i o pročitanom čak i pričaju.

Pitanje da li je knjiga roba, mnogo puta je prežvakano i online i offline.  Zagovornici oba stanovišta mogu, ali ne moraju da imaju pravo. Ali sam sigurna da je dobar puta ka totalnom (samo) uništenju i ono malo pismenosti, zdravog razuma i kritičkog mišljenja popločan stavljanjem zlatnog ključa na slobodu izbora i mogućnost, mandaljenjem ono malo preostalih knjižara u našim, srpskim gradićima. Jer, knjiga je jedan od retkih medija koji ne daje za pravo našoj lenjosti. Za razliku od sitno sažvakanog sadržaja na televiziji, u novinama, tuđemislećih, gotovih gromada misli i stavova koje možemo tako uglancane da preuzmemo, knjiga tera (bez obzira na težinu sadržaja) da uključiš sive ćelije, da zamišljaš, maštaš, da mućneš glavom. Kombinacije slova deluju nekada na nas jače od omamljujućih sredstava, guraju nas da onu treću, neizrećenu dimenziju izmaštamo.

A opet, nisu li biblioteke tu? Nema li čari ono polagano šećkanje između “rafova” na kojima su poređani najslasniji komadi duševne hrane, od onih bajatih, ali savršeno očuvanih i jestivih, pa do novijih (može biti malo bezukusnih i tvrdih, ali opet, nekom značajnih) komada? Da, tu su biblioteke, lepo je biti “drug član”, ali ne može ništa da nadomesti miris sveže štampe i fine prašine uokviren u korice koje se sijaju. Ni iščekivanje da čaj ili kafa budu gotovi, pa da se krene u avanturu čitanja.

Pitaće se neko, šta će knjige narodu koji je prema istraživanjima većinski funkionalno nepismen, gde je palac još uvek deo pismene korespodencije a sricanje čitalački “stil”?

Dok ima izbora, ima i slobode, a i nade da će neko po slobodnom izbodu svojevoljno čak da se odpupre sopstvenom krugu. I izađe iz njega. Zatvaranje knjižara, ma koliko bilo vođeno čisto ekonomskim (jer uništeni vlasnici ne mogu da reše jednačinu zakup, plus knjige, plus porez, plus zaposleni) a ne totalitarnim razlozima, u meni izaziva sličnu reakciju – kao da mi je neko zabranio da čitam i vaskoliko književno blago spalio na lokalnom trgu. Jer knjige koje niko ne čita, vaistinu, ne postoje.

p.s. Momenat ohrabrenja, koji mi govori, da je ona (knjiga) žilava stara dama, došao mi je u subotu. U porodičnoj poseti Čačku, na kafi kod brata, zatekla sam bratanca(9) i bratanicu(10) kako srećni pokazuju “ulov” od tog dana – dečje knjige. Kažu, “navadila” ih tetka

p.s. 2 Ako imate prijatelje u gradovima sa ovog spiska, učinite dobro delo. Pitajte šta bi čitali i pošaljite im.

No related posts.

Foto: futureatlas.com

Slučaj je hteo da usred busanja kako se “Svinjskog, meksičkog ni novog gripa“ koji se zvanično zove A (H1N1) ama baš nimalo ne plašim, spostvene reči me klepnuše po glavi. Na slučaju viroze i nikad dokazanih sumnji na ovaj ozloglašeni grip  prethodne dve nedelje u porodici  Radulović može da sasvim lepo da se vide rupe našeg nesrećnog zdravstva u vezi s  pandemijom.

Položili smo test. I ovaj put nesrazmera između kolektivne medijske histerije (koja, čini mi se polako jenjava, ili možda ja samo manje revnosno pratim medije na tu temu) i  nespremnosti i diletantizma zdravstvenog kadra  u prvoj liniji odbrane – primarnom sektoru je zadivljujuća. Ono što se priča i što oni nesrećni epidemiolozi preporučuju i ono što se radi u našim domovima zdravlja nema nikakve veze jedno s drugim. Nebo i zemlja!

Naime, vidi se sasvim jasno da bez obzira na neviđenu medijsku halabuku (koja, sve više sam ubeđena ima svrhu da pred kraj godine zamaja ljude pa ne misle o budžetskom deficitu i rupi u džepovima koja će nastaviti da raste, sve dok  se kroz tu rupu ne slije i ono malo novca za  skupe vakcine od kojih će neko drugi da pokupi kajmak) naše medicinsko osoblje (čast svetlim primerima, izuzecima koji samo potvrđuju paradigmu o kolektivnoj nesposobnosti) nema pojma i NIJE GA BRIGA.

Džaba se, još pre godinu dana govorilo da nismo spremni za moguću pandemiju, kod nas se po običaju sve radi za juče, bez ideje, plana i predvidjanja sledećih koraka.

Najpre hronologija:

U petak 13. (o bem ti simboliku) dobijam prestrašen poziv iz vrtića  da moje prvečne Jana ima temperaturu 37.5 i da je stavljena u izolaciju. Pokupim se s intervjua i trk u vrtić. Kako temperatura nije bila previše visoka, rešim da je ne vodim kod doktora dok ne vidim kako će se odvijati situacija (nisam mama paničar, imam iskustva i želim da poštedim dete dreždanja u čekaonici punoj bolesne dece).  Medjutim Jana ujutro dobija visoku temepraturu, koja ide i do 40,3. Tu đavolju napast ne  uspevamo  nijednom od proverenih i toliko puta korišćenih metoda da skinemo, brojka je zakucala na 40. Vodimo je kod doktora, tim pre što se žali na glavobolju i bolove u nogama.

Dežurna doktorka je pogleda “s vrata” i odmah “ljuljne”  - antibiotik!  Na moju konstataciju koliku temperaturu ima i da je “beštija” užasno tvrdoglava, ne reaguje. Masku inače nosi kao modni detalj oko svog punačkog vrata.

Tja, sad znam zašto kad god mogu dete vodim samo kod naše pedijatrice dr Apuk, jedinog lekara u tom vašljivom zvezdarskom domu zdravlja u kojeg imam apsolutno poverenje. Posle još jedne besane noći  u kojoj sam  bila prinuđena da svoje detence  držim satima umotano u mokar peškir da bi izbegli febrilne konvulzije, u nedelju OPET odemo kod doktora. Srećom, “naša doktorka”. Kaže, žena, ma nije ovo bakterija, gde su gnojni džepovi na ovoliku temepraturu. Da nam uput za krvnu sliku (što je sigurno sigurno). Odradimo mi to – rezultati pokazuju da ipak jeste bakterija (koja se prikačila na virus, objašnjava doktorka).

Ulazak u treći dan nespavanja obeležili smo svečano dobijanjem temperature i moj sinak i ja. Htela sam da mrem, sa sve bolovima u mišićima, užasnom glavoboljom i slabošću koja (pretenciozno) može da se meri samo sa stanjem naše vojske na Vidu posle prepešačene Albanske gologote. Odlazak do toaleta bio je poduhvat dostojan putovanja na Tibet…

Kao šlag na tortu, i moj muž dobija temperaturu. Neću se zadržavati na detaljima, svima je poznato kako naši muževi (čast opet izuzecima) burno podnose svoje bolesti. Mada, ovaj put nije bilo zezanja, pogotovo kada je skala  na toplomeru prešla 40 podeok… Posle šest godina ignorisanja zdravstvene službe (oh baš se pitam zašto), moj Miki se nakani i ode kod doktora. Napre su ga vratili jer je gužva! A zatim je još dva sata odsedeo u čekaonici,  s ogromnom temperaturom i simptomima gripa!

Posle dobar dan, dobio je antibiotike i rečeno mu je da se javi za tri dana – po našoj proceni, toliko čekaju da vide ima li kakvih karakondžula po plućima. Sledeći dani prošli su vrlo maglovito, jer se ne zna kome je bilo gore. Kada je Jani temperatura ušla u 6. dan posetismo lekara i treći put. Već mi se vrzmao po glavi onaj nesrećni slučaj božemeoprosti ignorisanja visoke temperature od strane naših zdravstvenih radnika.

Dobili smo naravno – ANTIBIOTIK! Ovaj put, “konjski” Pancef. Pitam se majku mu, da li ih ove farmaceutske kuće plaćaju po kutiji ili…?

Nekako smo prezdravili, da li od tih silnih antibiotika, da li iz inata, da li zato što je viroza odradila svoje i odlepršala na nove žrtve. Pojma naravno nemamo da li je u pitanju bio čuveni H1N1 (po nekim simptomima bi se reklo da jeste) ili obična jaka viroza. Nije ni bitno.

Ali je sramotno i tužno što za to ni pet para nisu dali oni kojima to TREBA da bude bitno. Koji su, štaviše plaćeni da im bude bitno. Koji plaše jadne, lako zbunjive ljude  preko TV ekrana silnim nepotrebnim inofmacijama . A ne kažu im one neophodne.

Valjda je ovakv pasivnost medicinskog osoblja deo mučne ikonogafije koja i treba da prati epidemiju Novog gripa. Ne može na primer, kao kod ovih Engleza da se odboluje ljudski, nego je valjda poenta  vratiti miševe na svoje mesto da se zaokupe jadom koji ih snađe  a  ne da se zapita – čekaj, a zašto mi našim parama plaćamo skupe kineske vakcine iz treće ruke? Računaju na našu pileću pamet, to je sigurno.

I ministar, koji jadan ne dolazi do daha od „hendlovanja“ situacijom, gađanja izjavama koje nebulozno sustižu i demantuju jedna drugu (kao kad kod Jugoslava Ćosića izjavi da se antivirusni lek tamiflu prodaje u apotekama samo u Norveškoj a ovde ga  pola apoteka valja ispod tezge, al valjda to ne treba da brine ministra), umesto da malo umesto po prijemima i svečanim konferencijama zaređa malo po buđavim domovima zdravlja i vidi kako to njegovo osobolje jedno priča a drugo radii  kako ga boli dope i za grip, i za vakcinu, i za ministra (kivni zbog noćnih dežurstava jer će  pokvariti s mukom stečeni prosek od 3 sata efektivnog rada dnevno) a ponajviše za  – pacijenta. Kao sam samo bila ljubomorna kad pročitah kako se neki ludo zabavljaju do boluju od gripa. Ah, ta izopačena Evropa!

Da rezimiram, ko je prinuđen da s njima ima posla  - kukala mu majka.

Da rezimiram opet  – što se Radulovića tiče, mi smo se pelcovali. I od gripa i od Tomice i njegove svite.

Pozajmljeno od estatenumberfour.wordpress.com

No related posts.

Slika uzeta odavde

Ko se nije selio, ne zna šta je patnja, da parafraziram čuvenu rečenicu iz „Lajanja na zvezde“.  Ne znam stvarno ko mi je kriv. Sloboda izbora nije za mene i to ti je. Dok sam bila ovde, lako mi je bilo da budem ušuškana u početničko zaštitničku lagodnost. Doduše bez mnogo izbora i po principu, nit brige nit pameti.

Ovo nije novinarski blog. Barem nije trebalo da bude. Zamišljen je kao mesto. Htela sam kutak gde cu moći na miru da istresem svoju skribomansku opsesiju. I da postavim svoja piskaranja, jer mi je „sajber spejs“ nekako najzgodniji – premda mi je posao da vešto kombinujem reči, još uvek, posle gotovo tri decenije držanja olovke i dalje imam šizofreno pocepane ideje: stalno negde lebim između nihilističko/samoponištavajućeg stava (niš’ ti ovo mala ne valja, batali) i želje, kad već pišem da to neko pročita i još bolje – da mu se dopadne.

Malo po malo, nisam mogla da odolim svim onim zanimljivim stvarima koje su se zakuvale dok se Bedno piskaralo bavilo menjanjem pelena, bljuckanjem i nunanjem potomstva.

I priznajem, svrbi me tastatura, ma koliko bežala od tih tema.

Iako je to otvorilo novi problem – moj blog mi sa strane glednao liči na nekakvu nabacanu gomilu tekstova, koja na prvi pogled nema veze jedna s drugim. Ali, JA vidim vezu i među stihovima, i pričama i bolnim lekcijama koje učim u Udruženju Roditelj, i „lajavim“ tekstovima koji se tiču novinarstva, medija i (re)volucije na domaćem „veb nebu“ kojoj smo svedoci. Razmišljala sam da možda te meandre jedne iste reke razdvojim u više blogova, ali pitam se čemu to? To sam sve ja, moj digitalni identitet, kome se ne dopada, široko mu internet polje. A tu su i katerogije i tagovi, pa  svako može da izbegne ono što mu je dosadno.

Jasno je da mi se blogovanje osladilo, jel da? Posle anemičnih pokušaja da blogujem, prvi put 2006. drugi put 2007.  ipak se desila „ljubav na treći pogled“. Rešila sam po treći put, da ozbiljno blogujem, pa je red i da se odomaćim. U svojoj prćiji. Dakle, dobrodošli na http://piskaralo.com.

Selidba je potrajala, mnogo više nego što sam mislila. Kućicu imam pre svega zahvaljujući Dinketu i mom kumu Siniši, a moram da se zahvalim i Uroševiću na odgovorima na pitanja.  S obzirom da sam još uvek WP poletarac, kućicu sam sređivala polako, s dosta muke, ali sam uživala. I ponešto naučila. Pri problem je već bio prebacivanje bloga sa blog.rs sistema, jer nije postojao način (bar ga ja nisam našla da se to uradi automatski ili poluautomatski).

Sledeći problem je bio ono što sam na poletku spomenula  -PREviše izbora – na hiljade tema, pluginova, nisam mogla da se odlučim ni šta želim, a kada sam odlučila šta želim, kako da to izvedem. Ogromna mogućnost izbora, morma priznati mene je sludela. Majku mu, kako sam izabrala fakultet, muža, a ne mogu da izaberem kako će mi izgledati blog? Kako bilo, sad sam ovde, nadam se da ćemo se i dalje lepo družiti. Od vas očekujem:

- da uživate

- da komentarišete, bez tapšanja po ramenu (nisam gadljiva na kritiku i stav, naprotiv, sve dok ona ne prelazi onu famoznu crtnu nertpeljivosti i primitivizma)

- da mi prijateljski naznačite ako nešto na blogu ne radi, ne stoji gde treba, ili je ružno, ili vam se prosto ne dopada  :)

DOBRODOŠLI

Slika uzeta odavde

No related posts.