Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Kažu da je trenutno najčitaniji pisac u Srbiji izvesni glumac stranog porekla. On je hodajuća definicija one stare „život piše romane“. Znamo, naravno, o kome se radi. Žarko Laušević, glumac koji je tokom neke, aj’ nek bude trezne noći, u nekom bircuzu imao „blagu primedbu“ na uređivačku politiku ad hoc vokalnog sastava za susednim stolom, pa je najljubaznije pitao konobaricu „Izvinite, šta to slave oni fini momci pa pevaju tako lepo?“. Posle toga je usledila razmena mišljenja koja se završila njegovim strateškim uzmicanjem sa „scene zločina“, na kojoj je ostalo dosta čaura i dva mrtva tela. Onda su usledili, možda i kafkijanski, sudski procesi, malo robije, pa još jedan strateški uzmak, ovoga puta u Ameriku. I sve to pretočeno je u knjigu.

Nova knjiga je, i pre nego što se pojavila, naišla na prihvatanje kod mnogih struktura koji su prepoznali parafrazu naslova u svom poslu: „Kilogram prođe, a tona nikako“, „Kolo prođe, ali tiket nikako“, „Zakon prođe, ali amandman nikako“… I bila je kupovana, a možda i čitana. Vole ljudi da zagrebu tragičnu sudbinu poznatih. Ima nešto čarobno kad nesreća zadesi nekog poznatog, a mi gledamo. Luči se neka supstanca kod nas, običnih smrtnika, dok čeprkamo po zgarištu nečije sudbine.

Onda je usledio ukaz pomilovanja predsednika države. Prema insajderskim informacijama, tiraž knjige „Godina prođe, ali dan nikako“ bio je presudan za želju države da pomogne našem najtrofejnijem, pardon, najčitanijem piscu. A posle pomilovanja usledio je i pasoš sa sve „rum servisom“. Iste večeri kad se na internetu pojavila vest da je naš ministar policije odneo na noge putovnicu autoru pomenutog bestselera, pojavio se i aforizam da je naš pasoš, na skali od „ništa“ do „ljudi ubijaju zbog njega“, odlično rangiran – sa dvostrukim ubistvom.

Kažu očevici, od rane zore redovi ispred „Večernjih novosti“. Čekaju ljudi za pasoš. Pod miškom drže rukopis knjige i dosije. Podnesu zahtev i odu kući da čekaju da im ministar, kao „halo pica“, donese sošku na gajbu.

Jasno mi je da se stvorila pozitivna klima, da su kolege glumci i prijatelji lobirali,… Ipak smo svi uživali u njegovim filmovima i pozorišnim ostvarenjima. Žarko je odličan glumac i kažu da je veliki čovek. Nema sumnje. Nego, misli me vuku na drugu stranu. Šta da je bilo, ne daj bože, obrnuto? Da su manje poznati počinioci izvršili krivično delo lišavanja života, pa su se obreli, bežeći od zakona, u Njujorku, i da, recimo, nemaju talenat da napišu knjigu? Da li bi im se ukazala prilika da se slikaju za biometrijski srpski pasoš? Ne znam. Nisam siguran. Još VIP usluga „halo pasoš„.

Sve ovo može da se posmatra i ovako i onako. I da treba i da ne treba. Predsednik ima pravo da pomiluje i tu nema diskusije. Po zakonu mu je izdat pasoš. Ni to nije sporno. Meni jedino nema smisla da prvi policajac sedne u avion i ode „sav ponosan“ da odnese srpski pasoš dvostrukom ubici. Ne ide.
Mada ima malo i „Mandat prođe, želja nikako“

Izvor: E-Novine

D. B. (80), penzioner iz Beograda, za koga se osnovano sumnja da je imao nameru da podrži Andreja Nikolaidisa ali nije uspeo da pročita njegov tekst u originalu jer je bio zabranjen u srpskoj patriotskoj mejnstrim štampi, pokušao je tokom vikenda da izvrši atentat na gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, paniči “Kurir”! Zanimljivo je da policijski dnevnik “Press” i dalje o svemu ćuti, stavljajući se tako na stranu terorista

Da stvar bude još gora, drski penzioner pokušao je da ubije Đilasa na njegovom kućnom pragu, ali je tragedija sprečena zahvaljujući pribranosti i hrabrosti gradonačelnikovice. Ne kaže se džaba da iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. Još više se ne kaže džaba da kuća ne stoji na zemlji nego na ženi.

D. B, koji osim upozoravajućih inicijala ima i prezime koje se ne završava na -ić, i za koga se pretpostavlja da mu je nadimak Bole, i ranije je nekoliko puta pokušavao da ugrozi gradonačelnika Đilasa, upozorava ekspert za bezbednost blizak Žarku Trebješaninu koji je želeo da ostane anoniman.

“Živim u zgradi pored gradonačelnika, otišao sam da mu se požalim kao komšija. Živim sa suprugom, ona nema penziju, a moja je 44.000 dinara. Smatram da mi je naneta šteta u PIO fondu jer mi s radnim stažom koji imam pripada više. Hteo sam s gradonačelnikom da razgovaram o tome zato što se znamo odranije”, rekao je D. B.

Kako nije mogao da dođe do gradonačelnika, počeo je da prisluškuje da li se otvaraju vrata njegovog stana ne bi li ga tako uhvatio.

“Čuo sam da neko ulazi u stan i otrčao do vrata. Pokušao sam da ih otvorim i shvatio da nisu zaključana. Gurao sam da uđem, međutim, neko je izgleda sa druge strane podmetnuo nogu, te mi nije uspelo. Verovatno je to bila Đilasova supruga, koja se sigurno uplašila. Odustao sam kad su se vrata zatvorila, ali sam se vratio kad sam čuo da se ponovo otvaraju”, objašnjava D. B.

Ovoga puta, nakon što mu se supruga nepovređena vratila sa izviđanja položaja i potpuno siguran da mu život neće biti doveden u pitanje, na vratima se pred penzionerom ukazao, u svoj svojoj arijevskoj lepoti, gradonačelnik Đilas lično. Ubrzo je došla i Dačićeva milicija koja je D. B. odvela u stanicu.

Nakon policijske obrade D. B. je korigovao izjavu.

“Hteo sam ne samo da se požalim na penziju nego i da se lično zahvalim Đilasu za zahvalnicu koju mi je potpisao. Pre šest dana dobio sam zahvalnicu s njegovom slikom, na kojoj piše da mi se gradski odbor DS zahvaljuje na podršci da Beograd bude lepše i bolje mesto za život”, kaže D. B.

O svemu je obavešten i Boris Tadić koji je, nezvanično saznaju e-Novine iz izvora vrlo, vrlo bliskih predsedniku, bez obzira na sudski epilog, obećao pomilovanje Petre Cvijić i najavio njeno angažovanje u zaokruživanju ovog slučaja.

Dobro je poznavao kralja, bar onog koji je nedavno umro; sadašnji zaista i ne vredi mnogo. „Ali to nije nikakvo rasuđivanje, Fabricio“, odgovarao bi Malvika, „Poneki vladar može i ne biti na visini, ali monarhistička ideja i dalje opstaje“. „To je tačno, ali kraljevi koji su ovaploćenje određene ideje ne bi smeli da se generacijama spuštaju ispod određenog nivoa, inače će, dragi rođače, stradati ideja“.
Đ. T. di Lampeduza, Gepard, Beograd 1998, 22.

Ovaj fiktivni dijalog vodi se 1860. godine između dvojice plemića. Nema tu jasnog antimonarhizma, ali izvesna sumnja je već tu. Sama ličnost vladara, ne samo njegova funkcija, odavno je postala važna i svest o tome da se ne bi smelo spuštati „ispod određenog nivoa“ odavno je prevladala nad mističnom snagom osveštanog monarhističkog načela, kako ga u dijalogu sagledava Malvika.

Danas je sasvim opravdano drugačije rezonovati, sa drugog kraja takoreći: samo još retke ličnosti, istinski predstavnici nekih opšteprihvaćenih društvenih vrlina i vrednosti, u stanju su da održavaju u životu jednu antikvarnu ideju protiv koje govore temeljni politički, socijalni i društveni principi. Primera radi, jedan od tih temeljnih principa je – ravnopravnost svih građana. Sama činjenica da monarhija predstavlja najočigledniji vid institucionalizovane neravnopravnosti i rođenjem stečenih političkih i socijalnih privilegija morala bi da bude dovoljna da se sruši ovaj bizarni ostatak prošlosti, uvredljiv za elementarne pojmove ljudskog dostojanstva. Ipak, kao danak tradiciji, čak i u nekim nesumnjivo modernim društvima institucija monarhije opstaje kao svojevrsni istorijski i civilizacijski paradoks, kao tolerisana anomalija. Na sreću, ne i neiskorenjiva.

pročitaj kompletan tekst >>

Piše: Aleksandar Stanković,  Izvor: portaloko.hr

Što je loše u golotinji? Zašto se ljudi srame gologa tijela? Zašto nas vrijeđa pogled na nečiju guzu, leđa ili međunožje? Nikakvog racionalnog odgovora ne nalazim na to pitanje, osim usađenog osjećaja srama koji nosim još od djetinjstva a dobio sam ga od majke i socijalističke zajednice u kojoj sam odrastao. Međutim, kada danas pokušavam odgovoriti na to pitanje, odgovora nema. Majka i socijalistička zajednica krivo su me učili

Lakše bi mi bilo da imam sina. Tada bih po stanu mogao šetati gol. Ovako moram biti odjeven da kćerka u sricanju prvih rečenica na krivom mjestu ne bi rekla nešto neprilično, a ja bio optužen za pedofiliju. Dakle, zbog djeteta imam izvjesni problem u vezi vlastite golotinje, ali zašto isti problem ima Pave Župan Rusković kada (pretpostavljam) nema sitnu dječicu, e to je pitanje!

Zašto je sram biti gol?

Za početak ajmo odmah na temeljno pitanje: Što je loše u golotinji? Zašto se ljudi srame gologa tijela? Zašto nas vrijeđa pogled na nečiju guzu, leđa ili međunožje? Nikakvog racionalnog odgovora ne nalazim na to pitanje, osim usađenog osjećaja srama koji nosim još od djetinjstva a dobio sam ga od majke i socijalističke zajednice u kojoj sam odrastao. Međutim, kada danas pokušavam odgovoriti na to pitanje, odgovora nema. Majka i socijalistička zajednica krivo su me učili.

U međuvremenu sam shvatio da je ishodište lažnog morala stajalište katoličke crkve koja rasplodne organe ljudi tretira sramotnim.

Danas imam sasvim dovoljno godina da takav odgoj tretiram licemjernim, jer nitko na ovome svijetu nije umro zbog pogleda na nečiju guzu ili nečijega pišu. Takvoga nema!

Naravno, sada možete opravdano postaviti pitanje s početka teksta zašto onda pred vlastitim djetetom ne hodam gol, ali kao što rekoh, to je zbog vlastitog dupeta, a ne zbog straha da bi moje dijete moglo imati traumu.

Zašto se bivša Ministrica plaši golih ljudi?

I da se odmah razumijemo: i ja kao i Pave Župan osjećam sram dok na cesti gledam gole ljude, ali to ne znači sam u pravu. Moj sram je pogreška krivog odgoja i bojim se da tu više nema spasa, međutim to ne znači da sam u pravu.

Ja osjećam nelagodu i kada gledam dva muškarca kako se javno ljube. Bilo kakve njihove nježnosti zatekle bi me i vjerojatno natjerale da oborim pogled, ali to je opet moj problem, ne njihov.

Također, osjećao bih sram da se gol šetam trgom Bana Jelačića, međutim s druge strane divim se Tomu Gotovcu što je za ovu naciju učinio tako malo (sablaznio nas vlastitim penisom …) a u stvari tako puno, a to je da nas je natjerao da se suočimo s vlastitom malograđanštinom

A upravo to prezentira Pave Župan Rusković kada govori kako ne želi na Stradunu gledati gole ljude.
Naravno, opravdano će se postaviti pitanje koliko je iz njezine izjave (koja će je stajati funkcije u Dubrovniku) da na Stradunu ne želi gledati gole, mlade, pijane Australce koji povraćaju, korektno izdvajati samo golotinju. Međutim, mene je recimo, upravo to najviše zasmetalo: Zašto se bivša ministrica plaši golih ljudi?

Isprika

Sve drugo jasno je ko dan. Jesu “pijani Australci“ šovinizam? Jesu! Je li Pave Župan radila znanstvenu analizu o tome koja nacija je najpijanija u Dubrovniku ? Nije!

Zašto je smetaju baš MLADI i pijani ljudi, a ne sredovječni ili stari, to također ostaje nepoznato, tako da kada se sve zbroji i oduzme, bivšoj ministrici najpametnije bi bilo pokrivanje ušima i isprika zbog neodmjerene izjave. Tim više, jer sve ono što je Pave Župan do sada radila u životu ne svjedoči da je ikada na bilo koji način bila isključiva ili šovinist, pa bi i isprika bila shvaćena kao potez inteligentne žene.

Andro skidaj se, Australci navalite

I kada se Pave Župan ispriča neka Australci fino dođu, nek slobodno piju do mile volje ako ih to veseli (jer kada će ako ne na odmoru), a policija neka vodi računa o onima koji remete javni red i mir (premda nisu svi pijani turisti agresivni i nisu svi agresivni turisti Australci). Inače, što se tiče gradonačelnika Dubrovnika koji je promptno reagirao na neodmjerenu izjavu neka samo nastavi u tom smjeru.

Neka svojim primjerom upravo on bude taj koji će pokazati da golotinja nije skandalozna.

Neka prvi skine smokvin list sa strateškog mjesta i iskreno progovori o Vićanima, kulturi, kockarnicama, garaži, prometnom kolapsu, golfu, šupku svijeta i sličnim ljepotama.

Dakle, dragi Andro, upravo je ovo trenutak za skidanje gaća bez ikakve bojazni od reakcije okoline. Dubrovčani se sigurno ne plaše golotinje, a što se tiče Pave Župan, nju ionako zanima samo australska čeljad.

Piše: Saša Ilić

Njegova tragička krivica je zapravo uverenje da se država zaista brine o njemu dajući mu dozvolu za nošenje oružja. Istina je zapravo bila drugačija. Žarko Gavrilović i Vojislav Šešelj bili su bezbednosni eksponenti Miloševićeve države, policajac je bio dobri glasnik koji mu je saopštio da kao ugrožena manjina mora da se naoruža. Po tom modelu je Miloševićeva država funkcionisala na svim stranama. Tako su naoružani Srbi u Hrvatskoj, u Bosni i na Kosovu. Bio je to srpski model odbrane manjinskih prava koji je pretvoren i brutalnu agresiju. Biti naoružan u tom trenutku značilo je zapravo prikloniti se naoružanoj većini. A kada su ratovi prošli i zločini počinjeni, krivica je postala samo krivica naoružane “manjine” koja se borila za goli život. Srbija je ostala čista

Eksploatacija ljudske tragedije

„Kao s neba, sa krila dobrog anđela, pala mi je vest da je Žarko Laušević napisao knjigu. I da bi bio voljan da je objavi ovde. „Novosti“ i ja smo mu – prva ponuda. Stresao sam se od tog iznenađenja“. Ovim rečima je Manojlo Vukotić započeo svoj otužni pogovor knjizi sećanja Žarka Lauševića, slavnog glumca, prestupnika i izopštenika iz društva. Reklo bi se da je generalni direktor više nego srećan. Ekstatički je ushićen a oči mu se kao u onim scenama iz crtaća, kada junaci osete mogućnost velike zarade, pretvaraju u dve blicave oznake za dolar. I zaista, tiraž od 200 000 primeraka koji nadmašuje Kusturicu i Dobricu Ćosića zajedno potvrđuje Vukotićevo predviđanje. Ubrzo i čitava javnost počinje da participira u ekstazi generalnog direktora Kompanije „Novosti“. Organizuje se velika promocija u sali Muzeja Jugoslovenske kinoteke, a specijalni efekt proizvodi video klip netom pristigao iz Amerike u kome sâm Žarko Laušević izgovara nekoliko udarnih fragmenata iz svoje knjige, verovatno po izboru samog generalnog direktora.

pročitaj tekst na izvornoj stranici >>

Radoslav Tadić, advokat, generalni punomoćnik Stanka Subotića, pre nekoliko dana uputio je Ustavnom sudu Republike Srbije žalbu za povredu ustavnog prava, povodom izjava ministrice pravde Snežane Malović. Prenosimo najzanimljivije delove ove žalbe

Na sajtu Ministarstva pravde Republike Srbije je objavljena vest da će ministarka pravde, gđa Snežana Malović, 22.11.2011. godine u Institutu Evropa univerziteta u Cirihu održati predavanje sa temom “Borba protiv organizovanog kriminala i korupcije – nacionalne i međunarodne inicijative”. Istaknuto je da će ovu priliku iskoristiti da “predstavi napore i rezultate koje Srbija ostvaruje i nastavlja da postiže u ovoj delikatnoj oblasti”.

Dan nakon održanog predavanja, u dnevnom listu “Blic” od 23.11.2011. god., na str. 4, u članku sa natpisom “Snežana Malović ministarka pravde Srbije”, pod naslovom “Obračun s kriminalom kao prioritet” navedeno je i sledeće: “Ministarka je u Cirihu navela i slučajeve koji su rešeni a važni su za Srbiju i za EU. – Jedan od takvih slučajeva je nedavna presuda Stanku Subotiću Canetu koji je osuđen u odsustvu. On i njegovi saradnici, u cilju pružanja ekonomske podrške Miloševiću i njegovoj vladajućoj eliti, oštetili su budžete brojnih međunarodnih kompanija, kao i zemalja u Evropi – poručila je Snežana Malović.”

Protiv podnosioca ustavne žalbe, Stanka Subotića, vodi se krivični postupak u Višem sudu u Beogradu – Posebno odeljenje, pod br. KP.30/07, zbog krivičnog dela Zloupotreba službenog položaja iz čl. 359. st. 4. u vezi sa st. 1. i 3. Krivičnog zakonika. U vreme kada je ministarka pravde navela presudu protiv podnosioca ustavne žalbe kao primer borbe protiv organizovanog kriminala i kao jedan od slučajeva “koji su rešeni a važni su za Srbiju i EU”, prvostepena presuda protiv Stanka Subotića bila je samo objavljena, a otpravak presude nije bio dostavljen ni okrivljenom ni njegovom braniocu. Radilo se, dakle, o nepravnosnažnoj presudi, a ne o slučaju koji je “rešen”!

Snežana Malović je navedene tvrdnje iznela u funkciji ministarke pravde. Te tvrdnje nisu njeno privatno mišljenje, nego stav najvišeg državnog organa izvršne vlasti čija nadležnost je pravosuđe. Snežana Malović je po funkciji i član Visokog saveta sudstva, koji odlučuje o izboru, razrešenju i napredovanju sudija.

U Ustavu Republike Srbije propisano je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (čl. 34. st. 3). Evropska konvencija (čl. 6. st. 2) i Međunarodni pakt (čl. 14. st. 2) propisuju da svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da bude smatran nevinim, odnosno da za njega važi pretpostavka da je nevin, sve dok se njegova krivica ne dokaže u skladu sa zakonom. U praksi Evropskog suda formiran je stav da se zabrana kršenja pretpostavke nevinosti neposredno i u prvom redu odnosi na izjave javnih lica.

Pročitaj kompletan tekst>>

Izvor: E-NOVINE

Samo nekoliko sati nakon objavljivanja Lukovićevog teksta „Drkate li na drveće koje ćete poseći“, po naredbi rukovodstva Liberalno demokratske partije (LDP), na Facebook-forumima pojavili su se stranački aktivisti da stanu u odbranu Dragana Drvoseka i Jovanović Čede, pomenutih u tekstu na e-novinama. Među žestokim LDP-vojnicima naročito se istakao izvesni Dušan Gamser, nekadašnji član Građanskog saveza, danas nosilac funkcije pod naslovom „internacionalni sekretar LDP“! Prenosimo Gamserove misli na različite teme: kako je Tito bio bandit, kako je Đilas sexy, kako je LDP najbolja partija, kako je Bulevar revolucije bio ugrožen trulim platanima, kako u e-novinama nema ničeg pametnog da se pročita, kako je Šumožder nešto najbolje što Beograd ima! Priceless!

Dušan Gamser: Šta se (Luković) buni zbog Bulevara, koga iz meni nejasnih razloga zove po nekoj revoluciji? Pa Bulevar je obnovljen, i umesto bolesnih posađeni su mladi platani, koji će ga hladiti decenijama. Ali, šta ja pričam, s Perom nema rasprave, on je najpametniji, on se posere na sve, jedino ne znam je li spreman za odgovor istom merom: Pero, idi leči se, odlepio si. A na tvoje e-novine se poserem, jer u njima već dugo nije bilo ničeg pametnog da se pročita.
Dušan Gamser: Možda je Aleksandar Obrenović bio debil, ali Revolucija je bila zločinački poduhvat. I, da se razumemo, nemoj slučajno da mi pripisujete da izjednačavam NOB i Revolucija. Ja govorim o Revoluciji. Komunističkoj. Zvati ulicu po Gulagu, po Poljima smrti, po Pasjim grobljima, Golim otocima, skandalozno je i sramotno. Pa još se hvaliti time, to je vrhunac beščašća.

Dušan Gamser: Drugo, platani jesu bili bolesni, to su utvrdili stručnjaci upućeniji od svih nas zajedno.

Dušan Gamser: Revolucija po kojoj su Tito i njegova banda nazvali Bulevar nije bila bilo koja nego njihova, kojom su ukinuli svaki pluralizam u politici, državi i društvu, hapsili ljude zbog stava, zbog vica, zbog pesme, ubijali ljude iz klasne mržnje, otimali tuđu privatnu svojinu, zabranjivali privredništvo, umetničko i naučno stvaralaštvo, pomagali međunarodni terorizam, sarađivali s najcrnjim diktatorima sveta, itd, itd. Zločinački režim, a ja sad treba da više volim njihovu Revoluciju nego nekog relativno benignog (i možda malo debilnog) kralja Aleksandra Obrenovića. E, neću.

Dušan Gamser: A ti, ako misliš da je sad gore nego devedestih, ako misliš da se i tu baš pomenutu Zvezdarsku šumu tretira gore nego devedesetih, onda si pobesnela od dobrog, pa ne znaš više šta bi. Ne daj bože da se vrate devedesete, pa da vidiš razliku, pa da se kaješ i glavom biješ u zid što si zajedno s ludim Perom popljuvala i ono malo dobrog što je posle 2000 urađeno.

Dušan Gamser: Ma, sve i da sam ja budala, nisam baš tolika da ne vidim kako ste se ostrvili na Đilasa (kome i ja neke stvari zameram, daleko od toga da sam njegov fan), i to baš kad je ovaj digao glas protiv politike I EU i Kosovo, tj. kad je istakao kandidaturu za predvodnika neke drugačije politike. Slučajnost?

Dušan Gamser: Ja nisam DS glasač, ja sam glasač LDP. Ali, nije mi svejedno ko će biti na čelnim pozicijama u DS, stranci od koje očekujem da zajedno s mojoj preuzme odgovornost za državu bar onako kako su preuzeli, s dosta uspeha, odgovornost za Beograd pre tri godine. Ko nije zadovoljan rezultatima, taj je pobesneo, i ponaša se kao razmaženo derište koje će da razbije prethodno dobijene tri igračke samo zato što mu je nedostupna četvrta. Dajte, saberite se malo, shvatite gde živite, šta je realno moguće, pa unutar toga procenjujte.
Dušan Gamser: Kao što rekoh, uopšte nisam fan Đilasa. Samo tvrdim da je najbolje što Beograd ima. Alternativa je Zemun devedesetih (kad je Vučić bio leva ruka gradonačelnika šešelja, a Nikolić desna). leva, ističem

Dušan Gamser: Đilas (zajedno s koalicionim partnerima) je napravio dosta komunalnog reda u Beogradu, ograničio bahatost vozača i pešaka, uredio stotine ulica, obnovio jedan i sagradio drugi most. Uopšte, Beograd je za ove tri godine napredovao više nego za bilo koje tri ne znam otkad. To samo Đilas kao Đilas, a da ne govorim o tome da je Đilas vrh brega u kome je i LDP, koji je toliko uradio za Beograd od juna 2008.

Dušan Gamser: Raseljavanje divljih naselja nije romofobija. Naprotiv, bivši stanovnici tih naselja, ili bar njihova deca, sad imaju bolje uslove. S druge strane, noćna prohibicija (zabrana prodaja alkohola posle 22h) je izrazito anti-liberalna mera, tipičan primer državne samovolje i paternalizma, za koju nema opravdanja. Slično je i sa ograničavanjem rada kafana, to nije štetno samo po turizam, nego i po ljudske slobode, koje su važnije od sveg turizma zajedno, koje su pretpostavka da bi bilo turizma.

Dušan Gamser: Ognjene, gledaj bolje, seti se bolje na šta je ovaj grad ličio 1996, ili 2000, ili čak neposredno pre 2008. Nemoj da te surova stvarnost gradonačelnika Vučića brzo podseti. Bolje se seti sam. Bolje je tako, veruj mi.

Dušan Gamser: Višnja, sama si rekla da stručnjaci pišu šta im se kaže “za sto marke”, a sad tražiš da Đilas sluša “stručnu javnost”. Stručna javnost je napadala prsten kroz Topčider, ispostavilo se isključivo zbog “sto marke” od stanovnika Senjaka, pa o čemu mi onda pričamo??? A među arhitektima ima različitih “stručnih javnosti” taman koliko i klanova, a ovih potonjih koliko i kombinacija, permutacija itd pojedinačnih arhitekata zajedno.

* Svi đilasovski citati LDP Gamsera u nepismenom originalu preuzeti sa Facebook strane Veljka Popovića. Detalje o Gamseru možete pročitati ovde

Ministarstvo poljoprivrede snima spotove za 47.000 evra
Izvor: E-novine

Za izradu dramskih spotova po uzoru na imbecilni RTS serijal “Selo gori, a baba se češlja” Ministarstvo poljoprivrede izdvojiće čak 4,7 miliona dinara! Prema informacijama koje je objavio beogradski tabloid “Alo”, spotove za potrebe Ministarstva pod upravom Dušana Petrovića snimiće produkcijska kuća “Kontrast studios”, koja je u vlasništvu porodice Tijanićevog kandidata za Oskara Radoša Bajića, koji će ujedno biti i njihov autor i glavni glumac

Prema navodima beogradskog tabloida, Ministarstvo je “nabavku usluge produkcije dramskih spotova korišćenjem autorskih ideja i koncepta serijala i filma ‘Selo gori, a baba se češlja’” sprovelo pregovaračkim postupkom bez prethodnog objavljivanja. U šturom obaveštenju Ministarstva o dodeli ugovora, nije precizirano o kakvim je spotovima reč i zašto su oni neophodni.
Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije, izjavio je povodom skandaloznog rasipanja novca od strane Petrovićevog resora da bi celishodnost tog posla trebalo da istraži Državna revizorska institucija.
“Ministarstvo u principu ne bi trebalo da državna sredstva troši na reklamiranje, već na razvoj poljoprivrede i ostalih poslova iz svog delokruga. U svakom slučaju bi trebalo da revizori ispitaju celishodnost izrade tih spotova i da li će to imati efekte. Problem je, međutim, što se revizori time ne bave, pa zato ministarstva rade šta hoće i troše državni novac u šta god hoće, uključujući i plaćanja za političke usluge”. Rekao je Šuković.
Ovo, međutim, nije prvi slučaj saradnje ministra Petrovića sa autorima serijala “Selo gori, a baba se češlja”, čiji je idejni tvorac Radoš Bajić, a ujedno i glumac, scenarista, reditelj, obožavalac i verni gledalac. Naime, ministar Dušan Petrović je u julu bio gost na snimanju igranog filma i televizijske serije “Led”, čiji je producent takođe “Kontrast studios”, a scenarista opet Radoš Bajić. Poznato je, takođe, i da je Bajić finansijer Demokratske stranke, čiji je Petrović potpredsednik. Sa uplaćenih 80.000 dinara Opštinskom odboru DS-a u Vrnjačkoj Banji, Bajić je 2009. bio najzvučnije ime na zvaničnoj listi finansijera DS-a. Da podsetimo ekipu serije tokom snimanja posetio je i predsednik Srbije i DS Boris Tadić.
I dok Petrovićevo Ministarstvo češlja državni budžet i rasipa novac na samoreklamiranje, udruženja poljoprivrednih proizvođača protestuju zbog nenamenskog trošenja novca namenjenog poljoprivrednicima. Razočarenje politikom aktuelnog ministra javno je izrazio Vladimir Nikolić, predsednik Udruženja malinara iz Kosjerića.

“Nije normalno da budžet namenjen poljoprivrednicima ministar troši na bilo kakve spotove, pogotovo ne u godini kada su zbog niskih otkupnih cena i niskih subvencija malinari i drugi proizvođači imali velike gubitke. Razočaran sam ovakvom politikom ministra, koji, uzgred, u poslednjih pet meseci nije našao ni minut vremena da se sastane sa malinarima – rekao je Nikolić u izjavi za Alo.

Ministarstvo poljoprivrede tvrdi da je reč o tri televizijska spota čija je svrha informisanje javnosti o projektu angažovanja asistenata poljoprivrednih savetodavaca u poljoprivrednim stručnim službama, preko kojeg je to ministarstvo zaposlilo zaslužne DS kadrove.
“Kako je za realizaciju navedenog projekta neophodna potpuna obaveštenost nosilaca oko 400.000 poljoprivrednih gazdinstava i članova njihovih domaćinstava, Ministarstvo poljoprivrede je odlučilo da na jasan, efikasan i prijemčiv način informiše ciljnu grupu o početku rada asistenata savetodavaca i sprovođenju planiranih aktivnosti, za čije je ostvarivanje potrebna puna saradnja sa poljoprivrednicima, a kroz televizijsko emitovanje tri serijala autorskih, umetnički obrađenih informativnih spotova koji će privući pažnju pripadnika ciljne grupe i najaviti dolazak asistenata savetodavaca”, navelo je Ministarstvo poljoprivrede.
Dakle, nakon što je Dušan Petrović odlučio da zaposli 1600 žutih “agronoma”, naknadno mu je sinula ideja da preostalim novcem iz poljoprivrednog budžeta “očešlja” građane Srbije, a sve u režiji zaslužnog DS simpatizera Radoša Bajića.

Da za spotove koriste idejnog tvorca i produkciju serije “Selo gori, a baba se češlja“ odlučeno je, kako je navodeno, zbog “visoko rangirane gledanosti i popularnosti serijala”, pa je zbog poštovanja Zakona o autorskim pravima nabavku ove usluge Ministarstvo sprovelo kroz pregovarački postupak, na relaciji Petrović-Bajić. A poruka spotova građanima Srbije mogla bi biti: Tražili ste, gledajte!

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je da poslednjim izjavama o Kosovu nije prizivao novi rat već da je samo svoje sunarodnike „branio od pljačkaša“ s kojima je uporedio kosovskog premijera Hašima Tačija. Dačić je istovremeno svom ključnom političkom partneru Borisu Tadiću stavio svoju funkciju u Vladi na raspolaganje, čime mu je uputio indirektan izazov da se izjasni o spornim izjavama

“Šta je trebalo da kažem? Hvala Tači, pobij sve Srbe na severu Kosova! To je kao kada bi neko rekao: ‘Krivi su ovi što su branili poštu od pljačkaša’”, rekao je Dačić novinarima izjednačavajući premijera susednog Kosova sa pljačkašima beogradskih banaka.
Nakon što je ustanovio ko je ko u kosovskom sukobu, Dačić je pozvao obe strane, i kosovskog premijera Hašima Tačija i Srbe na severu Kosova, da ne izazivaju incidente i ostanu hladne glave.

“Ako sam ja kriv podneću ostavku. Nikada nisam pozivao na rat, već sam pozvao Tačija da ga ne izaziva”, ponovio je Dačić svoju opsesivnu fikciju iz devedesetih o albanskim liderima kao ključnim i jedinim krivcima za eventuelne sukobe. Lider partije sledbenika Slobodana Miloševića je dodao da je to umesto njega trebalo da kaže međunarodna zajednica!

Komentarišući kritike na svoj račun koje je izrekao potpredsednik Skupštine Kosova Petar Miletić, Dačić je ponovo upitao šta bi on uradio ako ga Tači napadne.
“Ili, možda, on podržava Tačijevu politiku. Umesto što mene kritikuje, neka se jasno opredeli”, rekao je Dačić očigledno obuzet paranoidnim strahom od kosovskog premijera Hašima Tačija.
Dačić je u svom SPS miroljubivom tonu kritikovao to što se na jugu Srbije toleriše isticanje albanskih zastava povodom 28. novembra – Dana zastave Albanije i upitao da li su Albanci u Srbiji manjina Albanije ili Kosova.
“Pogledajte da li će se na takvim skupovima primetiti srpske zastave. Kada sam bio u Klivlendu, sa obe strane stajale su i srpska i američka zastava”, rekao je Dačić propustivši priliku da kaže koju reč o razlikama između načina na koji se tretiraju Albanaci u Srbiji i Srbi u Americi.

Izvor: E-novine

Piše: Petar Luković, E-Novine

Da bi iz Bosne, od tamošnjeg PIO Fonda, primio refundaciju za troškove sahrane svoje majke, Petar Luković je morao da otvori devizni račun. Budući da je majka porodičnu penziju primala preko Findomestic banke, Luković je – vođen potpuno pogrešnom logikom – krenuo upravo u tu banku da obavi jednostavan zadatak

Dan: Ponedeljak. Mesto: Beograd. Ulica: Njegoševa. Banka: Findomestic. Vreme: Devet ujutru. Prisutni: Čuvar, Službenice (komada 3), Petar Luković.

- Dobro jutro.

- Dobro jutro. Izvolite.

- Hoću da otvorim devizni račun. Koliko će to trajati?

- Bogami, jedno dvadesetak minuta. Moramo da uradimo Profilaciju.

- Šta da uradite – pitam, uveren da sam nešto pogrešno čuo.

- Da popunimo upitnik.

- Da popunimo – slažem se, krenem za službenicom iza nekog staklenog šaltera, sednem, pripremim ličnu kartu, možemo da krenemo.

- Ime i prezime?

- Piše u ličnoj karti – pokazujem joj prstom da istu drži u ruci.

- Adresa?

- Piše sve tu, gospođice: ulica, broj.

- Aha. Vidim. Ima li sprat.

- Ima, dvanaesti.

- Broj stana?

Kažem joj broj stana i vidim da ovaj razgovor teče u neželjenom pravcu po službenike banke.

- Jeste li vi vlasnik stana?

- Stanite, bre – kažem. – Kakve veze ima jesam ili ja vlasnik stana ili nisam i koji je broj stana. Ne zalažem stan banci, hoću da otvorim devizni račun.

- Gospodine…

- Gospodin će da popizdi ako ga i dalje pitate gluposti – pokušavam da upozorim osoblje.

- Znači, vi ste vlasnik stana?

- Jesam vlasnik stana – odgovoram precizno, osećajući da mi živci plešu sve brže.

- Koliko dugo živite u tom stanu?

- Od 1903.

- Molim?

- Možete da molite koliko god hoćete, ali ću da vas pitam. Šta banku zabole kurac od kad ja živim u svom stanu? Pa nisam ja za taj stan digao kredit od vaše banke da je to interesuje! Kakve veze s otvaranjem deviznog računa ima pitanje otkad živim u svom stanu?

- Izvinite, to je upitnik koji moramo da popunimo. Novi vlasnik banke Findomestic je banka BNP Paribas, a oni zahtevaju da…

- Od 1971.

- Ne razumem.

- Živim u tom stanu od 1971. Hoćete li i datum useljenja? Datum kad sam prvi put promenio prozore? Dan kad sam kupio prve roletne?

- Ne treba. Šta je povod za otvaranje deviznog računa?

Gledam službenicu i razmišljam da je udarim. Ili da slomim kompjuter. Ili da stolicom gađam čuvara. Ili da sve oteram u pičku lepu materinu.

- Ako sam dobro razumeo – gledam službenicu koja se već smanjila – vi me pitate zašto hoću da otvorim devizni račun u vašoj banci?

- Morate da mi kažete povod. U upitniku piše da…

- Svečano me zabole šta piše u Upitniku. A ako već hoćete da znate, ovo govno od računa otvaram da bih iz Bosne primio refundaciju za sahranu moje majke.

- Izvinite.

- I samo da dodam. Čim primim taj novac, gasim račun.

- Ali, gospodine, mi dajemo vrlo povoljne uslove… – i kad me je pogledala, stala je. Ali, ohrabrena činjenicom da još sedim, nastavila je: – Jeste li ikad u našoj banci imali otvoreni račun?

- Hvala kurcu, nisam.

- Molim!?

- Kažem, hvala svevišnjem da nikad s vašom jebanom bankom ništa nisam imao.

Iza mojih leđa, stiže pomoć službenici. – Gospodine, znam da ste nervozni, ali Upitnik je takav, mi tu ništa ne možemo.

- Možete, naravno, svašta da učinite. Pre svega da poručite onima koji su sastavljali Upitnik da su idioti. Recimo.

- Možemo li dalje – ubacuje se prva službenica. – Školska sprema?

- Vi to mene zajebavate? Da vas podsetim, gospođice: došao sam da otvorim devizni račun. Šta je ovo? Razgovor za posao? Priča o mojim kvalifikacijama? Da li sam timski igrač? Da li sam dobar za saradnju? Odmah da vam kažem da mrzim saradnju.

- Upitnik zahteva da…

- Visoka stručna sprema. Treba li vam datum kad sam diplomirao? Naslov mog diplomskog rada? Ime profesora i ostalih članova Komisije?

- Ne treba.

- Šta je sledeće? Za koji tim navijam u Bundesligi?

- Sledeće pitanje u Upitniku je pitanje o vašem bračnom stanju.

- Supruga mi je umrla prošle godine.

- Znači: udovac.

- Udovac.

- Imate li dece?

- Da li je uslov za dobijanje deviznog računa ako odgovorim sa „da“?

- Gospodine…

- Pa, šta vas briga imam li dece, ko su mi roditelji, koji mi je broj stana, jeste li vi pri svesti?

- Ali, Upitnik…

- Serem se, bre, na Upitnik i na novog i starog vlasnika banke, da li vam je jasno?

- Ali, ako ne popunimo jedno polje, nećemo moći da zaključimo Profilaciju.

- Smirio sam se, u redu je – lažem službenicu. Shoot!

- Ne razumem.

- Pitajte samo. Shoot!

- Koliko osoba živi u vašem stanu?

- Živim ja.

- Znači, jedna osoba.

- Ponekad su i dve. Kad se raspolutim na dvostruku ličnost, jednu koja ima devizni račun i drugu koja nema.

- Broj telefona?

- Mobilni ili fiksni?

- I mobilni i fiksni.

- Evo – diktiram joj brojeve direktno u Upitnik.

- A telefon na poslu?

- Ne znam.

- Ne znate telefon na poslu?

- Ne znam, niko me ne zove na fiksni broj.

- Ali, Upitnik kaže da…

- U redu je. Recimo, 30012345.

- Ovo ste sad izmislili.

- Jesam, da zadovoljimo Upitnik.

- Moramo da imamo vaš broj s posla.

Tražim po torbi svoju vizit-kartu; čitam joj broj telefona koji ne radi, isključen zbog neplaćanja još u aprilu.

- Je l sad sve u redu – pitam.

- Šta ste po profesiji?

- Novinar.

- Gde radite?

- Na internet portalu e-novine.

- Niste me razumeli, kako se zove firma.

- Firma se zove e-novine.

- Kako se to piše?

- Lepo. Ukucate slovo „e“, potom srednju crtu, onda reč „novine“.

- Je li to društvena ili privatna firma?

Zgrabim iz njenih ruku onu svoju ličnu kartu, gurnem stolicu, vratim ličnu kartu u novčanik, pogledam koliko je sati: 09:18.

- Ako je privatna firma, morate da kažete koji je to oblik vlasništva.

- Oblik vlasništva je takav da vas sve oteram u pičku lepu materinu – ustajem i pakujem novčanik u torbu. – Usput, poserem vam se na banku, na direktore, vlasnike i sva ostala govna koja su smislila Upitnik. I jebem mater onom koji je smislio ova pitanja. Jesam li bio dovoljno jasan ili hoćete još neka objašnjenja?

U banci tišina. Tri klijenta paralizovano stoje. Službenica se drži za srce. Čuvar s pištoljem zanemeo. Iz sve snage lupam vratima i izlazim na ulicu.

Deset minuta kasnije u Komercijalnoj banci na Crvenom krstu otvaram devizni račun. Čitava operacija, bez Upitnika, trajala je tri minuta.