Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Slušajte me pažljivo, ovo ću reći samo jednom:
Koalicija je otišla dođavola jer je Mirković popizdio što je ugovor za ugalj potpisan sa “Inex – Moravom” umesto sa njegovim ujkom (Vi – Bo) i momentalno pozvao Srkija – klinac, opet si u sedlu. Ostaje da se nekako srede stvari sa Žikićem, a u protivnom ide se na izbore.

Pukla tikva (photo by coolinarka.com)

Ja bih rekao da neće biti ništa od tog dogovora i da nas očekuje serija konferencija za novinare na kojima ćemo se naslušati bljuvotina sa obe strane (ili koliko ih već ima… Tri? Pet?).
Druga vest je takođe manje – više ekskluziva.
Novinari (ANEM i B-92) su konačno dobili od Rankića ugovor u vezi sa „zimskim ljetovanjem“.
Detalje gledajte na B-92 uskoro, a ja ću vam za sada reći samo ovo: Opština po sobi dnevno plaća 44€ ako vila nije popunjena, a ako jeste, onda 32€.
Van sezone!
S obzirom da na crnogorskom primorju nije problem naći jeftiniji smeštaj čak i u sred sezone, zaključak izvucite sami.
Mislim, ko je tu dobar i koliko.
Već je od ranije poznato da je ugovor zaključen na pet godina, s tim što se ne precizira u kom delu godine dolaze Borani (osim za ovu godinu, za koju su navedeni septembar i oktobar).
Eto, žurio sam da ovo objavim pred sutrašnji protest, čisto da imamo motiv više da izađemo u što većem broju.
A sutra nam i vremenska prognoza ide na ruku.

Vlada je donela odluku da se dug RTB „Bor” za isporučenu struju, veći od 5,5 milijardi dinara pretvori u vlasništvo EPS-a, iako se UO EPS-a tome protivi.
B-92
Da li bi Borani trebalo da se raduju zbog ove idiotske odluke? Naravno da ne, ako je još imalo pameti ostalo.
Vlada je zbog Dinkićevog hira u dva navrata propustila da proda RTB po ceni od preko 500 miliona evra i sada svesno upropašćava EPS da bi RTB održavala u životu na aparatima.
Imamo jedno ogromno preduzeće koje ne samo da ne proizvodi ništa (što i ne bi bilo tako loše) već, em proizvodi gubitke, em svakog meseca košta državu po (ako je verovati podacima iz štampe) oko 300 miliona dinara.
Pri tome, RTB se u Boru ponaša kao potpuno zasebna celina. Zaposleni u tom preduzeću se, doduše, (ne)greju jednako kao i svi ostali Borani, pa se direktor te kompanije odlučio da pokloni gradu 400 tona uglja, ali za sve ostalo ga boli uvo.
Plate ne samo da ne kasne već su i osetno veće nego plate zaposlenih u javnim preduzećima, sindikati su umireni na različite načine, pa čak danas slušamo i saopštenje jednog od njih u kome poziva da se „ne minimiziraju napori direktora RTB-a da pomogne gradu“.
Ma nije nego…
RTB bi svakog meseca morao da uplati po 9 miliona dinara u opštinsku kasu, plus deo od poreza na zarade koji takođe ne plaća.
Hoćeli i ti dugovi uskoro da budu pretvoreni u akcije kojima ni opština ni EPS po zakonu nemaju pravo da trguju, a šanse da se RTB proda su odavno postale ravne nuli?

pantokrator

Na čelu RTB-a imamo poluludog čoveka koji se ponaša kao mali diktator.
Vozi se u blindiranom automobilu, bavi se ugostiteljstvom, svako malo naručuje neke „studije izvodljivosti“ izgradnje Topionice (a njegovi PR-ovi to proglašavaju početkom izgradnje) za koje daje milione evra, posluje preko posredničkog preduzeća čiji je vlasnik njegova ćerka i tako dalje…
Usput, ne znajući valjda šta će više od silne bahatosti i viška slobodnog vremena, surfuje internetom i raspituje se ko sve od njegovih radnika ima blog da bi proveravao o čemu to dotični piše bez konsultacija.
Nedavno se raspitivao kod jednog borskog privrednika gde radi i pisac ovih redova. Na pitanje „zašto te to zanima“, odgovor je bio: „da ga otpustim, mamicu mu njegovu“.
I on, kao izgleda i Vlada Srbije, računa da još uvek svaki drugi Boranin radi u RTB-u. A oni koji tamo ne rade nisu ni bitni. Neka gledaju da se orode sa nekim iz RTB-a ako hoće da prežive.
Da se vratim na početak, zašto Vlada već godinama sipa ogromne iznose novca u tu rupu bez dna?
Kolika je cena Dinkićevog ludila?
Mislim, gde bi nam bio kraj da je ta suma novca iskorišćena za potstrek maloj privredi u ovom gradu recimo? Za popravku puteva i železnice da ne budemo više pripizdina u koju se jedva dolazi a iz koje nema gde dalje već samo natrag.
Za oporavak javnih preduzeća, recimo?
Nije mi ni na kraj pameti da aboliram rukovodstvo Opštine jer znam da bi oni, ovakvi kakvi su, čak i da su dobili deo onoga što je dobio RTB još brže i lakše sve to proćerdali (brate, kako bi se veselili ispred Doma uz zvezde Granda i pečene volove na svako crveno slovo u kalendaru), ali što nema smisla – nema.

Koliko to potpisa Borani moraju da sakupe da bi ih neko ozbiljno shvatio?
LDP je predao 4700, sada sindikat iznova počinje isti posao.
Ne sumnjam da sa svojom infrastrukturom sindikat vrlo brzo može da sakupi i duplo više. Možemo u krajnjem slučaju (ako se ozbiljno pristupi prikupljanju potpisa) da dobijemo i referendumsko izjašnjavanje u roku od nedelju – dve dana.
E sad, šta bi se time dobilo, to je drugo pitanje.
Ljudi koji predstavljaju opštinsku vlast odavno su svesni šta građani misle, ali nemaju nameru da mrdnu guzice iz svojih fotelja. To su jasno i glasno rekli juče sindikalcima na sastanku.
Doduše, nije sasvim jasno da li su Marković i Balašević tamo predstavljali svoje stranke ili vlast, ali nije ni važno.
Izgovor je isti i krajnje neumesan: „Šta vredi da se povučemo kad će svako ko bi umesto nas došao biti u istim govnima?“
Mislim, šta vas to briga, bre?
Pustite vi te priče, morate da idete jer ste pokazali da ne umete. I ne samo zato, već i zato što svakodnevno pravite dodatne gluposti.
Da li vi mislite da niko ne vidi šta se dešava u Toplani?
Ista priča koja se vrti godinama unazad.
Dovede se novi direktor, zaposli još desetak ljudi koji ga prate, a onda polako ulazi i večiti Mirković u priču da štrpne šta već ima da se štrpne. A u Toplani ima šta, nabavka uglja je jedan od najunosnijih poslova u ovoj zemlji, pitajte Palmu ako ne verujete.
A pazite šta su oni smislili i koje ideje prodaju sindikalcima.
Ako sam dobro shvatio, ostala su dva puta po njima.
Jedan je da se klekne pred Sosom kao pred sultanom od Arabije i moli RTB da uplati šta je dužan i drugi, da se natera neko iz Vlade da dođe na sednicu Opštinskog veća pa da se klekne pred njim.
Ja znam da oni praktično i nemaju mnogo izbora, ali znam i to da ni jedno ni drugo neće da donese ništa.
Na njihovu žalost, njima niko ništa neće više da dâ.
Pa ko je lud da više finansira Beoton i ostale Mirkovićeve porodične firme preko njih? To što ovih dana nema koncerata ne znači ništa jer ima bezbroj načina da nas dotični muze. Toplana i nabavka uglja je jedan od najlakših.
Da se vratimo na protest i potpisivanje peticije, mislim da u svakom slučaju ta peticija ne može da škodi.
Mada, ja sam ipak za radikalnije mere tipa kontinuiranog protesta.
Recimo da svakodnevno ispred opštine bude stotinak demonstranata čitavo prepodne a da im se u tri sata pridruže i svi ostali. Ne verujem da bi to moralo duže od tri dana da traje.
A sindikat to može da organizuje.
Dakle, molim da se moj predlog uzme na razmatranje, evo javljam se da prvog dana budem među tih sto. A poznajem još najmanje deset osoba koje bi mi se pridružile.

Bilo je to pre dva dana, na sastanku „proširenog“ Predsedništva Veća SSSO Bor, na kojem su, osim sindikalaca koji su učestvovali na protestu u ponedeljak 9. novembra, prisustvovali i sindikalci koji nisu učestvovali, koji su se telefonom javili iz obližnjeg kafančeta, pa čak i oni sa malo više muda (žena je u pitanju, naravno), koji nisu učestvovali na protestu i nisu bili u kafančetu, ali su bar pošteno rekli da se sa protestom ne slažu – i nisu došli (a sa njima ni njihovo članstvo).
Neću sada da se ’vatam za Statut Saveza i za član koji kaže da je „odluka višeg organa sindikata obavezujuća za sve“, to znaju i sindikalci, i članovi sindikata koji su ih birali, a i čitaoci E-stava.
Sastanak Predsedništva u „proširenom“ sastavu bio je i sazvan upravo da bi se sumirali utisci i rezultati proteklog protesta, da bi se videlo šta dalje sa onima koji su „dali dinar da uđu u kolo, a sad bi dali i dva da iz kola izađu“.
Kao i svuda, i u sindikatu se neguje jedna posebna i veoma popularna disciplina – disciplina međusobnog nezameranja. I, kao što radnici Opštinske uprave i njihovi sindikalci nisu hteli da se zameraju onima sa kojima rade na istoj adresi, tako ni sindikalci nisu hteli da se zameraju jedni drugima i postavljaju neka neugodna pitanja. Ali, svi mi odrasli, dobro znamo obično iz sopstvenih iskustava, da se prljavština ne može doveka gurati pod tepih. To mu čak dođe i kao neki višeboj – zar ne?

Ana među klipovima

Dan pre toga, predstavnici opštinskog sindikata pozvani su u opštinu da se konačno (posle više godina molbi, pretnji, instistiranja) oformi Socijalno-ekonomski savet. Uspeh – nema šta. Pokušali su opštinari da jeftino prođu – da omoguće sindikatu nešto zbog čega već godinama krše zakon i ne pitaju kad je dosta. Ponudili Socijalno-ekonomski savet (što su po zakonu obavezni da imaju) za mir u zgradi opštine i oko nje. S obzirom na to koliko su se jogunili da oforme taj savet, neki zlonamernik bi mogao da pomisli da im je, što reče jedan komentator na E-stavu, narod zatražio da svi kolektivno izvrše ritualni harakiri (e, to bi bio prizor!), a ne da podnesu ostavke. E, ali ja mislim da u ovom slučaju harakiri manje boli. Možda može samo Socijalno-ekonomski savet, možda i savet i harakiri, ako se drugačije baš ne može, ali ostavke – nikako. Ne dolazi u obzir.
I – moja omiljena floskula iz Telešopa – „i to nije sve“ – da dođu na sastanak Predsedništva sindikata, najavili su se zamenik predsednika opštine Predrag Balašević (Vlaška demokratska stranka Srbije) i predsednik Skupštine opštine Bor Dragan Marković (Demokratska stranka Srbije). I – došli su. Mirno i dostojanstveno. Sve nekako demokratski.
Sva sam se pretvorila u uvo. Sada ću čuti priznanja najskrivenija u dnu srca, sada ću videti posipanja pepelom (katran i perje će valjda tek uslediti), sada ću čuti najiskrenija obećanja…

Izostali su jedino katran i perje.

Gosti Balašević–Marković su izjavili da se u potpunosti slažu sa protestom građana i ne smatraju da je protest ispolitizovan. Jasno im je da se teško živi, da su građani u pravu što su nezadovoljni i da za nastalu situaciju nisu krivi građani, nije kriv sindikat – već političari (ovde su već svi prisutni prestali da trepću). Jedino ne znaju šta će biti sa opštinom, gradom, građanima (i sindikatom) ako oni podnesu ostavke (a to bi rado učinili – to se čulo između redova – samo da mogu sve to da ostave u nečijim sigurnim rukama).
Ja ni do dana današnjeg nisam saznala u kom su svojstvu oni bili tamo i to sve govorili: kao obični građani, kao pripadnici svojih stranaka, kao predstavnici koalicije na vlasti. Ako je ovo prvo – onda ih i razumem – ni oni nemaju grejanje, i oni se pribojavaju restrikcija vode, gašenja javne rasvete. Ako je ovo drugo u pitanju – onda bih njihov nastup mogla da shvatim tako kao da su oni došli da eventualno postignu neki „dil“ (što bi ova omladina rekla) sa sindikatom, i eventualno svoje istupanje iz koalicije na vlasti iskoriste za sebe (ko ne bi?). Ako je ovo treće, s obzirom na to da su rekli da neće da podnesu ostavke – onda stvarno ništa ne kapiram.
Rekli su oni još i to da se prestalo sa „arčenjem“ budžetskog novca za koncerte (pa i kako bi ga „arčili“, kada su ugasili ključne ustanove, specijalizovane za „arčenje“ budžetskih para), da se maksimalno štedi (niko ne pomenu „zimska ljetovanja“ u Dobroti kod Kotora), ali zato su rekli da najavljena sistematizacija novog Sportskog centra od 74 ljudi „nikada neće proći“ i priznali su da ne znaju da je Milutin Simić već koliko juče u Toplani zaposlio još sedmoro radnika, iako njegov mentor i duhovni vođa, predsednik opštine, ne propušta priliku da naglasi da u Toplani (ne)radi (pre)veliki broj (ne)radnika koji primaju velike i redovne zarade.

U isto vreme, preti se zaposlenima u Opštinskoj upravi (a ovi lančano prete ustanovama kulture) da će zbog novog Zakona o maksimalnom broju zaposlenih u lokalnoj administraciji – svi morati da smanje broj radnika za trećinu! Direktori su dužni da naprave nove sistematizacije do kraja ove godine, a ako se neko drzne da to ne uradi – možemo se oprostiti od republičkog transfera (stvarno da ti se zatresu gaće od straha, ozbiljna sam). I, dok se u Opštinskoj upravi primao na posao i Kurta i Murta, izmišljala se radna mesta, sistematizacijama javnih preduzeća i ustanova oblagali kuhinjski elementi u „kancelariji“ kafe-kuvarice da čašice, „flašice“, čaše i šolje ne stoje na golim daskama, Narodna biblioteka Bor i Muzej rudarstva i metalurgije po ovome treba da budu taoci jedne nakaradne kadrovske politike u kojoj se nemilosrdno i apsolutno bez ikakvog straha kršio zakon, pa sada ispada isto to što u Opštinskoj upravi ima oko 200 radnika (sa zaposlenima na određeno vreme), a u biblioteci 26 (matična biblioteka za ceo okrug sa 5 svojih ogranaka), a u muzeju 24. Dakle, jedni će, ni krivi ni dužni ostati bez posla (jer su, iako nisu višak, gle apsurda, svrstani u „lokalnu administraciju“), a drugi će samo pokazati partijsku knjižicu i otići u preduzeće gde su najveće i najredovnije plate.

Međutim, kako se na sastanku čulo, i to je postalo krajnje relativizovano. Toplana nije na vreme primila poslednju zaradu, jer je naplata od građana u Javnom preduzeću za stambene usluge drastično opala (baš me čudi), blokirani su računi svih javnih preduzeća, osim tog istog Javnog stambenog, a što se kaže, i ono „šeta po krovu“. Milutin Simić je vizionarski i lucidno procenio da ako se ne radi, ako grejanje nije zadovoljavajuće, ako nema dobre naplate – onda nema ni zarada. Eto, sad mi je i to što je izjavio nešto zasmetalo, kao da mi tu nekako ima nekih malecnih elemenata demagogije. Narodu se stvarno ne može ugoditi.

Balašević–Marković su porekli optužbe da se radnicima 9. novembra zabranjivalo da izađu na protest, već je samo postojala „preporuka“ da se ne izlazi sa posla pre kraja radnog vremena, tj. pre 15 sati. Samo tog dana. Ostali dani, šetnje po buvljaku, odlasci „malo ranije“ da se spremi deci i mužu ručak, da se“skokne“ do frizera – se ne računaju.
U međuvremenu sam se raspitala i to – kako će Opštinska uprava obezbediti otpremnine za tehnološki višak zaposlenih, s obzirom na to da se budžet puni brzinom kojom se puni bure od 100 litara u koje kaplje kišnica iz oluka (glupa metafora, ali mi ništa drugo ne pada na pamet). Na pomolu je sjajna strategija – tako što oni koji ostanu da rade neće primiti jednu ili dve zarade, dakle od transfera (to su valjda namenska sredstva i nisam znala da se od toga može krpiti svaka rupa u bušnom budžetu).

Ovo je, valjda, najgori tekst koji sam napisala bilo za OpstinaBor.com, bilo za E-stav. Ne možeš da pišeš o onome o čemu nemaš pojma. Ja u stvari i ne znam šta da napišem, jer ništa nisam razumela.
Uopšte ne razumem ove političare. Potogovo kad su ljubazni, puni razumevanja i – što je protivprirodno i protiv svih običaja – priznaju da su krivi. Navikla sam na ono bahato ponašanje na sednicama Skupštine, na one svađe i istresanje prljavih gaća, tako da me je ovo stvano načisto zbunilo, pa čak i onespokojilo. Nešto mi tu, brate, ne štima. Imala sam utisak da pripremaju neku odstupnicu, ili su ovaj sastanak sa sindikatom – predstavnikom nezadovoljnih građana – smatrali nekom vrstom „moralnog čina“. Ko bi ga znao?
Zbunjena sam jer ne vidim nikakve konkretne rezultate i zaključke sa ovog sastanka. Možda ja i ne treba da ih vidim (da ne bih trtljala na internetu).
Osim jednog sindikalca iz RTB-a koji im je rekao da nisu nikakvi političari i da pojma ni o čemu nemaju (ovo je moja, veoma skraćena verzija onoga što je on govorio – ovde su svi opet počeli da trepću) i ja sam se usudila da malo prekinem idilu i zamolim ih da prokomentarišu najavljene viškove radnika i istovremeno zapošljavanje novih, kao i da g. Balašević objasni kako je moguće da on čini „sve što je u njegovoj moći s obzirom na to koliko njegova politička opcija ima pristalica“ (tj. odbornika, prim. autora), a evidentno je da je to više nego nezadovoljavajuće, dok njegov koalicioni partner, sa ništa većom „podrškom“, žari i pali ovim gradom.
Ostala sam bez odgovora.
Ujela sam se i za jezik, jer sam možda zagrebla i po politici, a to je zabranjeno.

Eto, tako sam vam, kao neki osnovac u svom pisanom zadatku, ispričala kako sam ja „statirala u kukuruzu“, dok su se drugi zabavljali i uživali u tome koliko su pametni i načitani i koliko sve razumeju i koliko samo fali njihov jedan mig (odnosi se na obe strane), pa da čitavo ovo zamešateljstvo nestane kao da ga nikada nije ni bilo. Nije da sam ja sada bezobrazna i nezahvalna i da ne cenim pomiriteljski pokušaj.
Međutim, ja čarobni štapić nisam videla. Vilinske zvončiće i praporce nisam čula.
Pa, kako će onda?
Nema druge, ja predlažem da ostatak statista iz kukuruza izađe 17. novembra (ovog puta posle radnog vremena) u 15 sati na ulicu i ispred zgrade Opštine Bor pokažu da ne veruju u pričice za laku noć i neka to i potpišu.
Kad malo bolje razmislim, ni deca u te pričice više ne veruju. Oni sad gledaju Big Brother-a, Trenutak istine i Survivor. Ah, da – i nindža ratnike. Znaju oni bolje od nas da život nije zajebancija, već težak kuluk, i da statisti obično nikada ne dočekaju svoj dan slave.
Neki i dočekaju.
Ali, to je za neku drugu priču.

Sibirskaja, Moskovskaja, Tunguskaja – Ruskaja. Dunđerskaja – Negotinskaja. Kao votka.
A nije.
Ali zato jeste opet 9. novembar. Duplo značajan za Nemačku, Evropu i ceo Svet.

Kristallnacht, Pogromnacht, Kristalna noć – 9. novembra 1938. godine. Pisalo o tome na blogu prošle godine, a objavila i niška Differentia u 5. broju svog časopisa „Zapad“.
Pad Berlinskog zida – 9. novembra 1989. godine.

Pre dvadeset godina je srušen (tj. razgrnut za potrebe CNN-a; zapravo, veći deo je ostavljen zarad budućeg dojčturizma), Berlinmauer, simbol kretenizma koji je spolja razdvajao jedan narod, a iznutra služio da sakrije svu trulost propalih ideja generala i maršala, nespornih pobednika nad nacizmom ali i sopstvenim narodom. A i pokojim tuđim, isto bratskim.
Rušenje (ne i uklanjanje) Zida mnogo je više od puke fizikalije, pikamera, hilti-bušilica, maljeva, pajsera i štemovanja. Paradoksalno ili ne, ali ovo rušenje jeste istovremeno predstavljalo i polaganje kamena-temeljca nove, ujedinjene Evrope, i ko to danas ne želi da vidi, prizna i razume, zaista treba da poseti izabranog lekara, u paketu sa Ministarskim Gripom. A ima ih i takvih …
Simbolični pad Berlinskog zida, u sred Mitteleurope, predstavljao je novi početak širenja Zapada na Istok.
Imao sam priliku da posetim Frankfurt u maju 1990. godine, i mogu vam reći – nije bilo nikakve vidljive razlike, šest meseci kasnije. Nije ni trebalo da bude. Ali, trebalo je posetiti bivši Istočni Berlin, Lajpcig, Jenu, Drezden. Zapravo, to je srce one stare Nemačke, Prusija. Kakav bre Bayern, prostaci i pivopije! Brodarski Hamburg ili SFRJ-Frankfurt.
Ujedinjeni Berlin je danas prestonica kulture Ujedinjene Evrope, to je nemoguće osporiti. Naravno, kao i Pariz, Rim, Barselona, Oslo, St. Petersburg, Prag.
U približno isto vreme, bosanski Nadrealisti podigli su Sarajevski zid i najavili ono što je sledilo. Prokleto.
A mi, ovdašnji, nismo se naučili pameti.
Danas, dvadeset godina kasnije, Negotin umesto redovne vlasti ima Privremeni Organ koji se ljuti uvek kada ga neko tako nazove, ali zato obožava da ga svuda tako potpišu.
Danas, Organ i njegove stranke (DS i SPS) podižu novi zid. Baš kada nam Evropa “preti” ukidanjem viza i olakšicama, pa čak i početkom procesa pridruživanja, u ovom gradu niče jedan sasvim novi zid, umesto zelenila negdašnjeg po kome se Negotin prepoznavao.

Malo li je bilo onih silnih horizontalnih dunđeraja po centru Negotina, i nastave u prvoj i drugoj godini Srednje građevinske škole, koja inače ovde ne postoji, ali – radi pa cepa. Oni ondašnji su pokrili pola grada štampanim betonom, malo da pokriju biografije nekih svojih ali malo i da refleksijom zaslepe oponente, pa i birače.
I šta to sada zidaju ovi “novi”? Opet dunđeraj, ali ovoga puta vertikalni.
Negotinski zid.
Čas ga vidiš – čas ne, ali tu je sve vreme i raste. Već mesec dana Negotinci osećaju da u centru grada nešto nije u redu. Jeste da je tu još uvek onaj Trg Štampanog betona, ali nekako je taj prostor sve više skučen, sve je zagušljivije, vidik ograničen. Kao da se navlači neko sivilo u sred bela dana. Sve mi to više liči na onaj čuveni demokratski mrak iz Crnog bombardera. A i miriše tako.
Organ je naredio uklanjanje arhiva vesti za 2006, 2007 i 2008 godinu sa sajta Opštine Negotin. I sve vesti u kojima se spominje prethodna garnitura, zaključno sa 1. oktobrom 2009. kada su uvedene privremene mere. Uklonjena je čak i vest o Svečanoj sednici SO Negotin povodom Dana Opštine (12. maj), održanoj u Domu kulture “Stevan Mokranjac”. Zato je, sa druge strane, taj isti sajt zatrpan neverovatnom količinom vesti o susretima i aktivnostima Organa. Plus video za to. I sve je isto kao na RTV “Krajina”, privatizovanoj (za ukupno hiljadu i nešto jače evra), komercijalizovanoj, a da joj se pravi gazda baš i ne zna. Ono, jeste da u državnim knjigama piše da je kupac Konzorcijum “Dejan Grujić”, koga je zastupao direktor Dejan Grujić, ali nekako Negotinci baš i ne veruju sasvim u to.
Kako god bilo u vezi RTK, bitno je da je napumpana cena zakupljenih termina na 24 (ili više) hiljada dinara, da se konferencije za novinare nepodobnih stranaka ili političara kasape, pakuju i emituju shodno dnevnim organskim potrebama, pisana saopštenja se ignorišu i ne objavljuju jednima dok druge ne možete odlepiti sa ekrana. Novinari i ostali u sve većem broju prvo tuže a potom i napuštaju tu televiziju. Plus, interna zabrana puštanja u etar bilo čega što ima prizvuk na “Građanski” i “Krug”, te poznate bitange-kritičare DOS, koji vide samo ono što ne valja a ćute o dobrim stvarima koje radi.
Kojim? To ni sami ne znaju, ali eto – tek da kažu.
Neverovatno, ali u proteklih mesec dana podigli su oko sebe takvu medijsku i informativnu maglu da se više ne može razaznati šta jeste a šta nije u ovom gradu. I uspeli da postignu nešto što ni sto opozicionih konferencija za novinare ne bi mogle – da okrenu javnost protiv sebe. Onu istu javnost koja ih je mesecima iščekivala da konačno upotrebe zakone i rasture vlast koja je svojim lošim potezima uzrokovala sopstveni pad.
A oni sada jure puževe po zapuštenom bioskopu “Krajina”.
Garantujem da nisu u životu odslušali ceo album Pink Floyda “The Wall”, a gde bi još da čitaju ili razumeju tekstove pesama. Ne zbog engleskog.

Opštinski web sajt i program RTV Krajine se više ne razlikuju, osim plaćenog termina (oni to zovu “projekat”) u kome se emituje program na maternjem jeziku za Vlahe koji su, jelte, Rumuni. Igrani filmovi i crtaći sinhronizovani na taj jezik, da budem precizniji. I neke (kao) vesti.
Izgleda da su Organele počele da shvataju da se stvar baš i ne kreće u željenom toku, pa su kao i svaka druga nesposobna vlast krenuli u kamuflažu. Radmila Gerov je pre njih prekopavala ulice i na sve strane lila tone betona, ovi se kriju iza vesti i saopštenja. Sopstvenih, naravno, tuđe ne puštaju ni za živu glavu.
Već se nazire čak i određena doza distanciranja među žuto-crvenom katalonskom braćom u Negotinu. Zapelo je i oko nekih vddirektoskih ali i poddirektorskih mesta po firmama koje oni smatraju svojim plenom. Usvajaju rebalans budžeta ali bi da ga primene ili čak opet menjaju pre zakonski važećeg roka. Smanjuju izdatke za škole, predškolsku ustanovu i komunalce, ali zato besomučnu uplaćuju pare na račun mesnih zajednica, tj. sela u kojima računaju na povoljan izborni rezultat. Da li to miriše kako su se unapred, pre raspisanih izbora, već odredili koje će biračko telo da forsiraju a koje da zapostave?
Zato im to, unapred zapostavljeno biračko telo odgovara i parira na način sasvim neočekivan i do sada neuobičajen za Negotin: putem interneta. Prvo je sve krenulo sa Negotinskim Forumom, koji je apsolutno umrtvljen dolaskom ovih novih. Nastavilo se sa par blogova, među kojima je Građanski Krug napravio prevrat u načinu informisanja građana Negotina. Kada je trend pada rejtinga opštinskog sajta, ali i gledanosti RTV Krajina postao više nego uočljiv, paralelno se desilo da je poraslo interesovanje za alternativne vidove informisanja. Novine imaju sopstveni vid uredničkog makazanja, pa se blogeraj naprosto nametnuo sam po sebi.
Eto, 9. novembra 2009. godine, desilo se i to da je svoj blog pokrenula i jedna stranka – prva u ovom kraju. Dojučerašnji nosilac vlasti, pre Organa, Pokret za Negotinsku i Timočku Krajinu (PNTK), pokreće sopstveni blog. Posle priloga koji su na TV Krajina nazvali “KZN PNTK” a koji je ispao najobičniji medijski pačvork sa predumišljajem, i posle odbijanja te iste TV stanice da, i pored pozivanja na Zakon o informisanju, puste demanti Organele koja nije po volji Organskoj većini – poučeni primerom Građanskog Kruga, nije im ostalo ništa drugo nego da kreiraju sopstveni vid komuniciranja sa biračima. Verovatno će to uraditi i još neko, do izbora.
Ovo je tek početak.
A šta Negotinci misle o Organodunđerima i podizanju ovog novog, Negotinskog zida? Još se ne zna. Možda je nečiji skroman prilog zidanju medijskog zida i ono ubacivanje betonskog bloka kroz staklena vrata na ulazu u zgradu Opštine, u nedelju na ponedeljak noću.
Policijska istraga je u toku.
***
Građanski Krug je pozvao Negotince na otpor.
STOP CENZURI!
STOP KOMERCIJALIZACIJI JAVNOG MNENJA!
STOP PODIZANJU MEDIJSKOG ZIDA OKO SVAKE VLASTI!

I ovaj ponedeljak dođe i prođe…
Sad, kad sam odgledao priloge raznih televizija, rekao bih da je na protestima bilo nešto više od hiljadu ljudi.
Nije to baš toliko razočaravajuće, odnosno – ne mora da bude. Sve zavisi da li će se protest nastaviti jer tek na kraju ćemo moći da kažemo da li je uspeo ili nije. A kraj će, ovakav ili onakav, biti u naredni ponedeljak.
Ili će sindikat tada da okupi duplo više naroda ili neće ni ovoliko. Ako bude duplo više, onda se prosto ne treba razilaziti dok Rankić i društvo ne podnesu ostavke, a ako bude manje naroda, onda lepo da se okrenemo, vratimo kućama i da prekinemo da se žalimo i Vladi Srbije i prijateljima na internetu.
Ne možemo da očekujemo ni od koga pomoć ako pre svega ne pomognemo sâmi sebi.

Ja ipak ne mogu da razumem one Borane koji danas nisu izašli.
Ko je i čime toliko naplašio te ljude? Čujem danas da je bilo žestokih pritisaka na zaposlene u javnim preduzećima pa mnogi ni na posao nisu došli jer ne bi znali da objasne kolegama zašto u pola tri ne idu na protest.
Izgleda da je sindikat Opštinske uprave izašao iz cele priče.
Ne mogu da verujem kakvi su to ljudi, majke mi.

Gledam malopre i Rankića, slušam njegovu izjavu. Kaže, nema nameru da podnese ostavku.
Ruku na srce, ne vidim zašto bi je i podneo. Nije ovo pritisak koji bi mogao da ga prinudi da to uradi.
Osim toga, zahtev sindikata se ne odnosi samo na njega, već i na sve odbornike. Čak i na one opozicionih stranaka koje su protest podržale. Ako odbornici iz tih stranaka ne vide razlog da podnesu ostavke, onda zašto bi to uradio Rankić?
Šta je sa onim odbornikom koji je prešao u SNS iz radikala? I kad smo kod SNS-a, gde im je tih njihovih 1500 članova? Mislim, gde su bili danas?

Sve u svemu, mučna mi je pomalo ova situacija.
Imamo s jedne strane Dragišu Trujkića i još nekoliko sindikalaca koji su stisli petlju i pozvali građane na proteste jer drugo ništa više ne može da se uradi, s druge strane imamo lokalne političare (jao majko!). Između su oni o kojima se ustvari sve vreme radi – nesrećni građani Bora. A ti građani su zbunjeni i uplašeni i ogromna većina se ponaša samo kao da su posmatrači. Kao da sindikat ratuje sa lokalnim vlastodršcima, ali u nekoj drugoj državi ili makar, kao da sve ovo nema veze sa nama.

Svaki građanin u Boru će znati da kaže na čijoj je strani, ali tu se njihovo angažovanje završava.
Ne terajte ih na ulice, to se njih ne tiče.
I na kraju, šta ćemo ako se sutra proglasi epidemija i zabrane sva okupljanja?
A to može da potraje do proleća.

Znate na šta me podseća ovo prepucavanje Branislava Rankića i Srđana Marjanovića preko televizijâ Sezam i Bor?
Na dve prostitutke koje se čupaju za kosu jer je jedna od njih u milosti kod zajedničkog makroa pa dobija bolje mušterije od druge.
One bi, naravno, najviše volele da nemaju „menadžera“, pa da čitavu zaradu zadrže za sebe, ali jebiga, kad jednom prihvatiš da ti ovaj nađe mušteriju, posle nema nazad. Ima da radiš za njega do kraja karijere i skupljaš mrvice koje ti baci. Drzneš li da zadržiš nešto više za sebe, o`ma radi britva. A kad te makro (umalo opet rekoh – menadžer) nagrdi, posle možeš da radiš samo kao babasera u najboljem slučaju.
Zato kurve i ne pokušavaju da se izvuku iz ruku makroa već krivicu za svoj ropski život prebacuju na konkurenciju. I onda nastane džapanje na ravnopravnijem nivou, mlataranje tašnicama i čupanje za kosu. Obe tu pomalo najebu, šminka se razlije, izbije se neki zub, ali rane se ipak brže zacele i – natrag na posao dok ne stigne mlađa radna snaga.
Makro ponekad popizdi od te galame koju dižu pa ih obe išamara, ali uglavnom ne pridaje veliku pažnju njihovim sukobima. Važno je da mušterije ne trpe, odnosno da dobijaju uslugu i daju novac, jer makro je biznismen.
I to, biznismen koji posluje po svim principima modernog poslovanja. Njegova firma nikada ne radi sa gubitkom, on je čak i „socijalno odgovoran privrednik“ kako se to danas kaže. On deli uljne radijatore školama, oblači se u Deda Mraza za Novu godinu i slično.
Vremenom, kurve se odaju drogama, počinju da potkradaju mušterije, postaju im odvratne, a deca polako odrastaju i počinju da shvataju čime se bavi „mama“.
I tu je negde kraj karijere.
Ako ne nastradaju od makroove britve, ubije ih droga, porodice ih se odreknu.
Ili završavaju kao babasere ili overdoziraju u neko tmurno, kišno predvečerje u motelu na periferiji grada dok prevrću album sa fotografijama iz mladosti.
Bile su tako lepe nekada, mogle su da budu šta god požele.
Mogle su da budu recimo ekskluzivne kurve bez makroa, za koje niko živi (osim probrane klijentele) ne bi znao čime se ustvari bave. Mogle su da budu poštovane samohrane majke (sa samo delimično zapuštenom decom) i komšinice, da ih gospoda pozdravlja na ulici uz naklon, a žene zavide…
Ali nisu.
Samo su se jednom prevarile i u potrazi za zaštitom i lakom zaradom prihvatile usluge i zaštitu menadže… ovaj, makroa i tu im je bio početak kraja.
Rankić danas vidi u svemu zaveru protiv sebe koju jel`te, organizuje ku… ovaj, Srđan Marjanović.
Srđan, s druge strane, poručuje velikom menadžeru da je spreman opet da se stavi pod njegovu zaštitu, samo da se odrekne sadašnjeg miljenika Rankića.
Stara priča, hiljadu puta ispričana.

Danas, 1. novembra, tekućeg leta gospodnjeg, svečano počinje primena novog Zakona o zaštiti konkurencije. U zemlji Srbiji. Izjavio gospodin ministar u Ministarstvu trgovine i usluga Srbije, Slobodan Milosavljević. Da ponovim, u zemlji Srbiji, zemlji propale privrede. Silovane i nasilno dovedene do propasti. Ovaj najnoviji Zakon treba da doprinese ‘’jačanju konkurencije i pripremi srpske privrede za još oštriju konkurenciju na tržištu Evropske u nije’’. Videla Srbija da joj se nije zezati pa rešila da zasuče rukave i probije se na evropsko tržište, kako zna i ume. Ni sa čim. To uglavnom nije moguće al’ mora se verovati. I u to da imamo privredu a i u to da će ona kao negde da se probije.

Ubi me, bre, konkurencija

To što kao taj Zakon kao stupa na snagu pa mi kao treba da umremo od sreće i horski zapevamo jednu optimističko zaludjujuću pripremljenu za ovakve situacije i nije toliko strašno. Ko šta radi Srbija donosi zakone, usvaja zakone, stavlja ih na snagu, oduzima im snagu, imamo zakona koliko hoćeš za sve vremenske nepogode, agregatna stanja, političke prilike, nove ministre, stare ministre i ljubavno fatalne koalicije. Strašno je to što zakon sam po sebi ne može da funkcioniše, odnosno niko neće umeti da ga primeni pa se ‘’očekuje da Skupština u narednim nedeljama raspiše javni konkurs za izbor predsednika i članove Komisije za zaštitu konkurencije’’. Opet izjavio onaj ministar onog ministarstva zaduženog za trgovinu a naročito za usluge. A od te komisije se očekuje ‘’kvalitet, operativnost i razumevanje aktuelne situacije u privredi i striktnost u poštovanju zakona”. Nešto što je ovde nezamislivo ima nekol’ko godina a naročito razumevanje.
Kad god se nešto desi ovde se osnivaju komisije za praćenje, rukovodjenje, sprovodjenje i donošenje zaključaka. Osnuju komisiju, obaveste nas da će ta komisija čim prije da nas obavesti šta je zaključila i nikom ništa. Onda jave za novu komisiju a mi zaboravimo onu prethodnu.
Sve živim u nadi da će jednom neka komisija, izabrana na javnom konkursu a sastavljena od političkih poslušnika i moj do mojega ljudi, istupiti i reći – dugotrajnim, iscrpljujućim i kolektivnim razmišljenjem svih cenjenih članova komisije zaključili smo to i to. Jok, bre! Ako ih neko i na’vata da ih priupita dokle su stigli sa praćenjem onoga što im je posao oni uglavnom izjave da još pokušavaju da utvrde šta im je posao a da nekim čudom ono što im je posao nije po zakonu i da su im ruke vezane. I sad ja treba da verujem da će neko ko ne može da ukapira šta treba da radi da razume aktuelnu situaciju. Mislim, kako da razume kad ne zna koju situaciju treba da razume.
Što se operativnosti tiče, operativni su, kako da nisu i to u deljenju kolača – dodjem ti, dodješ mi. Onog kolača zbog kojeg je i propala srpska privreda.
Nego, da se vratim na ovog ministra, rek’o čovek da je najveća dilema oko toga da li su ugrožene tržišne slobode.

Da mi je muž, bravu bih zamenila dok stigne kući! I samo ga obavestila da može da se vrati kad se opameti i postane pristojan. Šta možeš da očekuješ od čoveka koji izjavi da gradanji Srbije mogu od novog zakona da ‘’očekuju isto ono što prosečan potrošač ili građanin EU očekuje od svoje države – da stvori ambijent za konkurenciju, nove investicje, snižavanje cena, poboljšanje kvaliteta.’’ I da neće više da može da zakon štiti neke kompanije. Zakon takav.

E sad, Srbija ima monopolistu. Monopolisti malo kao i svakom monopolisti. Svega mu je malo. Monopolista može da naredi da u krugu od kilometar oko njegovog prodajnog objekta ne može da postoji najobičniji kiosk. Što bi postojao kad cigarete i novine možete da kupite i kod njega. Kad se sklanja kiosk u tome učestvuje malo više policajaca za ukus običnog gradjanina, valjda stoje tu ako gradjani reše telima da brane kiosk.

Monopolisti je malo što u svom objektu prodaje hleb, mleko i meso nego mora da ima i pijacu. A mora i da pobedi konkurenciju – srpskog seljaka. Onda vi gledate emisiju zašto je bolje kupovati pasulj i zelenu salatu u mini, maksi, mega marketu nego na pijaci i saznate da – monopolista ima deklaraciju gde je gajeno, kako je gajeno, koja pesma je pevana kad je gajeno, koje je djubrivo korišćeno, rok trajanja i kvalitet! To na pijaci nema. Naročito deklaracije. Savet je da odete na pijac i upitate Milisava kod koga poduže kupujete pasulj – Je li, Milisave, koje si djubrivo koristio, kojom si vodom ovo zalivao, gde ti je, bre, deklaracija, kakva je ovo trgovina – pa ako Milisav u vas gleda kao krava mrtvo tele da se okrenete nalevo krug, preko ramena mu saopštite da je prevarant i kupujete dostojanstveno u mini, maksi, mega marketu.

Monopolisti obučeni za zaludjivanje naroda sve u korist svoje imperije ne računaju da postoje ljudi baksuzi a naročito žene baksuzi kao što sam ja pa sam ja otišla, zakačila se za pasulj, digla čitavu dževu da nemam lupu da pročitam tu famoznu deklaraciju pošto nju samo uz pomoć lupe možeš da dešifruješ i saznala sledeće – da u mini, maksi mega marketu po istoj ceni kao što je pijačna mogu da kupim pasulj sorte Tetovac iz zemlje porekla Azerbejdžan. Uvoz 2008. godina. Rekla – Izvin’te, gospodjo, niste vi krivi pa joj rekla sve ono što ne mogu onome ko je kriv. Izvinjenje uputila i na kraju.

U radnji monopoliste možete da kupite trešnje po ceni od 5 000 dinara, ribizle po ceni od 4 500 hiljade dinara, rakiju Šljiovicu bez deklaracije po ceni od 14 000, pakovanje nekuvanih špageta od 700 dinara, bez pratećeg sosa, kačkavalj od ravno 17 000 dinara, doduše naseckan na 100 grama da kupcu bude lakše i da kompletna porodica može da ga omiriše.

Monopolisti je malo da oduzme ‘leba prosečnom srpskom poljoprivredniku pa monopolista gradi neke gradove, zida zamkove, oduzima posao i gradjevinarima i zanosi se da će neko to da plati samo zato što je on zidao jer je on em monopolista em ime. I onda mu to ostane neprodato, bačena para od čega mu se diže kosa na glavi.

Onda država, ona država koja je imala dilemu postoji li monopol u čednoj zemlji Srbiji, da bi pomogla monopolisti izmisli subveniconisane kredite i počne da zvoni na sva usta kako je darežljiva prema svom narodu.

Ko još nije ukapirao, subveniconisani krediti u zemlji koja je čabrirala i bankrotirala samo što niko ne sme da kaže, su izmišljeni samo da bi se prodali stanovi u zgradama koje se zovu ‘’Zumbul’’, ‘’Šeboj’’, tako nešto. Subveniconisani krediti će biti odobreni partijskim poslušnicima i to samo ako odaberu stan u jednoj od ovih zgrada sa botaničkim imenom. Ostalima će reći da nemaju uslova za kredit. Ako nekome i odobre biće samo da se vlasi ne dosete. To u vezi dileme koja muči prosečnog srpskog ministra – da li stari zakoni štite neke kompanije. Ma jok, čini ti se!

I sve to na stranu, prosečan gradjanin ove jadne zemlje treba da veruje da će se ova zemlja probiti na neko, bilo koje, tržište sa nečim što nema! Nema, bre! Ispred Agencije za privatizaciju svaki božiji dan neko duva u pištaljke. I svaki dan ih čuvaju policajci. To jest, ne čuvaju radnike koji su besni pa umesto da budu na svojim radnim mestima koja su prodata zajedno sa fabrikama nego umesto toga duvaju u pištaljke, čuvaju one koji su ih prodali.

I onda vam takvi podmetnu nov Zakon o zaštiti konkurencije. I pričaju vam nešto o probijanju srpske privrede. Pre bih poverovala da je ovaj ministar rekao da će pešice da prepešači okean. U neka čuda mogu da verujem a u neka ne mogu nikako.

Ovi iz Evrope treba debelo da se zamisle. Naročito ako misle da zaštite svoje tržište. Stiže Srbija! Sa konkurentnom privredom!

A ko još nije pročitao od koga se očekuje najveći, evropski, svetski, more globalni uspeh, to su ‘’sektori privrede u kojima nisu zabeležni značajniji rezultati, kao što je automobilska industrija, proizvodnja delova i sklopova za saobraćajna sredstva, industrija nameštaja, prerađivači u agraru i tekstilna industrija.’’

A ove godine je sklopljen posao veka što se automobilske industrije tiče. I sklopljen rekordan broj automobila nezabeležen još od izvoza Yuga u Ameriku! O preradjivačima u agraru da ne govorim. Mislim, prioritet srpske poljoprivrede nije podstrekivanje proizvodjača i preradjivača u agraru nego kako može tu da se omrsi otkupljivač, država koja u ime proizvodjača sklapa te poslove veka. A ne može ni najobičnije šljive da izveze sa urednim papirima. I hoće da bude konkurentna!

Al’ dobro, možemo da se nadamo da će skoronajavljena Komisija za praćenje novog Zakona da razume aktuelnu situaciju. Onda će da usvoji zaključak. Pa će biti neka procedura. Pa neka nova komisija za sprovodjenje usvojenih zaključaka. Pa u krug.

Pa nov zakon.

Sve dok ne zaboravimo da je ova zemlja ikada imala privredu.

Ostaće nam samo nada da ima potencijal.

Ko o čemu, poslanici, ministri, premijer i predsednik nam o potenicaijalima.

To vam je ono kao – ima talenta al’ nije imao na čemu da svira. Pa postao šlager pevač.

To je Srbija.

Poštovani gospodine,

Obraćam Vam se prvenstveno kao građanin Bora pa tek onda kao član jedne političke stranke.
Znate odlično moje stavove vezane za političke ciljeve stranke koju vodite i odlično Vam je poznato da nikada nisam imao problem da se zamerim svojim prijateljima zbog toga što sam Vas nebrojeno puta podržao na internet forumima.
Poznato Vam je, takođe, da je stranka čiji sam član jedina u gradu javno stala na Vašu stranu u svim političkim sukobima koje ste u poslednje dve godine imali. Mislim tu na sukobe sa DS-om u vreme Vaše smene sa mesta predsednika Skupštine, kao i na sukobe sa SPS-om, radikalima i Pokretom „Živim za Krajinu“ u više navrata, a naročito u slučaju pokušaja zabrane dvojezične konferanse na Susretima sela. Na naš zahtev poslanici Liberalno demokratske partije su u republičkom parlamentu, na Odboru za odnose sa nacionalnim manjinama podigli taj problem na najviši nivo na koji su mogli kao poslanici opozicione partije.
Kao urednik internet magazina E-stav ostvario sam i kontakte sa Nacionalnim savetom Vlaške nacionalne manjine koja ima otvoren poziv da koristi stranice tog magazina za otvaranje svih pitanja Vlaške manjine koju predstavlja.
Hoću da kažem, verujem da Vam je jasno da u meni ne bi trebalo da vidite političkog ili bilo kakvog protivnika i nadam se da ćete ovo pismo shvatiti kao krajnje dobronamerno.

Predrag Balašević, potpredsednik opštine Bor

Verujem da biste pristali i da se lično sretnemo i razgovaramo na način kako političari u ovom gradu inače i razgovaraju – u separeu nekog restorana na periferiji grada ili iza spuštenih roletni prostorija Nacionalnog saveta ili neke od stranaka koje predstavljamo, ali ja na takav način komunikacije nisam navikao.
Osim toga ovo su dani kad se sve karte otkrivaju, tajni više nema ni za koga.
Od dana kada ste pristali da napravite skupštinsku većinu sa radikalima i PŽK-om, Vaša stranka i Vi vučete samo pogrešne poteze i na bezbroj načina se zamerate i svojim glasačima ali i ostalim građanima koji su bili spremni da Vas u mnogo čemu podrže. A Vama je, ne zaboravite to, ako zaista želite da ostvarite prava Vlaške nacionalne manjine, neophodna podrška i većinskog naroda a ne samo par hiljada svojih glasača. Ili ste rešili da se oslonite samo na podršku rumunskog ambasadora?
Shvatam da je možda neprimereno da Vam delim političke packe jer niti sam član VDSS-a, niti je stranka čiji sam član do sada postigla neki veliki uspeh u Boru da bih imao iluziju da moja reč ima posebnu težinu.
Ipak ću Vam reći ono što imam da kažem.
Ne valja Vam to što radite.
Nije dobro ni za stranku koju vodite ni za narod koji predstavljate, a ni za Vas lično.
Ja ne znam uslove koje ste postavili svojim koalicionim partnerima da biste ušli u vlast, ali šta god da je Vaša stranka dobila – mala je cena za sramnu podršku Rankiću i Mirkoviću za koje obojica dobro znamo šta su sve loše uradili ovom gradu i građanima.
Nema potrebe da sada navodim one nebrojene ugovore o koncertima i bahato trošenje novca građana Bora koje smo mi obznanili na konferencijama za novinare, a Vaši odbornici u Skupštini opštine sa dve ruke podizali u vis da bi ih kamere bolje usnimile.
Nema potrebe da ponavljam na koje načine se odlivao novac preko preduzeća i ustanova koje vode Vaši koalicioni partneri, naročito oni iz Mirkovićeve ekipe.
Sve to znamo, a znaju i građani Bora takođe.
Ako mislite da će sve to zaboraviti kad prođe zima, ili kada se u nekoj sledećoj predizbornoj kampanji obratite biračima obećanjima da će im biti bolje ako za Vas glasaju, varate se.
Dozvolili ste sebi da budete deo prve vlasti u Boru protiv koje će u ponedeljak građani započeti proteste. Dozvoli ste sebi da dođete u situaciju da Vas možda i fizički (nadam se da do toga neće doći, ali moguće je, zar ne?) izbacuju iz zgrade Opštinske uprave.
Ne zanosite se iluzijom da bilo ko u ovom gradu Vaše delovanje poslednjih meseci, uporno odbijanje da podnesete ostavku i držanje konferencija za novinare rame uz rame sa Sašom Mirkovićem, vidi kao Vašu ličnu žrtvu i pokušaj da budete odgovorna osoba u ovim, najtežim trenucima za Bor.
Ne. Vi propuštate ovih dana poslednju priliku da budete odgovorna osoba, naročito ako se ima u vidu kojom profesijom se bavite.
U Domu zdravlja je nezapamćena gužva, produženo je radno vreme pedijatrije jer se broj bolesne dece u gradu opasno približava polovini ukupnog broja dece.
Zar ne mislite da biste bili beskrajno korisniji tamo?
Bez uvrede molim, ali ovo što Vi sada radite može da radi svaka pismena osoba na Vašem mestu, nemojte da se lažemo i pravimo nauku od toga.
Ali da leči decu ne može svako, a Vi ste se za to školovali.
Neću da kažem da će Vam sve biti oprošteno ako to uradite danas ili sutra (povučete se sa mesta potpredsednika Opštine i vratite na radno mesto pedijatra) jer to ne bi bila istina.
Šteta je već napravljena i to ne mala, ne ona koja se lako zaboravlja.
Ali na taj način biste sačuvali šansu da kao čovek i lekar budete osoba kojoj će se građani ponovo obraćati sa poštovanjem.
Ja sam i ranije svoje dete poveravao Vama na brigu i lečenje kad je bilo bolesno.
I opet bih.
Ali, kao političaru na funkciji koju imate, više Vam ne bih poverio ništa. Što bi narod rekao, ni tri nacrtane ovce.
Svoje kredite kao političar ste potrošili, imali ste i pravo na grešku i pravo da grešku ispravite i niste ga iskoristili.
Gotovo je, verujte mi.
Niste kapetan broda koji tone, nemojte o sebi da mislite na taj način pa da zadržavate sebi pravo da ga poslednji napustite.
Vi ste običan putnik na tom brodu (kao i svi mi) koji je jednog trenutka pokušao njime da upravlja i vreme je da uvidite da taj posao nije za Vas.

Zoran Stanković

A sada je stvarno dosta.
Više se ovako ne može.
12000 stanova kao 12000 kapela.
Možda zvuči patetično, ali to je poređenje koje sam čuo par puta ovih dana.
Napolju sneg, zimska idila jebote, a u stanovima… porodice se stiskaju po čitav dan ispod ćebića, eventualno sede u krugu oko jedne grejalice, raspravljajući kao o najvažnijem pitanju na svetu da li da uključe još jedan kvarcni štap pa „nek` ide život…“.
To, naravno, one porodice gde se deca još uvek provlače bez visoke temperature. Tamo gde su deca već navukla grip (a cifra se opasno približava polovini ukupnog broja dece) više se ne razmišlja o astronomskim računima za struju.
Ja dete više u školu neću da šaljem, ovo je prešlo sve granice.
Majke mi, rat je bio bolji.
Sinoć smo se, inače, okupili u prostorijama LDP-a, bile su pune. Nismo bili samo mi, članovi Odbora, pa čak ni samo članovi stranke.
Neki besni, neki potišteni i ćutljivi.
Dva minuta nam je trebalo da se dogovorimo.
Ovo saopštenje je poslednje saopštenje koje izdajemo pre uvođenja privremenih mera, više zaista nema o čemu da se priča.
Sačekaćemo par dana da vidimo da li će biti reakcija iz Vlade Srbije a onda ćemo pozvati narod da „uzme motke“. Sa navodnicima ili bez, kako ko hoće.
Evo i saopštenja:

Poštovani građani Bora

Opštinski odbor Liberalno demokratske partije smatra da više nema ni razloga ni vremena za objašnjavanje situacije i ubeđivanje sa nosiocima Opštinske vlasti.
Grad Bor je došao do samog dna, građani su izmrcvareni, deca su nam bolesna.
Već dve godine neprestano govorimo kuda nas vodi ova i ovakva vlast.
Situacija u kojoj se nalazimo je posledica krajnje neodgovornosti, nebrige i lopovluka svake vrste.
Upozoravali smo dovoljno dugo sve instance, od Javnog tužioca do svih nadležnih ministarstava i ovo je zaista poslednji put da im se obraćamo na ovaj način.
I nismo upozoravali samo mi, već i 4700 građana potpisnika inicijative za raspisivanje prevremenih lokalnih izbora, kao i Opštinsko sindikalno veće sa svoje strane.
Danas smo se obratili Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu sa zahtevom da se pod hitno uvedu privremene mere i nećemo dugo čekati na odgovor.
Sledeća naša konferencija će biti poziv građanima na proteste, poziv da prestanu da šalju decu u školu i poziv na građansku neposlušnost do ispunjenja zahteva koji su podneti kroz građansku inicijativu.
Ne želimo više da slušamo opravdanja i međusobna optuživanja predsednika Opštine, odbornika u Skupštini i direktora javnih preduzeća.
Više nas ne zanima da li uglja ima za tri ili pet dana, ne zanima nas zašto kasne plate, potrošeni su svi mogući izgovori.
Neka se više ne pojavljuju pred tv kamerama osim ako reše da podnesu ostavke pred građanima čije su poverenje izneverili.
Odgovorni su svi i svi moraju da odu.
Javni sud ih je jednoglasno proglasio krivim, a krivični sud neka tu krivicu raspodeli i odredi kazne.
Ukoliko u međuvremenu neka politička ili bilo koja druga organizacija bude organizovala proteste sa istim ili sličnim zahtevima, članovi borskog LDP-a će se protestima pridružiti kao i svi ostali gnevni građani Bora.

Malopre dobih informaciju da je Opštinsko Veće Saveza Samostalnih Sindikata najavilo proteste za ponedeljak u 14 i 30.
Odlično!
Svakako je bolje da proteste započne organizacija koja nije politička jer ovo odavno više i nije poltičko pitanje, već pitanje golog opstanka.

Evo i saopštenja VSSS-a:

PROTEST! (klik za veću sliku)

A ovako izgleda plakat:

PROTEST! (klik za veću sliku)