Svi postovi sa bloga: Ehotim

Ovde ću ukratko opisati moje levo koleno (ako nečije levo stopalo može da ima svoj film, može i moje koleno da ima par postova na ovom blogu).

2002. Nezgodan doskok posle bloka (uspešnog) na nečije stopalo je prozrokovalo bolnu grimasu na mom licu i bol u kolenu. Sutradan sam došao do Urgentnog centra gde su mi stavili longetu koju sam nosio 3.5 nedelje. Posle toga je sledila rehabilitacija u Studentskoj poliklinici.

Analizirajući iz ove perspektive taj događaj, došao sam do zaključka da je tada meni pukao prednji ukršteni ligament. Naime, posle tog događaja koleno mi je postalo nestabilno i nisam smeo da se bavim nikakvim aktivnostima gde postoji promena pravca. Samo sam igrao odbojku, pećinario, planinario i trčao.

2012, novembar 22: Na Fejsu sam objavio da ću istrčati Beogradski polumaraton. Tih dana sam počeo da treniram.

April 22: Istrčao sam polumaraton i nastavio sam treninzima i posle…

Početak avgusta 2012. (verovatno 3. avgust)  Relativno nezagrejan sam radio vežbe za trkače. Iskorak napred, u stranu i nazad. Prilikom iskoraka u stranu nešto je “kliknulo” u kolenu i ono se blokiralo (nisam mogao skroz da ga ispravim). Tog dana je meniskus počeo da puca.

3-7. avgust: par puta mi je koleno kvrcnulo (prilikom savijanja u krevetu, i prilikom nekih uvrtanja u krevetu)

Avgust 14: Trčao sam 2 puta po 1km i nije bilo nikakvih problema

Avgust 17: Trčao sam 5km i na kraju treninga opet mi je nešto krcnulo. Ovaj put nisam mogao da odblokiram koleno i šepajući sam se vratio kući.

Avgust 18: Pregled kod ortopeda u privatnoj klinici. Dijagnostikovana lezija (povreda) prednjeg ukršetnog ligamenta, kao i inkarsenacija medijalnog meniskusa. MRI urađen istog dana je to potvrdio.

Avgust 21: Povratak kod privatnog ortopeda. Predložio mi je operaciju u privatnoj klinici (3000 €). Ja sam rekao da ću razmisliti i da ću mu javiti. Doktor je zvao posle par dana da me pita da li sam se odlučio. Okolo naokolo sam ga odbio.

Druga polovina avgusta: krenuo u ingenioznu proceduru vađenja zdravstvene knjižice da bih se operisao na Banjici.

Septembar 4: Na Banjici me primio dr Trbović koji mi je zakazao operaciju. Prijem zakazan za 23. oktobar.

Oktobar 23: Došao na Banjicu, ležao do petka jer nije mogao da me operiše zbog dežurstva 25. i otišao kući na produženi vikend.

Oktobar  31: Povratak u bolnicu

Novembar 1 (dan 0): Operacija.

Od sada ću da hronologiju vodim u danima od operacije. Operacija je nulti dan. Detaljnije o operaciji ligamenta i meniskusa

Dan 1: Drenovi i dalje u nozi. Dobio sam štake (1700 dinara). Ustao sam samo da ih isprobam i podesim dužinu.

Dan 2: Dren skinut i počeo sam da šetam i da vežbam

Dan 3: Šetao sam oslanjanjući se na operisanu nogu (naravno i dalje na štakama).

Dan 5: Počeo je list da me boli. To je normalno jer podliv (od uzimanja grafta) kreće da šeta. Najveći bol je prilikom spuštanja noge, tj prvih par minuta pošto krenem da šetam. Kao da krv krene u list i nema gde.

Dan 8: Pušten kući (list i dalje boli)

Dan 15: Vađenje konaca (list i dalje boli ali mnogo manje)

Dan 18: Bolovi u listu skoro pa nestaju. Savijam nogu više od 90 stepeni bez problema.

Dan 20: Bol u listu i dalje postoji ali mnogo, mnogo manji. Skoro se mogu oslanjati normalno na nogu.

 
Planovi za budućnost

Dan 25: Početak fizikalne terapije u lokalnom domu zdravlju

Decembar – april: Teretana i plivanje

April 2013: Istrčan polumaraton.

2016: Istrčan Njujorški maraton.

Prolog: Došao sam u bolnicu 23. oktobra. Moj doktor nije mogao da me operiše u 25. jer je bio dežuran tog dana u bolnici, pa me je poslao kući do srede 31. oktobra, da  bi me operisao 1.11. Više o tome pročitajte u članku o prijemu u bolnicu.

31. sam došao nazad na X odeljenje na Banjici i odmah su mi rekli gde da legnem (nova soba). Uskoro me je pogledala doktorka (internista). Taj pregled se svodio na par pitanja (kako si…). Doktora koji treba da me operiše nisam video, ali glavna sestra mi je rekla da sam sutra na programu.

U toku dana su još jednom pacijentu rekli da je na programu sutradan, ali su mu posle jednog sata ipak rekli da nije. Za mene nije bilo promena.

Oko 15h sam dobio zabranu unosa čvrste hrane. Ja sam iskusno poneo hranu od kuće (pica ) ) koju sam pojeo pred ručak, tako da sam bio potpuno sit. Veče pred operaciju je obavezno tuširanje. Prvo se opereš svojim šamponom, a onda nekim njihovim šamponom (valjda dezinfekcionim).

Na dan operacije, došao je brica da me sredi, ali ja sam već obrijao obe noge kući tako da je on svojom oštrom britvom samo skinuo par dlačica.

Sledelo je čekanje, čekanje, čekanje i sve do jednog trenutka kad su došli kod mene i rekli „idemo“. To je značilo ubacivanje braunile u ruku (to je ona igla što stoji u ruci). Meni nisu uspeli to da ture iz prve, ni iz druge (valjda sam se uplašio pa su se krvni sudovi skupili). No rešili su to nekako i krenuh ja ka sali (na nogama). Tamo sam se skinuo go i prekrili su me zelenim čaršavom. Dobih neku injekciju u rame, a zatim me okrenuše na bok i krenuil su da me bockaju, a ja sam trzao nogu (valjda su tražili živac). I tako ja zaspih.

Probudih se kasnije u nekoj sobi i posle nekog vremena me vratiše nazad  sobu iz koje sam pošao. Tada me ništa nije bolelo. Mogao sam da sedim u krevetu. Najedoh se ja slatkiša i napih soka.

Na nozi sam imao zavoj od butine do stopala i dva creva (dren) koja su išla od kolena do bočica prikačenih za ram kreveta. Dobih i gusku…

Uveče sam počeo da osećam bol u leđima (ipak sam ležao skoro ceo dan). Ja nisam hteo da primim ništa protiv bolova. Celu noć sam se vrteo i vrlo malo spavao. Vreme je naravno vrlo sporo prolazilo.

Sutradan ista priča. Leđa bole, nikako da nađem neki položaj. Doktor koji me je operisao je prisustvovao previjanju rane. Reče da je sve prošlo OK. Graft su mi uzeli sa unutrašnje strane kvadricepca (Semitendinosus) i od njega su napravili novi ligament. Deo meniskusa koji je pravio blokadu kolena je izvađen (bio je bucket handle tip rascepa). Kad se oporavim moći ću da trčim, ali trebalo bi da izbegavam beton (samo tartan i trava). Dren je trebalo da mi izvade sutradan.

Fizioterapeut mi je doneo štake (drvene, 1700 dinara) i ustao sam samo na kratko. Rekao mi je da držim nogu pravo, i da stopalo držim pravo gore.

Taj dan mi je psihički bio najteži. Sav sam bio bezveze, ali pomisao da je ovo bilo neophodno kao i da ću sutra ustati, tj prestati da ležim, kao i mišljenje o dragoj me je dizalo iz bedaka.

Ipak uveče sam poklekao i tražio nešto protiv bolova. Novagetol mi je dat, a koliko znam on se ne koristi na zapadu jer je mnogo opasan. No, od njega su leđa prestala da me bole, pa sam uspeo da odspavam.

3.11. su mi napokon izvadili dren (nije bolelo) i počeo sam da malo hodam. Noga u principu ne boli, malo mesta gde je bio dren, ali ništa strašno. Teško je naći dobar položaj, ali bukvalno svakim satom je bilo sve bolje i bolje. Pošto je bila subota, nije bio tu moj fizioterapeut, a ni doktori nisu bili tu, pa je bilo malo nejasno šta treba da radim. Nogu nisam mogao da odignem sa kreveta, ali sam vežbao. Čim sam ustao iz kreveta, psihičko stanje mi se baš popravilo. Ja sam popizdeo posle manje od 2 cela dana u krevetu, ne smem ni da pomislim šta bi bilo da sam morao duže da ležim.

U nedelju (4.11.) sam počeo da se lagano oslanjam na operisanu nogu dok sam na štakama (tako sam video od drugih). U principu sam smeo da stojim i na operisanoj nozi, ali sam izbegavao da to radim da mi nešto ne bi zaraslo kako ne treba.

U ponedeljak su mi opet previli ranu, fizioterapeut me je video kako hodam sa štakama i rekao da je sve OK i naglasio da držim nogu što više ispravljenu.

U utorak sam opet bio sa fizioterapeutom i pitao ga kad će početi da mi savija nogu (problem posle ove operacije je što se noga ne može skroz sviti, nego se to radi postepeno. Posle par dana bi trebalo da se noga savije 90 stepeni u kolenu).  Malo smo popričali, ja sam napomenuo da bih što pre kući, usput pitajući za vežbe. Videvši da sam pametan, tj da nisam glup, rekao je da mogu sve te vežbe da radim sam kod kuće. Malo kasnije sam ga čuo kako priča nešto sam mojim doktorom o oporavku i kad sam sreo doktora koji minut kasnije, rekao mi je da ako sve bude u redu, postoji šansa da u petak odem kući.

Sutradan je počeo da me balo boli list prilikom ustajanja. Dok ležim je sve OK, međutim čim spustim levu nogu (koju sam operisao) kao da sva krv jurne u list i to boli minut dva. To se dešava zbog hematoma koji se pojavio u listu. Do petka, kad sam otišao kući, se stanje nije bitnije popravilo, ali se nije ni pogoršavalo. Mazao sam list hepatrombinom.

Došao je i petak. Platio sam 800 dinara “ležarinu” u bonici i otišao kući. U principu, oni puštaju kući tek posle 10-14 dana, međutim, ja sam stalno pitao da li mogu kući jer je dolazi vikend kad nema fizioterapeuta na odeljenju, a i ponedeljak je neradan dan.

Bol u listu se malo smanjio, tj nije me više bolelo pri ustajanju, ali i dalje sam osećao zatezanje u listu, pa nisam mogao da se oslonim na povređenu nogu. Vežbe sam nastavio da radim, a u lokalnom domu zdravlja sam svako prepodne primao po jednu injekciju (protiv tromba, tj zgrušavanja krvi).

Konce skidam 16.11. i posle toga počinje prava rehabilitacija…

Malo o sistemu:
Bolnica je velika ustanova, sa mnogo odeljenja i mnogo hirurga i ne znam koliko operacionih sala. Skoro svaki dan nečija operacija bude odložena zbog nekog razloga. Već sam spomenuo slučaj dečka kojem su rekli da će ga sutra operisati, pa mu posle 1h rekli da ipak neće. Istog dana kada su mene operisali, jednog dečka su vratili iz operacione sale (već je bio pod anestezijom) u sobu. Rečeno mu je da je bila neka saobraćajka i da je naše odeljenje bilo dežurno i da pošto njegova operacija nije hitna, morali su da ga odlože. Iz prethodnog posta ste videli da ni mene nisu operisali na vreme.

Takođe na mom odeljenju (oko 50 pacijenata u svakom trenutku) bilo je nekih dekica koji su čekali na operaciju i po više od 10 dana. Kod njih je slučaj bio u ne previše dobrim rezultatima, pa valjda je to bio razlog za čekanje da se to popravi (ili previsok pritisak, ili loša krvna slika, ili šećer ili ko zna šta već).
Među pacijentima uvek kruži priča da ne bi bilo odlaganja da su svi oni malo “podmazali”.
Ja nekako i dalje verujem da nisu svi lekari otišli u tri lepe, već da su u 99% slučajeva objektivne okolnosti prouzrokovale odlaganja. Naravno, mnoga odlaganja bi se mogla rešiti boljom organizacijom prijema pacijenata. Naime, skoro svi se primaju zakazanog dana, koji je određen nedeljama, tj mesecima unapred. U međuvremenu može nešto da iskrsne i u tom slučaju je dovoljno pozvati pacijenta i reći mu da dođe par dana kasnije. No veliki sistemi često pate od nedostatka organizovanosti i logike.

 

Kao što rekoh u prethodnom postu, povredio sam ligament i meniskus. MRI (magnetna rezonanca) je potvrdio “pipajući” pregled ortopeda i dobih dijagnozu DISTORSIO GENUS SIN. A.D. XXI i LAESIO MENISCI MED. GEN. SIN SUSP.

I tako ja izvadih zdravstvenu knjižicu i odem po uput, kod mog izabranog lekara, za Banjicu (IOHB).

Odoh ja na Banjicu, sačekam red gde se predaju uputi i saznah da se sportske povrede (u koje spada koleno) primaju samo utorkom. Dobih zakazan termin za utorak i dođem ja sledećeg utorka u zakazano vreme i posle 15-ak minuta čekanja primio me je ortoped. Odmah mi je zakazao prijem na X odeljenje za 23. oktobar (tj za mesec i po dana).

U međuvremenu je trebalo da pribavim razne analize (EKG, rentgen grudnog koša, mokraća, krv…) za šta sam dobio upute od izabranog lekara. To sve može da se uradi za džabe, osim aPTT i kalcijum koji sam uradio za male pare u privatnom domu zdravlja.

Sa svim tim rezultatima uputih se ja na Banjicu zakazanog datuma. Par dana ranije sam zvao Banjicu da pitam kad treba da dođem. Rečeno mi je da ne žurim i dođem oko 10 i da nikako “ne dolazim u 7 ujutru kad dolazi gomila baba”. Prvo se ode na prijemni šalter za bolnicu, gde te pošalju sa nekim papirom na šalter za “obične” ljude, ali možeš preko reda da predaš i onda sačekaš ispred ambulante onog istog doktora koji ti je dao uput za prijem. Posle 20-ak minuta neka sestra izađe sa velikom kovertom na kojoj je moje ime, pa me ponovo vrate na šalter za prijem u bolnicu. Posle pola sata me pošalju u sobu za presvlačenje gde se oblačim u pidžamu i čekam neku sestru (u mom slučaju – brata) da me odvede na X odeljenje (koje se nalazi na 3. spratu).

X odeljenje je jedino renovirano (možda je i IX ali nisam siguran). Sveže je okrečeno, PVC stolarija je postavljena, kupatilo je renovirano. Na prvi pogled sve izgleda super. Neka sestra mi je uzela ponovo krv (da se i oni uvere koja mi je krvna grupa) i poslat sam u sobu gde me je čekao krevet (i ormarić, tzv kaseta). Tog dana je došlo još par ljudi u tu sobu i svih 6 kreveta je na kraju bilo popunjeno. Soba je prostrana, ima izlaz na terasu koja je zajednička za sve sobe.

Kreveti su obični bolnički (na točkiće) sa podižućim delom. Posteljina je stara. Jastuci su raspadnuti, nema jastučnica za sve jastuke (pa ti daju neki čaršav da od njega improvizuješ). Čaršavi jesu oprani, ali se vide neke fleke, tako da nije baš najprijatnije.

Od ostalih (starosedeoca) sam saznao da moj doktor operiše ponedeljkom i četvrtkom (ja sam došao u utorak). Ponadao sam se da će me operisati za 2 dana i da ću još par dana provesti u bolnici – to mi je bio plan ) . Kad me je doktor posetio, saznao sam da me neće operisati za 2 dana jer je tog celog dana i uveče dežuran u bolnici. OK, rekoh ja sebi, onda će me valjda poslati kući. Ali avaj, prošle nedelje su zabranili odlazak kući (na vikend) pre petka!!! I tako se ja pomirih sa tim, da ostajem 3 noći u bolnici.

Utičnica za struju je bila odmah iza kreveta, tako da je rad na lap topu bio omogućen. U sobi je bio neki TV koji je imao crvenkastu sliku, ali pošto sam bio najmlađi u sobi, nisam hteo da uopšte utičem na programsku šemu. Imao sam komp sa filmovima i muzikom i slušalice, pa sam uvek mogao da se isključim.

I dočekah ja svoj prvi bolnički obrok i to ručak. Bilo je podnošljivo. U planu i programu videh da me za večeru čeka parizer i zaista ga dobih.

Pacijenti: U mojoj sobi su bili matorci. Jedan dekica je čekao operaciju već 15 dana (jer mu se neka infekcija na nožnom palcu pojavila). Bio je tu jedan Bosanac koji je dugo već u bolnici (rana mu se inficirala). Šetajući po odeljenju videh da ima i mlađih pacijenata sa istim problemima kao i ja. Neki su bili operisani, neki su čekali.

Pacijenata ima svakakvih (hipohondara, plašljivih, normalnih, dosadnih…). Na žalost mora se primetiti da na higijenu ne obraćaju previše pažnje. Na odeljenju ima 50-ak pacijenata i jedno kupatilo. Ja sam bio pokretan i stalno sam se šetao pa sam došao do nekih zaključaka.:

  • Nikoga nisam video da pere zube.
  • Ne više od 5 ljudi dnevno se tuširalo.
  • Posle nužde manje od pola ljudi pere ruke.

Na moju sreću na hodnicima se nalazi neko sredstvo za dezinfekciju ruku koje sam ja često koristio. Zanimljivo je da na svakom koraku postoje plakati, tj natpisi da ruke treba često prati. Postoji čak i uputstvo. To samo govori kakvi smo mi ljudi kad nam trebaju i takva obaveštenja.

Osoblje: tu su da pomognu i svi su stvarno super. Sestre po sto puta odgovaraju na ista pitanja i nikad nisam primetio nikakvu nervozu (iako ja po$#$#%im dok slušam ta pitanja). Čistačice i kuvarice su isto super. Ko voli da priča sa njima, lepo se provede…

Hirurzi: Iz priče, a i uživo, sam video da moj ima najbolji odnos sa pacijentima. Što se tiče oporavka posle operacije svi rade slično. Jedan hirurg ti stavi nogu u gips 7 dana, pa te posti kući posle još 7 dana.  Ostali te ne stavljaju u gips, a puštaju te kući posle 10-ak dana (+- 3 dana).

U petak sam otišao kući i rekli su mi da dođem u sredu i da će u četvrtak da me operišu. Da vidimo i to…

Sledeći tekst sledi posle operacije…

 

Kratka verzija

Pre 10-ak godina sam na odbojci loše doskočio (protivniku na nogu) i koleno mi je iskočilo.  Sutradan sam otišao na Urgentni i tamo su mi stavili longetu koju sam nosio 10-ak dana.

Pre dva meseca mi je nešto kvrcnulo u kolenu i od tada je ono nestabilno. Posle 2 nedelje mi je opet nešto kvrcnulo i nisam mogao da se oslonim na nogu, pa sam otišao u privatni dom zdravlja gde mi je ortoped rekao da sam povredio ligament i meniskus, što je magnetna rezonanca i pokazala. Predložio mi je operaciju za 3000 evra, a ja sam rekao da ću se javiti ako budem odlučio da se operišem, a u međuvremenu sam otišao na Banjicu gde su mi zakazali operaciju za oko 90 dana.

Duža verzija

Tamo negde 2002. sam na odbojci loše doskočio (nekome na stopalo) i koleno me je zabolelo. Sutradan sam otišao na Urgentni i tamo su mi stavili longetu koju sam nosio 10-ak dana. Od tada imam problem sa kolenom.

Prestao sam da se bavim sportovima gde ima dosta promena pravaca, i nastavio sam samo sa trčanjem i odbojkom. Naravno, koleno je bilo malo nestabilno (istegnut je bio unutrašnji ligament).

Godine su prolazile, a ja sam normalno živeo (malo odbojka, pećinarenje, planinarenje, vojska…). 2011 sam odlučio da ponovo istrčim polumaraton. To sam uradio više puta 90-ih. Naravno, sad sam bio malo stariji, a ni telo nije kao nekad. Sve je bilo super, nikakvih problema nisam imao. U aprilu 2012. sam istrčao polumaraton i nastavio da se bavim trčanjem jer je to jedna super aktivnost.

Počeo sam i da radim vežbe snage za trkače i jedna od njh je iskorak u stranu. Jedne večeri sam malo preterao sa tom vežbom i osetio sam nešto u kolenu. Neki čudan višestruki klik. Nekim čudnim potezom sam vratio koleno u normalni položaj. Izgleda da je tog dana meni meniskus napukao kao i prednji ukršteni ligament. Isti klikovi su se desili još 2-3 puta u naredna 24 časa (prilikom istezanja u krevetu, kao i prilkom savijanja noge u kolenu). Ništa nisam radio par dana i noga se vratila u normalu. Naime, posle tih klikova, par sati, tj dana nisam mogao skroz da opružim nogu, kao ni da se oslonim na nju dok je opružena. Posle 10-ak dana sam otišao na probno trčanje (2 x 1km) i ništa nije smetalo. Posle 2 dana sam odlučio da se vratim dužim trčanjima (oko 5-6km). Na kraju tog dužeg trčanja sam opet osetio par klikova, ali ovog puta nisam mogao nikako da vratim koleno u normalno stanje.

Sutradan ujutru je koleno i dalje bilo neupotrebljivo, pa sam otišao kod privatnog lekara (klinika dr Ristić) gde me je ortoped pregledao i odmah posumnjao na povredu ligamenta i meniskusa, što je magnetna rezonanca i potvrdila. Lekar je predložio operaciju (3000 evra u privatnoj ustanovi).

Rekao sam mu da ću mu se javiti ukoliko budem odlučio da se kod njega operišem, a ja sam krenuo u proceduru vađenja zdravstvene knjižice. Posle par dana sam otišao na Banjicu i tamo mi je doktor  zakazao prijem u bolnicu 23. oktobra gde je trebalo da mi bude urađena artoskopija.

 

 

Moje mišljenje je da nije isplativo uplaćivati državi za penziju. Zato uplaćujem privatno osiguranje. Znate već ono: 20-ak godina dajete njima pare, a posle toga vi dobijete te pare plus neke kamate. U slučaju smrti neko dobija te pare (što se u slučaju državne penzije ne dešava). Kamata je na nivou štednje u banakama, ali uz tu kamatu vi ste osigurani i od nekih događaja.

Ja sam uspeo da pokidam ligament u kolenu, kao i meniskus. Taj stepen invaliditeta iznosi oko 30%, pa u tom slučaju bi trebalo da dobijem toliki procenat osigurane sume (sasvim fin iznos novca koji pokriva operaciju na privatnoj klinici, iako uplaćujem minimalnu sumu)

Veoma je važno da, ako želite da dobijete taj novac, niste povređeno mesto nekad povređivali, tj da ne postoji zapis u vašem kartonu o tome. Ako je to ispunjeno, novac dobijate (verovatno), ako ne – ne dobijate jer je u pitanju povreda koja je nastala pre početka uplaćivanja osiguranja (logično).

Ja jesam povredio to koleno pre 10-ak godina (doduše ne baš te delove, ali je to povezano). U međuvremenu su mi na studentskoj poliklinici izgubili karton, tako da je dokaz o toj povredi nestao.

Na prvom pregledu posle povrede (koji mora da se desi nekoliko dana po povredi), ja sam ortopedu rekao da sam imao manju povredu tog kolena i lekar je to uneo u izveštaj. Taj podatak sam mogao i da prećutim, ali nisam (jer uopšte u tom trenutku nisam razmišljao o naplati osiguranja).

Tek posle par dana sam se setio da mogu da tražim neke pare od osiguravajuću kuće i tad sam već posumnjao da ću uspeti novac i dobiti jer sam morao i taj izveštaj, sa prvog pregleda, (kao i snimke) da pošaljem na proveru lekarima iz osiguranja.

Naravno, odbili su me upravo zbog te rečenice iz izveštaja (baš tako piše u razlogu odbijanja). Činjenica je da ta informacije nije bila neophodna toliko ortopedu koji me je pregledao, ali ja naravno nemam šta da krijem. Te pare mi ionako ne pripadaju i da sam ih uzeo osećao bih neku grižu savesti  (doduše ne toliko veliku, jer te osiguravajuće kuće su uvek na dobitku), tako da je možda ovako i bolje.

Ako nemate problema sa savešću i ne želite da ne dobijete par hiljada evra – znate šta vam je činiti…

Kad sletite na beogradski aerodrom Nikola Tesla i hoćete taksijem da se prebacite do grada, imate mogućnost da dobijete vaučere sa fiksnom cenom koji vam plaćaju cenu do određenih delova grada. Vaučer koji se najčešće koristi je verovatno onaj od 1500 dinara i on pokriva ceo Novi Beograd, Savski Venac, Stari Grad, Surčin, Dobanovce, Zvezdaru do Mirijeva, tj centar grada (do Pančevačkog mosta otprilike i Banovog brda)

Odmah se vidi apsurd da cena do npr Bežanijske kose, ili većeg dela Novog Beograda košta isto kao do Mirijeva.
1500 dinara po važećem cenovniku (140 dinara start i 55 din/km u prvoj tarifi) je dovoljno da pređete oko 24km. To je otprilike dovoljno da stignete do Malog Mokrog Luga autoputem. Do Slavije nema više od 20km, a to je po taksimetru oko 1200 dinara. Vaučeri se jedino isplate ako idete na obodne delove neke zone (tako su valjda i formirali cene i zone).

Kako izbeći vaučere i voziti po taksimetru?

Kad završite sa carinom i izađete na “slobodu” idite levo stepenicama koje vode na gornji nivo i izađite iz aerodromske zgrade. 200m odatle je Teslin spomenik. Zovite neki taksi i recite im da ste na aerodromu kod spomenika. Za 3 minuta će vam doći taksi.

Važno

  • Jedan kofer po osobi se ne naplaćuje
  • Ako idete na Novi Beograd (a naročito na Bežanijsku Kosu) insistirajte da idete preko Ledina, a ne autoputem. Naime, uštedećete 100-200 dinara, a nećete stići mnogo brže (maks 5 minuta i to možda).


Primeri cena do pijace na BK (provereno u praksi: +- 50 dinara)

  • BK pijaca – aerodrom autoputem 12km (800 RSD)
  • BK pijaca – aerodrom preko Ledina 8.56km (610 RSD)
  • Aerodrom – BK pijaca autoputem 11.6km (778 RSD)
  • Aerodrom – BK pijaca preko Ledina 9.27km (650 RSD)

Autobusi

I to nije sve! Na pola puta do spomenika ćete videti autobusku stanicu. Tu staje  GSP linija 72 koja ide na oko pola sata. Ta linija ide preko Ledina, Bežanijske Kose, Tošinog bunara, Fontane do Zelenog venca. Autobusi su novi i poluprazni. Kako sada stvari stoje karta kod vozača staje 150 dinara (ako imate BusPlus kartu, onda je 72 dinara), ali pošto kontrola postoji samo kod Hajata, možete se voziti za džabe skoro celom linijom.

I to i dalje nije sve. Postoji i  minibus A1 koji vozi do Slavije (preko Fontane). Karta kod vozača košta 250 dinara, a putanju i red vožnje (preuzeto sa sajta aerodroma) možete videti na slici desno

 

 

Sa zadovoljstvom mogu da vas obavestim da sam napravio učinio nešto nezamislivo. Uspeo sam da ubedim “sistem” da je pogrešio!

Naime, pre par nedelja, tj 23.8.2012. sam podneo prijavu povodom problema nepropisnog parkiranja u Omladinskih brigada 18a (dijagonalno od novog hrama)

Prijava je primljena i zavedena

Ubrzo je stigao odgovor kojim su se proglasili nenadležnim i prosledili prijavi dalje.

Međutim, uz malu pomoć sa Beobuild foruma, hteo sam da pokažem da oni ipak jesu odgovorni, pa sam “presavio tabak” i podneo žalbu.

Žalba je primljena i zavedena.

Danas je dobijen odgovor kojim su mi prihvatili žalbu.

Mislim da bi mi i Šurda skinuo kapu za ovu pobedu.

Šta sad ovo znači? Možete slobodno da preko sajta Građanin inspektor prijavljujete ovaj problem non stop i tako nateramo inspektore da rade svoj posao. Svaka prijava koju sam podneo je bila zavedena i dobijao sam odgovor skoro na svaku.

Možemo se samo nadati da će posle više godina taj prostor postati prohodan za pešake i bicikliste…

Građanin Dule u novoj akciji. Prvi plan je bio zabeležiti i prijaviti probleme oko pijace, ali višak vremena mi je omogućio obilazak celog tog dela Bežanijske kose.

Problem 1


Huga Klajna, kod pijace, preko puta taksi stajališta, blizu raskrnice sa Ljubinke Bobić. Krater u asfaltu – potrebno zakrpiti

Problem 2


Huga Klajna, uz pijacu, od Ismeta Mujezinovića do Ljubinke Bobić. Nepropisno parkiranje uvek prisutno

Problem 3


Huga Klajna, kod pijace, preko puta taksi stajališta, blizu raskrnice sa Ljubinke Bobić. Asfalt između ulice i biciklističke staze je u očajnom stanju – ceo zameniti.

Problem 4


Huga Klajna, kod pijace, taksi stajalište je neasfaltirano – fali završni sloj.

Problem 5


Ismeta Mujezinovića (raskrsnica sa Huga Klajna). Oboreni asfalt je ruiniran, i neupotrebljiv

Problem 6


Ljubinke Bobić (preko puta kamenorezaca kod groblja) staza između ulice i bloka – fali završni sloj asfalta.

Problem 7


Ljubinke Bobić (od Huga Klajna do groblja). Nepropisno parkiranje (na autobuskoj stanici, na zelenim površinama, na trotoaru) uvek prisutno.

Problem 8


Ljubinke Bobić 17. Pešački prelaz nema asfaltirani prilaz. Prilikom svake kiše nemoguće je bezbedno prići zebri.

Problem 9


Ljubinke Bobić 17. Neasfaltiran kanal ostao posle nekog kopanja.

Problem 10


Ljubinke Bobić 11-15 : šut na trotoaru i zelenoj površini.

Problem 11


Ljubinke Bobić 11 : propao asfalt uz zgradu

Problem 12


Marka Čelebonovića od Norveške do Kvantaša : ovaj deo ulice preko puta groblja preti da postane, celom svojom dužinom, nova deponija za odlaganje đubreta i šuta. Izbrojano bar 5 većih mesta sa šutom (u dužinama od bar 20m). Koliko je ovaj problem star i očigledan govore i snimci na Google Earth gde se deponija jasno vidi.

Problem 13


Marka Čelebonovića kod nove zgrade groblja (između Norveške i okretnice 65-ice). Rupa u trotoaru kod novih klupica.

Problem 14


Marka Čelebonovića – skretanje za okretnicu 65-ice : rupetine u asfaltu. Potrebno zakrpiti.

Problem 15


Marka Čelebonovića – između Norveške i nove zgrade na groblju. Krater na sred kolovoza.

Problem 16


Marka Čelebonovića – Između poslednje zgrade i rasksrnice sa Norveškom – nezavršeni radovi oko hidranta i ostaci ivičnjaka.

Problem 17


Marka Čelebonovića – Između poslednje zgrade i raskrsnice sa Norveškom : šut na trotoaru i zelenoj površini.

Problem 18


Marka Čelebonovića – Između poslednje zgrade i rasksrnice sa Norveškom : neasfaltiran kanal ostao posle nekih radova.

Problem 19


Marka Čelebonovića između Huga klajna i Norveške (autobuska stanica). Začetak nove deponije šuta.

Problem 20


Cela Bežanijska kosa, naročito uličice između blokova zgrada i glavnih saobraćajnica – UKRADENI ŠAHTOVI. Na slici je primer ispred Marka Čelebonovića 71, a problem je naročito prisutan u Nede Spasojević, Viktora Novaka, Grčkoj, Marka Ristića, Matije Vukovića, Vespučijevoj, Milana Vujaklije i svim ulicama ka Ledinama

Problem 21


Grčka ulica – fali završni sloj asfalta kod mnogih novih bandera.

Problem 22


Grčka ulica – šiblje na trotoaru

Problem 23


Grčka ulica – deponija na kraju ulice

Problem 24


Rasrsnica Nede Spasojević i Viktora Novaka – neasfaltiran kanal koji je ostao posle nekih radova. Potrebno staviti završni sloj asfalta.

Vest glasi da su Komunalci prebili čoveka koji nije hteo da izađe iz autobusa. Čovek nije imao kartu, nije hteo da plati kaznu (tj doplatnu kartu), dao je ličnu kartu, ali nije hteo da napusti vozilo, uhvatio se za šipku i pošto nisu uspeli da ga izvuku, počeli su da ga udaraju i odvojili ga od šipke.

Šta kaže zakon? Pre si mogao da nastaviš vožnju pošto ti napišu kaznu. Sa tom kaznom (koja je u stvari doplatna karta) si mogao ceo dan da se voziš. Evo šta kaže sadašnji zakon.

Sajt GSP kaže

Од 01.02.2012. године контролу возних исправа врше контролори који су ангажовани у систему Бус Плус у складу са Правилником о тарифном систему у јавном линијском превозу путника на територији града Београда (Службени лист града Београда бр. 30/2011 од 29.07.2011. године).

Све опомене издате од стране ЈКП ГСП “Београд” до 31.01.2012. године могу се регулисати на шалтеру ГСП-а у улици Кнегиње Љубице 29, радним данима у времену од 07 до 19,00 часова, суботом од 08 до 15,00 часова. За опомене издате од 01.02.2012. године надлежан је БусПлус систем.

Idemo na navedeni Službeni list grada Beograda, član 21-24

IV. КОНТРОЛА ПУТНИКА
Члан 21.
Контролу путника обавља контролор опремљен преносним уређајем за контролу путника или друго овлашћено лице.
Уређајем из става 1. овог члана врши се провера валидности возне исправе и плаћања услуге превоза.
Члан 22.
За коришћење услуге превоза путник је дужан да у возилу поседује важећу, одговарајућу и исправну возну исправу
коју је на захтев контролора или другог овлашћеног лица дужан да преда на проверу.
Уколико путник не поседује возну исправу из става 1. овог члана, односно одбије да је преда на проверу, дужан је
да овлашћеном лицу пружи податке о свом идентитету.
Члан 23.
Путник који је у возилу затечен без возне исправе или са неисправном возном исправом дужан је да на захтев
контролора плати цену доплатне карте, у висини утврђеној решењем из члана 20. овог правилника и потом може нас-
тавити започету вожњу.
Путнику који не поступи по захтеву контролора и не плати цену доплатне карте, контролор ће уручити опомену,
након чега је путник дужан да се удаљи из возила на првом наредном стајалишту.

Члан 24.
Плаћање по опомени се може извршити:
– у року од 15 дана од дана уручења опомене,
– по истеку рока од 15 дана од уручења опомене у увећаnом износу, у складу са ценом утврђеном решењем из члана
20. овог правилника.
Против путника који не изврши плаћање по опомени из става 1. овог правилника биће покренут поступак пред надлежним судом.

Iz ovoga ja zaključujem da je pomenuti putnik morao da napusti vozilo i da su komunalci smeli da upotrebe silu.

Još jedan pirotehničar (Rade Alimpijević) je stradao prilikom deaktiviranja opasnog objekta. Pre par meseci su nastradali i podoficiri Vojske Srbije (Nebojša Milić i Slaviša Marković) na istom zadatku. To se sve dešava na Kopaoniku koji na nekim mestima ima zone sa zaostalim kasetnim bombama i ko zna čega još koje su ostale od NATO bombardovanja 1999.

Odmah da naglasim da sam laik što se tiče pirotehnike, bombi, mina i ostalih eksplozivnih sredstava. Koliko sam pročitao postoje neki roboti koji su basnoslovno skupi, a ne postoji oprema koja može sa sigurnošću da spasi deminera od greške. Kada se pronađe zaostala kasetna bomba ona se uništava postavljanjem eksploziva.

Moje rešenje : uništiti celo opasno područje, tj dignuti ga u vazduh. Evakuisati sve ljude par kilometara od opasne zone i dati Vojsci da izbombarduje celu zonu. Bukvalno sravniti sa zemljom celu miniranu zonu. Eksplozije će sigurno (tj valjda) aktivirati zaostale mine / kasetne bombe / neeksplodirane projektile.

Taj proces po potrebi ponoviti. Posle ovog procesa dobićemo uništeno zemljište, ali barem bezbedno. Trava će brzo izrasti i ljudi će moći da tu ponovo prolaze.

Ako ima neko stručan da mi objasni zašto se ovo ne radi. Mora da postoji neki razlog, jer inače ne bi postojali demineri.

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37