Svi postovi sa bloga: Poslednji Skaut

Kao aveti koje ne odlaze,
mojom dušom nemani prolaze,
i guše me,
svojim šakama bez milosti.
Mene. I tebe.

Vraćaju mi prošlost,
zaklanjaju sunce,
tmurne oblake navlače,
preko sunca mog.
I tvog.

Neke sile neljudne,
ohole i zle,
kao oluje prolaze,
kroz mene.
I tebe.

Vraćaju mirise zgarišta,
i ugašenih ognjišta,
gde smo se hlebom hranili.
Ti. I ja.

Pesmu su pelinom prekrili,
ruzmarin korovom uvili,
te aveti prošlosti,
koje ne daju živeti.
Meni. I tebi.

Mržnja je blagoslov koji ne želim,
ne ja, draga moja Sotono,
koja si ponovo došla iz mraka,
da me ubiješ.
Mene. I nas.

 

Može da voli tuđe,
više nego svoje,
njegovi se gresi,
nikada ne broje.

Može on da uzme,
pare od kampanja,
uvek on na pobedničkoj,
strani mirno sanja.

Može da ne prati,
taj običan puk,
većina je za njega,
samo voda i luk.

Može da ne plaća,
piće u kafani,
ako on te otprati,
ostaćete sami.

Može i da otera,
goste s’ svadbe tvoje,
jer ko mu se zameri,
nema lajne svoje.

Ne može on tebe,
da pohvali često,
kada to bi radio,
uz’o bi mu mesto.

Takođe on ne može,
besplatno da deli,
ono što bi tebi,
lebac don’o beli.

Ne može da voli,
on obična jela,
to nije taj nivo,
zna ga zemlja cela.

Povremeno on ti,
mahne sa nebesa,
da te želja mine,
da nestane stresa.

 P.S. Svaka sličnost sa uticajnima je namerna!

Svaka sličnost sa junacima iz svakodnevnog života je namerna. Sva imena su izmišljena, da ne bi pravio reklamu nikome.

Sve je počelo u maloj varošici, negde oko Kragujevca.

Milojica je bio mlad momak, sa svojih 20 godina je odavno stasao u pravog muškarca. Uspešno je završio srednju školu i radi u lokalnom kafiću, sakupljajući novac za odlazak u Kragujevac ili u Beograd ali to mu je delovalo nestvarno. Do momenta dok se jednoga dana, dok je bio kod devojke, nije upoznao sa Tviterom. Au, kakav je to bio šok za njega.
Čuo je on tu i tamo da u lokal u kojem on radi, ovi što dolaze iz velike varoši, pričaju o nekim lajnama, tvitapovima, uticajnima koji su uspeli ali sada je, sticajem okolnosti, prvi put video sam..Ne, nije Pinki video Tita, već je Milojica video Tviter.

Zapravo, Milijana, njegova devojka je pre par dana otvorila nalog i sada je on, zajedno sa njom, gutao te statuse. Milojica je bio bistar momak, nije mu trebalo mnogo vremena da provali kako to čudo funkcioniše i sledećeg dana je otvorio sebi nalog. I tog momenta je, nesvestan, onako dečački naivan, napravio sebi medveđu uslugu, kao što će mu vreme pokazati.
Provodio je sve više vremena na lajni, pokušavajući da provali ko je tu ko i ubrzo je uspeo da shvati. Onako naivan, shvatio je da tu postoje direktori, koji aminuju šta se sme a šta ne. Video je da tu može da se druži sa poznatima, da može da vidi šta ko od njih trenutno jede. Ili, gde je ko…

Video Milojica da se tu prave druženja-tvitapovi, video da ima veselih devojaka koje se nude za provod. Bogami, čita i kako se obrću ogromne cifre, kako se putuje po inostranstvu iz dosade. I šta drugo, no poželeo Milojica da i on bude deo tog sveta. Da i on ide po žurkama, da jede i pije za džabe.
Spakovao svoju torbicu, ubacio samo nešto od neophodnih stvari, nazvao svoju baku, koja živi na Zvezdari i najavi se u goste…
Koliko se zaludeo da je uzeo slobodne dane, ostavljajući devojku u čudu. Ona, dve godine starija od njega, nikako nije mogla da ga razume. Od kad je video Tviter, totalno se promenio. Kasnije je sebe često prekorevala što je tog dana uopšte i pokazivala svoju lajnu. Ali avaj, ostade ona bez Milojice…


Milojica je prvim jutarnjim busom požurio da stigne u Beograd, da bi stigao da uradi sve što je isplanirao. Prvo je trebao da ode u prodavnicu mobilnih telefona i kupi sebi neki od pametnih aparata. Čitao je koje sve telefone preporučuju ti viđeni tviteraši, u koje prodavnice da se kupuju. Video da može da dobije i popuste ako kaže da je tviteraš. Imao je nešto ušteđevine, koju je spremao za nastavak školovanja i bio je srećan što će uskoro postati deo velegrada za koji ne postoje granice. Da će mu se otvoriti vrata svih restorana.
Već je kovao planove kako da zaradi prvu lovu. Obzirom da je bio lep, naočit momak, otići će u neku poznatu radnju i predložiće im da ih reklamira a da mu zauzvrat daju garderobu po želji. Zašto da ne. Tvitovaće o njima. Kad mogu drugi, zašto ne bih mogao i ja. Nisam ništa lošiji od njih, pomislio je…

Pošto se smestio kod bake Mire, brže bolje je otišao do radnje i kupio telefon. Onaj što su rekli da je super i da je fensi. Stavio je svoju karticu i uleteo u prvi kafić, grozničavo i nespretno pokušavao da se izbori sa osetljivim  staklom, koje je na svaki dodir njegovih jakih prstiju, ispisivalo pogrešna slova. Zamalo nije prosuo sok sebi u krilo, kada je konačno uspeo da instalira Tviter. Od radosti je hteo da skoči ali se ipak smirio i duboko udahnuo,
Konačno, i ja sam deo velegrada. Imam Tviter na svom pametnom i preskupom telefonu. Na trenutak je samo pomislio da je za taj novac morao da radi godinu dana, štedeći svaku paru ali to više nije bilo važno.

Sada je trebalo da se uključi u raspravu na lajni ali trema, koju je do sada potiskivao, je ukočila njegove prste. Šta ako ne napišem status kako treba? Šta ako me ismeju. Viđao je da se to dešava na lajni. Trebao je prvo da se zbliši sa poznatim tviterašima ali to nije bilo tako lako. Oni ne primaju svakoga u svoje redove. Ej, pomisli Milojica, pa njih prate na hiljade ljudi a oni tek nekoliko. Kako si to zamislio, crni Milojice, pitao je sam sebe. Šta ako mu direktori tvitera zamere? Njegovi snovi o žurkama će puknuti kao baloni od sapunice.
Ali, nije imao kud. Krenuo je, tvit po tvit, onako lagano da nekoga ne uvredi. Vreme je letelo i napolju je već uveliko bio pao mrak. Taman je počeo da se pakuje da krene nazad do baka Mire, kad vide da se pravi tvitap. Srce je divlje udaralo, dok je nespretno skrolovao da bi se prijavio. Pisalo je da se održava u ekstra lokalu. Woow, eto tebe Milojice među poznatima. Možda ću sresti onog direktora tvitera, kojeg sam video na televiziju, ko zna?

Imao je vremena da ode da se presvuče i naparfemiše. Biće tamo one lepe devojke, čije su ga slike sa avatara i izmamile iz njegove male varošice. Ko zna…

 

NASTAVAK SLEDI…

Sakrijem se nekada između slova,
ćutim i sanjam,
dok čekam kraj reke,
svitanja nova.

Ne volim ta velika slova,
remete mi sklad,
niza misli koje lete,
u sećanja nova.

Provirim, onako krišom,
kao malo miš iz senke,
trepereći na prstima,
tražeći nešto…

Ne volim to sutra,
koje uzima mi juče,
brišući mi sećanja,
na rumena svitanja.

Sakrijem se nekada između slova,
Ćutim i sanjam,
dok čekam kraj reke,
sećanja nova.

Ukratko, ovo su pederska posla.

Mesecima mi ubijate mozak sa tom paradom, kao da je to nešto posle čega će nam biti bolji život. Ok, pederima možda hoće ali meni neće. Da se razumemo, boli me uvo za njihovu paradu i za njih. Imam svoj stav o tome i to je moje pravo. Ima jedna druga stvar, koju neki od pripadnika te populacije propagiraju: Onaj ko je protiv parade, nije ok! Majke ti, a po čemu to?

Znači, ako ja ne volim i ne podržavam pedere i paradu kao vid ne znam čega, to nije ok i ja sam loš čovek! A to što neko mene ne voli zbog mog stava, šta je sa tim? To je ok?
Gde je tu moje pravo na slobodu mišljenja i voljenja?

Danima se pravi takva slika da svako ko progovori da nije za paradu, nije proevropski orijentisan, nema kulture i mnoge druge gluposti. Šetajte bre od mene što dalje ako se moje mišljenje ne važi a vaše važi. I molim vas, pogotovo vas brkate, ne ljubite se ispred mene, muka mi je. Ni ja se ne ljubim sa devojkom na sred ulice!

Umoran od svih parada i pohoda,
želim samo jedno,
da mogu da dohvatim zvezdu,
onu moju, sjajniju od drugih.

Ostavite moj mesec na miru,
on vas ne dira,
nikome zlo Luna nanela nije.

Moj svet nema mesta,
za pohode sve,
kojima se dokoni,
silno ponose.

Ponosno hodam i gledam pravo,
zabunjen u mislima svojim,
po nekada eto,
i korake brojim.

I zabrojim se često,
naivno misleći da je lako,
okrenuti novi krug,
i početi nanovo brojati.

Sedeo je za stolom, ispijao čaj i čitao Politiku. Povremeno bi krišom preko olovnih listova novina pogledao ka šetalištu i uz neki prikriveni uzdah, pogledom otpratio lepu devojku. Da li ga je podsetila na neku davnu ljubav?
Ne verujem. Današnje devojke ne liče na devojke toga vremena…

Njegovo odelo me je nateralo da sednem i pišem večeras. Odelo. Tamno braon, verovatno kupljeno početkom 80-ih u Kluzu. Tada su kvalitetna odela, minimum 140s, bila normalna stvar.
Kad bi odelo moglo da priča svoju priču…
Koliko je to braon odelo videlo svadbi, sahrana, proslava u firmi?
Koliko je večera u restoranima bilo počastvovano posetom tog lepog odela?

Taj sedi gospodin, koji je danas uživao u lepom danu, u svom odelu koje je istorija, je delovao spokojno ali i tužno, dok je gledao oko sebe. Verovatno su mu misli pobegle u sećanja, na letovanja na Hvaru, Rovinju, izleti na Plitvičkim jezerima.
Setio se i odlazaka u Trst, svih seminara po novim i lepim hotelima širom tadašnje Jugoslavije. Negde u uglu sećanja su mu navirala ona mala bračna neverstva, kojih je bilo na tim putovanjima.
Da li je mogao da se seti imena gospođa, koje su imale hladne trajne, koje su tada bile u modi, ko zna.
Svaki njegov pogled preko novina mu je širio pluća, vraćajući ga u prošlost. Svestan je da su mu ostala samo sećanja.
Ostalo mu je samo odelo, kao najbolji drugar iz detinjstva.

Gledajući ga danas, video sam sebe. Šta će mi ostati osim nekog izlizanog odela i čežnjivih pogleda? Ništa. Osim sete…

Hodanje po nemiru,
svake me noći vodi,
sve dalje i dalje,
ka dalekom svemiru.

Traženje pronađenog,
probanje probanog,
uzima ostatak snage ostale,
ostale od mene normalnog.

Dolazak još jednih snegova,
belih, ledenih studeni,
guše moje snove,
ka zelenim brdima.

Predaja pre početka,
kraj pre svršetka,
daleki mesec bez senke,
tražeći greh kraj sirene.

Traženje pronađenog,
probanje probanog,
uzima ostatak snage ostale,
ostale od mene normalnog.

Kao onaj mali peščani sat, u kome je pesak mokar…okrenut naopako i čekam da procurim ali to se desi tek kad se sat prodrma. I onda tek po koje zrno peska krene…i stane.

Često sebe poredim sa magarcem. Zašto? Ili sam izgubljen u magli ili stojim između dva plasta sena i ne znajući za koji da se odlučim, umirem od gladi.
U poslednje vreme sam počeo da se preispitujem sve češće i češće. Valjda su to te godine, kad se prave preseci. Kad čovek treba da vidi gde je stigao i gde planira dalje.

Valjda.
Za ostatak sveta verovatno normalno pitanje. Ali ne i za mene. Ja i pre samog pitanja znam odgovor…da nemam odgovor.
Sve manje se družim sa ljudima, sve manje volim ljude. Nekako sam umoran od novih početaka…Nije dobro. Čovek nije rođen da živi sam, bar tako kažu. Meni je samome sve lepše.
Naopak čovek…Zaboravio da voli. Negde je izgubio taj osećaj. Seća ga se kao kroz maglu…(onaj magarac sa početka).

„Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.“ – reče davno dobri Mika. Toliko moga života u toj jednostavnoj rečenici. I toliko istine u njoj čuči…
Kad završavam rečenice sa tri tačke, nije mi dobro. Ne osećam se svojim… Ne znam ni zašto pišem sve ovo. Kao da je nekome važno. A nije ni bitno to.
Ovde ionako dolazim kad sam sam sa sobom. Malo prodrmam taj peščani sat, malo peska iscuri i to je to. Možda je taj pesak iz neke daleke Sahare stigao baš u ovj peščani sat, da pokupi vlagu na koju nije navikao i da čeka da se osuši i ponovo oživi. Jer, njegov je beskrajni život samo kad je suv…i kad može da se slobodno kreće, mereći naše sekunde i minute, koje i bez njegove pomoći, neumitno cure.

Toliko istine su davno napisali neki ljudi, kojima je isti sat kao i meni, zaglavljeno merio vreme. Često se zapitam, vredi li uopšte pisati, kad je neko, negde, nekada, bio kao ja sada…
Jedina istina je da je i njima taj sat neumitno merio vreme, bez obzira na sve.

Valjda…

httpv://www.youtube.com/watch?v=EPFsaiwQeIo&feature=plcp

 

U momentima ničega,
sunce juri za mesecom,
ludo,
kao da ga nikada stići neće.

Zagledan u tog bledolikog svedoka,
pitam se,
da li ja idem k’ njemu,
ili on dolazi meni.

Tražeći ove noći reči,
napadnut nekim nemirom,
kao promrzlo dete na snegu,
osim tišine nisam video ništa.

Volim kad je vidim,
kao sada,
sputanu i tihu,
dok me prati u mom malom stihu.

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37