Svi postovi sa bloga: Poslednji Skaut
Šta krug dvojke boli ona stvar za Kosovo i Srbiju?
Nikada ih nije ni bilo briga…
5. oktobra su sedeli po kafićima dok se navučeni i omalovaženi narod iz cele Srbije digao protiv vlasti, verujući istim ovima koji su
posle toga zaseli i ne popuštaju.
Lepo im je, Šojića koliko nećeš.
Tako je i sada. Mnogo se više brinu za pedere nego za sutra ove zemlje.
Samo su u Otpisanima momci iz kruga dvojke bili na strani svoje zemlje.
I devojke, naravno. Marija i njene drugarice…
Današnje drugarice nemaju tih muka. Prvo niti su drugarice a niti većina njih zna ko su.
Znaju za Pradu i to im je dovoljno.
Ne bi’ me ni malo začudilo da se sutra bore da hašim tači dođe u krug dvojke da se druže sa njim. Šta to njima znači.
Samo da im je malo prokletih para, ako mogu da kupe neki dobar auto ili da imaju za krpe i putovanja i to je to.
Ne daj Bože da u takvom društvu spomeneš da si Srbin. Kao da si ih udario maljem po glavi.
Njima su draže one biserne babe od njihovih rođenih.
Ali, sve se nadam da nije cela Srbija u centru dvojke. I još se nadam da u ovom krugu ipak ima više Srba od šiptara.
Jeste ovo građanska država ali je još uvek Srbija.
I dok je tako, moraćete da slušate o tome.
Kome se ne sviđa…
U vremenima koja su iza nas i koja nam dolaze, imam jedno vrlo prosto pitanje ili razmišljanje na ovu temu:
Zašto se na severu Kosova ne postave livestreamovi, pa da ceo svet može da vidi šta se dešava?!
Siguran sam da postoje uslovi, ukoliko se to zaista želi. Ovim putem nudim ovo kao ideju svima koji imaju volje i koji na kraju, mogu da pronađu svoj interes, kao na primer Live-e. TV
Foto preuzet sa pressonline.rs
Kolotečina ničega,
sajam taštine,
lica bez fasada,
umorne ulice.
Buđenja pospanih,
snovi budnih,
sterilni mirisi,
tužni pajaci.
Boje bez kolora,
kupanje bez mora,
samoća u moru ljudi,
tišina u grotlu grada.
Odlazak iz grada,
povratak bez nada,
čežnja za nepoznatim,
umor od poznatih.
Kolotečina ničega,
sajam taštine…
Možda sam ja težak čovek, nije isključeno.
Ko nije, svako na svoj način.
Nisam više u cvetu mladosti.
Ali nisam ni blizu kraja.
Uspeo sam nešto da napravim od sebe.
Mnogi nisu verovali u mene.
Ovako ili onako, izneverio sam ih.
Živim solidno, imam veliki frižider koji je uglavnom dobro popunjen.
I to je važno, iz više razloga.
Nisu mašne i kamašne, sa jednim jogurtom i kutijom margarina.
Solidno se živi.
Živim sam.
Zašto?
Moja dobra Mladenka je odavno na nebu.
Gleda me i smeje se.
Zna dobro da joj nikada neću tražiti zamenu.
A svaka bi da mi bude mama.
Da me savetuje.
Da mi priča.
Da brine o meni.
Da mi bira garderobu.
Svaka zna šta je najbolje za mene.
Samo jedno ne znaju.
Neću drugu mamu.
Hvala na razumevanju.
Ako čitaš ovo…
Obećah ti pesmu,
al’ ti strofe pišem,
dok pod ovim nebom,
vrlo teško dišem.
Dok na plaži spavaš,
pokrivaš se nebom,
slušaš Tropikale,
kako Grke hvale.
Za noćas je dosta,
pisanja mog posta,
dobićeš i sutra,
deo moga jutra.
Zaboravio sam da pišem olovkom, rukopis mi liči na onaj iz 1970 i neke…
Nisam ovde pisao milion godina, nisam imao šta. Ni sada se nije desilo ništa epohalno, naprotiv. Tek sad sam zalutao u život kao magarac u magli. Da me neko pita zašto, ne bi’ umeo da mu odgovorim. Jednostavno, tako je. Da li od drveta ne vidim šumu ili u šumi ne vidim drvo, pitanje na koje nemam odgovor.
Život mi se dešava a ja ga samo posmatram. Pitam se po nekada, gde je toliko požurio…
Znam odlično da je nebo gore, gledamo ga svakoga dana i noći. Znam i da je zemlja dole, pogotovo kad padne kiša pa stanem u blato. Sve to znam ali ne znam gde sam ja. Niti volim niti mrzim. Ravna linija. Po neka konstatacija, onako više za sebe i to je to.
Kriza identiteta? Srednjih godina? Sve zajedno pa dobro pomešano…
Prvi put mi se nije vraćalo kući sa dužeg odsustvovanja iz iste. Sve mi je bilo nevažno, gde ću da zaspim i gde ću se probuditi. Da imam neki razlog pa ajde, ovako…Kao neko razmaženo derište koje ne zna šta želi, tako i ja. Počeo sam da uživam u samoći a to nikako ne volim. Ne puštam nova lica da uđu kroz kapiju moga zida. Zaboravio sam da volim. Gledam svoju profil sliku na Facebooku i sve više se prepoznajem. Baš kao neki kurjak, iskezio zube sam na sebe.
Ali, da ne bude da je sve naopako. Moji dragi i iskreni prijatelji, mada muče muku sa mnom u zadnje vreme, tu su mi. Trpe me, šta će. Hvala im na tome. Hvala i novim prijateljima koje sam upoznao. Obećavam svima da ću biti bolji.
Neka budu strpljivi dok u gustoj šumi ne pronađem drvo. Do tada, dobićete po neku pesmu od mene, s’ vremena na vreme.
Gledam danima i ne mogu da se načudim. Pokušavam da zamislim kako će sledeću reklamu da uradi ova televizija.
Najava filma “Sudija Falkone” koji je B92 uradila je novi vid reklamiranja.
Obzirom da je sudija Falkone “ubiven sa tonom dinamita” ne smem ni da pomislim ko je sledeća zvezda kojom će B92 pokušati da
privoli publiku da gledaju ovu televiziju.
Ali, kakva smo zemlja, ništa više nije čudno. Ako se još negde na sličan način reklamira neki film, ja se duboko izvinjavam televiziji B92. U tom slučaju RRA i RATEL mogu slobodno da se zatvore, mada i ovako nema nikakve koristi od njih.
Na kraju krajeva, možda i treba da nam gospodin Golubović najavi film. Ne znam samo da li je dao dozvolu da ga koriste u marketinške svrhe ili je jednostavno neko isekao deo njegovog intervjua.
Sudija Falkone će biti ubiven na B92 u petak, 17.juna u 21h, pa ko je zainteresovan…
Molim državu da moju dušu ne prodaje nikome bez mog pristanka.
Molim državu da ima na umu da Srbija nije njihova dedovina.
Molim predsednika Srbije Borisa Tadića da shvati da Srbija nije njegov privatni projekat.
Molim sve koji su zaboravili skoru prošlost, počnu da se leče od demencije.
Molim sve koji su na vlasti da NIKADA ne zaborave ovo:
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
