Blogodak - Svi postovi sa bloga: Slobodno tržište

Svi postovi sa bloga: Slobodno tržište

Smanjenje drzavne uprave – anatomija jedne prevare

Slobodno tržište - 22.10.2010, 16:10:00

Da li neko može da zamisli da kasirka u „Merkatoru“ u trenutku kada firma posluje loše, bude, uz platu, proglašena za „neraspoređenu“ na nekoliko meseci, pre nego što dobije otkaz? E, to je privilegija koja je korišćena u državnoj upravi. I sve to o našem trošku.

Jedan od izazova koji se postavio pred svaku zemlju nakon izbijanja svetske ekonomske krize jeste smanjenje javne potrošnje. Neke od prvih mera za kojima su ministarka finansija i Vlada Srbije posegli bile su dodatne takse na korišćenje mobilnih telefona, smanjenje tzv. transfernih sredstava lokalnim samoupravama (kojima se dotiraju gradovi i opstine u cilju pruzanja najosnovnijih usluga gradjanima) i smanjenje drzavne uprave.

Vest je mnogo više nego kod nas odjeknula u susednoj Hrvatskoj, zemlji koja se nezaustavljivo bliži dužničkoj krizi. Vodeći dnevnici su na naslovnim stranama izveštavali da Srbija smanjuje svoju javnu administraciju za 10%. U Srbiji pak nije bilo toliko velikog odjeka. Javnost je bila više fokusirana na novouvedena opterećenja na različite vidove zarada. Onda počinje „puzajuća“ namera države da ne ispuni ono na šta se obavezala i pred predstavnicima međunarodnih finansijskih institucija i pred sopstvenim građanima. Iako je donet zakon kojim se maksimuzuje broj zaposlenih u državnoj upravi, neki ministri su izjavljivali da u njihovom resoru ne treba smanjenje, nego povećanje zaposlenih (Milan Marković). Drugi bili rezolutni da nikakvog otpuštanja neće biti (Mrkonjić). Šta se zapravo dešavalo? Ministarstva su radila nove sistematizacije radnih mesta. Time su državni službenici zapravo sami procenjivali ko će od njih ostati na radnim mestima. Sam Zakon nije predvideo buduću strukturu službenika, već samo njihov broj, iako ni za državni budžet niti za radni proces nije isto ako otpustite načelnika nekog sektora ili čistačicu.

Konačna racionalizacija iliti narodski rečeno, otpuštanje, je odlagana mesecima, od posete do posete delegacije MMF-a. Ministarka Dragutinović je čak u nekim TV emisijama izjavljivala da su oni imali nameru da smanje broj zaposlenih odmah, ali da su tek naknadno shvatili (?!) da ti zaposleni imaju neka prava, koja se ne mogu kršiti. Ono što je Dragutinovićka izostavila jeste da je Vlada namerno propustila da prethodno izmeni ili ukine Zakon o državnim službenicima. Pomenuti zakon, koji kao lex specialis važi za njih umesto Zakona o radu, državnim službenicima daje mnogo veća prava- skoro da ih je nemoguće otpustiti. I sve to o našem trošku. Umesto izmene zakonskog okvira, otpuštanja su odlagana mesecima. Mnogi su dobili privilegiju da, uz platu, neko vreme imaju status „neraspoređenog“. Odlaganje otpuštanja i kasnije otpremnine su opasno opterećivale srpski budžet u trenucima kada je čak i isplata penzija i socijalnih prinadležnosti dovođena u pitanje. Šta je epilog ovoga?

Racionalizacija od oko 10% sprovedena je teškom mukom u Vladi, Skupštini i ministarstvima. Jedan deo zaposlenih je otišao „prirodnim odlivom“ – penzionisanjem. Ipak, u Vladi, ministarstvima, agencijama i regulatornim telima ostala je prava armija od 28.400 zaposlenih. Lokalne samouprave (opštinske/ gradske uprave, skupštine opština- gradova) su takođe redukovane. Ono što je ostalo jeste predimenzioniran broj zaposlenih u javnim preduzećima na centralnom nivou (od kojih mnogi čak posluju kao gubitaši- JAT, Srbijagas,...), zatim u zdravstvu, prosveti i sl. (na ove sektore se Zakon uopšte nije odnosio!) Ovde apsolutno nikakve racionalizacije nije bilo. Vlada je na kraju formalno ispunila zacrtano, MMF je klimnuo glavom, iako ne bas odusevljen „napisanom zadaćom“. Nama je ostao i dalje veliki državni sektor da ga finansiramo. I nedopustivo nizak kvalitet javnih usluga koji zauzvrat dobijamo. A meni je kao autoru ovih redova ostalo da i dalje katonovski ciljam u Kartaginu govoreći da „državni sektor treba radikalno smanjiti!“.

Overdose: The Next Financial Crisis

Slobodno tržište - 19.10.2010, 00:41:00

To je naslov dokumentarnog filma koji govori o uzrocima nastanka finansijske krize iz 2008. godine i lošim načinima za njeno prevazilaženje putem upumpavanja novca u ekonomiju i snižavanja kamatnih stopa, a što sve zajedno može voditi i do nove, još veće, krize. U filmu govori nekoliko ekonomista među kojima je i Peter Schiff, koji je postao poznat po tome što je predvideo krizu iz 2008. godine. Film je pripremljen po jednoj od knjiga Johana Norberga, saradnika Cato Instituta (koji je i narator), a koja se zove "Financial Fiasco".

Film se može pogledati ovde.

Kolika je vrednost fudbalera?

Slobodno tržište - 18.10.2010, 00:32:00

U utorak i sredu se igra novo kolo Lige šampiona, a Partizan će igrati protiv Brage. Ono što je odavno praksa u sportskom novinarstvu je da se prilikom najave nekih značajnih utakmica i analize timova novinari po pravilu redovno oslanjaju na sajt transfermarkt.de za koji najčešće tvrde da je „specijalizovan za procenu vrednosti igrača“, pa sa njega preuzimaju podatke kada porede igrače dva tima ili ukupnu vrednost timova. U jednom tekstu u Politici čak se tvrdi da ono što je Blumberg u svetu finansija, to je Transfermarkt u svetu fudbala. Koliko ovo poređenje ima smisla i da li je uopšte relevatno koristiti ovaj izvor za tržišnu vrednost timova i igrača?

Najpre o Blumbergu – to je informativni servis namenjen finansijskom sektoru, gde se svakodnevno prenose cene akcija, obveznica, finansijskih derivata, performanse investicionih fondova, finansijski izveštaji itd. Jedan deo informacija čine i analize na bazi tih podataka, ali najveći deo informacija je preuzet od strane relevantnih izvora, dakle sa berzi, finansijskih izveštaja kompanija itd. Blumberg tako svakodnevno objavljuje tržišnu vrednost neke firme čijim se akcijama trguje na berzi.

Sa druge strane, Transfermarkt takođe svakodnevno objavljuje tržišnu vrednost igrača, iako vi njega ne možete da kupite tada, već samo u periodima kada su transakcije sa igračima moguće (zimski i letnji prelazni rok). Dakle, dok Blumberg preuzima objektivne cene sa tržišta na kome su formirane davanjem naloga za kupovinu i prodaju, Transfermarkt pokušava u svakom trenutku da simulira postojanje tržišta pa se onda njihovi „analitičari“ trude da sami odrede vrednost igrača u tom trenutku. Oni prateći igre tog fudbalera i uspehe tima menjaju njegovu vrednost pokušavajući da procene za koji iznos bi bio prodat u sledećem prelaznom roku. Međutim, sve to nema mnogo smisla jer dok ne postoji ponuda i spremnost da se plati takva cena, onda tržišna vrednost igrača po ovom izvoru ostaje samo u domenu teorije i pretpostavki. Samo klub-kupac može da zna koliko jedan igrač drugog kluba vredi za njegov tim i iz spremnosti da se plati ponuđena cena dobijamo tržišnu vrednost. Dakle, sajt nije indikator tržišta budući da ono kao takvo i ne postoji u najvećem delu sezone.

Moguće je da su osnivači ovog portala primetili praznine u sportskom novinarstvu, pa su verovali da zbog informacija koje nudi ovakav sajt može biti često citiran.

"Slobodno tržište je neprevaziđeni model"

Slobodno tržište - 12.10.2010, 21:44:00

To je izjavio Farid Zakarija, urednik magazina Time. Da pogledamo deo njegovog kraćeg razgovora sa novinarom Radija Slobodna Evropa:

RSE: Kako će izgledati koncept društva nakon sadašnje finansijske krize. Naime, mnogi smatraju da je za ekonomske probleme odgovoran neoliberalni koncept sa reganomikom i tačerizmom. Stoga je, prema tim mišljenjima, nužna nova paradigma – neka vrsta povratka socijaldemokratskom konceptu države blagostanja, možda „treći put“, i slično.

Zakaria: To je, iskreno govoreći, besmisleno. Činjenica je da je sve zakazalo u ovoj krizi. Finansijska industrija je svakako zakazala, ali, istovremeno, zakazale su i stotine državnih agencija koje su formirane da regulišu finansijski sektor. Takođe, centralne banke širom sveta nisu radile svoj posao kako treba jer su držale preniske kamatne stope. Zatim, zakazale su agencije zadužene za regulisanje tržište nekretnina, pre svega u SAD, Velikoj Britaniji i Španiji, jer su olako omogućavale kredite, što je izavalo efekat prenaduvanog balona. Dakle, treba ukazati na greške u finansijskom sektoru, ali isto i u funcionisanju državnih institucija. Sada treba utvrditi mehanizme neophodne za rešavanje problema sa kojima se suočavamo.

Ali, mogu da vam garantujem da se nećemo odreći osnovnih principa slobodnog tržišta i trgovine, jer je to bio jedini način da mnoge zemlje izađu iz siromaštva u poslednjih 30-tak godina. Niko nema bolju ideju. Svaka zemlja teži ekonomskkom rastu, ali to neće ostvariti nacionalizacijom industrije i ostalih sektora privrede, ili državnim regulisanjem servisnih usluga. Rast se može ostvariti samo otvaranjem tržišta i trgovine. Ljudima se to može sviđati ili ne.

Dve knjige ovog autora su prevedene i kod nas, dok se često citira i u nekim spoljnopolitičkim tekstovima u našim medijima. Ipak, koliko sam putem Gugla uspeo da zaključim, ovaj kraći intervju nije pronašao put do naših medija, što je i razumljivo jer bi time definitivno bili sahranjeni pokušaji širenja optimizma u vezi sa najavom nečega što se naziva „novim modelom razvoja do 2020. godine“, budući da su ideje iza tog poduhvata u potpunoj suprotnosti sa svim što je gore navedeno.

"Privremeni"

Slobodno tržište - 05.10.2010, 00:35:00

U jednom od poslednjih postova na svom blogu, Saša Radulović piše o javnom konkursu koji je Agencija za privatizaciju raspisala za izbor privremenih zastupnika kapitala u preduzećima koja su neuspešno privatizovana, pa se sad ponovo nalaze u državnom vlasništvu. On misli da je to izuzetno značajan momenat za sudbinu naše ekonomije, pa celoj problematici prilazi emotivno upućujući i svoj “privatni lični poziv svim stručnim i pristojnim ljudima… da se jave na ovaj konkurs” jer su oni “potrebni društvu”. Da pogledamo šta čoveka tera na zaključak kako je ovaj konkurs jako bitna stvar.

Ne treba trošiti puno reči na katastrofalne rezultate privatizacije u Srbiji. Umesto generacijske šanse za razvoj, ona se pretvorila u generacijsko pustošenje imovine. Poslediće ćemo osećati još dugo, dugo vremena.

Ovo je već postalo opšte mesto i ako tvrdite drugačije, možete biti samo neka vrsta izdajnika, neznalice itd. Za proces privatizacije je najbitnije da bude javan i da postoji tržište, tj. da se omogući učešće svim zainteresovanim investitorima pod ravnopravnim uslovima, pa će cena koja se postigne za kapital biti maksimalna moguća u tom trenutku. Tamo gde nije tako postupano (kao npr. Sartid) ima osnova da se tvrdi da je cena koja je postignuta mogla biti veća. To što i pored poštovanja gore navedenih uslova u nekim primerima javnost nije bila zadovoljna postignutom cenom pojedinih kompanija, može se jedino ispraviti situacijom u kojoj bi neko od kritičara platio onu cenu koja po njemu predstavlja „pravu“ ili „realnu“ vrednost preduzeća o kome je reč. U odsustvu spremnosti da se plati veća cena od postignute, moraju se prihvatiti rezultati kakvi jesu. Na postignutu cenu pri prodaji preduzeća svakako ima uticaj i širi kontekst u kom se nalazi ekonomija jedne zemlje, a imajući u vidu da je privatizacija u Srbiji ubedljivo najviše kasnila od svih zemalja regiona, to je bio i manji značaj njenih državnih preduzeća za strane investitore pa time i manja cena.

Počev od kriminalnog lošeg zakona u kombinaciji sa nerešenim pitanjem vlasništva nad zemljištem i kriminalnog stanja u katastru i zemljišnim knjigama, potpuno pogrešno koncipiranog modela privatizacije...

U vezi sa modelom, ne znam koji bi to bio model koji sugeriše pisac. Ako se misli na modele sa vaučerskim privatizacijama koji su primenjeni u nekim zemljama regiona, ne vidim kakvu to bitnu promenu donosi u odnosu na samoupravljanje ili državnu svojinu koje su već postojale. Suština tih modela je bila da se podele akcije zaposlenima, direktno ili preko investicionih fondova kojima na kraju upravlja država, tako da se efektivno ništa ne menja. Svaki model koji ne podrazumeva prodaju većinskog kapitala je osuđen na neuspeh. Kod većih kompanija je posebno bitna prodaja većinskog vlasništva jer razuđeno vlasništvo ne omogućuje efikasno upravljanje, dok kod manjih kompanija to nije toliko značajno.

...potpunog odsustva razumevanja društvene svojine i njenog značenja... Društveni kapital je jedna neverovatna konstrukcija našeg samoupravnog socijalističkog društva zasnovana na Zakonu o udruženom radu i njena diskusija prevazilazi okvire ovog bloga. Zapravo ne radi se o kapitalu. Slično je i sa društvenom imovinom. To nije imovina u normalnom značenju te reči. Već pravo korišćenja zajedničke imovine koja sleduje nekom preduzeću na osnovu udruživanja rada onih koju su tu zaposleni. Kada udružite rad, društvo vam da i imovinu sa kojom možete da radite i ostvarite vaše samoupravno i ustavno pravo na rad.

Autor ovde kritikuje što nije napravljena razlika između državnog i društvenog kapitala, a ja baš mislim da je to prednost modela privatizacije upravo iz razloga što je društveni kapital jedna izmišljotina našeg samoupravnog socijalističkog društva, a ne nešto čime bi trebalo da se ponosimo. Ako prihvatimo da je objašnjenje koje Radulović daje tačno, kome bi on pripisao taj „kapital“ i kome bi pripali prihodi od njegove prodaje? Ako je došlo do „udruženog rada“ zaposlenih, a imajući u vidu da oni nisu kupili imovinu koju koriste u proizvodnji već ju je obezbedila država, po čemu se onda društveni kapital razlikuje od državnog? Ko može polagati pravo na prodaju te imovine kada je odnos zaposlenih prema toj imovini isti kao i kod državnog kapitala?

Deo privatizacije se sveo na kupovinu funkcionalnih preduzeća koja su posle planski gašena zbog uspostavljanja monopola.

U vezi sa nastankom monopola, mislim da samo država može biti odgovorna za monopol ako tržište u jednoj delatnosti drži zatvorenim (zabranom uvoza, izdavanjem raznih licenci ili dozvola za obavljanje te delatnosti i sl). O tome je bilo reči ranije.

Javnost je mislila da neko vodi računa o tome ko su direktori društvenih preduzeća koja se privatizuju. Na žalost krivo. Ljudi bez ikakvog ili sa malo iskustva, bez stručnosti, morala i pristojnosti i bez ikakve kontrole su preuzeli hiljade preduzeća i uništili i ono malo što godine sankcija i bombardovanje nisu. Nikakvog javnog konkursa, nikave kontrole poslovanja, potpuno odsustvo korporativnog upravljanja, domaćinskog ponašanja, finansijske kontrole.

Sve što je navedeno predstavlja definiciju poslovanja u državnom/društvenom vlasništvu, i ne znam zašto je autor iznenađen kada se sa tim susretne u praksi. Zato se i sprovodi privatizacija jer jedino privatno vlasništvo ispravlja sve ove nedostatke.

Ali onda dolazimo i do teme posta, a to je konkurs za zastupnike kapitala u državnim preduzećima. Radulović smatra da ako se ne jave ljudi koji nešto znaju, mogu da garantujem da će i to sve propasti. Bez ljudi koji znaju kako se upravlja preduzećem, sigurno nećemo ništa dobiti.

Ne znam kako su mnogi obrazovani ljudi skloni da veruju kako sa drugačijim ljudima i u drugačijem vremenu može nešto drugo da se postigne, a da pravila ostanu ista. Da nije problem u državnoj svojini, već u ljudima koji njome upravljaju. I da se to može ispraviti javnim konkursom. Interesantno je da on priznaje kako je moguće da će se opet javiti „ljudi bez iskustva i bez morala i bez pristojnosti i bez znanja“. To su podsticaji, i čine osnovnu ekonomsku kategoriju. Kako je dokazano da država/društvo ne može da efikasno upravlja ekonomskim aktivnostima, to ne postoji pritisak da direktori državnih firmi budu najbolji mogući menadžeri. I sve dok postoji državna/društvena svojina, biće takvih „menadžera“, bez iskustva, morala, pristojnosti i znanja, jer nema podsticaja da se pojave bolji. Ali to se ne rešava javnim konkursom, već promenom sistema podsticaja transformacijom te imovine u privatnu.

Jugoslav vs. Milka

Slobodno tržište - 20.09.2010, 23:47:00

Danas sam slučajno pronašao intevju Milke Forcan za B92 na sajtu b92.fm. Iako je verovatno bio zamišljen da baci u zaborav sve što je do sada rečeno i napisano i otvori novo poglavlje u noveli o razlazu Forcanove sa Deltom, intervju je više pokazao nekompetentnost novinara za pitanja kojih se dohvatio, nego što je otkrio nešto bitno u vezi sa poslovanjem ove kompanije. Par interesantnih momenata:

1. Jugoslav Ćosić postavlja nekoliko pitanja o uticaju Delte na medije na koje Milka Forcan ne daje konkretne odgovore, da bi na kraju postavio pitanje o razlozima povlačenja reklama ove firme sa B92 nakon serijala Insajder. Konačan odgovor je bio da privatna kompanija ima pravo da slobodno raspolaže svojim medijskim budžetima. Upitan da se s tim složi, on odgovara „Ne u potpunosti“. Verovatno bi bilo bolje da država propiše budžete za oglašavanje privatnih firmi i kako da se raspodeljuju, da ne bi bilo ovakvih incidenata. Jugoslav očito doživljava medijsku aktivnost kao jedan poseban deo ekonomske sfere, gde treba da vas plaćaju da postojite kao takvi, bez obzira na program i rejtinge koje ostvarujete. On je kasnije čak pokušao da deluje vaspitno na Milku i poslovnu zajednicu u Srbiji pitanjem „da li je to potez za primer“, dok je njen odgovor da se tu ne raspravlja o moralnim aspektima bio ispravan.

Privilegovan položaj medija na koji mnogi novinari računaju će biti sve slabiji razvojem interneta, kojim dolazi do decentralizacije i slobode u informisanju, čime ono napokon postaje privatni a ne „javni“ segment. Time prestaje i potreba za uređenjem te sfere od strane države, ili statusom novinara kao lica koja obavljaju nekakvo posebno značajno zanimanje, za finansiranjem „javnog servisa“ i sl.

2. Jugoslav dalje postavlja pitanje i o nabavci vakcina za lečenje novog gripa, gde je na tenderu pobedila Jugohemija, koja je u zajedničkom vlasništvu njegove gošće i Delta Holdinga. Njegova teza je da su vakcine bile skuplje jer ih je Jugohemija nabavila posredno preko jednog hrvatskog instituta umesto direktno od proizvođača.

Na ovom blogu sam imao jedan post o tome kako sistem javnog zdravlja ne donosi ništa dobro i da zdravlje treba da bude privatna stvar pojedinca, kao i da sistem u kome ministarstvo vodi računa o zdravlju stanovništva samo ostavlja prostor privatnim kompanijama da deluju mimo tržišta i ostvare dodatnu zaradu. To se desilo i u slučaju Delte koja je iskoristila takvu mogućnost, i umesto da gnev novinara i javnosti bude usmeren prema državnoj administraciji koja umesto nas želi da vodi računa o našem zdravlju, novinari su besni zašto je jedna privatna kompanija bila dovitljiva da zaradi pare na prevelikim ovlašćenjima države. Milka naravno i to koristi u svoju odbranu i zaklanja se iza sistema javnih nabavki objašnjavajući kako one funkcionišu.

Voditelj pak insistira na svom viđenju situacije po kome je država dobra i brine o svojim građanima, a biznismeni su loši i hoće samo da ostvare profit, pa se pita zašto sama država nije uvezla vakcine preko ministarstva zdravlja, umesto što je to poverila privatnoj kompaniji? Zaista, zašto je država odustala i od proizvodnje automobila marke Zastava? Ili od proizvodnje televizora u Nišu? Ćosiću izgleda do sada niko nije dao ubedljive odgovore na ova pitanja, pa je u drugoj formi morao još jednom da ih postavi.

3. Kada je video da Milka ne želi previše da otkuca bivše kolege, Jugoslav se fokusirao na pitanja o poslovanju Jugohemije, gde je očekivao konkretnije odgovore budući da je njegova sagovornica i sada predsednica upravnog odbora u toj firmi. Tako se došlo do pitanja o učešću ove firme (koja posluje u farmaceutskoj industriji) na tenderu za remont vojnih aviona. Međutim, interesantniji od toga je uvod u pitanje koji je uključivao jadikovanje nad ekonomijom Srbije u kojoj Delta vodi glavnu reč u mnogim sektorima, pa se Jugoslav skoro zapitao odakle im hrabrost da krenu da se bave i remontom vojnih aviona?

Kompanije koje posluju na slobodnom tržištu su pod pritiskom da se specijalizuju u oblastima u kojima su najuspešnije, pa se tako bave samo jednom ili nekoliko srodnih oblasti u kojima mogu da budu konkurentne. Sa druge strane, na tržištima koja su zatvorena, kompanije lako mogu da osvajaju nove grane i bave se svim i svačim sve dok nemaju pravu konkurenciju. To je razlog što diversifikovane holdinge poput Delte pre možete naći u zemljama u razvoju nego u nekoj razvijenoj ekonomiji.

Reforme i na Kubi

Slobodno tržište - 14.09.2010, 00:23:00

U situaciji kada neki poznati ekonomisti Srbiji preporučuju povećanje državnih investicija u sve oblasti koje su im mogle pasti na pamet, dok manje poznati doživljavaju katarzu shvatajući da su kompanije vođene (nećete verovati) profitom kao osnovnim ciljem svog poslovanja, na Kubi se priprema najveća reforma od uvođenja komunizma kako bi se smanjila državna kontrola nad ekonomijom i omogućio razvoj privatnog sektora.

Planira se otpuštanje milion zaposlenih u državnom sektoru do 2015. godine (od čega će pola miliona izgubiti posao do marta sledeće godine) kako bi pronašli zaposlenje u privatnom sektoru ili kroz samozapošljavanje (Vlada trenutno zapošljava 95% stanovništva). Ova najava dolazi ubrzo nakon što je objavljeno da je Fidel Kastro u razgovoru sa jednim novinarom priznao kako kubanski model više ne funkcioniše, što je kasnije demantovao objašnjavajući da reči nisu dobro prenete.

U svakom slučaju, objavljena je lista od oko 1.700 delatnosti kojima se stanovništvo može baviti privatno i procenjuje se da oko 200.000 ljudi obezbeđuje egzistenciju obavljajući neki od tih poslova u formi samozapošljavanja. Umanjeni su zahtevi za dobijanje licenci za obavljanje privatnih delatnosti. Raul Kastro je ranije u govoru pred parlamentom naveo da se mora zaboraviti na gledište da je Kuba jedina zemlja na svetu gde se može živeti bez rada.

Kubancima je omogućeno da trguju voćem i povrćem, a u cilju razvoja turističke infrastrukture period zakupa zemljišta za strane kompanije je produžen sa 50 na 99 godina. Omogućeno je osnivanje privatnih kompanija u oblastima kao što su taksi kompanije ili berbernice. Prema nekim reportažama oko 100 američkih biznismena je, i pored embarga SAD prema Kubi, potpisalo pisma o namerama sa državnim kubanskim kompanijama kako bi počeli poslovanje sa njima nakon uklanjanja embarga. Očekuje se da rast GDP-a ove godine dostigne oko 2%, dok za sledeću može iznositi 3.7%. Reforma uglavnom dolazi kao posledica smanjenih prihoda od turizma i manjeg izvoza.

U javnim nastupima Raula Kastra i ministara se naravno demantuje da se radi o tržišnim reformama, da niko neće biti prepušten sam sebi i da se zapravo razmatra izmena Kubanskog ekonomskog modela u kome će socijalistički ekonomski prioriteti i dalje ostati u prvom planu, a ne tržište. Međutim, postavlja se pitanje zašto je više tržišta i privatnog sektora a manje države potrebno u ekonomiji da bi se ti „socijalistički ekonomski prioriteti” ostvarili u praksi?

Stručnjak

Slobodno tržište - 09.09.2010, 23:21:00

Jedan domaći ekonomista je uspeo da dokaže da državni organ nema tržišnu orijentaciju i zbog toga ga kritikuje:

Robne rezerve su, kaže Đogović, već na bazi svojih procena trebalo da znaju da li će i kada da intervenišu, i da blagovremeno reaguju, brže i efikasnije, što bi se odmah odrazilo na nivo cena na tržištu. „To ukazuje da Rezerve nemaju tržišnu orijentaciju", smatra Đogović.

Baš čudno da jedan državni organ ne ume da se ponaša tržišno, to uglavnom nije praksa. Kao i svaki drugi socijalista, Đogović veruje da je to samo trenutni problem državnog organa i da njegova misija nije dovedena u pitanje jer država može da ima sve potrebne informacije za upravljanje ekonomskim tokovima u jednoj zemlji. On je razočaran jer njegovo verovanje da država može da reši „problem“ na tržištu sada nije doživelo svoju potvrdu u praksi. Ali socijalista u ovoj situaciji neće pomisliti da je rast cena možda rezultat ograničene ponude, koja je rezultat nemogućnosti uvoza, pa bi ukidanjem te barijere došlo do veće konkurencije na tržištu a samim tim i nižih cena.

Poslednja vest na ovu temu kaže da je dogovor između Imleka i Ministarstva postignut tako da će Imlek robu namenjenu izvozu plasirati na srpsko tržište, a za uzvrat će mu biti omogućene subvencije. Dakle, neće doći do otvaranja tržišta što bi vodilo padu cena, već će cene ostati iste, samo što će potrošači jedan deo cene direktno platiti Impleku kad kupe proizvod, a drugi deo će platiti preko državnog budžeta. Drugim rečima, potrošači nastavljaju da plaćaju visoku cenu zatvorenog tržišta.

NIS i privatizacija

Slobodno tržište - 30.08.2010, 23:37:00

Početkom ove nedelje je počelo trgovanje akcijama NIS-a, pa je to odlična prilika za prikupljanje političkih poena na nezadovoljstvu građana cenom akcija. Tako se LDP dosetio da kritikuje način na koji je privatizovan NIS, ispravno navodeći da nije bilo tendera, da je očuvan monopol itd. Ali onda pokušavaju da budu ubedljivi, pa kritikuju i „dopuštanje neverovatne mogućnosti da se obavezne investicije finansiraju iz kredita koji opterećuju kompaniju u kojoj je Srbija još uvek suvlasnik".

Kako privatizacija podrazumeva prodaju većinskog državnog kapitala (u ovom slučaju 51%) to je nakon gubitka većinskog paketa akcija njihovom prodajom najčešće onemogućen dalji uticaj na poslovanje i donošenje bitnih odluka, pa samim tim je na novom vlasniku da odluči kako će finansirati investicije koje namerava da sprovede. A odluka o investicijama je samo njegova (jer je i kompanija postala samo njegova) pa samim tim uvođenje investicija kao obaveze novog vlasnika je problem a ne način njihovog finansiranja. (Čak su neki ekonomisti, u odbrani ove prodaje, bili skloni da sabiraju iznos cene i investicija i time pokušavali da opravdavaju celu transakciju.) Uopšte, to je suvišan element celog koncepta privatizacije u Srbiji, gde postoji kriterijum obaveznih investicija koji ulazi u vrednost ponude. Država je trebalo kao jedini kriterijum da postavi cenu koja će se plaćati za kapital ili imovinu koja je predmet prodaje, jer bi na taj način najbolje bila utvrđena tržišna vrednost ovih preduzeća.

Ali najlošija stvar u vezi sa stavovima ove stranke po pitanju NIS-a tek sledi u narednoj rečenici, gde se kaže „...da je zemlja dovedena u situaciju da ostane bez energetskih resursa, uz potpuni gubitak suverentiteta u toj oblasti“.

U prvi mah vam se čini da je možda neki novinar greškom uradio copy-paste neke rečenice iz saopštenja SPS-a, ali ipak to nije slučaj. Znači najpre se kritikuje samo način privatizacije, ali u toku pisanja saopštenja su uspeli da promene mišljenje, pa je ipak bolje da privatizacije nije ni bilo, i da su „resursi“ ostali državni kako bi se njihovim mudrim upravljanjem od strane države očuvao „suverenitet“. Pokušavam da razumem smisao prefiksa „liberalna“ u nazivu ove partije, ali je on verovatno poznat samo njegovim autorima. Još jednom se potvrđuje da po pitanju ekonomske politike zapravo nema bitnih razlika u trenutnoj političkoj ponudi.

Neuspeh države #1

Slobodno tržište - 23.07.2010, 20:13:00

1. Pokušaj države da se bavi komercijalnim bankarstvom povećava rejting ministra policije koji ima više posla jer hapsi i nesavesne državne „bankare“. Ovde verovatno niko ne postavlja pitanje smisla postojanja Fonda za razvoj zbog zauzetosti aplaudiranjem borbi protiv korupcije: Sedmoro uhapšeno zbog korupcije

2. Obezbeđivanje državnih podsticaja za investiranje usporava investicije: Izgradi fabriku, ne dam ti prilaz

3. Ministar trgovine: Nepotrebno ministarstvo izbacuje na površinu nepotrebne ljude. Svestan opasnosti da značajno suzim lik i delo ovog pregaoca, ovde ću samo dotaći njegov poslednji intelektualni domet, sadržan u projekciji o rastu standarda u Srbiji: Živećemo bolje za sedam godina

Na vrh

Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Prijavi se na Blogodak