Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Da ne dužim, Komercijalna banka je obećala da će u mesecu štednje svoje medijsko vreme ustupiti društveno odgovornim kampanjama, Gaga Đermanović je pokrenula diskusiju na tu temu, a ja sam predložio da mi blogeri ustupimo svoj blogerski, medijski prostor, kako bi naši čitaoci videli ove kampanje. Akcija se već rasplamsala i do sada na preko 50 blogova možete videti ove spotove. Evo ih redom:

Kampanja organizacije Astra -- Anti Trafficking Action

www.youtube.com/watch?v=HR_l7mXLK0Y

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi

www.youtube.com/watch?v=JLCy0v-LQoc

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a

www.youtube.com/watch?v=fJ7xRj_0RZU

Kampanja Ujedinjeni protiv droge

www.youtube.com/watch?v=JNQ8kXWhpzw

Kampanja organizacije Dečje srce

www.youtube.com/watch?v=DF6RvsGdJr0

Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe

www.youtube.com/watch?v=Myh09_jY49k

Posustao sam sa dijetom. Održavanje i uzdržavanje mi nije išlo i prepustio sam se, opustio i zapustio. Onda su se javili stari poznanici sa kojima sam ranije “testirao” Maggi začine i pitali me da li sam i dalje zainteresovan za saradnju. Rekoh da jesam, ionako mi je bilo neophodno da se organizujem sa pripremom hrane. Ono u šta sam bio siguran jeste da su prošli put poslali veliki broj supa u kocki i začina za piletinu i mislio sam da će me konačno naterati da uđem u ritam. Sačekao sam neko vreme i paket je stigao. I gle iznenađenja. U njemu su se nalazili “novi proizvodi” koje je trebalo da testiram. Maggi začini za sočni svinjski vrat i Maggi začini za svinjska rebarca. Pogled mi je pao na kalendar i video sam da se bliži biZbuZZ gde sam imao ogromno iskušenje prošle godine. Rešio sam da se opustim i da zvanično novu turu “Debeljuca drugi deo” dijete započnem posle biZbuZZ-a. Tekst koji sledi nije namenjen osobama sa slabijim srcem i onima koji su na programu dijete.

Nekako su rebarca obeležila moju dijetu. Prvo smo u Beču na svakom koraku nailazili na njih kao lokalni specijalitet, pa sam izbegavao u svakoj prilici da ih probam, jer sam tada još uvek bio na rigoroznom režimu. Onda sam pred kraj najintenzivnijeg programa, po prvi put u životu bio u prilici da “vidim svoja rebarca” u ogledalu. Prvi put sam pred njima poklekao u Budimpešti letos, kada sam naručio nešto na mađarskom, a dobio rebarca. Rekao bih da nisam kriv ali greota da vas lažem.

Moja draga je bila poprilično iznenađena mojom nabavkom tog dana. Rekao sam kratko – “Posle biZbuZZ-a se vraćam na dijetu, pa glupo da ne probamo sada kad možemo”. Klimnula je glavom. Rekao sam da ću sam spremiti, i brže bolje se pokupila iz kuhinje. Ja mnogo volim da kuvam. I moja draga mnogo voli kada ja kuvam. Ali niko ne voli da uđe u kuhinju posle mog kuvanja. Zato izbegavamo, osim u nekim specijalnim prilikama.

Priprema vam je verovatno već poznata, svi smo pisali o tome:

Iz Maggija su stigli i ostali začini, između ostalog i začin za Sočni svinjski vrat, koji smo uspešno testirali i na junećem mesu i povrću.

E sad, put pod noge, idem na biZbuZZ 2011, a posle toga vam se vraća stari Debeljuca, sa svim iskustvima iz perioda (ne)održavanja težine i sa novim planom.

Dugo me nije bilo? Znam, kriv sam, ali vas neću više lagati, niti vući za nos, jednostavno odavno planiram ponovo da počnem da pišem o svojim novim iskustvima i svemu onome što me je sustiglo u životu. Deo toga su dobra i interesantna iskustva, ali deo njih me je pomerio sa ovog puta. Ono zbog čega prekidam “ćutanje” je nešto što je bila moja najveća želja već gotovo više od godinu dana. Dobio sam priliku da deo svojih iskustava kako o promeni svog života kako o pisanju ovog bloga, tako i o svemu onome što sam JA dobio od vas, čitalaca, dok sam sve ovo pisao.

U svojoj priči na ovogodišnjem TEDxBelgrade, pričaću o delu onoga što se dešavalo u mom životu, o onome što se dešavalo na ovom blogu, ispričaću i deo neispričanih priča koje nisu bile tema niti jednog teksta do sada. Ono što je poenta moje priče jeste koliko je promena mog života doprinela promenama nekih drugih života, mojih čitalaca, prijatelja i poznanika. Osvrnuću se na komentare Slavice Maksimović, Milene Kontić, Ksenije Kruševac i konačno Predraga Aranđelovića. TED Format ograničava govornika na 18 minuta i nažalost ostalo je još mnogo vas čija imena bih pomenuo u svojoj priči, ali nije bilo prostora.

Ipak, na neki način želim da vam se svima zahvalim što ste, eto već više od godinu i po dana uz mene i uz ovu priču da uz malo motivacije i inspiracije, deljenjem iskustava možemo da pomognemo jedni drugima da promenimo stvari u životu koje ne funkcionišu.

TEDxBelgrade će biti održan u Barutani, u subotu 1.10.2011. od 11 do 17h, a konferenciju možete pratiti uživo na adresi www.tedxbelgrade.com/live

Redovna čitateljka bloga debeljuca.com posle 9 meseci nagomilavanja kilograma oslabila ekspresnom i najlepšom dijetom oko 7 kilograma za samo sat vremena.

Ova vest je preuzeta sa sajta Njuz.net ali nikada na njemu nije objavljena:

Redovna čitateljka ovog bloga, Nina, je za samo sat vremena uspela da oslabi više od 7 kilograma. Dijeta je obavljena pod stručnim nadzorom ginekološkog osoblja.

“Čitam blog Debeljuca.com od dešavanja na konferenciji TEDx u Beogradu, i ono što sam tamo pročitala me je inspirisalo da na brz način oslabim 7 kilograma” – izjavila je Nina, vidno srećna.

Nina je poslednih 9 meseci bila u posebnom stanju usled kojeg joj se posteno povećavao broj kilograma. Dugo je planirala da oslabi, pripreme su tekle polako i temeljno. Kada je konačno rešila da to uradi, sve se odigralo brzo i za samo sat vremena oslabila je sedam kilograma.

Kada sam započeo ovaj blog nisam verovao da će mi toliko mnogo doneti. Sa jedne strane meni je bila potrebna neka vrsta podrške, a sa druge strane smatrao sam da će iskustva koja prenosim ljudima biti od koristi da pojedinci koji imaju neki problem u životu reše da krenu u proces pozitivnih promena.

Međutim nisam mogao ni da predpostavim koliko će mi različitih poznanstava i prijateljstava moje blogovanje doneti. Jedno od svakako najfascinantnijih je moje prijateljstvo sa Ninom, jednom od redovnih čitateljki ovog bloga. Upoznao sam je na predavanju koje sam održao na Adi u organizaciji sajta Trčanje.rs na koje je došla posle poziva sa ovog bloga. Ispostavilo se da je počela da čita blog od trenutka kada sam pisao o TEDx konferenciji, i to poznanstvo se pretvorilo u veliko prijateljstvo. Družili smo se na Blogopen-u i radili zajedno na JaZaKraljevo projektu.

Nina je majka malog Viktora, i od juče i majka malog Vasila. Već neko vreme smo se šalili na temu ekspres dijete koju će primeniti nakon svog devetomesečnog putešestvija. Bila mi je interesantna tema da napišem tekst o tome.

Ovaj tekst nema naravno toliko dodirnih tačaka sa osnovnom temom ovog bloga, ali da nije bloga, ja ne bih danas poznavao Ninu niti delio njenu sreću zbog prinove. Eto samo toliko. Lepe vesti menjaju svet oko nas, treba ih širiti i učestvovati i u sreći drugih ljudi.

Trudim se da svaku godinu od poslednjih nekoliko započnem sa jednim velikim planom. Ponešto sam napisao u poslednjem tekstu prošle godine “kako napraviti lični akcioni plan” kako sam se prvo u 2008. oženio (što sam razumljivo dugo odugovlačio), 2009. vratio sve dugove i kako sam u 2010. konačno uspeo da se rešim viška kilograma. U tom tekstu namerno nisam uneo veliki plan, sledeći koji mi je bio u planu za ovu godinu, jer nisam hteo da ga “ureknem”. Provodim vreme razmišljajući da li je to primarni razlog zašto ne pišem i zašto sam vratio određeni broj kilograma, pitajući se da li su to samo još neka opravdanja ili je potpuno validno da kada imaš drugačije fokuse onda neke druge postaviš sa strane.

Da, to je bio plan za ovu godinu. Prema rasporedu u onom tekstu prvo sam naveo zašto to želim da uradimo:

• Moja draga i ja smo podstanari već osam godina zajedno i gotovo 12 godina smo ukupno podstanari u Beogradu
• Svakog meseca izdvajamo mesečnu rentu za stan koji nije naš
• Mada smo uglavnom imali dobre odnose sa stanodavcima, nikada nije isto kada si na svom
• Stvarno želiš nešto da stekneš u životu
• Stekli su se uslovi ove godine da to i ostvarimo

Bilo je dosta lako definisati cilj, jer je posedovanje svog stana nešto o čemu maštamo godinama i kao planiramo, ali nikada nismo bili toliko blizu realizacije. Ipak bilo je neophodno da sami sebi opišemo kako vidimo sebe i gde vidimo sebe kako bismo suzili izbor.

Kao i u dijeti i ovde su morale da se “slože kockice”, tj da se urade sve pripremne radnje kako bismo mogli da izvedemo ovaj poduhvat. Prvi i najbitniji zadatak bio je da te “vidi Država”. Realno nikoga nije briga i ne pita se kako si mogao da živiš 12 godina u Beogradu kao podstanar, a da su ti vidljiva primanja par stotina eura. Za kredit ti traže veoma velika (ili barem veća) primanja od onoga što mnogi od nas mogu da dokažu. Svi pričaju o prosečnim platama i kreditima. Kao da su dve paralelne stvarnosti. Realnost: Niko nije u mogućnosti da sa prosečnom platom podigne prosečan kredit za prosečan stan. Kako dokazati bankama da si jednostavno u mogućnosti kada oni to ne vide, ili ne žele da vide. Zato je primarni cilj izbora posla (kada sam prethodni izgubio) bio da bude dovoljno visoka bruto plata. Time smo postali kreditno sposobni. Istini za volju, neophodno je bilo drugim poslovima nadomestiti nedostatak ostalih finansija kojih sam se odrekao većom neto platom, ali i to se sredilo.

Tada smo se suočili sa sledećom realnošću. Kada neko čuje koliko se plaća kirija u velikim gradovima često će ti laički spomenuti/savetovati da je bolje da za te pare otplaćuješ nešto svoje. Realnost: to je nemoguće. Realno izvodljivo je za malu garsonjeru ili za izrazito veliki stan, jer se cene izdavanja drugačije prilagođavaju tržištu, dok su cene kupovine direktno vezane za kvadraturu. Međutim za porodični stan, negde u sredini, nešto što planiraš da stekneš za sebe i svoju porodicu to je malo teže. Zamenom kirije za dvosoban stan za ratu kredita u istom iznosu bez učešća u mogućnosti si da kupiš manji jednosoban stan. Kompletnu matematiku i logiku oko stanova je relativno skoro razmatrao i DedaBor.

Bila su potrebna dva neophodna faktora koje smo morali da rešimo. Učešće i najpovoljniji mogući kredit. Za učešće smo se obratili porodici, široj. Konačno smo negde oko Božića bili sigurni na koju količinu finansija možemo da računamo i na koji način. Time smo imali dobru polaznu osnovu.

Kada smo to sve povezali mogli smo da krenemo u razgovore i sa bankama i u potražnju stana koji bi nam odgovarao. I kažem vam, nagledali smo se brojnih situacija. Kalkulisali smo da li je lakše da kupimo stari stan koji bismo adaptirali, ili da kupimo novi stan koji ne mora da se sređuje? Da li da kupimo stan u staroj zgradi koji je dokazano dobar ili da kupimo stan u novoj zgradi koji je ko zna kako urađen? Da li da podignemo običan ili subvencionisani kredit? Koju banku izabrati? Brojna pitanja ti prođu kroz glavu i nekako posle nekog vremena sve počne da se vrti, jer moraš da presečeš.

Negde prošle godine prijavili smo se za “jeftine stanove za mlade” koji se grade na prostoru bivše kasarne na Voždovcu. Konačno su nas i pozvali da vidimo planove i da “izaberemo stan”. Sve se odigralo dosta brzo. Krenuli smo da gledamo razne stanove, bili smo upoznati donekle sa situacijom i izabrali smo najbolji mogući stan prema našim planovima i potrebama. Tu su krenuli stvarni stresovi koji su nam doneli mnogo nerviranja i maltretiranja. Na svakom koraku smo nailazili na veoma dobre ljude i nismo imali problema sa komunikacijom, ali ponekad ti je dosta lakše kad u svom stresu naiđeš na nekog bezobraznog pa možeš da se “isprazniš”. Cela priča je “suviše dobra da bi bila istinita” i to te bez obzira što si defacto kupac, stavlja u poprilično inferiornu situaciju.

• Stanovi su jeftini i ovakvi su uslovi, ali ti ne moraš da kupiš, ako ti nećeš zovemo sledeće na listi
• Imaš jedinstvenu šansu da živiš u jednom od najboljih krajeva Beograda u novom stanu, koji još uvek nije izgrađen, ali biće, ali ako sumnjaš nema veze pozvaćemo drugoga
• Imaš šansu da podigneš subvencionisani kredit za ove stanove, a za većinu drugih nemaš, ali ako ne želiš pa nema veze, nama nije frka, sigurno će se naći 250 ljudi koji će hteti da podignu subvencionisani kredit

Tu dolaziš do jedne od onih odluka za koje ti je neophodno da podeliš sa drugima. Da pitaš za mišljenje. Realnost broj jedan je da je neophodno, jer time podeliš deo stresa sa drugima, oslobodiš se. To nije loše, malo dobiješ energije od onih koji te podrže, malo izgubiš energije od onih koji su striktno protiv, ali je korisno jer u svim tim razgovorima dobiješ mnogo dodatnih informacija i ideja o kojima nisi razmišljao. Realnost broj dva je da na kraju odluku donosiš sam. Sam si dužan da nosiš posledice svojih odluka.

Onda smo došli do situacija koje neviđeno oslikavaju nelogičnosti u funkcionisanju sistema kod nas. Prvenstveno u redosledu neophodnih koraka:

• Da bi podigao kredit treba ti ugovor o kupovini
• Da bi potpisao ugovor o kupovini treba da daš kaparu
• Ako daš kaparu, a odbiju te za kredit, kaparu si izgubio ako nisi u stanju da na drugi način realizuješ kupovinu

Manje više ovo je veliki problem i nema veze sa konkretnim stanovima koje smo gledali, mada u kupovini direktno od vlasnika se može izigrati, ali u kupovini od investitora, teško. Ovo je bila velika kocka na koju smo morali da pristanemo i donela je još sasvim solidnu porciju stresa u već poprilično stresnoj situaciji.

Igrom slučaja kod ovih stanova je odabir banke bio veoma sveden, jer su samo banke koje učestvuju u finansiranju izgradnje kompleksa “u igri”. Jedino su one pristale da nude kredite za stanove koji nisu izgrađeni. Već sam poprilično mnogo vremena izgubio na sve ostale akcije i moj koncept je bio jednostavan: U igri je bilo šest banaka. Svima sam poslao zahtev sa finansijskom konstrukcijom i zahtevom za ponudu elektronskim putem. Dve banke su u startu otpale. Jedna je bila nespremna još za kredite (relativno je skoro ušla u projekat) a druga je bila paranoična po pitanju davanja ponude putem elektronske pošte (“zbog šanse da konkurencija proverava!“). Ostale četiri banke su poslale četiri ponude kod kojih se mesečna rata razlikovala u samo 5€! Ovo mi je napravilo dodatni problem i tražio sam način da odaberem. Radi se o kreditima koji su prema specifikacijama koje je raspisala Država. Teško da se mogu razlikovati u finansijskom smislu. Onda sam ih ipak i lično obišao i odabrao Aik Banku, gde me je gospođa Dragana sačekala i bila spremna da odgovori na sva moja dodatna pitanja od kojih se i mojoj dragoj podizala kosa na glavi. Insistirao sam na tome da sastavim redosled koraka na papiru u cilju pribavljanja svih papira neophodnih za realizaciju kredita i bila je dovoljno strpljiva da mi asistira oko svega, da mi kaže gde šta tražim i na koji način da neke stvari dobijem brže nego inače. Ovo mi je pomoglo, jer verovali ili ne za 5000 stanova postoji samo 250 subvencionisanih kredita, ma koliko se hvalili na TVu oko “izgradnje jeftinih stanova”. Bilo je neohodno da reagujemo brzo i da se ne cimamo mnogo.

Možda moram da se ogradim da ovo nije sponzorisani tekst, nisam dobio nikakve bolje uslove zbog ovoga (možda hoću?), ali mi je bilo drago i što sam bio pozvan na druženje koje je AIK napravio sa ljudima sa Interneta povodom postavljanja sajta koji promoviše njihove standardne komercijalne kredite za stanove u istom naselju. Sajt AIK Krediti je lansiran na tom druženju i tada sam sa prisutnima podelio deo ovih informacija kako je teklo moje putešestvije. Tema sajta su njihovi standardni komercijalni stambeni krediti i naročito mi je drago što je na jednom mestu objašnjena procedura “kako zatražiti kredit za stan?”.

Par dana pre tog druženja gospođa Dragana me je pozvala i rekla mi je da smo prošli u prvih 150 od pomenutih 250 za subvencionisane kredite kod Nacionalne korporacije za osiguranje stanova. Bio sam spreman da odahnem, a tada mi je rekla “nemojte prerano samo da se radujete, sve je ok sa vaše strane, ali da sačekamo da Država prebaci pare pa da se stvarno radujemo“. To me je još jednom ubedilo da sam dobro izabrao, jer više od svega cenim iskrenost pa čak i kada nije pozitivna.

Eto malo objašnjenja gde sam bio, šta sam radio, koji me stresovi nagnaju da se praznim na različite načine. Zašto ne pišem i zašto mi je malo neprijatno da promenim header na blogu, jer sam dobio par kilograma na gore, ali eto tu sam. Još jednu bitnu stvar smo uradili u ovoj godini i idemo dalje. Dugo sam tražio način kako ovo sve da napišem, a da povežem tri bitne stvari. Da se opravdam što ne pišem češće, da objasnim koliko je teško povući stvarne i velike poteze u životu i koliko je bitno uskladiti to sa svim ostalim stvarima. Drago mi je što imam vas da me saslušate.

p.s. Želim da se zahvalim gospođama Mirković (koincidencija prezimena). Jedna je iz Novog Sada, majka mog prijatelja, koja mi je posvetila svoje vreme sa brojnim korisnim savetima. Druga je iz Beograda - moja Doktorka koja mi je pomogla da lakše donosem velike odluke u životu. Moram i da se izvinim obema, jer sam doneo odluku protivno nekim njihovim savetima, ali mislim da je ovako najbolje za mene. Želim da se zahvalim i osobi koja mi uvek pomogne oko svih mojih velikih životnih planova, ali je neću pominjati na ovom blogu. Gospođi Dragani sam se već zahvalio u tekstu, a moji najbliži se podrazumevaju

Subota je. Praznici. Stvarno ne znam kada ćete stići da pročitate ovo, ali je meni došlo da podelim svoja razmišljanja sa vama. Više od godinu dana po početku temeljne promene života kockice počinju da se slažu i polako uspevam da ispravim mnoge nepravde koje sam počinio drugima i sebi dok nisam razmišljao o tome kako se ponašam i šta radim sa sobom i sa svojim životom. Uvek razmišljam o dve stvari, a to su razlika između toga da ti neko nešto zaboravi i da ti neko nešto oprosti. Druga stvar je veoma laka, a prva se gotovo nikada ne dešava. Zato stalno u mojoj glavi odzvanja priča, koja nije moja, ali je adekvatno vreme da je podelim sa vama, ako je niste do sada čuli.

Jednom beše jedan mali dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac mu je dao kesu punu eksera i rekao mu je da svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, zakuca jedan ekser u ogradu.

Prvoga dana dečak je zakucao 37 eksera na ogradu. Tokom sledećih nekoliko meseci on je naučio da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav nego zakucavati eksere u ogradu.

Tako je došao dan, kada tokom celog dana nije pobesneo. On je rekao to svom ocu, a otac mu je rekao da svakoga dana tokom kojeg uspe da kontroliše svoje ponašanje,  iz ograde iščupa po jedan ekser…

Dani su prolazili i jednoga dana dečak je bio u stanju da se pohvali svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde. Tada je rekao: “Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikada neće biti ista. Kada u besu kažeš neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvuci nož ali posle toga nije važno koliko puta kažeš da ti je žao, rane ostaju.”

*

Verbalna rana je identično bolna kao i fizička. Prijatelji su vrlo retki dragulji, oni čine da se smešiš, ohrabruju te da uspeš u necemu, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči i otvoreno srce za tebe.

Ovaj konkretno tekst je prenesen sa Karika, tamo sam ga našao i malo sredio, bila mi je potrebna osnova, Možete ga pronaći u raznim verzijama na raznim sajtovima.

Povrede su različite. Nekoga povredimo svojim reakcijama, nekoga povredimo time što ništa nismo uradili, nismo reagovali, nekoga povredimo fizički. Posebno je teško kada prođe neko vreme pa više nisi ni siguran koga si povredio, a koga nisi. Mnogo sam čitao i upoznavao se sa ostalim manifestacijama kompulsivnih poremećaja: kocke, alkohola, droge, kupovine, prikupljanja stvari. Oko svega sam pravio poređenje sa hranom. Činjenica je da se ljudi koji imaju takve poremećaje najčešće stide toga. Shvataju da povređuju svoje najbliže, stide se toga, ali istovremeno se jako dobro osećaju dok to nešto rade. I onda prelaze u režim “ma šta me briga šta ko misli, meni je lepo” i to lepo traje kratko i između dolazi opet stid, do nekog sledećeg puta kada se ciklus ponavalja.

Imamo i standardne povrede koje možemo da vidimo svuda oko nas. Fizičke, emotivne, poslovne, političke. Ima ih mnogo.

Često me ljudi u mnogim situacijama pitaju zašto sam hronično optimističan. Ne znam, Dr House bi mislio da je poremećaj i lečio bi me, niko drugi verovatno ne bi. Verujem da svi možemo da budemo dobri ako se potrudimo. Da ne povređujemo jedni druge, da uvek budemo tu da pomognemo ili da bar preporučimo nekoga ko može da pomogne. Eto toliko. Ne volim kada se dragi ljudi oko mene posvađaju. Ne volim kada se neko naljuti na mene zbog gluposti, kratkog fitilja ili nerazumevanja (najčešće). Istina boli, ali je najbolje podvući crtu, izviniti se za stvari koje ne možeš da promeniš i koje si loše uradio, napraviti plan za dalje bez povređivanja ostalih i nadati se da će ti jednom, negde tamo oprostiti, bez obzira na to što nikada neće zaboraviti.

I dalje verujem da smo nekada davno kada smo bili deca svi bili neiskvareni i dobri. Nazad nema, ali biramo kako ćemo napred.

Mi krećemo kod smokvice na rođendan, a vi uživajte u praznicima sa ljudima koje volite.

Slika preuzeta odavde.

Pozdrav svima! Da tu sam, oblećem svoj blog kao debeljuca frižider. Nikako da se nakanim da napišem nešto, uvek smatram da svakom tekstu treba da posvetim vremena. Ideja ima. Vremena kao mislim da nema, pa prokrastiniram. Možda će vam ovih nekoliko tema delovati da su nepovezane i vremenski neusklađene, ali bolje je tako. Drugačije ne mogu da se smislim da ih napišem.

Ovaj tekst treba da čitate u delovima jer je najduži koji sam ikada napisao, ali istovremeno, stvarno zaslužuje da se pročita. Na svakom podnaslovu možete napraviti pauzu, ostaviti za kasnije, prineti kafu ili čaj i slično… Uživajte…

Pisao sam već da mi je pobeglo vreme da kupim ponudu za fantastičan vikend u Sloveniji. Onda su me pozvale Anđela i Ana i dodelile mi kupon. Sve je delovalo neverovatno, želeli smo jako taj odmor, a vremena nije bilo. Kako sam promenio firmu u kojoj radim tako sam sa promenom posla doneo i sve dobre i loše stvari iz prethodne. Loša se odrazila na moj kućni budžet. Regres mi je bio kompletno isplaćen u prethodnoj firmi, tako da u vremenu oko Nove godine nisam uživao u čarima dodatnog prihoda. Dobra se odrazila pozitivno, s obzirom na to da nisam iskoristio ni dan godišnjeg u prethodnoj, sada sam mogao da koristim na miru te dane. Ja ne bih bio ja kada te dane ne bih koristio da uradim neke dodatne poslove, umesto za odmor kako su namenjene. Većinu dana sam iskoristio da bih pozavršavao stvari za DIDS 2011 konferenciju, i manje stvarčice koje su zahtevale po dan tu i tamo. Shvatio sam da to nije u redu i konačno sam rešio da malo veći broj dana alociram sebi da mogu da se odmorim ko čovek. Tako smo isplanirali da odemo u Sloveniju odmah nakon pomenute konferencije. Neko normalan bi i nazvao da rezerviše termin, najavio godišnji i slično, ali ja odavno ne spadam u grupu normalnih, pa sam sve to “odložio” i na kraju kada sam hteo da uzmem godišnji nisam mogao da rezervišem hotel.

Nazvao sam hotel i čuo da je slobodno tek posle prvog aprila. Plašilo me je to što je kupon iz Kolektive isticao prvog aprila, ali me je ljubazna Slovenka preko telefona uverila da to nije nikakav problem. Rezervisali smo i to je bilo to, sa kolegama sam potvrdio da je u redu da uzmem nešto slobodnog vremena i uzeo sam celu nedelju kako bih u paketu iskoristio i vreme da odem do Palića na E-Trgovina konferenciju.

U životu sam učestvovao u mnogim projektima, malim i velikim. Radim od 16. godine. Tokom tog vremena kroz moj život je prošlo mnogo ljudi. Glavni problem koji imam je taj da sam izgubio kontakt sa nekim ljudima za koje se ponekad plašim da su prekinuli kontakt sa mnom zbog onoga što sam bio; mrzovoljan  i neodgovoran tip. Sada želim da te stvari promenim i da ponovo pružim mogućnost da svi ti ljudi upoznaju novu verziju mene. Tako sam se po dogovoru da odemo u Ljubljanu setio starog prijatelja, sa kojim sam sarađivao, a samim tim i družio se pre nekih šest, sedam godina. On je tada napustio veliku multinacionalnu kompaniju, čiji je bio regionalni direktor i krenuo u samostalni biznis. U firmi u kojoj sam tada radio osmislili smo mu kompletan identitet firme i proveli neke super trenutke zajedno. Par puta smo u međuvremenu komunicirali sa nekom idejom da zajedno radimo, ali ništa od toga sa nije ostvarilo.

Bilo mi je glupo da svratim do Ljubljane, a da mu se ne javim. Par dana pred polazak, prvo mailom, a kasnije i telefonom, čuli smo se i dogovorili da se vidimo u subotu, prvog dana našeg boravka u Sloveniji. Ispostaviće se kasnije da je to jedno od najboljih stvari koje sam mogao da uradim.

Autobus na relaciji Beograd – Ljubljana je jedna od onih stvari koje me nateraju da se upitam da li je normalna osoba koja osmišljava takve stvari. Prepodnevna tura stiže kasno posle podne tako da ti propadne dan, a večernja stigne toliko rano da nisi siguran šta da radiš dok dan dođe. Ipak smo odabrali večernju i stigli u Ljubljanu petnaestak minuta pre 5. Teško da bih i u Beogradu znao šta da radim u 5 ujutru, ali ajd’…

Stigli smo i odmah potražili neki kafić sa markicom “WiFi” tu na stanici. Nisam stigao ni propisno da se se upoznam sa Ljubljanom (obično se spremim za sva mesta gde idem) pa sam nadoknadio izgubljeno dok smo pijuckali svoju prvu kaficu tog jutra. Pronašao sam put do centra i trasirao pravac. U neko doba smo krenuli i uživali u prelepim scenama dok se Ljubljana budila. Ipak je bilo prohladno pa smo pronašli novo mesto gde smo “ubili” još malo vremena jer ni moja jakna na mojoj dragoj nije bila dovoljna da nam šetnja bude prijatna.

Kada se Ljubljana probudila a mi se ohrabrili da se nećemo smrznuti u šetnji, odvažili smo se da krenemo i dublje prošpartamo ulicama…

Tako smo stigli na pijacu. Iskreno, jako mnogo sam vremenom ramišljao o pijacama. Pijace su mesta koja su označila istorijsku promenu da mesto u kojem se živi može da bude mesto i gde se ljudi okupljaju da trguju i razmenjuju dobra. Pijaca je tokom vremena bila istorijski pomak. Malo smo to zaboravili, jer se mnogo toga promenilo. Pijaca u samom centru Ljubljane je nešto što me je oduševilo po prvi put. Želeo bih da imam takvu pijacu u svojoj blizini. Ne želim da ulazim u priču koliko je to samo dobro spakovano, sređeno i izloženo i tome da li su ili ne Slovenci majstori u tome ili nisu. Ne želim da pričam sada ni o svežini, Džejmi Oliverovoj priči o tome da treba da se hranimo hranom koja je proizvedena u našoj najvećoj blizini, svežom i kvalitetnom. Želim samo da kažem da naše skučene pijace koje vrve od ljudi su prosto nepristupačne i nedovoljno primamljive u odnosu na ovo što sam video. Pored ovakvog mesta bi ti prosto bilo glupo da ne odeš svaki dan da kupiš nešto lepo od voća ili povrća da imaš u kući. Evo nekoliko slika pa procenite sami…

Voće

Povrće

Cveće

U neko doba našeg vršljanja po ulicama zazvonio mi je telefon i prijatelj je rekao da stiže sa suprugom, samo organizuju podmladak. Sačekali smo ih van najužeg gradskog centra, kako bi mogli da priđu kolima. Bilo mi je drago da ih vidim. Pokazali su nam neke delove gradskog jezgra i ponudili da zajedno odemo na tvrđavu sa koje je pucao pogled na ceo grad. Prihvatio sam. Veoma nagla uzbrdica, ali vredelo je. Posle uspona, seli smo da predahnemo uz kafu. Objasnio sam im ukratko kako sam promenio izgled i život u samo godinu dana i bili su vidno zainteresovani. Posle predaha, popeli smo se na sam vrh tornja na tvrđavi i odatle smo videli celu Ljubljanu, pre toga odgledavši 3D video o istorijskom nastanku grada, pa smo nas dvoje imali uopšte ideju šta sve gledamo oko sebe.

U silasku pitali su nas kakvi smo sa vremenom i hotelom, i da li možemo kasnije da se čekiramo. Pozvao sam hotel i opet mi je ljubazna Slovenka rekla da nije problem, samo da je dobro što sam javio. Tada su nam prijatelji rekli da će nas odvesti na Bohinj. Po njima, Bled je po njima super, ali oni preferiraju Bohinjsko jezero koje je odmah “iza” Bleda, i da nas vode tamo. Usput su već i smislili gde ćemo da ručamo. Odveli su nas u kafanu “Gostilna rupa” koja je bila sve samo ne rupa, ali je bila na mestu u divljini, gde sve ukupno postoje samo dve prodavnice i ta kafana. I ispred nje gomila automobila. “In the middle of nowhere”…

Ponuda je bila sveža i lokalna. Naše lepše polovine su se odlučile za šparglu u gorgonzoli uz salatu od maslačka (verovali ili ne), dok smo se nas dvojica ipak okrenuli pastrmki. Čak sam probao i tu salatu od maslačka. Draga me već neko vreme maltretira da jedem svašta od tih trava, pa sam probao i ovo. Isti utisak kao i sve ostalo, trava je trava, ali kad se začini i pomeša sa ostalim travama, uz temeljniju podlogu u vidu zelene salate i to sve postavi kao podloga za ribu ili pileće belo, onda je skroz ok. Pastrmka je ipak bila svetske klase, i nije mi bilo žao što sam poslušao preporuku prijatelja.

Onda smo otišli na Bohinjsko jezero. Duboko smo već zagazili u Triglavski nacionalni park. Ako postoje mesta koja se nazivaju “raj na zemlji” Bohinj i Bled su svakako najbliži. Obišli smo Bohinjsko jezero sa nekoliko mesta i videli neka mesta odakle se ni Ivica i Marica ne bi vratili.

Ponudili su nam da nas odvedu na mesto gde Sava Bohinjka zvanično izvire i prihvatili smo. Poučeni iskustvom iz Ljubljane, znali smo da će verovatno biti neophodno da se pentramo. Tako je i bilo. Krenuli smo u novi uspon. Usput mi je prijatelj pričao koga je sve vodio tuda i ko je sve odustajao.

Na jednoj pauzi sam pio sa tzv. “Izvora života”, što je moja draga zabeležila aparatom. Sava izvire kao ponornica iz jednog od Triglavskih jezera i kada smo konačno došli na mesto gde su slapovi, prizor je bio više nego impresivan. Već više od 10 godina posmatram Savu u Beogradu, konačno sam video gde izvire… Vredelo je popeti se dotle…

Kako je postajalo sve hladnije, krenuli smo na Bled. Sve vreme su nam pričali o Bledskim krempitama koje su bile veoma poznate i rešio sam nekako da im se odužim i predložio da častim. Seli smo u najpoznatiji Hotel na Bledu iz čijeg salona je pucao pogled na kompletno jezero. Rešio sam odavno da se opustim u tom nekom periodu i nije mi bilo teško da pojedem krempitu koja mi je doneta. U nekom trenutku je stariji čovek seo za klavir u salonu i počeo da svira. Sunce je zašlo i mi smo se uputili ka našem hotelu. Pronašli smo ga u delu jezera koje nije bilo toliko zakrčeno turistima, na mestu za pravi odmor. Pozdravili smo se sa prijateljima, uz poziv da im uzvratimo gostoprimstvo kada dođu u Srbiju. Teško da bih znao čime mogu da im se odužim na tim trenucima i vremenu koje su nam posvetili.

Dobili smo sobu na trećem spratu, u novom i modernom hotelu Triglav. Kada smo izašli na terasu, još uvek je bilo dovoljno svetla da napravim divnu panoramsku fotografiju. Sa leve strane su bili Alpi, sredina je bila rezervisana za šumu koja nas je razdvajala od turističkog dela, dok je kompletna desna strana pogleda bila rezervisana za jezero u čijem centru je bilo ostrvo sa crkvom u sredini. U hotelu nije postojala ni jedna soba okrenuta na “kontra” stranu, tako da je svim posetiocima bio zagarantovan pogled.

Vreme nas je poslužilo, dugo smo odugovlačili odlazak, ali se isplatilo, valjda ne bismo mogli da izaberemo bolja dva dana ni da smo ciljali. Bila je nedelja i jezero je bilo puno ljudi, što turista što ljudi iz okolnih mesta koji su došli na jezero da iskoriste prelep dan.

Krenuli smo u obilazak i šetajući se pored labudova i divljih (skoro pitomih) pataka, došli smo do mesta gde su čamci kretali sa putnicima. Na Bledu nije dozvoljeno korišćenje motora sa untrašnjim sagorevanjem, tako da u najboljem slučaju možete naleteti na čamce koji se kreću sa električnim motorima. U najvećem broju slučajeva tu su čamci koji imaju svoje veslače, ili možeš sam da iznajmiš čamac i sam da veslaš. Ukrcali smo se u jedan koji je kretao. Čovek koji veslao da bi prevezao dvanaestak ljudi na ostrvo u sredini jezera je bio nasmejan i radio je to opušteno sa nekim mirom. Ja sam odmah sračunao kako je logično da je nasmejan kada dvanaest ljudi po dvanaest eura koliko košta usluga ispadne 250€ po turi. Posao snova…

Ostrvo u centru jezera je bilo nestvarno. Na slikama je delovalo kao ostrvo u Boki Kotorskoj, ali uživo je bilo još impresivnije. Put do njega i nazad još lepši, jer se osećaš u centru svega. Po dolasku nas je dočekao uspon na vrh, gde se nalazila crkva. Ovaj uspon je bio manji ali i opravdan. Uživali smo u svakom trenutku provedenom na tom mestu. Tada smo ugledali i čamce koji se iznajmljivali na drugom delu jezera, kojim bih mogao da prevezem sebe i svoju dragu na ostrvo. Da smo otišli na taj kraj jezera sigurno bismo to i uradili, ne zbog uštede, pomislićete, već zbog avanture…

Tokom avanture sa krempitama od prethodnog dana, prijatelji su nam pokazali tvrđavu nad jezerom gde su se oni venčali i preporučili su nam da obiđemo i to mesto. Nismo tačno znali kako se dolazi do tamo, ali smo se nekako uputili, par puta zalutali, i konačno izbili na put.

U redu, do tog trenutka sam već shvatio – ako želiš da dođeš do mnogo dobrih mesta u Sloveniji oko Bleda:

• moraš da držiš dijetu godinu dana
• moraš da se setiš starih prijatelja
• primaš svaki dan od Kolektive ponude da bi iskoristio pravu
• smršaš toliko da ti ni jedan uspon ne bude težak i da bi imao snage da ne crkneš

Nije tako naravno. Ali sam počeo da razmišljam u tom pravcu na polovini tog uspona. Ispalo je tako da nam je do svakog vrhunskog mesta trebalo da se stvarno potrudimo. I svaki put je vredelo. Nateralo me je da razmišljam o onim čuvenim kombinacijama “šta bi bilo kad bi bilo”. Da nisam držao dijetu, da sam bio u takvoj situaciji ranije i slično, ili koliko sam nekih stvari stvarno propustio onda koje ne propuštam sada.

Onda smo došli na vrh tvrđave. U restoranu na vrhu bio je jedan sto. Rezerviše se nekoliko dana unapred. Postoji i razlog zašto. Slika sve govori.

Obišli smo muzej, štampariju, vinski podrum na tvrđavi i obilaznim putem se vratili u hotel. Obilazak je gotov. Proveli smo neko vreme u bazenu u hotelu i konačno se vratili u sobu, posmatrajući kako izgleda jezero u mraku.

Bilo bi previše očekivati da ti tri dana za redom vreme ide na ruku u aprilu. Trećeg dana smo većinu prepodneva proveli na terasi hotela ispijajući kafu na zubatom suncu. U hotelu su nam izašli u susret da se malo kasnije odjavimo, čak su nam izvukli i red vožnje voza i autobusa za Ljubljanu. Odlučili smo se za voz, kojim se nismo odavno vozili, u Ljubljani ostavili na stanici stvari, švercovali se autobusom do mesta na kojem su grupisani svi njihovi tržni centri, videli prodavnicu u otvaranju Natur house, uz šalu da je to “debeljuca shop”, šetali smo se uzduž i popreko do trenutka dok nisu počeli da zatvaraju prodavnice, onda smo popili kafu u kafiću gde je konobar bio simpatični bosanac koji je psovao kao kočijaš, ali nam poklonio karticu za gradski prevoz da se ne švercujemo nazad.

Ne bih imao reči kojima bih mogao opisati neki osećaj koji sam imao u sebi tokom ta tri dana. Prvo osećaj da je super što mi se to sve ne bi desilo da nisam promenio način na koji živim. Drugo osećaj zahvalnosti što sam dobio drugu šansu, još “nagradnu” od Kolektive, mada sam propustio priliku da kupim kupon. I treće, što je se sve potrefilo: naši prijatelji kojima je odgovaralo da nam posvete subotu, vreme koje nas je poslužilo i ogromna potreba da se odmorimo i fizički i psihički… Nažalost sve ima svoju cenu, žao mi je što nisam bio na 15tom rođendanu kod mog mlađeg brata, ali on razume, nekako ću mu se već odužiti…

Sat vremena pre nego što ćemo krenuti put Beograda, oko devet uveče… ušli smo na vrata istog kafića u kojem smo proveli svojih prvih sat vremena u Ljubljani. “Opet vi!” reče mladić koji nas je dočekao prvog dana. “Opet mi…“, rekoh ja, uz osmeh, nadajući se da će on imati još koji put mogućnost da nam kaže isto…

—————————————————————————————

Ovim tekstom sam prekršio sva pravila blogovanja, napravio sam pauzu od skoro mesec dana između dva teksta, stavio sam ogromnu količinu fotografija u jednu stranicu i napisao preko 2500 reči… Ako i pored svega toga čitate ove reči, to znači da ste i vi učinili napor i da vam je bilo lepo tokom toga kao i nama u Sloveniji, hvala vam na tom naporu… Ako imate snage, ostavite neki komentar…

Da, dragi čitaoci, ovo je stoti tekst objavljen na Debeljuci. Prošlo je više od godinu dana od prvih četiri koji su obeležili početak mog deljenja svojih iskustava sa vama. Malo sam usporio u poslednje vreme, jer je blog doneo mnogo toga, prvenstveno lični povratak na Internet scenu što je opet sa sobom povuklo mnogo raznih drugih obaveza. Za ovaj post je trebalo dobro razmisliti i videti šta je sve potrebno da bi se on napisao i konačno pružio vama na čitanje. Stotka. Velika cifra. Magična za gojaznost, jer je nekako trocifrena kilaža znak da si preterao. Ipak napisati 100 tekstova na blogu za mene lično znači da sam istrajao.

Ovaj blog je do sada čitalo 25.000 ljudi. U periodu od 13 meseci oko 360.000 stranica je pogledano, i svako se zadržao na sajtu duže od 5 minuta. Do maja meseca broj ljudi koji su u samom startu odlazili sa sajta je bio veliki, ali je onda drastično pao i ovo je jedan od retkih blogova sa veoma niskim procentom ljudi koji sa njega odlaze jer nisu našli ono što ih interesuje. Ukupan “bounce” je 6% i danas je daleko niži, ali ne želim da fejkujem ni statistiku kao što nisam fejkovao ništa drugo u prethodnih 99.

Blog je do sada ocenjen kao jedan od najboljih blogova 2010 godine, osvojio je drugu nagradu na Web Festu, i drugu nagradu na PC Press-ovom izboru za sajt godine u pripadajućoj kategoriji. Predavanja koja sam održao na Aktivnom letu, Blogopen-u i biZbuZZu su neke ljude privukla da čitaju, a neke motivisala da nešto konkretno urade sa svojim životom. Sve to je začinila nagrada sajta Trčanje.rs za najmotivatora 2010. Opisi u novinama i na drugim medijima su pomogli da neki ljudi dođu prvi put i postanu deo “zajednice” koja se polako gradi oko sajta. Ne postoji ništa lepše kada vidim obaveštenje da je neko postavio neko pitanje i dok se pripremim da odgovorim stigne mi drugo obaveštenje da je neko već uleteo i pomogao nekome ko je postavio pitanje. Sve ovo me uverava da je pravo vreme za formiranje zajednice ljudi koja bi se pomagala uzajmno u svojim ličnim nastojanjima.

Ponekad se zapitam da li mi je sve ovo trebalo i da li je to bio pravi način, a onda stigne mail ili komentar koji kaže “inspirisao si me da započnem i ja da menjam svoj život, hvala” i onda znam da je to prava stvar, i to mi da snage da nastavim dalje i vidim da sam i sam dao snagu drugima da nastave dalje. Da mi je neko rekao “imaš godinu dana da napišeš 100 tekstova o dijeti” verovatno bih se uplašio, i ne bih ništa uradio, krenuo sam srcem, nizvodno, “gde me odnese tastatura” i eto došao do tog broja bez da sam i znao. Slučajno sam pogledao, pre ovog teksta je pisalo “objavljenih 99 postova” i shvatio da sam tu.

Prva “sporedna” stvar koju te ljudi uvek pitaju oko svega ovoga jeste “ima li zarade od bloga?” Odgovor često zvuči demagoški, i nekad mi prosto bude teško da ga objasnim, ali ja smatram da ima. Doduše, ne izražava se u direktnom novcu.  Postavio sam google oglase na primer i za godinu dana zaradio 3 dolara. Van te basnoslovne zarade, učestovao sam u kampanji za Maggi začine, i dobro postavljenom pričom i optimizovanjem za pretraživače izborio se da tekstovi sa ovog bloga budu uvek na prvoj strani Google pretrage za termin “magi začini“. Rekao bih da je Magi ovde uradio dobru stvar, jer je direktnom investicijom uspeo da ima dobar opis svog proizvoda uvek na prvoj strani Google pretrage. Sada će me neki kritikovati, i treba, zbog toga što nisam objavio knjigu koju planiram već više od šest meseci koja bi donela prihod.

Objasnio sam ranije da je kroz moje “pisanije” došlo do toga da Doktorka uvidi koliko sam posvećen ovom projektu i da u trenutku kada sam bio u nezavidnoj situaciji donese odluku da ne plaćam sesije (koje su se odužile) kod nje. Bez obzira što nije direktna zarada, vratilo se s obzirom na to da je u pitanju trošak o kojem nisam morao da razmišljam i svakako je ušteda. Sa druge strane, nije bilo osnove za komercijalni element u startu, ali se vremenom pokazalo da mnogo ljudi izražava želju da ako su u prilici krenu istim putem koji sam prošao.

I konačno, nekako ono što je najbitnije, jeste lična promocija i povratak na scenu. Često mlađim kolegama objašnjavam potrebu da se “bude na radaru“. Da se bude prisutno na sceni. Kada sam počeo da pišem blog nekako sam želeo da objasnim da mi nije u interesu da ljudima “prodajem” nutricionističku priču, već da se razumem u Internet scenu. I uspeo sam i u tome. Postao sam deo velikog broja interesantnih Internet projekata kao što su JaZaKraljevo kampanja, 20after20 kampanja, Tefter aplikacija, neformalna zajednica uticajnih Internet profesionalaca, i dalje, lančanom reakcijom, deo organizacionog odbora Dana Internet domena Srbije, prisutan sam na brojnim skupovima i konferencijama, što otvara prostor za mnogo novih projekata u kojima sam u kojima mogu da se lično i profesionalno ostvarim.

Konačno, kada sam izgubio posao i napisao to na blogu, jedan od prijatelja koji čita ovaj blog pozvao me je i rekao da u njegovoj firmi postoji interni konkurs za dizajnera. Otišao sam na razgovor i dobio posao. Da li bi se to desilo da nisam pisao blog, da nisam bio “vidljiv” prijatelju? Verovatno ne. Da li blog o iskustvima tokom dijete da ti donese posao dizajnera u jednoj od najstabilnijih IT kompanija kod nas? Može. Čudno, ali funkcioniše.

Kod Dragana Varagića na blogu i u njegovim predavanjima možete pronaći mnogo elemenata priče “kako da blogom pokažete ono što znate da radite“. To je jedan od načina. Ono što pokušavam da prenesem ljudima ovde jeste da ako ste stvarno dokoni (nemojte me pogrešno shvatiti)  dovoljno je da započnete priču o bilo čemu, dok se ne usmerite i “brendirate” za ono što stvarno želite da radite. Družite se sa ljudima koji se bave sličnim stvarima kao i vi. Budite prisutni i aktivni i probudite se iz svog sna. Ako želite i ovde da napišete nešto što će motivisati druge i preneti neko vaše iskustvo, biću više nego srećan da vam dam prostora za tako nešto.

Najbitnija stvar koju sam negde naučio tokom svog puta jeste da za sve probleme koji se manifestuju “navučenošću” (adikciom) na nešto postoji duboki psihološki momenat negde u pozadini duboko skriven, duboko zakopan. Dva najbitnija pitanja koja sam postavio sebi i na koje još i dan danas tražim prave odgovore su:

• Šta me čini srećnim?
• Šta me čini nesrećnim?

Ako me čini srećnim kompulsivno konzumiranje hrane, pića, droga, odavanje u kocku, gubljenje vremena sapunicama ili reality emisijama, onda nešto debelo nije u redu i postoji neki razlog koji me čini nesrećnim. Tada kompulsivnom reakcijom kreiram prividno stanje sreće, koje je samo trenutno, i njime kompenzujem za ono zbog čega sam nesrećan. Za ovih 100 tekstova i u pronalaženju tema za pisanje, otkrio sam jako mnogo kompulsivnih poremećaja koji su direktno rezultat toga što se osećamo nesrećni i lažemo sebe da smo srećni zbog nečeg drugog što radimo, ili gubimo vreme jer će neko bolje vreme doći i nismo jaki da se suočimo sa realnim životom.

Sa strane dijete, uvideo sam da je daleko lakše jesti zdravo i kontrolisati ishranu kada je okruženje prilagođeno tome. Vremenom sam uvideo koliko je okruženje formirano tako da nisi u stanju da na dobar način sprovedeš sistematsku životnu promenu. Sve je okrenuto brzoj hrani, sve je okrenuto pukom organizovanju vremena oko posla. Živimo da bismo radili i da bismo se hranili, umesto da radimo i jedemo da bismo živeli. Interesantno je koliko ljudi ovo shvataju kao oslobađanje od odgovornosti pa “teško mi je da se organizujem” zvuči kao validan odgovor ili izgovor, jer te i sagovornik razume, u sličnoj je situaciji. Usađeno nam je da greške u sistemu vidimo kao opravdanje za svoje postupke, da njima podupiremo razloge za svoju nemarnost, nikada ne pokušavajući da promenimo sistem. Sa druge strane, organizacija posla, nabavke i pripreme hrane, čin hranjenja na radnom mestu, totalno doprinose očajnoj situaciji. Potrebno je da se temeljno pozabavimo ovim problemom, jer je to nešto što u finalnom obliku smanjuje naše rezultate na poslu, smanjuje produktivnost i pojedinaca i firmi u kojima rade, a u poslednjem ishodu, donosi i sve će više donositi troškova što u domenu zdravstvene zaštite što u domenu pada produktivnosti usled izostajanja zaposlenih zbog zdravstvenih razloga.

I tužna istina je… Da se time niko ne bavi.

Ovaj blog je uvek imao motivacioni element. Nekad kroz afirmativnu priču, nekad kroz prezentovanje posledica. Razne stvari uspevaju da probude reakciju kod čitalaca i retko kada neki tekst navede baš sve da se uključe. I to je u redu. Zato treba da bude raznih tekstova i da se svi u njima pronađu. Ali je svakako krajnje vreme da se iza ovog projekta, koji će, i dalje, ostati lice cele priče postavi “zajednica” ljudi koji, uzajamno se pomažući, aktivno menjaju svoj život.

Hvala vam što ste bili uz mene i dali mi snage da napišem čitavih 100 tekstova. Tu smo jedni za druge.

Da, tu sam. Da, priznajem da sam kriv i da nisam pisao tekstove već neko vreme. Nekoliko puta sam otvarao sekciju bloga namenjenu za pisanje i odustajao malo zbog nedostatka kompletne inspiracije i malo više od umora. Kad započneš blog onda je to obaveza koju nametneš sebi, i više puta sam uspeo da odagnam taj problem pišući tekstove unapred, onda bih imao problem jer ti tekstovi ne bi oslikavali pravo stanje situacije, ne bi bili, onako, duboki, iz srca, kao što ste navikli. A znam kako vam je. Jako dobro znam. Kao meni kada se zapalim za nešto na TV-u i onda na kraju se pojavi “To be continued”, “nastaviće se…” a ja ne znam ni kada ni gde i da li ću tada biti u prilici da nastavim gde sam stao.

Rečenicu iz podnaslova mi je jednom preneo jedan jako dobar prijatelj. Nije verovatno ni imao pojma koliko će to uticati da stalno preispitujem stvari koje radim. Igrom slučaja prihvatio sam se raznih stvari, u nastojanju da pronađem sebe i da se aktivno vratim na scenu posle pet godina pauze. Nisam znao da će toliko uticati na moj život. Isto životni tajmlajn (timeline) ne možeš predvideti, niti uskladiti da jedna stvar počinje tamo gde se druga završi. Kamo sreće da je tako. U drugoj polovini prošle godine započeo sam, reklo bi se previše raznih projekata. Pred novu godinu sam bio u blagoj panici jer se ni jedan nije zavrteo ozbiljno da bih mogao da očekujem kvalitetan priliv finansija da izguram neke druge stvari, a onda umesto da rešavam jedan po jedan, obično se finalizacija nekih poklopi pa krenu paralelno sve. Učešćem u neformalno formalnoj grupi Internet profesionalaca dospeo sam u organizacioni odbor Dana Internet domena Srbije, moje buđenje na domaćoj Internet sceni gore-pomenuti prijatelj je dočekao sa idejom da realizuje davnu zajedničku ideju a stiglo se i do godinu dana ovog bloga. Realizacija sva tri projekta plus planiranje godišnjih kampanja u firmi u kojoj radim su se, igrom slučaja, poklopili u istom vremenskom periodu.

Ulaskom u organizacioni odbor Dana Internet domena Srbije, u organizaciji nacionalnog registra (RNIDS) preuzeo sam na sebe neke obaveze koje sam smatrao da mogu da ispoštujem. Par prvih sastanaka je stvarno izgledalo dobro i počeli smo na vreme, rado sam prisustvovao tim sastancima, strpljivo trpeći kritike da je Debeljuca matično na .com domenu, i tako to. Obzirom da mi je negde u domenu posla, prihvatio sam da uradim logo i on je bio izvor mog dobrog pojavljivanja na novoj mreži Forrst, namenjenoj Web profesionalcima (možete videti na pomenutom linku da je jako dobro kotiran rad sa dobrim komentarima). Tokom rada sa ovim timom, prihvatio sam i to da uradim sav prateći materijal za štampu, što sam želeo, ali sam negde na tom putu, prihvatio da uradim i banere, koji su se multiplikvali iznenadnim brojem sponzora koji su izjavili da bi želeli da podrže skup, a onda je kao šlag na tortu došao i web sajt, jedina stvar za koju nisam želeo da preuzmem odgovornost. Videlo se da se isti neće završiti sam od sebe i u poslednjem trenutku sam preuzeo kormilo, angažovao prijatelja koji je radio sa nama Jazakraljevo i posle par neprospavanih noći sve smo doveli u red i lansirali smo uspešno sajt. Ispunio je sva očekivanja i broj registrovanih kojima smo se nadali.

Rad na ovom sajtu mi je stvarno pomogao da shvatim šta stvarno volim da radim u životu. Postoje retke stvari koje te “uhvate” i drže i zaboraviš na vreme, ostale obaveze, redovne probleme, imaš samo viziju kako nešto treba finalno da izgleda i ideš u tom pravcu. Podsetio me na moje početke kao klinca koji je radio gradski nedeljnik, pa na neprospavane noći u Petnici i prve poslove na časopisu o Hi-Fi uređajima gde sam dao svu svoju snagu da se isti pokrene i slično. Sa druge strane ono moje “da naučim da kažem NE” ovog puta nije pomoglo, jer izazov situacije kada te neko gurne u vodu i kaže “plivaj” je ipak nešto što je mnogo bolja “droga”.

Kada mi je Dragan rekao da želi da realizuje našu davnu ideju o programu koji bi pomogao ljudima da čuvaju svoje šifre za logovanje na razne servere i servise za ljude koji se profesionalno bave produkcijom Internet sadržaja, prihvatio sam bez razmišljanja. Kad veruješ u neku ideju, onda sav svoj fokus stavljaš samo na nju i otvaraju se stvari kojih nisi ni svestan. Tako sam za veoma kratko vreme osmislio kompletnu strategiju 20after20 kampanje koja je uspela da za dva meseca privuče oko 1000 prijavljenih na listu za slanje dodatnih informacija o, do tada, neobjavljenom proizvodu. Stvarno, aplikacija koju smo lansirali na kraju pomenute tizer kampanje je rešenje koje se pojavilo posle 20 godina World Wide Web-a i realno se postavlja pitanje “kako se bre niko nije setio da napravi to do sada?“. Istina je da postoji mnogo sličnih rešenja. Ipak, nekako, ni jedno od njih nije namenjeno samo toj jedinstvenoj svrsi i nije na toliko jednostavnih načina zadovoljilo potrebe korisnika. Igrom slučaja smo nas dvojica baš i budući korisnici samog programa i kada razvijaš ono što i tebi samom treba, nekako to sve ispadne bolje. Potrefilo se da se lansiranje ovog proizvoda, aplikacije, 15. februara, poklopilo sa svim ostalim stvarima na kojima sam u tom trenutku radio.

Poslednje, ali nimalo manje važno, krenuo sam u prelivanje Debeljuce u ostale medije, jer je nekako osnovno reklamiranje putem Facebooka i preporuke prijatelja dostiglo neki vrhunac. Tako sam u nekoliko dana gostovao na raznim medijima i to još uvek traje, Bogu hvala. Balansiranje svih obaveza između gostovanja na radiju, davanja intervjua za Politiku i za ostale medije doživeo sam potpuni raspad sistema. Često me ljudi pitaju “kako se komercijalizuje Blog?” i direktan odgovor je praktično nemoguće dati. Blog se često, u zemlji Srbiji, ne komercijalizuje, ali njime postaješ vidljiv, na radaru, drugim ljudima koji te mogu angažovati za neke druge stvari, to je bio moj primarni cilj. I posle godinu dana, više nego ispunjen.

Kada se poklopilo moje gostovanje u medijima, lansiranje Teftera i sajta za Dan Internet domena, u jednom trenutku me je pitao prijatelj “pa dobro na čemu sve to radiš”, odgovorio sam kratko “ćuti, ne pitaj…”

Oh da. I ne planira da uspori. Prošle nedelje se pojavila “pozivnica“. Jedan od mojih najboljih prijatelja me je pozvao na svoj 40. rođendan. Sam poziv me je ošamutio, plastično govoreći. Imam ja dosta ljudi koje poznajem koji su stariji, uvek sam imao takve ljude oko sebe i znao da od njih mogu mnogo da naučim, a da im uzvratim nekim svojim znanjima. Ipak, ovo je prijatelj sa kojim sam aktivno izlazio dok sam bio klinac. Bio sam dobro prihvaćen u starijem društvu. Debeli ljudi često znaju mnogo više da porade na svojoj inteligenciji i smislu za humor, obično bez nailaska na odobravanje generacije kojoj pripadaju, tražeći utehu u starijim prijateljima koji te prihvataju kao sebi ravnog. Strašno mi je imponovalo što me neko skoro deset godina stariji prihvata kao sebi ravnog. Tada je to delovalo veoma veliko u mojim očima i bio sam presrećan zbog toga. Od njega sam jako mnogo naučio. Putevi su nam se spajali godinama i razdvajali, jedan je od retkih koji nije o nekim stvarima ćutao, već mi ih je govorio direktno u lice. Smatram da sam svakim druženjem sa njim radio na sebi i bio bolji. Ignorisao me je i kritikovao moju prokrastinaciju poslednjih pet godina, a ja opravdavao to jer me ne razume i da se pravi važan. Istina je da je mario za mene.

Onda me je pozvao na svoj 40ti rođendan. Apsolutno, u tom trenutku nije bilo bitno šta imam od redovnih obaveza. Subotu uveče sam dodelio njemu, spakovali smo se i otišli. Kupio sam mu jedan od najboljih single maltova koje sam pronašao, jer je na kraju balade, pak on taj koji me je i uputio u tajne tog divnog pića. Od svoje drage je dobio novu gitaru, a na njegovom rođendanu su se vrtele pesme koje su ponekad znale da promene način na koji gledam na život.

www.youtube.com/watch?v=lRcQZ2tnWeg

Celo to okruženje još više me je uverilo da sam protekle godine uradio jako dobru stvar što sam promenio svoj život, da je život suludo kratak, da se godine neviđeno brzo provlače, a da mi to i ne vidimo. Takođe, ne znam koliko će to resursa zahtevati od mene, ali uradiću sve, ne da vas motivišem, već da vas nateram da promenite one stvari koje ne funkcionišu u vašem životu, na prvom mestu stvari koje demotivišu, jer što više čekate, sve manje imate vremena da uživate u životu.

Večeras sam dobio poruku “šta se dešava sa DEBELJUCOM ?Od polovine februara -- tajac. Da li si toliko prezauzet drugim poslovima? Baš mi nedostaju tvoji *pitki* tekstovi u kojima smo se svi pronalazili” Izvinjavam se još jednom što sam napravio toliku pauzu u pisanju, vraćam se eto svojim korenima, dobijate jedan punokrvni tekst. U proteklih par nedelja sam još malo išao dole, promenio sam header na 92,5 i idemo dalje. Treba mi malo vremena da uskladim obaveze, jer su se sve poklopile u isto vreme, ali ću taj problem prevazići i tu sam za vas.

Razmišljam tako u ovom mesecu koje su to neke stvari koje su obeležile moj program dijete i svakako najbitnija je doručak. Ovo će biti prvi tekst od nekoliko gde ću konkretno naglasiti bitne sitnice koje su promenile moj život u ovih godinu dana.

Svi moji poslodavci u poslednjih deset godina će vam reći jednu te istu stvar: “veoma kreativan momak na kojeg nisi baš mogao da se osloniš”. Uvek mi je bilo bitno da mogu da uradim sve što treba da se uradi. U većini slučajeva sam davao sve od sebe i više ponekad nego što je bilo potrebno. Ipak, retko kad na vreme kada je to neko očekivao i retko kada na način na koji bi onaj koji radi ili sarađuje sa mnom bio siguran da će to i biti urađeno.

Smatrao sam najboljom situacijom kada dogovorim “klizno radno vreme” jer mi je to pružalo slobodu da dođem kad poželim, i ostanem koliko god je potrebno. Kao i sve što gledaš iz jednog ugla, to je delovalo dobro meni, ali nisam bio svestan svih implikacija koje je ovo proizvodilo: duže ostajanje da bi kompenzovao vreme kašnjenja, stalni osećaj da te gledaju drugačije jer si ti taj koji “stalno” kasni i slično. Kao što gojazni ubede sebe da je to baš ono što vole kod sebe, tako sam i ja živeo u ubeđenju da to tako treba, da ja sve što treba završim, da to uradim kvalitetno, ali… uvek ima ali, zar ne? To ali je povezano sa gojaznošću i sa tvojim kašnjenjem i sa onim kako tvoja pojava deluje u očima drugih. Da si lenj, debeo, nepouzdan.

U firmi u kojoj sam radio u trenutku kada sam počeo dijetu, pre par godina su doneli odluku da rade od osam do četiri. To je bilo interesantno iskustvo, pomeriti sve na dole neko vreme, ja sam i dalje kasnio sada u odnosu na novo radno vreme, stalno su mi to prebacivali, ja se borio protiv toga, i posle nekog vremena sam se koliko toliko doveo u red, te krenuo da redovno dolazim na posao (uglavnom tačno na vreme ili sa malim kašnjenjem koje su tolerisali).

Kada je Doktorka prvi put postavila doručak na listu mojih prioriteta i dnevnog rasporeda smorio sam se najgore. Nisam mogao da pojmim da ja sada treba još da se organizujem da se budim bar pola sata ranije kako bih taj isti doručak i spremio, da bih se uz to spremio za posao i slično. Neki od vas se sećaju teksta u kojem sam pisao kako sam uspeo da povećam brzinu spremanja doručka i slično,  ipak dugoročno sam se navikao da ustajem ranije, da spremim sebi ono što treba da pojedem za doručak i da miran i “budan” odem na posao.

Tako je započela moja “romansa” sa tim jedinstvenim obrokom. Celog života sam slušao o tome koliko je doručak bitan, “drevnih” priča iz škole još se sećam, evo sad sam se oduševio sam sebi jer sam se setio onoga:

• Doručak pojedi sam
• Ručak podeli sa prijateljem
• Večeru pokloni neprijatelju

Hehehe, eto uživanja u pisanju bloga u realnom vremenu, setiš se tako nekih stvari koje su ti obeležile period odrastanja. Ovo ste sigurno svi prepoznali iz svojih školskih dana, ali koliko ljudi stvarno vodi brigu o doručku, ili koliko njih zna o potrebi da se doručkuje ipak u prvih sat vremena (poželjno pola sata) po ustajanju kako bi se “pokrenuo” organizam i metabolizam?Koliko njih koji doručkuju se ipak sećaju ovoga pa doručak čine svojim najobilnijim obrokom, pa time možda počine i štetu?

Kao što nisam nikada voleo da preporučujem “šta” jesti, već kako se organizovati, o doručku je pisala i moja Doktorka, a o tome šta jesti za doručak imate više nego dovoljno linkova po celom Internetu, pa gledajte da prihvatite savete nutricionista.

Posle godinu dana

Interesantno je da pogledam iz druge neke perspektive. Nikada nisam voleo da se budim rano, ali bih tokom dijete, ponekad, odlazio na spavanje, jer znam da nemam po rasporedu više šta da jedem. Ako legnem brzo, sledeći je doručak. Onda legnem i jedva čekam da ustanem, znam sam da me čeka!

Kada sam gostovao u utorak na Radio Beogradu, neko mi je rekao da sam delovao baš budno obzirom da je bio jutarnji program. Neke kolege koje dolaze na posao podsećaju me na mene pre par godina. Meni je drago što je taj mali ritual uspeo da promeni toliko toga kod mene u životu. Često me ljudi koji imaju svega malo problema sa viškom kilograma pitaju za savet. Jedan od svakako prvih saveta je “uvedite doručak”.

Ono što sam ja dobio od doručka za ovih godinu dana je jedan novi ritual koji mi je promenio život. Mogao bih da vam skačem po glavi i da vas spamujem porukama da morate da doručkujete, a vi to svejedno nećete uraditi ako ne vidite to kao jedan od koraka ka rešavanju mnogih problema. Danas, kada sam promenio firmu u kojoj radim, gde se radi od devet, ja se i dalje budim dva sata ranije, što mi ostavlja sasvim dovoljno vremena da spremim doručak, pročitam šta ima novo, da se spremim za posao, i dođem na vreme, razbuđen.

Prijatelj me je relativno skoro pitao, iz ove perspektive – “Šta je po tebi Mršavljenje?” “Recimo da je fizička promena koja počinje u glavi.” – odgovorio sam.