Zaštita dece !
Imajući u vidu kakvih sve vrsta prevaranata i nepoštenih ljudi ima, nije ni čudo što su roditelji postali paranoični po pitanju toga šta njihova deca rade online. Većina softverskih rešenja fokusira se na zaštitu dece tako što vrši filtriranje neprikladnih sadržaja, blokiranje sadržaja u okviru kojih su pronađene određene ključne reči ili određene fotografije te sprečava deljenje određenih informacija u okviru email-a ili instant poruka. Međutim, problem je u tome što nijedan od dostupnih softvera ne vrši filtriranje onih informacija koje sama deca unose o sebi niti pružaju podešavanje opcije ko sve može videti te informacije.
Izvor: Poslovni forum Jugoimport-SDPR
ODGOVOR:
Već neko vreme misli me vode ka ovoj temi i ne mogu se „čudom načuditi“ šta nama sve pada na pamet, samo da bi smo opravdali sebe, svoje postupke, greške...
Moja supruga mi uvek prigovara da ja to „gledam na filozofski način“ i da „samo filozofiram“. Pokušavao sam da shvatim njena prigovaranja i možda je žena u pravu. Ipak, hajde da se vratim na temu zaštite dece na internetu (da ne bih ja morao sebe da štitim u kući 
).
Prvo moram da kažem da mi u kući nemamo računar. Ja radim na svom notebook-u, supruga ima svoj notebook koji takođe koristi u poslovne svrhe, tako da smo praktično u kući bez računara. Dobro, u ovoj konstalaciji to i ne zvuči tako tragično i loše. Ali ako Vam kažem da u kući nemamo stacionarni računar zbog svoje ćerke i sina koji su sada na početku svoje školske karijere, onda me većina prijatelja pogleda sa čuđenjem i prekorom pa smo već postali „trač atrakcija“ u određenim krugovima poznanika i prijatelja: „E, pazi ovog freak-a, ima IT firmu a nema računar kod kuće...“
Zašto smo se opredelili na ovaj korak ?
Odgovor je jednostavan, ne želimo da deca provode vreme ispred kompjutera i „budu mirna“, kako bi smo mi bili mirni od dece.
Ipak, njima računar nije uskraćen. Vrlo često ih odvedem kod sebe u kancelariju da bi se tamo igrali na kompjuteru.
Kada mi je supruga prvi put predložila da ih povedem sa sobom na posao, kosa mi se naježila. Ali onda sam ostao zatečen njihovim ponašanjem. Deca sela za kompjutere, igraju razne Lego, Winx, Barbie igrice i prosto ih ne primećujem, kao da nisu prisutni.
Nisam mogao da verujem ! Da li su to moja deca !?
Da, da, baš ona ista deca koja u kući sve okreću naglavačke sada sede hipnotisano ispred ekrana kompjutera. „Nit' govore, nit' romore“
Šta da Vam kažem ? Tada sam skapirao šta roditelji rade. Kupuju računare deci da bi deca bila mirna kako bi i roditelji bili mirni od dece.
Međutim, ne, ne, ne, nikako !!!
- „Znate, morali smo da mu kupimo računar, treba mu za školu.“
Upravo na ovu rečenicu meni se svet okrene naglavačke. Da li roditelji lažu decu ili deca lažu roditelje ? Koja škola !? U kojoj školi su to računari obavezno nastavno sredstvo ?
Situacija u našem školstvu je sledeća: u prvom razredu osnovne škole, jedan od nekoliko izbornih predmeta je i informatika (ili kako se već precizno zove). Ako dete izabere neki od tih predmeta, učiće ga od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. Ono što sam ja u praksi video (ne znači da je to opšta situacija, samo moje iskustvo sa mojom decom i nekolicinom prijatelja čija su deca sličnih godina kao i moja) jeste da roditelji ne biraju informatiku kao izborni predmet. Razlog je gotovo uvek isti, deca već u prvom razredu osnovne škole znaju više o računarima nego njihov učitelj/ca a i kabineti za informatiku nisu baš prigodni za neko učenje.
Hajde sada da se vratim na pozitivno razmišljanje.
Upišete dete u prvi razred osnovne škole i za izborni predmet izaberete informatiku. Ako ne u prvom razredu ili drugom onda budite sigurni da će u četvrtom deca učiti učitelje.
No, rekoh pozitivno razmišljanje.
Završi dete četvrti razred i upiše peti. Kad' tamo, čekaj, stani, pazi... dočeka ih predmet „Tehničko i informatičko obrazovanje“. Do skora, ni to nije bio slučaj već su deca imali jedan „vakum“ između petog i sedmog razreda (ali da se ne vraćam na skoriju prošlost, ipak je prošlost).
Šta deca uče na tom predmetu ?
Ako ste imali prilike da vidite udžbenike za informatiku u osnovnoj školi, videćete savršeno prevedena uputstva za rad u Microsoft Office paketu.
A gde je predavanje o privatnosti o kojem toliko puno javnost bruji !?
Dobro, dobro !!! Rekoh pozitivno razmišljanje 
Hajdemo na malo apsurda i paradoksa.
Izvor: jedne od domaćih dnevnih novina (prim. aut.)
„Ministarka za telekomunikacije Jasna Matić predstavila je u Parizu, u organizaciji Uneska, projekat o upotrebi Facebooka u obrazovne svrhe.
“Ovaj pilot projekat najpre je primenjen u Petoj beogradskoj gimnaziji, u nastavi književnosti, tako što su napravljeni profili naših pesnika romantičara, čija se dela uče u drugom razredu u nastavi Srpskog jezika i književnosti za gimnazije i srednje stručne škole”, rekla je Matićeva. Prema njenim rečima, profili pesnika osim osnovnih informacija, sadržao i opis njihovog života, dela i dostignuća.
Napravljeni su profili Vuka Karadžić, Petra Petrović Njegoša , Branka Radičević, Jovana Jovanović Zmaja, Živorada Jakšić i Laze Kostić.
“Projekat je naišao na veliko interesovanje predstavnika za mlade u Unesku zato što nema nikakvih dodatnih troškova, a učenike motiviše da slobodno vreme, koje i onako provode na internetu, upotrebe u nastavnom procesu”, istakla je Matićeva.
Ministarka je dodala da je Unesko zainteresovan da taj projekat predloži zemljama članicama, a isti stav su izneli i brojni predstavnici zemalja koji će ga, kako su najavili, preporučiti svojim nastavnicima i profesorima.
“Zajedno sa Uneskom napravićemo kratak opis, kao svojevrsno uputstvo, kako se Facebook može koristiti u nastavi, pre svega društvenih predmeta kao što su književnost, filozofija, sociologija ili istorija“, objasnila je ona. "Ovaj projekat će svakako biti preporučen i nastavnicima i profesorima širom Srbije, Unesko će sličnu preporuku staviti na svoj sajt i preporučiti svojim članicama" , kazala je Matićeva.
Prezentaciji u Unesku prisustvovao je i ministar prosvete Žarko Obradović, Ambasador Srbije pri Unesku, Zorica Tomić, Ambasador Rusije pri Unesku, Eleonora Mitrofanova, zamenik pomoćnika Generalne Direktorke Uneska, Mogens Šmit, mnogi drugi Ambasadori pri Unesku kao i predstavnici vlade Francuske.“
Normalno, kao što je i za očekivati posle ovakvo eminentnih autora ili prezentera projekta, pa još na eminentnom mestu, polako kreće talas „Facebook-a u obrazovne svrhe“ u Srbiji.
Već imamo seminarske, „naučne“ i diplomske radove na ovu temu. Za učenike i studente, veoma je popularno pisati o aktuelnim temama, samo me interesuje da li baš svi mentori tih radova razumeju samu srž i suštinu istih.
Ha !!! Uhvatili ste me u laži !
- „Vidiš da deci treba kompjuter za školu ?“
Poštovani čitaoci i roditelji, nemojte me pogrešno shvatiti. Informatika je moja profesija i veliki sam pobornik razvoja informatičkog društva u Srbiji. Smatram da ne treba škola ili neko drugi da nam nameće posedovanje i korišćenje računara. Naročito to pravo (na informatičko znanje) nikako ne treba uskratiti našoj deci kojima je život već usmeren na moderne tehnologije (računari, mobilni telefoni, razni hi-tech gadget-i...). A pred njima je tek život u kojem neće moći da rade ni najobičnije poslove ukoliko nemaju „znanje rada na računaru“ (šta god to da znači !?).
U temi na koju odgovaram, „Zaštita dece“ piše: „Međutim, problem je u tome što nijedan od dostupnih softvera ne vrši filtriranje onih informacija koje sama deca unose o sebi niti pružaju podešavanje opcije ko sve može videti te informacije.“
Dragi roditelji, ne očekujete valjda da Vam software edukuje decu ili „ne daj Bože“ da ih software vaspitava ???
Ako ih software vaspitava i edukuje, „a gde sam tu ja ?“
Mislite o tome !
Ili nam je možda lakše da se, kao u primeru borbe protiv pušenja, bavimo posledicama a ne uzrokom.
Neću otkriti toplu vodu ali sigurno neću ni pogrešiti kada konstatujem da deca od prvog razreda osnovne škole treba da imaju obavezan predmet koji će se baviti informatikom, gde će oni učiti o pozitivnim i negativnim stranama informatike, interneta, socijalnih mreža, pojmom privatnosti... Ako bi smo decu naučili kako da koriste računar i internet i ako bi smo im objasnili zašto je potrebno da vode računa kome i zbog čega daju informacije o sebi i svojim bližnjima, sada ne bi smo bili u poziciji da rešenje problema tražimo u tehnologiji i software-u.
Ovim bi smo rešili uzrok a posledica će uvek biti, samo što to onda neće biti opšti problem već problem pojedinaca.
I još jedan osvrt na ove „naučnike“.
Na internetu dolazimo do apsurdnih podataka: „23% korisnika Facebook-a ovo, 42% ono, 26% odraslih to, 17% baš to i to...“
Odakle njima sve te informacije ???
Zar to nije direktno zadiranje u privatnost korisnika interneta, facebook-a i ostalih socijalnih mreža ??? Ili je to sve „u ime nauke“ ???
Mene lično, apsolutno ne interesuje da li moj komšija ima švalerku a njegova žena švalera. Samim tim oni se ne mogu žaliti da ja zadirem u njihovu privatnost. A i zašto bih se ja borio za „njihova prava“ „ne-švalerisanja“ ? Neka se time bave ljudi kojima je to direktan interes. Samim tim i čitava stvar ostaje izolovan slučaj a ne društveno pogodan teren za osnivanje raznih NVO/NGO koje će se u naše ime boriti za naše dobro, dok ćemo mi biti podložni njihovim „internet portalima“ na kojima ćemo izlagati svoju privatnost širokom auditorijumu.
I za kraj, da se vratim deci.
Nema te tehnologije koja će zameniti porodično vaspitanje i ne postoji ta škola koja će decu vaspitati bolje od samih roditelja.
Dvadeset godina naših života su „bačene“ u vetar.
„Pametan čovek uči na tuđim greškama, budala na svojim !“
Svako može da bira u koju kategoriju će se svrstati !
Saša Milašinović ...
