Svi postovi sa bloga: Sopranov blog

„法國餐廳“, pisalo je na istrošenoj reklami iznad lokala u najzavučenijoj ulici u gradu. Preko puta restorana je bilo dvorište sa kućom, a u dvorištu je jako često obitavao gospodin Dragan. On nije imao prevelike ambicije prema izlaženju u spoljni svet, dvorište mu je bilo sasvim dovoljno za njegove potrebe. Instinkt mu nije nalagao da mnogo istražuje, a on je verovao svom instinktu.

 

Zadihao se. Od jutros je trčao, i ako po njegovim standardima to nije bilo uživanje znao je da mora malo da se razmrda kako bi… kako bi… jednostavno je morao. A nakon tog polusvesnog tumaranja sledio je najlepši deo dana – časovi jezika. Oduvek je hteo da nauči da čita, a kada to savlada onda će da pročita sve proklete natpise koje može da vidi i u krajnjem slučaju da razume o čemu ljudi toliko baljezgaju. Danas je bio poseban čas, neka vrsta testa.

Shvatio je da onaj znak što ima dve vodoravne crte preko jedne kose zvuči kao zvuk vetra, bar mu se činilo tako, ali nije mogao da ga iskombinuje sa sledećim, mnogo komplikovanijim. Danas je zacrtao sebi da pored ta dva znaka izgovori sledeći, možda najteži, koji nije mogao da uporedi ni sa čim poznatim. Počeo je sa vežbom…

 

Bilo je teško. Za gospodina Dragana vreme nije igralo neku preveliku ulogu, ali su zato vremenske nepogode veoma uticale na njegovo raspoloženje i plašio ih se skoro isto kao i mačaka. Nije znao zašto se plaši mačaka, jednostavno je bilo tako. O tome je malko razmislio u pauzi od vežbanja, pa se opet bacio na izgovaranje. Tiho je ponavljao svoja tri slova, pa je dodao četvrto, pa peto, kada je shvatio da je trava oko njega zamišljeno krenula da se njiše i da mu je možda vreme da se sklanja unutra. Tromo se odgegao u toplinu svog doma i kroz prozor posmatrao ostatak dana.

 

******

 

Probudio se hladan kao led nekoliko sati kasnije, i shvatio da je opet mesečario. Bio je na travnjaku, sav prljav od ko zna čega. Smrdeo je sam sebi. A smrdeo mu je i restoran preko puta. Opet se dovukao do kuće i počeo sa vežbom jezika, koja ga je trenutno obuzimala toliko da je slova sanjao. Instinktivno je ponovio ono što je prošli put naučio, a onda se bacio na sledeće slovo, pa još jedno, pa još jedno. Samo nekoliko sati kasnije mogao je da se pohvali ozbiljnim znanjem znakova. Pomislio je da nešto pročita, ali ga je strah od neuspeha momentalno sprečio. Bilo je vreme da se nešto pojede.

 

Dok je jeo razmišljao je o svom ocu, i tome kako ga on nije razumeo. Nikada nije imao njegovu podršku, nikada nisu pričali ni o čemu, i jedino čega se gospodin Goran sećao je da ga je otac terao da radi stvari koje su „u redu“, ili koje im neka tamo nametnuta pravila nalažu. Kada bolje pogleda, to nisu stvari koje je trebao da radi, već pozamašna lista zabrana. Opsovao je u sebi, i otišao od stola. Morao je malo da prošeta da razbistri glavu, kako bi opet bio spreman za vežbanje, za postizanje svog cilja. Trenutno ništa drugo ne postoji. Napolju je ozbiljno zahladnelo što ga je teralo da sve brže tumara po dvorištu, ne obazirući se na postojanje bilo kog živog bića u okolini. Nije znao koliko je vremena prošlo ali se osetio spreman, a sada će vala da nauči sve te znakove i da krene nešto da čita, malo po malo. Pa makar pogrešio. Nadvio se nad zgužvanim parčetom papira i mahnito pomerao glavu levo i desno, mamorišući znakove i preslišavajući se. Psovao je, proklinjao, krivio svoj zakržljali mozak što ne može da zapamti nešto što je ostatku sveta očigledno tako prosto, pa se opet vraćao na početak. U pauzama je jeo, ali samo toliko da se ne onesvesti i da dobije snagu da nauči samo još jedan prokleti znak.

 

„Vreme će biti“ – izgovorio je naglas nakon ko zna koliko vremena dok je očima pratio znake. „Oblačno“ – nastavio je. „Mogući“ – javila mu se sledeća reč. „Pljuskovi“ – došlo je odmah zatim. Stao je. Vazduh poprimi slatkasti miris njegovog omiljenog jela. Uhvatio se za glavu, i počeo histerično da se smeje. Uspeo je. Uspeo je! Istrčao je napolje što je brže mogao i naglas rekao rečenicu „Vreme će biti oblačno, mogući pljuskovi!“. A zatim ispusti zvuk sličan nerazgovetnom šaptanju. Nije znao šta da radi sa sobom od sreće. Niko ga nije čuo kada je to rekao, ali ga nije bilo briga. Nastavio je da ponavlja tu prostu rečenicu iznova i iznova, pevao je, šaptao, procedio kroz suze. Znao je. Sada je spreman da izađe napolje i počne da čita. Od straha ga prođe jeza, ali je ovaj put samopouzdanje prevladalo. Okupao se, pojeo nešto malo i stao na kapiju. Tresao se. Kročio je na trotoar.

 

Spoljni svet beše bučan iako je to bila najzabačenija ulica u gradu, ali gospodin Dragan pogleda levo pa desno, pa pretrči preko ulice. Nije bilo žive duše, ali je zato bilo znakova i reklama koliko ti duše hoće. „Popravka satova“ – rekao je dok je prolazio pored izlizane svetleće reklame. „Najbolja pizza u gradu“ – izgovori dok je osećao miris pečuraka. Trčeći je obilazio i čitao sve što se pročitati može, i nije ga bilo da li će neko da obrati pažnju. Upijao je sve što bi ličilo na slovo. Tu i tamo bi se pojavio neki zabrinuti prolaznik, ili vrabac koji drema. Vreme je prolazilo, a on je pročitao sve reklame u ulici i rešio da zađe u dvorišta i tamo čitucne nešto, umesto dezerta. Okrenuo se oko sebe i primetio da više ne vidi svoje dvorište, ali ga ni za to nije bilo briga. Neka se i ne vrati, samo da ima šta da se čita. Udahnuo je duboko i pošao ka zadnjem ulazu nekog restorana, u mračni ćošak na kraju kog je pisalo nešto. Usput je osetio onaj isti smrad koji mu je punio nozdrve dok je boravio u svom dvorištu, toliko jak da mu pripade muka. Kakve veze ima, nastavio je dalje. Možda je od gladi, a i da jeste snaći će se za jelo, samo da pročita ovo. Kada se približio dovoljno zauzeo je poziciju i upregao mozak koliko god je mogao da razazna izlizana slova na drvenoj podlozi. Bilo je dosta teksta. „Zabranjeno bacanje…“- počeo je ali ga prekinuše glasovi. Čuo je otvaranje vrata ali je rekao sebi da mora da završi i da ga sigurno neće primetiti. Zašto sada? Okupljao je zadnje atome snage i pokušao da se koncentriše, ali su glasovi bili sve bliži. „Dođavola!“ – pomislio je dok se opet vraćao na početak. Sada je čuo korake koji mu se približavaju. Senke su ga zaklonile, a svet je postao hladan. Pogledao je na gore. U tom trenutku shvati da je potrebno da beži, ali da nema vremena jer su se senke nadvile nad njim. Zažmuri od straha. Glasovi su bili sve jači, dok napokon ne utihnuše. Trenutak olakšanja, praćen potrebom za pražnjenjem bešike. Toplota. Taman je krenuo da otvara oči… kada oseti udar hladnog metala na potiljku,a zatim grčenje celog tela. Videli su ga. Sada, kada je naučio da čita. Sada, kada je ceo svet bio pred njim. U momentu izgubi svu snagu i osećaj u udovima. Svet je poprimio čudne boje, zvuci su bili sve tiši. Oči su mu se umorno otvarale dok je znak pred njim stajao nepomičan. Padao je mrak. Slova su se polako mutila, a on sa osmehom izgovori: „Zabranjeno bacanje otpada…“.

 

 

Slični postovi:

  • Mehanizam
  • Crna mačka i slomljeno ogledalo
  • Nanišaniš, i uživaš…
  • Moje prvo sudjenje
  • "Ne žuri, bloguje se godinama…"
  • Surduknuću.
    A onda nekako pogodiću kuću,
    Zagrejaću jednu vruću,
    Onu slatku, žuću.

    U san potonuću.
    Sanjaću o dostignuću,
    Nadam se da poginuću,
    Budeći se uz jednu ljuću.

    Prokunuću.
    Rekao sam ostaviću,
    Plašim se da ostariću,
    Mariniran u lošem piću.

    Sedeo je za svojim stolom, u neobičnoj izmaglici nastaloj mešavinom gustog dima i zadaha. Sedeo je u mraku. Kroz prozor je dopiralo samo slabašno svetlo mesečine koje ga je hranilo misticizmom i ishitrenim odlukama. Oči mu behu otečene od plakanja, ali mu je taj osećaj bio poznat.

    Mislio je na nju. A na koga bi, kada mu ona trenutno oduzima svaki slobodan trenutak vremena, kada ne mora da se bavi svakodnevnim, dosadnim, usiljenim radnjama. Nije mu bilo dosta što je sve sa njom pokvario, morao je da pokvari i ovo malo što je ostalo, morao je da polomi grančicu na kojoj se klatila grana veća od neba. U ruci je držao penkalo.

    Voleo je kada nije video šta tačno piše, tako se nije morao suočiti sa svojim strahovima odmah, već tek pošto svane. A neretko, kada bi popio ili našao sebi neki drugi ventil te radove je cepao ili ih je ostavljao u najudaljenije fioke i pravio se da ih nema. Mastilo je dobro, mastilo je tamno i prikriva ružnoću reči koje on piše, mastilo mu daje pravo da bude mračan. Mastilo ga razume. Često bi se desilo da, kada ne zna šta će od ludila, razmaže mastilo po belom papiru i zuri u njega, ili razgovara sa flekama koje se još uvek razlivaju.

    A ona, ona je, za razliku od mastila, bila svetla. Ne, bila je mešavina zaslepljujućeg svetla i tame koja guta život. Nije mogao da kaže zašto, ali i jedno i drugo ga je privlačilo koliko mu se gadilo. Želeo je da bude njen, da ona bude njegova, maštao je o savršenim bezbrižnim trenucima perfekcionizma koji bi trajali večno, sa njom. Večno bar u njegovoj glavi. To što je sloboda – govorio je sebi, to je i smrt. Ne telesna, prosta smrt, već duhovna. Sloboda nema oslonca za koje se možeš uhvatiti, kada jednom obgrliš slobodu i kreneš da padaš u ambis ispunjen naletima mračnog vetra, nema nazad. To ga je užasavalo. Kako je moguće da ne mogu da se vratim kada hoću i da se opet čvrsto uhvatim za jebeni stub koji će me zasigurno držati tamo gde sam i bio?

    Pitao je mrak – dokle ovako? Ali odgovor je stizao samo u vidu još gušće magle isprekidanih misli koja mu je lomila čelo i terala ga na samopovređivanje. Imao je dva izbora…

     

    U tom trenu isprekidane tuge pred očima mu se pojavio mehanizam. Prosta mašinerija koja za svrhu ima da plasira  tanki, slabašan mlaz svetlosti ka njemu, ili od njega, samo da zna kuda da ide. Pružio je ruku ka njemu i dohvatio ga. Bio je vreo, prijatan na dodir, radio je mirno i usklađeno, smirivao ga je. Najednom, mračni pisac je dobio želju da mu da ime, ali je taj sklop bio toliko divan da nije našao ništa prikladno. Svako ime bi mu se činilo previše jadnim.

    A onda ga je progutao.

     

    Satima kasnije, ili danima, obreo se u svojoj posteljini, sasvim smiren. Bio je presrećan. Mehanizam mu je dao snagu, učinio ga je savršenim bićem bez i jedne jedine fleke. Mrzeo je da ljudima pokazuje da nije nebesko biće, a tek sebi nije mogao da prizna da je sa ove proste planete. Sve mu je govorilo da je najzad došao taj trenutak kada je prečica povela do izvora sreće, ta prečica koju je tražio čitavog života. Pitao se da li je moguće da sada išta krene po zlu. Kod njega se ceo život delio na dve kategorije: ili je sve savršeno, ili je sve potpuni ambis. Sve što je lepo je moglo biti prosuto u paramparčad jednim pogrešnim potezom, a on je tu krhku kulu gradio iznova i iznova, godinama. Nije bilo mesta za mrlju u njegovom belom dosijeu.

    Tok tih misli mu iznenada prekide njen poziv.

    Pričali su,  on se osećao srećno i zaljubljeno. Šalili su se, imao je veoma izražen smisao za humor, i to mu je dizalo ego brzinom svetlosti. Večito se pretvarao da je potpuno opuštena ličnost raspoložena za neobavezne razgovore sa strancima, neko ko se drži svojih principa ali su ti principi savršeno podložni za plasiranje drugima. Okolini.

    Šala je vodila ka drugoj, pa ka sledećoj, uskoro je uhvatio sebe kako je proveo sat vremena lupetajući gluposti u slušalicu i osećajući se srećno. Bilo je vreme da se ide, iako on to nije želeo. Samozadovoljno joj je rekao da će se videti sutra i prekinuo vezu. I ona je bila srećna. To mu je davalo osećaj moći. Bio je donekle svestan da nije u stanju da besprekorno voli nekoga jer previše voli sebe, ali se uveravao da je sve to zato što drugi nisu savršeni i ne mogu da ispune njegova nebeska očekivanja. Povremeno bi bio ljubomoran kada bi njemu bliski ljudi posvećivali pažnju onima koji to po njegovim merilima nisu zaslužili. Često je osećao posesivnost koja se mogla meriti sa onim što osećamo kada imamo ljubimca. Slušaj me i pokori mi se, inače ću da se obrušim na tebe kao uragan. A kada mi se pokoriš onda ću da te stavim u kavez i čekam drugog ljubimca koji će mi biti zanimljiv, sve dok i sa njim ne učinim isto. Govorio je sebi da je stvoren za velika dela, za pisanje uglavnom, i da ga ovozemaljske jeftine i plitke priče neće nikada doticati. Neće postojati to što bi moglo da ga obori sa nogu, pa makar to bio i humor.

    Dok nije došla ona. Da, bilo je njih i pre nje, ali ona je nešto drugo. Ona ga je prihvatila, dala mu slobodu, dala mu sebe, dala mu humor, dala mu lepe trenutke, dala mu poljupce, dala mu osećaj važnosti, pumpala mu ego, gazila sebe da bi on rekao istinu, dala mu telo. Ona je bila neko sa kim bi se on budio u mislima, i sa kim bi legao u krevet uveče. A između, recimo da je gledao da zaobiđe sve obaveze kako bi se ona progurala tamo gde treba i bila mu na glavnoj frekvenciji. Racionalo je bila sve, iracionalo – niko.

    Želeo je da je voli, želeo je da joj se posveti i da imaju zajedno ono što je maštao da može imati sa nekim. A ona je isto to želela. No ipak, toga nije bilo. I opet se hvatao za jednu mrlju koju bi našao i nju potpuno razvodnio, polivši zatim sve lepe stvari koje su ga okruživale. Teško, težinom života potom bi tugovao nad svojom sudbom i pitao se kada će da dođe neko bez i jedne jedine mrlje. Neko bez prošlosti, bez konkurencije, neko sa osećajem za humor, zanimljivim govorom, prijatnog izgleda, osmeha, stava, ukusa za oblačenje, neko ko bi ga ispunjavao a nije živeo do sada. I kako to da takvih osoba nema u izobilju? Kako se obični smrtnici pare sa svojim saučesnicima punim mrlja i prljavština, kako to da se neko ne čuva i kaže – Ja hoću da budem njegova, posvetiću ceo svoj život učenju i ulaganju u sebe poput kakve gejše, a onda kada on dođe – biću spremna. Kako neko sme uopšte da dozvoli sebi da bude običan?

    Na tu misao mu krene hrana iz stomaka, ali je on kulturno  vrati gutljajem vode. Zapalio je cigaretu.

     

    Dok je pušio, u grudima mu se javi osećaj sličan onom od pre nekoliko dana, meseci, koliko već, koji mu nije dao mira i koji ga je potpuno obuzimao. To nije bol, to nije svrab, to je krckanje stakla i prosipanje sitnih komadića tako da mu se zarivaju u najbolnije tačke, ali tek toliko da je prisustvo zapaženo. Osećaj mu je govorio da nešto nije u redu i on nije znao šta, ali se momentalno povlačio u najmračniji ćošak svojih misli čim dođe do naznake da će osećaj biti tu. Trudio se da ga definiše, ali nije uspeo. Pokušao je ponovo, ali bezuspešno. A onda se pred njim opet iznenada stvori mehanizam.

    Ovaj put je bio malo veći, činilo mu se, bacao je isto slabašno svetlo negde u daljinu. Uzeo ga je, presrećan što se mehanizam pojavi svaki put kada se ne oseća savršeno, i progutao ga je. Zalogaj je bio ukusan, slasan. Istog trena mu bi bolje, i misli mu skrenuše sa definisanje osećaja polomljenog stakla ka nečemu sasvim drugom. Nije ga bilo briga, mehanizam je opet odradio svoje, zašto bi se trošio oko nekog prolaznog sranja.

    I ta misao mu ode, i on postade srećan i vinut u nebesa, gde je po svom verovanju i pripadao. Posmatrao je obične smrtnike kako se dave u žabokrečini svakodnevnice i gadio se nad njihovim jadnim, najprostijim zadovoljstvima, ali ovaj put sreća nije potrajala tako dugo. Bio je usamljen. Osetio je da nema nikog da sa njim podeli te uzvišene trenutke, a ona je bila daleko od osobe koja bi njega razumela.

    Nije ni bitno – pomislio je, odagnaće te misli i uživati u samoći, samo ako ta samoća sa sobom nosi njegov duševni mir koji mu je toliko važan. Neko će moći da ga povredi ako se sa njim popne gore, a to mu nikako ne treba. Uostalom, ona je imala prošlost, a to mu se nikako nije sviđalo. Na kraju, opet je hteo da ide sa njom gde god bi ona išla.

     

    Prošlost – rekao je sebi proklinjućim glasom. Kako da pobedim njenu prošlost? Koju prečicu da nađem kako bi otišao iza njene prošlosti i spalio je sa krikom punim besa? Kako da je načinim čistom, nevinom osobom nad kojom mogu da se nadvijem i učinim je delom sebe? Kako? Kako? Kako? Odgovor nije stizao.

    A nije pomogla ni čašica. Odgovora i dalje nije bilo, a on je bio poprilično pijan. Tražio je put kojim da krene, ali bi se svi završavali sa istim znakom na kraju. „Ne možeš ništa. Prihvati ili idi.“, pisalo je masnim crnim slovima na žutoj pozadini. Ispod je pisalo „Ništa“, još deblje. To ga je bacilo u očaj. Međutim, kada bi se osećaj parčića stakla zarivenih u grudi ponovo pojavio, pred očima bi mu iznova bljesnuo mehanizam još veći od prethodnog, on je opet osetio isti nalet sreće šo je tu. Progutao ga je halapljivo, zalio sa malo žestine i legao da spava. Sutra je sve ponovo bilo  savršeno…

     

    Morao je da ide. Morao je da se vrati svakodnevnim aktivnostima jer je ko zna koliko vremena proveo u mračnoj sobi povraćajući svoje misli. Nije problem bio u tome, već što je nakon toga te iste misli pakovao u najobičnije prazne kutije i slao ih na njenu adresu. Gomila izbljuvaka koje je ona dobijala prilično često. Rekla mu je da je to povređuje, da je plaši, ali je on i dalje nastavio to da radi kako bi je udaljio od sebe. Jednim delom je to želeo, a jednim žalio, ali je sve to posmatrao kao nešto što mora da se učini. Na samu pomisao da je sa nekim drugim i da nije njegova padao bi u očaj, a opet sa druge strane to bi ga oslobodilo. Zašto je morala da ga pritiska i ponaša se srećno? Šta on da radi sa tim? Šta god da uradi, morao je da ode u spoljni svet navukavši neobavezan osmeh na lice i najbolje odelo koje je imao. Voleo je kada ga hvale, pa makar to bilo i zbog odela. Ali i pored toga, jedva je čekao da se vrati u svoje odaje i tamo nastavi da tuguje nad svojom sudbinom koju je sam skrojio. Sve što je imao završio je polovično, sa najmanje moguće uloženog truda. Dosada uzima maha – pomislio je, verovatno sebi dopuštam previše. Da imam druge stvari oko kojih moram da se trudim sve bi bilo drugačije.

     

    Ta misao mu je bila u glavi dok se vraćao brzim korakom, i čim je zaključao vrata seo je, opet ubacivši sebe u ulogu neshvaćenog, i nastavio po protokolu. Pitao se šta oseća prema njoj, i plašio se odgovora da je to veliko ništa. Ne bi to smeo da joj kaže. A i da oseća ne bi znao pošto je opet uzeo kap mastila i prosuo po svakom svetlom kutku njihove istorije, tako da je sve to imalo jednu razlivenu, bljutavu boju sumraka. Naravno, ni to mu se nije svidelo pošto je imao potrebu da ta boja bude tačna i ujednačena. Ali, ovako je sada i ovako će biti, i oko toga nema potrebe praviti dramu. Ili ima?

     

    Ipak ima. Gurnuo je dva prsta u usta, povratio sve što ima a onda to spakovao u kutiju. Ova pošiljka će biti malo veća nego inače, ali i ako ona zbog toga ode oslobodiće ga obaveze da mora da uvek bude kul i savršen, da joj servira sebe u najboljem izdanju iako ona zna šta se krije iza toga. Držao se činjenice da je savršen i da mora da nastavi tako da se prikazuje, a ona će moći da podnese sve te pošiljke, bar za sada. Sutra će se možda sve promeniti, možda mu bude nedostajala do bola, ali to će se već nekako iskontrolisati, samo od sebe. Patiće svakako, što je trenutno veoma privlačna opcija. Koliko trenutaka je bilo lepo, toliko ih je i uništio, ili možda i više. Za svaki slučaj. Da, ako mora da definiše svoja osećanja lako prevagne na mračnu stranu i uveri se kako je to u redu, kako tako mora biti. Krenulo je da ga muči staklo, i mehanizam se pojavio. Opet ga je progutao, i legao da spava…

     

    Tako su prolazili dani. A svaki put kada bi se staklo rasprsnulo u njegovim grudima pojavljivao se sve veći mehanizam koji je on sve teže gutao, i zalivao sa sve većim količinama alkohola. Svaki put bi mu sve kraće bilo lakše. Jedne večeri, ona mu se nije javila. Nije je bilo. Misli o njoj su bile mešavina gomile lepih i ružnih trenutaka koje je on pravio, i pojma nije imao šta da radi sa njima. Tražio je od drugih potvrdu da tako treba, ali su oni samo odmahivali glavom. Niko ga nije razumeo. A i ako jeste, to je trajalo jako kratko. Ljubav nije prosta stvar, proklete životinje – govorio je u sebi, ljubav je drama. Ona je dobro znala šta da radi u svakoj situaciji, pošto je kroz iste prošla više puta, a on je osetio olakšanje kada je mislio da joj neće biti teško. Voleo bi da joj ne bude teško, ne sme posle svega. Bol ga preseče, i on pogleda ogromnu mašineriju pred sobom, nešto što radi punom parom i baca maleni snop svetlosti negde u daljinu. Opijen, prišao je mehanizmu, otvorio usta koliko god da je mogao i počeo da ga guta. Soba je bila puna ustajalog vazduha, a zidovi poprimiše boju mastila. Gutao je mehanizam velikom brzinom, samo da mu bude bolje, ali na pola shvati da ne može. Zaglavljen u grlu, mehanizam je počeo sve jače da radi, sve više da se zahuktava, a njemu je bilo sve teže da dođe do daha. Udarao se po grudima, pao na kolena, i kroz bolan krik počeo da krklja. Niko ga nije čuo. Nje nije bilo u blizini da mu pomogne, i on shvati da nešto u njemu pravi niz eksplozija. Vrelina se penjala gore, bol je bio sve jači, a vazduha sve manje. A onda je najveći mehanizam koji mu stoji u grlu eksplodirao takvom jačinom da se srušio na pod poput sveće. Bio je slab. Osećao je ukus cigareta u ustima. Otvorio je usta da zaurla…

     

    Međutim, umesto zvuka iz usta je izleteo snop svetlosti. Pa još jedan, i još jedan, i još jedan. Otvorio je oči i video gomilu malih snopova svetlosti kako mu izlaze iz usta, slabašno osvetljavajući sobu u svim smerovima. Kada bi pogledao u pravcu nekog od njih, ovaj bi pobegao. Ni jedan nije mogao da uhvati. Nje nije bilo, a on je bio izgubljen. I koliko god da je pokušavao da pobegne od snopova, toliko su ga oni pratili. A kada bi krenuo za njima, oni su bežali. Nakon nekog vremena je stajao na prozoru i razmišljao o njoj, kada ga je presekao bol u grudima, jači nego ikada. Pred očima mu se pojavi mehanizam.

    Progutao ga je.

     

    Slični postovi:

  • Lepe niti
  • Sopranovi načini opuštanja
  • Nanišaniš, i uživaš…
  • Eh Moskva…
  • "Ne žuri, bloguje se godinama…"
  • Just few weeks ago I started to listen KKN (Kanda, Kodža i Nebojša) with more attention, and to discover deeper sense of their music. Oliver Nektarijević (their singer and frontman) is real artist, and you can see that from his work and interviews. People are saying that he has two pairs of vocal cords, so he is truly a born musician.

    This interview with him left deep impression on me, and I think everyone who is interested in music should watch it. Oliver is enbodiment of art. Enjoy:

    http://www.youtube.com/watch?v=UWOmpDITOgM

    And, if that wasn’t interesting, here’s a song that will surely be:

    http://www.youtube.com/watch?v=385fyKrsQ6M

    Slični postovi:

  • Priča beogradskog underground benda – “Red Wave To The Blocks” (G odgovara na pitanja)
  • Pesma dana: Prekid Filma – Stani Ibar vodo
  • Kultur shock, i odgovor na “Eminu”
  • Korisno – Map of metal
  • Bajaga, Rundek i ostatak Ex-YU ekipe na poljskom. Yugoton
  • Videh kleptonovu gitaru, čuveni “Blackie”, a pored njene slike cifra od skoro milion dolara. Posle me je zanimalo koliko vredi beli džimijev strat. I tako dođoh do liste najskupljih gitara na svetu:

    1. Rosewood Fender Telecaster

    George Harrison je svirao ovu lepotu, a njena vrednost je 434.750$

    2. 1958 Gibson Explorer

    Clapton je pored Fender-a voleo i Gibson gitare, verujem da je uživao svirajući ovu. Vrednost joj je 500.000$

    3. 1965 Fender Stratocaster

    Stevie Ray Vaughan je vlasnik, a vrednost joj je 623.500$

    4. 1959 Gibson Sunburst Les Paul

    Ovu gitaru je koristio Ace Frehley, a vrednost joj je 800.000$

    5. “Blackie”

    Još jedna kleptonova ljubimica koja je dostigla vrednost od 959.500$

    6. Gibson Flying V, 1959

    Albert King je svirao ovo čudo, a njena vrednost je 1.000.000$. Zanimljivo je da je sada ona u vlasništvu Steven Seagal-a, koji svira kao blesav.

    7. 1959 Les Paul Sunburst

    Čuveni Keith Richards je riljao na ovom instrumentu koji sada vredi milion dolara.

    8. 1968 Stratocaster

    I za kraj čuveni beli strat Džimija Hendriksa čija je vrednost procenjena na 2.000.000$.

    Slični postovi:

  • Korisno – Map of metal
  • Mozaik od trzalica – Jimi Hendrix
  • Tornjajte se!
  • Braća Grci! Ypogeia Reumata (Υπόγεια Ρεύματα)
  • Studio, mikrofon, i mi. Take one.
  • http://www.youtube.com/watch?v=Y7svaWrahcc

    Bivši gitarista i pomoćni vokal pepersa je napravio iznenađujuće dobru solo karijeru. John Frusciante mi danas odzvanja u ušima, kako da dobije pesmu dana?

    Slični postovi:

  • Pesma dana: Morphine – The Saddest Song
  • Pesma dana: Dinosaur Jr. – Pieces
  • Pesma dana: Prekid Filma – Stani Ibar vodo
  • Blues is easy to play, but hard to feel” – rekao je Jimi Hendrix. Eh, kada bi znao koliko njegovih derivata danas neometano hoda planetom, iako im je mesto negde drugde.

    Dobar blues je danas (pogotovo na ovim prostorima) teško čuti. Verujem da dosta vas čezne za dobrim blues bendom koji će vam pomeriti tlo pod nogama, izvući ono “prljavo” iz vas i jednostavno vam dati da se prepustite. Ne moraju oni da izmišljaju toplu vodu, samo neka se unesu u ono što rade – ako mene pitate.

    E pa, ja sam takav bend našao, i njihovo ime je Blue Deal. Čuo sam ih dva puta uživo i oba puta su me ostavili bez daha. Ljudi su jednostavno bluzeri:

    http://www.youtube.com/watch?v=b875IPvomlg

    Ne znam koliko bend postoji ali sam siguran da su mladi. Iz razgovora sa Nemanjom (bubnjarem) sam zaključio da su veoma zadovoljni trenutnim napredkom, i da očekuju svirku sa Texas Flood-om, što je za njih veliki korak. Moram da naglasim da gore postavljen snimak prenosi 11% onoga što se sa njima doživljava uživo. Jedva čekam da se bace na snimanje albuma pa da dokažu ljudima koji ih nisu čuli uživo da sam u pravu.

    Zašto njih izdvajam od ostalih (kojih nema baš mnogo, ili ih ja ne znam) i toliko ih hvalim?

    1. Zato što su uložili mnogo truda u to što rade, i to se vidi.

    2. Zato što su im nastupi veoma energični, nisam video nekog da se na njihovim svirkama smorio.

    3. Zato što usna harmonika u kombinaciji sa dve gitare zvuči predobro -)

    4. Zato što mislim da ovakvi bendovi zaslužuju priliku da se za njih zna.

    http://www.youtube.com/watch?v=VT1YvAGcx_c

    Inače, insipraciju za ovaj post sam dobio jer sam ih sinoć slušao u studenjaku, gde su pokidali. Šteta što još nemam neki snimak odatle da vam pokažem, gomila ljudi ih je slušala i uživala. Mladen (usna harmonika) me je posebno oduševio improvizacijama, a Ivan je imao posebnu inspiraciju za solaže. Vlada (pevač) ima zanimljivu boju glasa, koja će se vremenom sigurno “isprljati”. E da, imali su čak i specijalne goste koji su samo doprineli dobroj atmosferi.

    Sve u svemu, iskreno verujem da će Blue Deal imati još mnogo dobrih nastupa, da će im repertoar biti sve bogatiji i raznovrsniji, i da će naše oduševljenje biti istog intenziteta kao što je sada. Oni sviraju blues koji se ne propušta.

    P.S. – Ovo je njihova FB strana na kojoj možete naći sve informacije koje vas zanimaju.

     

    Slični postovi:

  • Habanera Quartet. Muzika za uživanje
  • “Redovan program – doviđenja mozak i kičmena moždina” – jedan je od stihova pesme “Sada gasim TV” grupe Piknik. Može biti da ja kasnim za ostatkom planete u nekim stvarima, no ja sam za ovu gospodu čuo pre nekoliko nedelja. Odmah su mi privukli pažnju.

    Za razliku od Horor Bishke-a (tj. Pera Deformera) Piknik gađa malo popularnije teme i ima pesama nad kojima se treba zamisliti:

    http://www.youtube.com/watch?v=WypuuWM2LS8

    Sa dolaskom zapadnih trendova došlo je mnogo toga korisnog, ali i mnogo pogubnog. Došli su Veliki Bratovi, Farme, Parovi i ostale bljuvotine koje (po meni) imaju svrhu isljučivo da smanje svest širokih narodnih masa o pravim problemima, i njihove mozgove preusmere na problem Ćaninog plakanja jer ju je Bane uvredio da ne zna da pere sudove. Dosta ljudi mi je vrlo strastveno pričalo o problemima tog tipa. Znači – sistem radi.

    Kako se boriti protiv toga? I koliko ljudi je ostalo koji žele da se bore?

    Ono što je nama potrebno je “hleba i igara”, jer smo prilično otupeli od svih sranja koja su nam se izdešavala 500 godina unazad. Da ima da se pojede i popije, i dok se jede i pije da na radiju trešti neka mjuza, da se posle pogleda Barsa – Real, i to je otprilike to. Ko će više da se bori protiv svih ovih sranja, mrzi nas.

    Ali. Sa druge strane ima ljudi koji znaju kako da dopru do većeg broja ljudi, i da im prenesu poruku koja je zdrava. Beogradski Sindikat je to odlično uradio, preneo je omladini da smanji nasilje, da promeni način razmišljanja, da ulaže u svoje znanje, etc. I još su postavili ceo album na net kako bi ga ljudi skidali. Savršeno. Piknik ima malo drugačije poruke, meni čak draže nego BS. Bežite od crne kutije. To je ključ, to je suština.

    http://www.youtube.com/watch?v=zTEJ5cFngPQ

    Neko bi rekao da bez TV-a ne bi mogli da budemo upućeni u situaciju u zemlji, svetu, regionu, gradu. Nije istina. Za šta nam služi internet? On nam ne nameće informacije koje želi, tu mi primamo šta nam se sviđa i plasiramo svoje mišljenje drugima. Internet je kutak na kom postoji samo ono što mi odredimo da će postojati, ulaznice imaju ljudi koji nam se sviđaju, a u pozadini svira playlista koju smo mi sastavili. Ali sa druge strane, dobro je poznato da u Srbiji nije baš povoljna situacija sa netom.

    Cela ova filozofija me dovodi do zaključka da nekom ko živi npr. u Vučju i nema net ne preostaje ništa drugo nego da upali TV kako bi se zanimao. Što opet nije nerešivo, grupe kao što su Piknik (koliko god ona delovala neozbiljno) ima svu slobodu da izađe na gradski trg i održi koncert, a ujedno i predavanja o tome šta je pravi sistem vrednosti  i čemu treba težiti. Ja se nadam da će se takvi događaji često dešavati kako bi nas osvestili i muzikom nas izvlačili iz žabokrečine svakodnevnice.

    I za kraj, jedna vrlo zanimljiva pesma. Miš, puž i ker:

    http://www.youtube.com/watch?v=uUnT1MEFkbU

    http://www.youtube.com/watch?v=zTEJ5cFngPQ&feature=related

    Slični postovi:

  • Priča beogradskog underground benda – “Red Wave To The Blocks” (G odgovara na pitanja)
  • Takmičenje bendova u Ciklonu, 17.5.2011
  • Zašto je Beer Fest besplatan?
  • Exit 2011. Dan poslednji. Kako mi je bilo?
  • Bajaga, Rundek i ostatak Ex-YU ekipe na poljskom. Yugoton
  • http://www.youtube.com/watch?v=H1_XoBhRMRk

    Bob Mould-a prvi put čuo u pesmi Rosemary od Foo Fighters-a, gde je pomagao oko vokala, i odmah mi se svideo. Mjuza i nije nešto specijalno, ali ima specifično prijatan glas.

    Internet je prepun budalaština, i mi to znamo. Na YouTube-u se može naći previše debilizama vezanih za bilo šta u kosmosu, i šta god da ukucate u pretraživač imate velike šanse da naletite na glupost.

    Ovaj čovek, koga obavezno treba pogledati, te budalaštine skuplja za nas i pravi nam mini-kolaže sa svojim komentarima na iste. U dosta slučajeva to što pravi nema nekog smisla, ali ume i da pogodi pravo u centar i da pošalje jasnu poruku. Sledeći video je posvećen “muzičarima“:

    http://www.youtube.com/watch?v=sTcJTKWLCgQ

    Čovek je ukazao na totalni besmisao postavljanja ovakvog sadržaja na YouTube. Ako želiš da snimiš sebe i to pošalješ nekom da pogleda, stavi da video bude private. Tačka. Ako pak želiš da postaneš poznat, moraš da imaš talenat. A “talenat nije mortadela“, što bi Rambo rekao. Evo jednog posvećenog gitaristima!

    http://www.youtube.com/watch?v=wOcqbeh8R5k

    Potpuno je u pravu. Evo još jednog kraćeg, koji je za promenu pozitivan:

    http://www.youtube.com/watch?v=wbYpdkJEhrs

    To bi bilo to, ako vas je zainteresovalo pogledajte sve njegove klipove, ja jesam. Ako već gubimo vreme, da ga gubimo kvalitetno…

    blogodak blog

    Blogodak?

    Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

    O projektu

    Podrška

    MyCity.rs

    DevProTalk

    Duhovi iz Palmotićeve 37