Svi postovi sa bloga: FragmentARije

I kada pomislite na raznolikost sveta nađete se zatečeni pred tom slikom u kojoj se skučenost vremena ogleda u širini prostora. Ili obrnuto. 

Nešto više od pola godine pratim blog En Morgan (Ann Morgan) A Year of Reading the World. Zanimljiv pristup i gledanje na svet i njegovu neujednačenost, razuđenost i kolorit kultura koje ga ispunjavaju. Cilj ovog projekta je pročitati po jednu knjigu iz svake od zemalja sveta. Čini se kao prevelik zalogaj? Ipak, uskoro će godinu dana od početka, a knjige raznih naroda se ređaju i otvaraju pogled na jedan veliki svet kome pripadamo svi mi na različitim kontinentima i u različitim državama.


Već na samom početku, u jednom od svojih prvih tekstova, En je objasnila na kakve je poteškoće naišla pri samom definisanju termina "država". Ovakva preispitivanja pokazuju koliko su nekada politika i umetnost isprepletene, i koliko mogu zakomplikovati inače jednostavne stvari. Glavni izvor koji joj je poslužio kao osnova za pravljenje liste književnih dela, bio je spisak zemalja članica Ujedinjenih Nacija. Ipak, ona se nije strogo držala onoga što je politički opšte prihvaćeno, te je "prekrojila svet" i u svoj plan za čitanje, ubacila i književna dela država koje nisu priznate u UN. Tako je na kraju došla do broja od 196 zemalja sveta čije će predstavnike čitati.

Iako je iza sebe već ostavila sličan projekat, A year of reading women, pravi povod da počne ovu avanturu i piše o njoj na svom blogu, bile su Olimpijske igre u Londonu 2012. Pri odabiru dela koje će predstaviti u svom projektu, En se konsultovala sa ljubiteljima književnosti širom sveta, koji su joj slali svoje preporuke ili čak knjige, a njoj nije bilo važno da li je knjiga klasik ili bestseler sa komercijalnim uspehom; važno je da se u knjizi ogleda karakter zemlje, samim tim i naroda kojem pripada. Takođe, žanrovski zastupljene su mnoge prozne vrste: od romana i kratkih priča, do biografija, ali i pesme u prozi ili reportaže, dok su poezija i drama, izostavljeni iz kruga čitanja. U duhu Olimpijskih igara, svaka je država zastupljena sa po jednom knjigom, svaka od 196 zemalja sveta ima svog predstavnika na listi En Morgan. Sa našeg govornog područja, zastupljeni su: S. Valjarević, R. Perišić, S. Stanišić i K. Popović.
Iščitavati svet znači i uvideti bogatstvo jezika kojima su dela napisana. Da bi bila pravilno recipirana potrebno je da čitalac zna jezik i pismo kojim je delo napisano. I tu dolazimo do značaja i važnosti prevodilačkog posla. Srećna okolnost za En Morgan je u tome što potiče sa anglosaksonskog govornog područja i što očigledno nije imala većih problema sa pronalaženjem prevoda za svoje knjige. Ipak, iako je engleski, realno, danas jezik sveta, samo tri procenta objavljenih knjiga godišnje u Velikoj Britaniji čine prevodi. Ono što je En zapazila jeste i da sa nekih jezika skoro ništa nije prevedeno na engleski, ili da neke zemlje imaju razvijenu samo kulturu usmenog pripovedanja, dok neke vlade zemalja ni ne dozvoljavaju da se o delima njihovih autora pročuje na Zapadu. Ovim se nameće i pitanje šta predstavlja nacionalna književnost, kao i pitanje pripadnosti pisca: gde je rođen, a gde je napisao delo, tačnije gde, tj. kome pisac ili delo pripadaju.
Na samom početku projekta, kada je razmislila o geografskom položaju država i raznolikosti kultura, kako priznaje, Morganova je shvatila koliko je njeno čitanje zapravo anglocentrično. Taj problem imamo i mi, valjda je prirodno da se usvaja ono što je dostupno, i blisko biću odraslom na specifičnom obrazovanju i vaspitanju, u kulturi koja je je, hteli mi to da priznamo ili ne, uvek ograničena tradicijom. Zato i deluje zastrašujuće kad se zastane, pa pogleda koliko u stvari mi ne znamo, i koliko ćemo lepih i drugačijih svetova ostaviti iza sebe, a nećemo ni znati da postoje.
Naša stvarnost je evrocentrična, zapadna kultura preovladava nad Dalekim istokom ili npr. afričkom literaturom. Mi nemamo uvid u to šta je svet. Nudi nam se sužen oblik stvarnosti i zato A year of reading the world može biti dobar pokazatelj i smernica za početak. Naravno, pripadnici balkanskog govornog područja mogu samo da se nadaju da prevod nekog od tih dela postoji.
Čitanje literature koja potiče iz različitih krajeva sveta prava je avantura, izazov vredan pažnje. Projekat En Morgan pokazuje da je, ma koliko pokušavali da nametnemo granice, svetska literatura moguća jedino kao jedinstvo različitosti.
Photo: http://ayearofreadingtheworld.com/ 
Zrikavci zriču, na plavom zrcalu Sunce se ogleda...
Možda je ovo još jedan suvišan tekst, ali negde se javlja sumnja da će jesen doneti neke ružne misli, da će nam zima biti hladnija nego prethodna, da ćemo kroz narednu godinu proći nekako neopaženo, žmureći ili gledajući u jednu jedinu tačku kao cilj opstanka, dok se kola kreću nizbrdo.
Ili je u pitanju samo trenutak kada postanemo svesni da će naši doživljaji polako izbledeti pred naletom nekih novih momenata.


... Sunce nas je dočekalo na ulasku u Grčku. Ponovo autoput i gužva. Vozimo se natovarenim autom i pazimo da ne promašimo neko važno skretanje. Na zadnjem sedištu čuje se krckanje keksa. I pitanje:- A jesmo stigli?- Nismo još.- A kada ćemo?- Još malo. Kad vidiš šumu, stigli smo.- A koju šumu?- Strpi se još malo.- Želim da mi pustiš moju muziku!Ubacujemo kompilaciju „za smirenje“, „neka-se-nađe-ako-ništa-više-ne-upali“. Pevamo i jurimo. Gužva se smiruje i polako ižčezava, a put se sužava.
I dalje smo u koloni vozila. Nekima se baš žuri, pa obilaze i preko duple linije. Kolona poput šarene gusenice kreće se krivudavom magistralom, a svi jedva čekaju da se spuste do vode i odahnu. Da zaborave, speru brige i znoj, i ugrabe od života tih nekoliko dana.
Ugledali smo i prve borove. Zeleno i plavo se prepliću u igri svetlosti i senki. Sada smo blizu. Evo je i šuma. Mirišu četinari. Sitonija.- A jesmo sad sigli? - čulo se poslednji put pitanje sa zadnjeg sedišta.

Predstavnik agencije: momak zajapuren, vidno umoran i na ivici nerava, preplanuo, dočekuje nas rečima kako je užasno toplo (što nama i odgovara; ostavili smo za sobom kišu) i da ima previše komaraca koji dolaze iz borove šume kroz koju smo malopre prošli. Objašnjava mehanizam komarnika, kao i razloge zašto ih meštani ne prskaju: kao da ih opravdava, a u sebi psuje, preuzima ulogu domaćina i izvinjava se za sve „propuste“. Smeškamo se i klimamo glavom, sve u nadi da će nas brže napustiti. Čekamo da konačno izađe, a mi se sjurimo do vode.
Ulica se spušta do mora. Nailazimo na park, kraj staze i stepenište. Silazimo polako, jednu po jednu stepenicu, iznad kojih se nadvio stari bor pa ih svojim hladom pripitomio. Plaža: blago razočarenje jer nam je sunce iza leđa utonulo za brdo. Ali dobro: voda je čista. Pesak je mek. Gužve nema.
Na plaži smo dočekali noć. Toplo je. Zvukovi se mešaju. Žamor u daljini, šum talasa, i zrikavci, glasniji nego ikada. Slani mirisi dozivaju u sećanje preživljena letovanja. Na putu ka hotelu, upoznajemo celo selo: par prodavničica, dve voćare, dečja igrališta i seosku crkvu sa satom koji će nas opominjati zvonjavom na svaki pun sat. Meštani su gostoljubivi: vidi se da im turizam nije jedina uzdanica, imaju svoje maslinjake i pčelinjake...
Naredne dane delimo sa morem, zrikavcima i suncem... Daleko od nas samih. Um se bistri, voda ispira sve ružno. Svako gnjuranje istiskuje balast nepotrebnih jedinica gluposti.
Obilazimo plaže u okolini mesta: Kalogria - najlepši zalasci sunca, Lagomandra - najjači mirisi mora, Karidi - najmekši pesak, raj za decu. (Cela istočna i južna obala ostale su neotkrivene). Na svakom koraku nudi se voće: nikada slađe trešnje, minijaturne lubenice, u isto vreme dinje, jagode i šljive. Masline pakovane na bezbroj načina. Med od narandžinog cveta. Uveče šetamo parkom i duž mora, a pred spavanje: igralište i hladno pivo. Pa tako u krug. Dok se ne potroše svi dani. A onda...


Već nekoliko nedelja sedim ispred monitora, a deo mene je ostao tamo negde, zagledan u nedogled spokoja...
I na kraju: otkud u nama čežnja za dalekim mestima? Zašto se smisao nazire iza pučine koju želimo pomilovati pogledom barem jednom godišnje, kada svakog dana putujemo zagledani u široki horizonti panonske ravnice kojoj isto tako ne vidimo kraja? Da li je čovek kompletan tek kada se nađe pred nepoznatim, nedostožnim plavetnilom, kao odjekom onog prirodnog osećaja neizvesnosti koji je sa savremenim načinom života nestao, ili je takav način razmišljanja upravo posledica tog istog života...?
 Jurke
Jedni odgrizu drugimaRuku ili nogu ili bilo šta
Stave to među zubePotrče što brže moguU zemlju to zakopaju
Drugi se razjure na sve straneNjuše traže njuše tražeSvu zemlju raskopaju
Nađu li srećni svoju rukuIli nogu ili bilo šta Na njih je red da grizu
Igra se nastavlja živo
Sve dok ima rukuSve dok ima noguSve dok ima bilo čega


Ništarija
Ništarijo spavala siI sanjala da si nešto
Nešto se zapaliloPlamen se previjaoU mukama slepim
Probudila si se ništarijoI grejala leđaNa plamenu iz sna
Nisi videla muke plamenaČitave svetove mukaKratkovida su ti leđa
Ništarijo zaspala si opetI sanjala da si ništa
Plamen se ugasioMuke su njegove progledaleI ugasile se i one blažene

Zev nad zevovima
Bio jednom jedan zevNi pod nepcima ni pod šeširomNi u ustima ni u čemu
Bio je veći od svegaVeći od svoje veličine
S vremena na vremeTama bi mu tupa tama očajnaOd očaja tu i tamo blesnulaMislio bi čovek zvezde
Bio jednom jedan zevDosadan ko svaki zevI još izgleda traje

Visoki putDigni tu svoju nožurduNa misao si nam stao
Ne mogu kroz vas korakeNa rukama da pronesem
Skloni se misao će tiUjesti zvezde s tabana
Ne mogu da žrtvujem putKroz vaše me glave vodi

Ilustracija: http://www.flickr.com/photos/mikebaird/
Ovih dana internetom kruži jedna fantastična fotografija:
Izvor: Twitter
Dve kultne ličnosti, jedna do druge: i Frida i Vladimir na svoj način revolucionari, vodilje mnogih generacija koje čeznu za promenom, za slobodom. Ko da ne odreaguje. U brzini niko ni ne razmišlja o tome da li je tako nešto moguće. Samo se "širi" dalje. Tek ko zna koji u nizu onih koji vide ovako nešto i pomisli: Čekaj, pa da li su to stvarno oni?

Početak XX veka je izgleda postao daleka prošlost. Koja godina tamo ili ovamo. A ova dva umetnika, zajedno na jednoj fotografiji, mnogima deluju fenomenalno, pa i meni. Međutim, da li je moguće da su se oni stvarno negde videli i ako jesu, gde je to bilo i kada. Podsećanja radi, Frida Kalo je rođena 1907. a Vladimir Majakovski 1893. Dakle on je bio 14 godina stariji od nje.
Na Vikipediji (engleska verzija) fotografija koja prati tekst o Majakovskom prikazuje pesnika u skoro identičnoj pozi kao na desnoj polovini zajedničke fotografije. Tačnije, upoređivanjem otkrivamo da je to ista fotografija, samo "u ogledalu". Ako je verovati Vikipediji, ova fotografija, na kojoj je sam pesnik, nastala je 1910. a Frida je tada imala samo 3 godine, što može da nas navede na zaključak da je zajednička fotografija rezultat fotomontaže. S druge strane, možda je fotografija sa Vikipedije zapravo nastala isecanjem zajedničke, neko bi pomislio.
Uz pomoć male pretrage, nailazimo i na odgovore koji nam otkrivaju pravi izvor i autora, a nas ostavljaju u blagoj nelagodnosti :) Naime, i slika na kojoj je sama Frida, a koja predstavlja polovinu kompozicije, zapravo je fotomontaža, rezultat Fotošopa, za koju je zaslužan Robert Toren. On u jednom intervjuu objašnjava šta za njega predstavlja lik Fride Kalo, ali i kako je došao do ove vintaž fotografije koja je oduševila mnoge, smatra li ovaj svoj postupak obmanom itd. Frida Kahlo Nude Iako sada znamo priču o fotografiji na kojoj Frida Kalo drži pištolj, nigde nismo naišli na odgovor ko je autor kompozicije na kojoj se nalaze ona i Majakovski. A upravo taj spoj oduševljava: umetnost i revolucija, ili revolucionarna snaga umetnosti. Baš njih dvoje: na jednom mestu kako isijavaju pokretačku energiju. Mnogi bi voleli da je to istina. Možda i jeste. Ali u nekom paralelnom svetu. 
Nakon svega, ostaje nam još jedno iskustvo više. Naravno: da smo istu fotografiju videli na izložbi u nekoj galeriji, potpisanu, bila bi na samom početku posmatrana kao rezultat slobode umetnika da definiše svoj doživljaj ljudi predstavljenih na fotografiji (što, na kraju, ova fotografija jeste). 
Ovo je samo jedan od primera kako pojedine fotografije, ali i citati, na koje nailazimo širom interneta, zamute nivo recepcije, pa odgurnu čoveka na klizavu ivicu između onoga što jeste i onoga što bismo voleli da bude. A sve kao rezultat današnjeg pristupa informacijama, pri čemu se ostaje negde na površini, bez zapitanosti koje je značenje onoga što smo pre par minuta videli/pročitali. 
I tako, nakon neke fotomontaže, ili citata, koji savremenom svetu otkriva prave istine kojima bi trebalo da težimo, prvo se pojavi oduševljenje, ili osmeh, ili klimanje glavom iza monitora, a zatim sledi re-akcija, retko kad za-pitanost. I onda nastavak ka nekom drugom zanimljivom linku, ili fenomenalnoj slici. Pa reakcija, pa tako dalje, i više, do kraja interneta
A površnost čitalaca/gledalaca i istinitost onoga što se vidi/pročita, se dopunjuju. I zbog toga ne treba bežati, nego saznati, naučiti kako čitati i gledati...
Balkan: reč koja spaja. Balkan: šuma, planina, voda. Promena. I ona strašna reč kojom se opisuje igra moći. Iznad svega: jedinstvo duha, kulture i tradicije.


Hermann Vaske je autor projekta Balkan Spirit čiji će konačni rezultat biti dokumentarni film pod istoimenim naslovom čija se premijera planira do kraja 2012. na francusko-nemačkoj TV mreži Arte. Filmom autor želi da prikaže onu drugu stranu Balkana, koja je verovatno manje poznata svetskoj javnosti. Kroz razgovore sa poznatim savremenicima iz oblasti filma, umetnosti, filozofije, kao i fokusirajući se na mlade ljude širom regiona, Vaske će prikazati kreativni potencijal naroda koji žive na prostoru Balkana.

U opisu projekta, kaže se i da u interakciji između ličnog iskustva i medijskog predstavljanja, Balkansko poluostrvo nudi nove ideje nepoznate svetskoj kreativnoj zajednici. Granice koje se prekrajaju češće nego u drugim delovima sveta, su prolazne, ali kreativnost kao odličje ovog podneblja, ostaje, i umetničke poruke koje šalju narodi su jasne. Međutim, šta čini osnovu kreativnosti balkanskih naroda, koliko oni ulažu snage u takav način izražavanja, kako se snalaze u ne tako lepoj savremenosti svi oni koji razmišljaju i stvaraju nove sadržaje - su neka od pitanja na koja se traži odgovor.

Projekat ima i takmičarski deo koji se odnosi na kratki film: naime, učesnici treba da pošalju video u trajanju od 60 sekundi i time odgovore na pitanje šta za njih predstavlja balkanski duh. Najbolji film će postati deo dokumentarnog filma Balkan Spirit, a najbolja tri filma će osvojiti novčane nagrade. Žanrovski i sadržajno ne postoje veća ograničenja, izuzev jezika koji se koristi, a to može biti engleski, nemački, francuski ili da se autori opredele za nemi film. Članovi žirija koga čine Marina Abramović, Želimir Barić, Ada Condeescu, kao i Slavoj Žižek i Jasmila Žbanić, neće samo odrediti najbolje među učesnicima, već će autorima uputiti i svoj kreativni komentar.  Rok za dostavljanje radova je 31. maj 2012. na stranici http://balkanspirit.creative.arte.tv/.
Film Balkan Spirit je sniman u Sloveniji, Rumuniji, Srbiji, Grčkoj, Albaniji, Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Bugarskoj i Turskoj, a posvećen je Draganu Sakanu, začetniku kreativnog mišljenja u Srbiji i zemljama regiona.
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite
oči
I ostali ste sasvim sami.
Niste ni znali kako tišina voli nepoznate da
rani iz nevidljive puške
I dugo ste uzalud naprezali oči
Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.
Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji
Kao polomljen luk:
Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap
vremena
Kad se nedirnuta travka popela u vis za novi
milimetar.
Pošli ste u predvečerje:
Niste ni znali
Da vas ramena bole od nevidljivih krovova
Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih
ljubavi
Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa
A zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove
jedne jako navikle ulice.
Pošli ste u predvečerje:
Išli ste polako
I tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš
korak iako su noge sasvim vaše.
Išli ste polako:
Samo sad još laganije
Skoro kao da ne idete.
Stali ste
A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom
koji nije vaš korak.
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
I sada ležite u travi
Iako znate da ste hteli samo da sednete.
Pored vašeg uha
Jedna travka je prilično šumno porasla za
milimetar
- Vi ništa niste čuli.
U vazduhu su dve ptice obeležile krilima
skromnu umetnost
- Vi ništa niste videli.
Pošli ste u predvečerje
I sada iz trave krišom otvarate oči
I čini vam se da vas još uvek neko nišani iz
nevidljive puške.
„Marks, Englez, Lenjir“ 
- V. R. T. -
Pre nekoliko dana, tačnije na Svetski dan knjige (mada ne verujem da to ima neke veze) u pozorišnom klubu Zeleno zvono održan je, kako kažu u najavi, omaž pesniku kojeg je ovaj grad proterao, a kojem je dužan da izrazi poštovanje.
Vujica Rešin Tucić (1941-2009) predstavlja simbol bunta slobodnog čoveka protiv sistema. Svojim delom je neprikosnoveno to potvrđivao, a svojim životom to platio. Čelnici tadašnjeg režima su ga proterali, marginalizovali i uništili. Dužnost današnjeg Zrenjanina jeste da se, poput Todora Manojlovića i Voje Despotova, rehabilituje i Vujica Rešin Tucić“.


Avangarda obiluje pričama o marginalizovanim i uništenim pojedincima. Svaki sistem na svoj način bori se protiv kritičkog mišljenja, najveće opasnosti po društvo. Osmisliti način da se izađe iz okvira, da se ukaže na propuste i greške u funkcionisanju samog mehanizma, ali i da se gleda  napred - to mogu retki (i hrabri). I neki to čine svesno, dok su neki gurnuti u tu priču slučajnošću, i posle sami moraju da se bore, ni krivi ni dužni.
Širem krugu čitalaca poznate su Tucićeve pesme: Kod književnika Bore Ćosića, O kako lepo bicikl teram ja, ili Zašto proganjati umetnik, a njegovo ime se vezuje za novosadsku neoavangardu i umetnost koja probija okvire tradicionalne podele umetnosti.
Zrenjanin se čini kao grad koji poklanja sasvim malo pažnje ljudima koji ga afirmišu. Možda je to odlika provincijskog mentaliteta: ono što se u narodu kaže da niko nije bio prorok u svom selu (fraza koja je obojila pozadinu večeri). Prokletstvo malog mesta.
Šta se desilo pa je V. R. Tucić postao persona non grata, kao i svedočanstvo dva književnika (Tucića i Vojislava Despotova) o tome zašto je grad mrtav govori zapis Radio Kojota.


Dakle, nespretne okolnosti izazvale su pogrešna tumačenja i inicirale osudu same poezije. Ili ovo možemo da posmatramo i kao  primer uspešnog medijskog manipulisanja činjenicama i izvlačenje iz konteksta. (Inače, onaj „kreten“ koji se pojavio ispred slike Marksa i Engelsa, kako je u razgovoru rečeno, bio je Vladimir Kopicl.)
Neko je rekao da Tucić uopšte nije bio mimo sistema, već deo njega. O toj specifičnoj vrsti pobune govorio je Slobodan Tišma, definišući je kao pobunu unutar institucija. Jer samo odmetnik u sistemu može da promeni funkcionisanje sistema.
Pričao je Tišma o svojim sećanjima na vreme kada je Tucić prešao u Novi Sad, o prirodi Banaćana, modernizmu koji ne priznaje umerenost, o nepravdama i nedaćama kroz koje su prolazili konceptualni umetnici i mladi avangardisti 70-tih godina, kao i o Oskaru Daviču kao spasitelju proganjanih i kažnjavanih umetnika. Pričao je i o knjizi Jaje u čeličnoj ljusci (1970) kao o vrhunskoj zbirci poezije tog vremena...
Učesnici razgovora u Zvonu, pored Tišme, bili su i Duško Kirćanski, glavni inicijator da se V. R. Tuciću dodeli ulica i da se njegovo ime rehabilituje, Ljiljana Jokić Kaspar koja je kroz anegdotsko pripovedanje spomenula i da je V. R Tucić umesto ulice želeo da mu se napravi spomenik za koji je tačno znao kako bi trebalo da izgleda, Teofil Pančić, Nenad Milošević, autor filma Vujica Rešin Tucić: Igrač u svim pravcima (u produkciji Radio televizije Vojvodina), zatim Miroslav Popović kao moderator,  i Nebojša Milenković, autor knjige i retrospektivne izložbe Vujica Rešin Tucić: Tradicija avangarde čiji će deo biti izložen u klubu do kraja maja.


Nije ovaj grad u potpunom mraku. Samo mu nedostaje malo više sunca, onog prirodnog izvora svetlosti.

V. R. Tucić na Internetu:
Nebojša Milenković: Vujica Rešin Tucić - Tradicija avangarde [The tradition of the avant-garde]
Polja - godina LIII  /  broj 449  /  januar-februar 2008.
Tonski zapis akustične poezije iz 1976. ili 1977.

Ilustracija: Art magazin

I sneg se brzo otopio.
Ostalo ga je još u naznakama po krovovima, na širokim površinama po kojima se nije gazilo, ili negde na nekoj severnoj strani. Vlaga u vazduhu, voda svuda oko nas, stidljivo sunce zubato nasmejano, i saznanje da sledeće nedelje počinje mart.
Sneg ima svoje razloge. Kaže da usporimo. Zvuk je drugačiji kada se zabele ulice. Sneg apsorbuje buku. Prekrije svu prljavštinu ulica.Na debelom minusu glasno škripuće pod nogama, izaziva smeh. Napadalo ga je toliko da i čovek visok dva metra može da se baci u njega, ne misleći da će ga pad zaboleti.
Pa pravljenje otisaka, ili senki, odnosno anđela. Za ovaj poslednji naziv ima toliko opravdanja.
Tišina.
A na drugoj strani sveta... Crteži u snegu.

 



Američka umetnica Sonja Hinrichsen uz pomoć volontera napravila je ogromne crteže u snegu. Krugovi i spirale ispunili su snežnu površinu. Svako se kretao i gazio u čizmama na način kako to i inače radi, što je izazvalo pojavu različitih otisaka u snegu. Jedini uslov učesnicima bio je da se kreću po spiralama. Nastanak dela u bliskoj je vezi sa igrom, slučajnostima kakvim priroda obiluje. Sami crteži su definisani pejzažem, uklapaju se u njega. S druge strane, oni za to kratko vreme, menjaju strukturu pejzaža i vizuelno ga oblikuju.
Koncept Sonje Hinrichsen zasniva se na ideji da je svet zatrpan delima koja je napravila ljudska ruka. To se može posmatrati kao balast nametnut planeti. Zato ona ne pravi umetnost koja će trajati, već svoje ideje oblikuje do lepote kroz hirovitu Majku Prirodu. Njeni crteži kratko traju, jer zavise od vremenskih uslova. Na kraju, sneg će se otopiti što će ujedno biti i kraj celog projekta.
Međutim, svedočanstvo ovakvog umetničkog dela ostaje zabeležena u vidu fotografija i videa. Predstave su smirujuće. Sneg.


Snow Circles from Beauregard, Steamboat Aerials on Vimeo.
Fotografije: Sonja Hinrichsen Snow Drawing

* * *
Nepostojanost rezultata samog procesa stvaranja i vizuelnog koncepta kakav je imala umetnica podsetila me je na Rastka Petrovića, koji je sa svojom generacijom dvadesetih godina XX veka proslavljao lepotu efemernosti. Njegova ideja je bila da se kip Pobede, kao i drugi spomenici, izvaja od pravog snega, pa kad dođe proleće da se, otopi kako ne bi prkosio zubu vremena: „neka ih mladež samo jednom vidi; dvaput? to je već odviše!“
Ništа iz ništа
Zgruvаno u ništа
Dаjе svе ništа.
Štа žеliš višе
Od iščеzlog ništа?
Plаmеn krаtko trаjе,
Vеčno gаsi sе.
Stihotvorаc, rеtor,
Profеsor, prаvdoslov,
U knjigаmа imе
Vеčno ostаjе ti.
No tеlo nаm ništа,
Um tаkođе ništа,
Svе jе, dаklе, ništа
Sеnkа i ništа.
Šta se dešava kada knjižara ostane u mraku, iza zaključanih vrata?  Da li knjige spavaju ili jednostavno - zaplešu? Ako još niste pogledali, video koji sledi svakako će izmamiti osmeh, i vratiti nadu da se život knjige ne završava na recepciji golog teksta.





Ova video animacija nastala je tokom višednevnog snimanja knjiga duž polica, njihovim slaganjem i ponovnim razmeštanjem, u jednoj knjižari u Torontu.
Autori, bračni par i 27 volontera, su svake noći spremali i raspremali knjige po policama, ne bi li se napravio dovoljan broj fotografija od kojih je nastao video. I sve to ne bi izgledalo tako jedinstveno da nije predivne muzike koja se odlično uklopila u atmosferu.
S druge strane, pored namere da se ljudima približe knjige, u smislu predmeta, a ne isključivo teksta, ovim je napravljena i dobra promocija knjižare koja je mesto ove nesvakidašnje zabave.
"The Joy of books" nije prvi video nastao na osnovu stotina fotografija knjiga i polica: prošle godine isti ljudi su se poigrali na sličan način, a kako stoji u opisu videa, sledeće što bi voleli da rade je Kongresna biblioteka.
Knjižara u kojoj knjige šetaju, plešu i komuniciraju međusobno, oživljene tajnama koje kriju, izaziva oduševljenje i divljenje kod većine čitalaca, tj. gledalaca.
Ima nešto u tim, opipljivim, papirnim predmetima, nezavisnim kućama teksta.

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37