Svi postovi sa bloga: jungle queen

Postoje oni momenti kad se osećate kao da ste doživeli neko prosvetljenje jer ste saznali nešto mnogo važno, za čim niste možda svesno tragali, ali vas je mučilo u svim životnim segmentima.

Tako, naletim na neki tekst Zorana Milivojevića sasvim slučajno, i ispostavi se da sam se pronašla u celini. Eto, koliko su slučajnosti važne, a ponekad i presudne za naš razvoj i životni put. Važne su, jer njima ne možemo da upravljamo, a ipak nam, na neki način, donesu promenu. A, zamislite kada bismo svesno mogli da menjamo stvari, samo vodeći se sopstvenom željom?

Dakle, recimo da ceo život imam problem sa istrajnošću. To je ona stvar, kad ste uporni, pa šta košta da košta, vi ostvarite sebi cilj koji ste zacrtali. Ostvarujem ih ja, ali uglavnom one ciljeve koje nisam zacrtala, nego su se, eto, tu nekako spontano našli. I za to mi treba ekstremni poticaj, bankrot, euforija ili neka down faza. Međutim, čitava ta konfuzija nerazumevanja sebe i situacije svodi se na moje nerazumevanje pojmova "želja vs. volja" odnosno, njihovo poistovećivanje. "Imati želju" nije isto što i "imati volju". Da mi srpski nije maternji, pa ajde i da razumem zašto ne primećujem razliku, međutim, želju je sasvim normalno i legitimno imati, iako volja ne postoji. Može želja da bude toliko jaka, ali ako volja nije, džaba sve. Sa druge strane, ne možete imati volju, ako pre toga nemate želju.

Želja je, pre svega, emocija koja nas navodi na određeni cilj. Primera radi, želim da imam trbušnjake. Ali, hopla, tu nailazim na poteškoće. Kao prvo, moram sebi da odredim da svaki dan nađem vremena za set vežbi. Ko će svaki dan i ko će stalno imati upalu mišića posle toga? I tu se suočavam sa problemom i zaboravljam na svoj cilj. Bukvalno, posustajem i gubim želju i volju ili odlažem rad na tom cilju. I složićete se svi, to je tzv. linija manjeg otpora. Javiće se želja ponovo, možda kad upala prođe, ali i izgubiće se sasvim sigurno opet čim se pojavi nova prepreka.

Pobogu, kako mogu tako lako da odustanem od rada na svom cilju? I kako to moj rođeni mozak može toliko da me obmane da mi čak izbije i želju? Ne osećam želju, trenutno ili ne znam šta želim. Možda ne želim to, hajde da probam nešto drugo. I tako, menjaš sportove, discipline, hobije i ne pronalaziš se ni u čemu, jer se prebrzo smoriš ili teškim rečima: odustaješ jer sam sebe ubediš da to ne želiš. Možeš i sebe ceo život da ubeđuješ da imaš poremećaj pažnje, poremećaj koncentracije, istina je da nemaš volje.

Ta stvar sa željom je, zapravo, može se reći - putokaz ka cilju. A, imam milijardu želja i nijedan cilj. To su sve apstraktni ciljevi koji se ponekad, ali samo ponekad pretvore u nešto konkretnije, tipa, želim da imam para - moram da imam posao - koji posao? I tu se izgubim. Nije ni toliko bitno koji posao u kojem gradu, važno je ne udaljiti se od cilja koji je "želim da imam para." Posle može posao i da se menja. Onda smo već pripremljeni, jer najbitnije je rešiti konflikt u sebi. Da me ne shvatite pogrešno, najlakše je postaviti apstraktan cilj, ali: "Želim da imam taj i taj posao, sa tom i tom platom, u tom i tom gradu, i taj i taj stan sa cvetnom baštom na sunčanoj strani" to je već sijaset ciljeva, za koje je potrebno da čovek prvo shvati šta konkretno želi, a onda da zapne i upre. To je već "advanced level".

Za istrajnost nam je potrebna druga teška reč - volja. Ona podrazumeva samokontrolu, doslednost i disciplinu. Dakle, ja ću svaki dan da odradim taj set vežbi, stisnuću zube, iako ne osećam želju trenutno ili me ovaj gore moj opet zajebava i obmanjuje - ali, odustajanja nema! Volju je mnogo teže upregnuti jer podrazumeva i one pozitivne i one negativne aspekte rada na željenom cilju, ali je zato i postignut cilj slađi i trajniji. Ciljevi nam se ponekad izgube iz vida, jer ne osećamo više želju za njihovo ostvarivanje, a želju ne osećamo, jer smo poklekli pred poteškoćama, odnosno, nismo uspeli da upregnemo volju. Ako ste čitali tekst pazi - zona konfora, znaćete da je nedostatak volje krivac za ostajanje u udobnim, ali neželjenim situacijama. Volja jača karakter. Jaka volja - jak karakter. Slaba volja - slab karakter. Volja se trenira, a ciljeve ostvaruju samo uporni.

Soba je odisala nekom čudnom mirnoćom. Na prozorima su stajale saksije sa belim i roza ciklamama, koje je dobio od majke na poklon za useljenje. Zavese behu karirane i skupljene po sredini, kao u starim filmovima sa Liz Tejlor.

Ona je volela da kuva. Spremala je često specijalitete od ribe i morskih plodova. Umela je da ga zavede svojim kulinarskim umećem. Uz večeru bi slušali laganu brazilsku muziku i pili skupa francuska vina.

Noću bi raspreli priče o tome kako su stari Sumeri umeli da se orjentišu pomoću zvezda, ko su bili prvi astrolozi i kako su ljudi nekoć premeravali zemlju. Voleli su da pričaju o svemu. U pauzama između dva seksa ona bi odlazila da donese činiju sa sladoledom i sveže naseckanim voćem. Obožavali su jedno drugo. Davali su se nesebično. Mislili su da je najvažnije da se troše, onako poročki i razuzdano.

Spajala ih je zajednička ljubav prema svetskim filozofijama. Umeli su da podele znanje jedno sa drugim. Ona je posebno imala dar da se uživi u antičke likove. On je bio taj koji je realno sagledavao sve stvari i činjenice. Prokletstvo! Savršena kombinacija.

Jutrom bi se budili u beloj posteljini okupani suncem. On je ustajao da stavi kafu, a ona da časkom sleti do pekare po sveže kroasane. Doručak i višečasovno ispijanje kafe. Svaki dan. I svakog sledećeg.

Behu jednom jedno. Na cvetnoj livadi punoj makova. Tog prelepog cveća koje izaziva glavobolju, baš kako je i njihova harmonična i savršena veza izazivala dosadu i monotoniju.

Strasti je nestalo. Filozofski razgovori su presahnuli. Tela su im bila još dve hladne ledenice koje su čekale da budu otkinute ili otopljene.

Vetar je odneo sve. Zanjihao zavese, porušio ciklame, ugasio sveće i plamen. Behu nekad jedno. Sad su negde drugde. Srećni. Ona bez njega i on bez nje.

Znate onaj osećaj kada bi da probate neke opasne i zabranjene stvari, tj. da osetite taj buntovnički duh? E, pa, during the war, kao što bi rekao stric Albert iz "Mućki" imala sam priliku da čačkam po oružju i municiji. Često bih pitala ćaleta da mi da da opalim jedan metak iz pištolja, ali nikad se nisam usuđivala da stvarno pucam, jer, ovo je do zla boga smešan razlog, plašila sam se da će da mi popucaju bubne opne. Eto, da sam tada imala tampone za uši, možda bih postala prvakinja države u gađanju.

Šalu na stranu, zapravo od tada, pa do danas, pet država sam promenila, tako da bi bilo upitno koje države. O tom, potom, to nije tema ovog posta. Htela sam da vam opišem jedan istinit događaj u vreme kada sam imala nekih četrnaest godinica. Ako ste gledali "Sam u kući" i malog Kevina kako se borio protiv lopova, možda ćete moći da shvatite i ovu moju pričicu. Simpatična pričica, koja je mogla da završi svakako.

Naime, te večeri sam ostala sama kod kuće i pozvala komšinicu da zajedno odgledamo film. Mislim da je bio u pitanju: "Let iznad kukavičjeg gnezda", uzgred, jedan od najboljih filmskih ostvarenja, posle kojeg sam pola sata sedela i plakala.

Kad je film završio, komšinica je otišla svojoj kući, a ja sam ostala sama. Otišla sam u kupatilo da obavim svoju večernju toaletu pre spavanja. Pošto je bilo leto, prozor od kupatila je bio širom otvoren i mogli su se čuti zrikavci ili cvrčci, nikad ne znam razliku. Taman sam stavila pastu za zube na četkicu i uputila pogled ka otvorenom prozoru i ugledah PRSTE! Mesnate prste muškarca kako se pridržavaju za sims prozora sa spoljašnje strane. Ne umem da opišem taj nivo stresa u tom momentu. Znam da sam istrčala iz kupatila i pravac u orman gde je ćale držao pušku. Eto, devojčica od četrnaest leta je znala gde je puška i da se puška zvala papovka. Uzeh pušku i pravac kupatilo da - zatvorim prozor njome.

Scena kao iz akcionih filmova, samo što ovu scenu režiram ja i moj potencijalni zlikovac. Ne znam da li ste ikad čuli srce kako udara? Ne tuđe, nego svoje. Ne osetili - nego baš čuli. Ja jesam. To veče, kako sam zatvorila prozor od kupatila i zatim vrata. Stajala sam sa repetiranom papovkom nasred hodnika i slušala eho svog sopstvenog srca. Nekako sam se uplašila da bi napadač, voajer, šta li je, mogao da čuje to moje srce i da mi otkrije položaj.

Ipak, usudila sam se da iskoračim iz tog vražjeg hodnika i otvorim ulazna vrata, prvo signalizirajući da sam u opasnosti ritmičnim paljenjem i gašenjem spoljašnjeg svetla. Komšije su, nažalost, spavale dubokim snom i niko nije mogao da nasluti da se kod mene odvija drama. Kad to nije upalilo, da bih uplašila svog potencijalnog napadača, iskoračila sam na stepenište, repetirala pušku još jedanput, da bi on čuo, i rekla: "Stoj! Pucaću!". Niko se nije odazivao, ništa se nije čulo.

Ušla sam nazad u kuću i u dnevnoj sobi, za svaki slučaj, još jednom otvorila prozor kroz koji sam provukla svoju "spasiteljku" repetirala je i još jednom povikala neke preteće reči. Naravno, sve je to bilo samo da se manijak uplaši i počne da beži. Jer, i ja sam bila uplašena svoje senke, koliko god hrabro delovala u tom jedinstvenom momentu.

Za svaki slučaj, spustila sam sve roletne po kući, jer ako je manijak baš uporan, može da skoči na terasu   razbije prozor i uleti mi u sobu dok spavam. Legla sam da spavam. Napolju su se i dalje mogli čuti zrikavci ili cvrčci. Moja puška spasiteljka stajala je pored kreveta, repetirana i prazna. To da je prazna, znala sam od prvog momenta, ali manijak to nije mogao znati. Bila sam ponosna na sebe, pobedila sam svoj sopstveni strah i zajebala manijaka, beat that!
Te večeri, sve je izgledalo tiho, listovi kajsije lelujali su na vetru, kokoške su otišle na spavanje, guska je doletala šireći krila pod terasu. Uvek smo joj bacali nešto i ona je bila zahvalna na svemu. Skoro pa je bila dresirana, umela je da sa kraja dvorišta protutnji do terase po parče hleba. Naša trudna siva tigrasta maca je zauzela, kao i obično, svoju omiljenu stolicu u trpezariji i prela kao da je vreme stalo.

Negde u daljini se puškaralo, ali to već nije bilo ništa neobično. To jutro sam ustala, otišla po hleb i vraćajući se, proletela mi je jedna granata iznad glave. Bio je policijski čas. Sledila sam se u momentu, ali onda su mi rekli: "Ma, dobro je, dete, kad je čuješ, znači da neće na tebe." I bili su u pravu, pogodila je negde u blizini neki objekat, nisam sigurna koji. Ipak, bolje nego da se sručila na mene i moju glavu, ili, ne daj Bože, jučerašnji hleb koji sam nosila u kesi. Jedan običan, miran dan u ratno doba. Ne znam kako to ni da opišem. Policijski časovi, prazni rafovi, deca po parkiću, uzbune, trčanje kući, restrikcije struje, očevi na položaju. Ponekad neka priredba u školi, neki film u bioskopu, neki šamar zbog ukradenog poljupca kojim sam častila svog udvarača. Na kvarno. Pili smo bambus na litre, iako smo bili maloletni. Dečaci su mirisali na zelenu Maliciju, nosili kappa trenerke i makserice. Devojčice bodi, helanke i duboke čizme. Animal print je bio u modi.

Idemo dalje da se ne odvučem od teme. Uveče je nestalo struje. Ili je nije ni bilo, ne mogu da se setim. Počele su uzbune, i kontali smo, ma još jedna od mnogih dosadnih histeričnih protiv - štagod sirena. Smorili smo se i nismo imali više ni osećaj za strah. Međutim, majka nas je potrpala u podrum to veče. Mislim da je to bilo prvi put da smo zvrljili u podrumu uz radio Petrovu Goru, koji smo priključili na diode od akumulatora.

Na radiju su puštali rodoljubne, borbene, četničke, krajiške, patriotske, svakakve pesme. Pevali smo u glas, u stvari, znali smo ih napamet i možda nam je bio pun kurac tih pesama, ali masa talasa i ponese. No, dobro, dakle, javljali su na svakih par minuta radosne vesti kako naši napreduju i kako je sve ok i nema potrebe da se uzrujavamo - sve je pod kontrolom. Kao u nekom lošem filmu, u kojem se avion ruši, a pilot patetično umiruje putnike. Ili stjuardese.

U tom svom sranju još sam morala i da procurim. Da, iz podruma sam se izvukla, otišla polagano u WC uz baterijsku lampu i... Super, baš mi je to trebalo. Majka je ušla u kuću, pokupila neka važna dokumenta i rekla: "Pakujte se, nek' uzme svako ponešto, polazimo." Uzela je nekoliko pari cipela. Napolju je nebo gorelo divnim narančasto-crvenim sjajem. Sigurno su naši. Jašta su.

Ušli smo u kola. Mačka osta trudna, pred porođaj, kokoške u kokošinjcu i s njima naša snežno - bela guska. I mojih 200 DM koje sam zaboravila negde među knjigama, kao poklon od tetaka iz Nemačke. Kakav jebeni kliše!

Ćale je bio negde u ratnoj zoni, Bog zna gde. Supruga je rešila da ga očajnički traži, i s nama u kolima. Što se kaže: Hrabre i Bog čuva. Ljudi, stražari, i ove i one vojske, zaprepašćeno su posmatrali našu mamu kako prelazi preko barikada, preko reka, sve u našem belom gofu dvojci, kliše opet. Ali, devedesete su bile, i Željko Šašić i Ivan, sve je to zvrjalo u kolima, samo da se ne čuju granate i rat napolju.

Nekako smo uspeli da dobijemo informaciju gde nam se nalazi glava kuće. I mogli smo da se vratimo na...pa, na privremeno sigurno. Boleo me stomak, ubijao me. Bila sam kao preparirana. Ali postojali su prioriteti i važno je bilo izvući glavu. Ko sad može da misli na bilo šta drugo, osim na goli život?

Ne znam koji instinkt je majka imala da nas je izvukla, može se reći u poslednji čas iz podruma, jer most su srušili i ne bismo se mogli više kretati prema Bosni, tj. ostali bismo negde zarobljeni. Negde u nečemu, sa nekim ljudima u nekoj opasnosti.

Posle podne, negde oko četiri sata, ugledasmo ćaleta. Te sreće! Sišao je upravo sa nekog borbenog vozila i rekao: "Polazimo, sve otišlo u pičku materinu!" Nije bitno, bitno je da smo zajedno, most su srušili, možemo polagano makadamom preko bosanske granice.

Majka je morala da vozi trudnicu u devetom mesecu, jer je njen muž, a tatin prijatelj, vozio svoju majku i decu. Ali, koga, kako, šta, povesti gde? Nekuda, važno samo da se ide. Ionako je sve otišlo u kurac. I svi idu. Nekim prećutnim kodeksom sve se zna, a opet svi se kao čude i pitaju. Čudno. Baš.

Tata je vozio mene i brata i jednu bakicu što je kukala da nema ko da je poveze. Ja sam sedela napred jer me je boleo stomak. Bakica i brat pozadi i nešto malo sirotinje od stvari, ne znam ni šta, a nije ni bitno. Krenusmo, ali bukvalno na put bez povratka.

Prašinala se makadamska cesta, ugledala sam nekoliko školskih drugarica u kolima iza naših. I tada mi je postalo jasno. Tek tada sam se probudila iz anestezije i počela da plačem. Nema drugara, nema kuće, nema mlina, nema grobova gde su baba i deda sahranjeni. Nema ništa više, nikad više, odlazimo zauvek! A kuda?

Stomak me rastura. Vozimo se kroz Bosnu. Prva. Stop. Prva. Druga. Stop. I tako ceo put. Ljudi nam nude vode, negde čak i hleba, poljske toalete. Ostaju, krste se i gledaju nas sažaljivo. Ma, i nije mi bitno što curim, nek' procurim, sve mi je svejedno. Važno da smo živi i zdravi.

Ljudi se gube. Srećem svoju najbolju drugaricu u nekom mestu, Dvor na Uni. Sreća! Oni su na traktoru. Izgubili smo mamu, negde su skrenuli nekim drugim putem. Jedna kolona je bombardovana. O, moj Bože, samo da su živi. Odlepićemo svi.

Negde u Bosni granatiranje. Ćale vozi 180 na sat, ne znam ni sama kako uspeva. Otkud uopšte mesta na putu? Iskačemo iz kola, bežimo u livade. Granate preleću. Tuku se naš s njihovima, njihovi protiv njihovih. Počinjem da plačem, da histerišem, gubim kontrolu nad živcima. Srećom tu je neka random baka da mi opali šamarčinu, jer tako se to valjda radi kad neko upadne u stanje šoka, transa, želim da verujem, ipak su to bapske metode. Šamar me otrežnjava, još malo, još malo, zaboravi na sve, samo da izvučemo glave odatle. I da je mama živa.

Prošlo je. Smirilo se. Trči, pali kola i beži. I još nekoliko puta samo zalegali u neke livade. I još nekoliko puta gas i konačno RAČA. Prolaz u Srbiju, u slobodan deo - bez rata. Drugu republiku, državu, šta god. Pitamo policajce da li je prošao jedan pozlaćeni golf kec sa trudnicom unutra. On odgovara: "Jeste."  I, zaista, od svih kečeva jedino je ovaj bio zlatan. I u njemu mama! Slavimo. Živa je!


















Dugo se na ovom blogu nije nešto kuvalo, pa rekoh, vreme je da vas počastim jednim receptom u ovim vrućim letnjim danima. Danas sam spremala salatu od leptirića ili farfala na italijanskom.

SASTOJCI (4 osobe):
500 g leptirića/farfala
so
200 g mocarele
100 g kulena ili čajne - iseckati sitno po dužini
150 g sušenog paradajza - sitno iseckati po dužini
80 g crnih maslina bez koštice, sitno iseckati
2 kašike iseckanog luka - vlasca
2 kašike pinjola, proprženih 3 min

SOS PESTO:
80 ml maslinovog ulja
1 kašika soka od ceđenog limuna ili lime
1 šaka bosiljka
1 kašika parmezana
1 kašičica šećera

PRIPREMA:
1. Skuvati leptiriće, 10 minuta al dente u slanoj vodi. Kad su kuvani, poprskati ih ladnom vodom iz slavine - kako se ne bi slepili.

2. Sastojke sosa izmiksati dok se ne dobije glatka ujednačena masa.

3. Iseckati mocarelu sitno po dužini, pomešati sa leptirićima, salamom, paradajzom, maslinama i vlascem. Dodati so. Preliti pesto sos preko toga i posuti prženim pinjolima.

Pa, prijatno, publiko! :)














- Dobar dan! Je li slobodno, može da se uđe?
- Dobar dan! Naravno, ovi ljudi čekaju ispred drugih vrata. A, vi, koja vas je muka dovela do mene?
- Na vratima vam piše: "Uspešno ugrađujem delove srca." Pa, rekoh, da se javim.
- Ah, to moramo da pogledamo kakva je šteta, ako je mnogo - možda bolje da ostavimo tako kako jeste.
- Šta treba da uradim?
- Za početak udahnite duboko i zamislite da prolazite kroz duboku šumu. Da li ste uspeli? Opišite mi kakva je to šuma.
- Stojim nasred jednog kamenitog puta, levo i desno od mene je šuma. Gusta, tamno-zelena četinarska.
- Opišite nebo.
- Nebo je tamno sivo i pozadi se vidi mesec.
- Aha, znači vidite mesec?
- Da, vidim, pola meseca, malo nejasno, ne mogu da procenim koliko je star, da li raste ili opada.
- E, sad, krenite tim putem na kojem stojite.
- Mislite, da se vratim ili da krenem napred?
- Vi to morate da znate. Odakle ste došli?
- Ne znam. Zatekla sam se tu, jednostavno.
- Je l' možete da se orijentišete?
- Hm, evo, napred je mesec, ako se okrenem 180 stepeni - ne vidim ništa. Totalno je mrak, strah me da gledam, plašim se.
- Shvatate da morate da izaberete - napred ili nazad?
- Shvatam, ali ne znam gde je napred, a gde nazad. Možda da ostanem da stojim dok mi nešto ne da znak.
- Kakav znak očekujete?
- Ne znam, neku munju, sunce, oblak, svetlo, zvezdu.
- Tražite previše, imate samo mesec i on vam nije najjasniji. Vi ste tu i ne postoji ništa sem meseca. Očekujete previše. Neće se desiti ništa jer stojite.
- Vi mi sugerišete da se pokrenem, zar ne?
- Možda treba da to samo učinite.
- Ali, kako? Ne znam odakle sam došla i plašim se da se ne vratim i prođem sve što sam prošla.
- Plašite se da se ne vratite nazad?
- Da.
- A, da idete napred?
- Ne.
- Ali, šta vas koči da se pomerite?
- To što ne znam gde je napred?
- I ostaćete tu da stojite i čekate neki znak od nekog?
- Da.
- Ali, neće se ništa pomeriti. Vi imate taj uticaj. Pomerite prst.
- Evo. Jesam.
- Da li ste nešto osetili?
- Učinilo mi se da je nešto šušnulo.
- Da li možete da prepoznate s koje strane je taj šum?
- Da. S leve.
- Pomerite sada još jedan prst. Pokušajte s drugom rukom.
- Evo.
- I sada? Da li ste čuli nešto?
- Opet isti šum. Isto s leve strane.
- Pomerite stopalo.
- Evo. Opet šum.
- Krenite sad lagano.
- Mislite u pravcu tog šuma?
- To vi znate.
- Strah me. Tu je gusta šuma. Nema meseca, nema svetla, nema ničega.
- Da li baš nema ničega?
- Osim tog šuma. Ne vidim ništa.
- Ali čujete?
- Da, čujem.
- Priđite bliže. Usudite se.
- Tresem se. Ne mogu.
- Morate, znate i sami da hoćete i morate jednom.
- Opipala sam nešto. Auč! Bode.
- Ne plašite se, to su samo iglice. Idite dalje.
- Šum postaje sve jači. Auč!
- Udarili ste se?
- Da, u koleno. Možda bolje da se vratim? Ovo postaje sve opasnije.
- Možete, ako želite. Jedino, kuda ćete onda? Da stojite i čekate znak?
- Da, u pravu ste. Nastavljam dalje. Auč! Opet sam udarila u nešto.
- Opišite.
- Neki stari panj. Mahovina na njemu. Udobno je, mogla bih da se odmorim i razmislim.
- Odmorite se, ali znate da morate dalje?
- Jasno mi je. Idem dalje. Auč! Rupa!
- Rupa? Možda je od krtice.
- Idem dalje. Ha, čini mi se kao da postaje svetlije. Nazirem neke obrise u daljini.
- Da?
- Da, krećem se prema njima.
- Ne plašite se?
- Plašim se.
- A, levo i desno?
- Tu nema ništa. Ne čujem, ne osetim, nije mi interesantno.
- Dakle, idete dalje?
- Da. Prema tim obrisima. Auč!
- Opet ste se povredili.
- Da. Ovaj put zaplela mi se grana u kosu. Moram da je se oslobodim. Gle! Šišarka.
- Lepo. Šta ćete sa njom?
- Igraću se njome. Držaću je u ruci.
- I šta imate od toga?
- Zabavu.
- Da li vam je potrebna zabava? Nije li vam već dovoljno zabavno?
- U pravu ste. Iskoristiću šišarku.
- Gde ste sada?
- Idem i dalje prema obrisima. Auč! Ne mogu dalje, nešto mi ne da.
- Isprečilo vam se nešto?
- Da. Ne znam šta je, kameno je i hladno je. Ima rupu u sredini. Bunar! Baciću šišarku u rupu.
- Da proverite da li ima vode?
- Da. Bućnulo je u vodu. Dobro je. Ipak izgleda pitomo ovde, nije totalna divljina.
- Krećem prema obrisima. Uah! Napipala sam nešto toplo.
- Da? Kako toplo?
- Nešto kao čovečje telo.
- Pitajte ga nešto.
- Zdravo. Hm, ne čuje, spava. Možda je i ono stalo da se odmori. Sačekaću da se probudi.
- Odmorićete se i vi?
- Da. Sešću pored njega. Evo ga, budi se.
- Razgovarajte s njim.
- Telo, ja sam žena. A ti?
- Šta kaže?
- Kaže da je muškarac.
- I šta još kaže?
- Kaže da je seo da se odmori i da je zaspao.
- Da li zna kuda je pošao?
- Kaže da ne zna, prati neki šum.
- Isto kao i vi.
- Da, isto kao i ja. Hej! Ne čujem ga više! Upomoć!
- Pitajte njega da li čuje.
- Ne. Kaže da ne.
- Prislonite uvo na njegove grudi.
- Čujem bum bum pa ništa, pa bam bam. Neujednačeno je,
- A vaše?
- Kako to da znam?
- Opipajte svoj puls.
- Hm, bum bum, pa ništa, pa bam bam.
- Prislonite sad svoju levu stranu uz njegovu levu.
- Pitaću ga prvo. "Želiš li da prisloniš svoju levu stranu uz moju levu? Samo nešto da proverim?" Kaže da želi.
- I sad? Čujete li nešto? Gospođice? Čujete li nešto? Čujete li me?
Verovali ili ne, ja sam tek pre neki dan od jedne drugarice saznala za taj izraz. Prvo sam se pitala, da li se konfor piše sa N ili sa M, onda sam malo guglala i naletela na svakakve slike i objašnjenja. Po nekom pravilu, možda bi ipak trebalo da se piše sa M, jer je kud i kamo lepše za izgovor, a i izgleda estetskije.

No, dobro, ovde smo, dakle, da razjasnimo šta je ta zona i kako treba da se pripazimo da ne "zaglavimo" u njoj. I reče Bilja: "Ja gledam da uvek pobegnem iz zone konfora." Ali, kako se to beži, draga Biljo? I šta je to zona konfora? Nešto udobno, fino, sigurno, poznato?

I dok tako kucketam, znam kada će ventilator mog šestogodišnjeg laptopa da počne da duva, znam i kad će da prestane, a znam i da me užasno nervira. Isto tako, znam da će svaki dan u četiri sata avira da se apdejtuje kao da rađa šestorke i onda će izaći taj prozorčić na koji treba da kliknem - ok. Takođe, znam i kad cimerka ulazi u sobu da će kaiševi zakačeni za vrata da udare tačno četiri puta, pre nego što ih zatvori. Cimer će, uz doručak, uvek da pravi iste zvukove čašom o sto, jer čovek voli da pije sokiće dok jede. Komšije će da zatvore ulazna vrata kao da su vrata od YUGA. Čak i njihov debeli žuti mačak će dva puta zamjaukati pre nego ga puste u stan.

Oh, bože, ozbiljno, zar samo ja primećujem te sitnice oko sebe? Željko mi reče: "Ma, ta zona konfora nije nikakvo gnezdo, bre, ja to zovem - kutija." Kutija? Imaš pravo. Ne znam šta meni bi da kažem da je gnezdo, samo zato što je udobno. Pa i u kavezu može da bude udobno. I onom liku što je osuđen na par godina zbog dilanja, ajd' nek bude da je dilanje droge. I on će sebi u ćeliji da namesti da mu bude udobno, prilagodiće se, svoje telo i svoj mozak na tu situaciju. On nema izbora baš.

Kažem jednom čoveku srednjih godina danas: "Ma, mene ta zona konfora podseća na porođaj." Ozbiljno, nije da sam se nekad porađala, ali imam osećaj kao da mi se utroba cepa, i to ne što boli, nego što te sopstveni mozak koči da iskočiš, napraviš taj korak iz - ajde - materice. I on kaže meni: "Ali, znaš, to dete isto mora da ima volju da izađe." Pa, jes' u pravu je. Ajde, imam volju, imam je, prokletstvo, imam i motivaciju, šta mi još fali?

I ne ide glatko. Nikad ne ide glatko. Jer to "porađanje" je saznanje i otkrivanje novog sveta. I kome je to lako? Pogotovo onima kojima se mozak gasi jednom godišnje i to kad se komiraju od alkohola pa prebrojavaju fuge između pločica.

A svi bismo da nema grešaka, da nema poteškoća, a želeli bismo da naučimo nešto od ovog života. I, evo, priznajem vama, dragi čitaoci, i baš me zabole, ako se nekome neće dopasti što će pročitati, ali meni je savršeno udobno i ja stagniram. I uzalud tražim tog doktora i babicu, nije vreme - dok nije vreme.


Zapravo, naslov ove kampanje glasi: "Udari mene, a ne žene" i na posteru je prikazana grdosija od čoveka sa zlicepsima u kojima ključaju po dve parne lokomotive, a ne jedna kao što ima mornar Popaj u jednoj epizodi. Psihološki efekat kampanje sastoji se u tome da odvuče potencijalnog nasilnika da oplete po slabijoj polovini jer mu je servirala 'ladan kačamak ili mu je opeglala košulje na crtu, a on prezire crte. I naravno, da se podigne svest u narodu da: NIJE LEPO BITI ŽENE!.

Baja tabadžija se još nije odvikao od majčine sise i misli da je žena tu da mu zadovoljava sve potrebe i nagone, a ako može i da mu čita misli. Ako to nije u stanju, nateraće je da bude. Jer, "nećeš majci ti da budeš dominantna i meni da uskraćuješ prava da budem muško." Karakter je pokupio iz familije, ne od mog askurđela Haralampija.
Dakle, prestravljen prizorom sa postera, odlučuje da uvuče svoj pinjolčić i konstatuje: "Jes' imate pravo, meni je mali, a ovom liku sa postera mora da je k'o omanja vekna. Idem da istabam onu moju rospiju da joj pokažem ko je muško i ko nosi gaće i podgaće."

Zlopatić bleji u poster s kojega mu se mršti vodeći član bande teškaša i poručuje: "Dodži, dodži!Izadži mi na crtu ako smeš." A on paćenik razmisliće četiristopedesetosam puta pre nego ga oduva oklopnjak sa slike.

I gde je poenta? Pa podseća na onu čuvenu: "Fighting for peace is like fucking for virginity." Nezrela kampanja za nezrele mlekosisače koja otvoreno poziva na obračun pomoću pesnica, a čija kozmetička kuća kao pokretač pomenute u svom asortimanu kozmetičkih proizvoda, uzgred, nudi pudere i korektore za prikrivanje masnica i podočnjaka. I, što bi rekla moja keva: "Sve ti je to biznis, baćo moj!"
Počeću ovaj post kao ljubavno pismo, tj. neću znati ni kako da ga počnem, a bogami, ni kako da ga završim, a onda ću ga, shodno tome, ili zafrljačiti u korpu ili u draftove. A mogu i da izaberem treću opciju i da ga hrabro objavim. Videćemo šta će biti do kraja.

Uživela sam se u melodije Yann Tiersena, i sad bi to kao trebalo da me inspiriše da pišem. Pa, evo probaću neke gluposti, da ne pucam na komentare, na lajkove i na tvitove. Doduše, ako pratite ovaj blog, znaćete da mi to nikad nije ni bio cilj. Kad bih stvarno na njemu pisala šta osećam, a pre svega, šta mi se u životu dešava, pa to ne da bi bio bestseller, nego bi pokupio glavne nagrade. No, o tom, po tom, kad budem bila matora, pa budem imala mačku koja će da prede pored stare seljačke peći na drva, i ja zamišljeno gledala kako pada sneg. Možda se usudim da ispišem roman, a možda ga zafrljačim.

Prokleti Tiersen, uvek me inspiriše da bulaznim gluposti. Sasula sam dva bela piva u sebe, drugarica je imala rođendan, nisam joj poklonila ništa, ne bih da bude neki krš od poklona, uvek sve poklone kupujem srcem i pažljivo odabrane. Kad dođe vreme, dobiće ga. Elem, Tiersen, vodi ljubav sa klavirom i u meni dotiče najfinije moždane sinapse, tera me da lupentam.

Pre neki dan, sunčan, prelep, vozila sam biciklu 20 km u prirodu. Onaj bajs, kome smo drugarica i ja urnisale menjač. Naletela sam na predivne predele, koji su odjednom postali tako poetični, neopisivo. I tu je zapravo, rezervat za ptice, i verovali ili ne, maltene na svakom drvetu postoji ptičja rezidencija i kućni broj. Totalno ludo, rekli bi Švabe. A, ja mislim da su oni ludi. Zar ljudi prave ptičje rezidencije? Ko tim pticama raznosi poštu? Neke imaju čak i mali balkon sa pogledom na obližnju močvaru.

Kad smo kod močvare, ta moja mala kratka ruta bajsom, završila je sa očvarenim butinama. Zavozala sam se, nisam ni primetila da je sunce jako i da mi baca svoje laserske zrake direktno u kolena. Pa, nisam ni planirala uopšte da idem nekud, a pogotovo tako daleko. I tako, ne planiraš, dese ti se neke stvari, otkriješ neka nova područja, ptičje rezidencije npr. Nisam mogla dugo da izbivam van grada, morala sam da se nađem s jednim prijateljem na piću. Napisala sam mu: E, kasnim sat vremena, upravo uživam u prirodi van grada. Ok, odgovorio je.

Vraćala sam se nazad, zamišljajući kako je moj bajs odjednom postao pegaz, zaboravila sam na umor, na dupe koje me je bolelo od neudobnog sica, samo sam vozila i išla napred, sudarajući se povremeno sa rojevima vinskih mušica ili komaraca. Prokleti mali insekti, naješću se ih se i pre nego stignem da jedem pošteno.

Došla sam kući, izvadila jogurt od lešnika iz frižidera i musli. Povadila sam na brzinu suvo grožđe i u sebi proklela osobu koja je došla na ideju da stavlja odvratne suve splačine među sve te divne pahuljice. 2- 3 kašike sam strpala u sebe, i prijatelj je već pozvonio. Skinula sam mokar šorc od vožnje i obukla bermude. Idemo na piće u baštu pored Rajne.

Pričali smo. Pričala sam. Pričao je kako je sreo svoju bivšu veliku ljubav, baš pre neki dan, tu na Rajni. Pitala sam ga kako je to podneo. Ima klinca, godinu dana, gurala je kolica. Nije znao da ima klinca. A ćale? Upitala sam. Pa, izgleda da je samohrana, prijatelji su mi rekli, nije se udala, eto, ima klinca, ja imam svoju devojku već dve godine, predivna osoba, nikad se nismo posvađali. Uvek me razume, uvek me diže kad sam skenjan, i ovo sam joj rekao, razumela je. Zaista, totalno nekomplikovana, ali Sara je Sara. Sara je ljubav, Sara je patnja. Sara nikad neće proći. Ah, pa nemoj tako, rekla sam. Sara je prošlost koja te je naučila da imaš lepu sadašnjost. Divno si ovo rekla, izustio je. Znam, rekla sam, ja sam genije. Smejali smo se.

Odnekud je počelo da tutnji za početak utakmice. Prokleti fudbal, ne mogu da ga podnesem. Sve slabije sam čula svog sagovornika, mada to nije ni bitno, bitno je da smo pričali očima ispod naočara, malo ćutali, malo se kesečili. Ispijao je svoj sok od jabuke u krigli, a ja svoju fanta-kolu mešavinu. Došlo je i to poluvreme, hvala svecima. Odlučismo da ustanemo i krenemo, guraćemo bajseve.

Sunce je još uvek bilo kao da nema nameru da zađe. Došli smo do biciklističkog mosta preko reke koji je bio u obliku luka, dakle zakrivljen, i morao si da prebaciš u niži prenos da bi se popeo. Evo, objasnih. Zvuci su odjednom počeli da paraju vazduh oko nas. Pitali smo se, pa odakle, gde, kako? Nema zvučnika nigde, nema ekrana, nema ništa. U momentu smo, na sred tog zakrivljenog  mosta, ugledali klavir i momka pod šeširom kako nabada Tiersena i temu iz Amelije Pulen. Bože, zapitala sam, kako je mogao toliku klavirčinu da nagura na most? Zbog čega bi neko to radio? Zbog par evrića koji će da kapnu u šubaru za sitni novac?

Bio je neumoran, svirao je, vodio je ljubav sa dirkama ogromnog drvenog klavira. Vreme je stalo. Biciklisti su stali. Zaljubljeni parovi su se ljubili. Neki su i prolazili, ne osvrćući se. Materijalisti, mislila sam u sebi. Prijatelj je snimao virtuoza na klaviru, mene i kapljice znoja koje su klizile među trepavice, narod koji je bio hipnotisan čarobnim momentom. I gde sam stala? Da, aplaudirali smo. Dugo. I onda otišli, on svojoj ljubljenoj, ja svojoj nedovršenoj činiji s pahuljicama.


Daklem poštivana publiko

ja autorka ovog bloga je zgražena postupcima nekih čeonih ljudi zaduženih za obrazovanje naših učenika naime u odluci stoji daćese pravopisne i gramatičke greške u pismenim zadatcima iz Srpskoga jezika tolerisati što je naravno za đake olakšavajuća okolost ali postavljase pitanje kako ćeta činjenica uticati na budući obrazovani profil dece.?! dali neko razmišlja o tome kakoće izgledati kada neko dete napiše na primer petar petrović njegoš malim slovima na ispitu? epa zašta su se školovali profesori ako ćeda gledaju kroz prste đacima dali su oni svesni toga dase tim potire pravilno učenje Srpskog kao i dasu deca naša budućnost a jezik srestvo ko je služi za produženje tradicie nacie i uopšte svega štoje vredno. kako je ono naš velikan stefan nemanja jedared izjavio a koje je zapisao njegov najmlađi sin rastko u narodu poznat kao sveti sava: čuvaj čedo moje jezik kao zemlju. ja neznam kako da reagujem nato sranje od odluke osim mojim ličnim stavom u obliku ovog posta.

profesorka dragica
blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37