Svi postovi sa bloga: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !


==================================================================

Ovo je 1. deo iz serije tekstova pod naslovom "Leto 2012."

==================================================================


1. dan

Danas putujem: malo kopnom, malo morem. Krenuo sam u sred noći, da bih uhvatio jutarnji feribot. Uzeo sam benzin na jednoj pumpi pred ulazak u luku (jeftiniji je nego na ostrvu). Jedan čovek se kod radnice na pumpi raspitivao kako da ode do te luke, pa sam se ja ponudio da pomognem. Rekao sam mu da samo vozi iza mene...

Na brodu sam se uspavao, pa zamalo nisam otišao dalje, na drugo ostrvo. U luci me je sačekao jedan drug, kome sam doneo neke stvari. Posle sam otišao u 'svoj' maslinjak da se malo sredim, napravim krevet i tako to. "Ošišao" sam (nožem i kleštima) dve masline, između kojih moram da se provučem, da ne bih izgrebao kombi.

Uveče, usput do radnog mesta:
- Devojčica svira klavir u sobi, čujem da je napredovala (prolazio sam tuda i prethodnih godina), ne svira više dečije pesmice.
- Deda još peva u restoranu, kao i ranijih godina.
- Babe sede na pragovima kuća i ćaskaju u sumrak.
- Onaj što me zvao da sviram kod njega u restoranu, ima živu muziku.

Zauzeto mi staro mesto (reklama za morski taksi, koji vozi do plaža), pa idem dalje. Usput se pozdravljam i ćaskam sa poznanicima (sezonci, kao i ja), a i dok sam svirao je navratilo njih 2-3. Morao sam i da naštimujem gitaru, jer nisam svirao oko mesec dana pre toga. Dakle, malo sam zakasnio, pa sam svirao samo 3 sata, ali ok, prvo je veče, ima vremena. Inače, prva uplata ovoga leta je bila jedna papirna od 5 eura.

Posle posla sam svratio kod jednog prijatelja na sok sa ledom, a onda otišao na spavanje. Zaspao sam oko 05h (pre toga, po običaju, telefonski internet), a ustao u 17h. Pa, bio sam umoran i malo sam spavao prethodnog dana. Parking pored groblja, ali treba se plašiti živih, a ne mrtvih, govorio je moj ćale...

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

2. dan

Otišao sam u jednu prodavnicu da kupim punjač za mobilni, jer me ovaj stari mnogo zajebava.

Na putu do posla sam sreo starog poznanika. To je vlasnik jednog restorana, kome sam pre 5-6 godina povremeno donosio sitne pare. "Zdravo", "Zdravo"... Pitam ga da li da mu donesem gvožđuriju za koji dan, a on reče da mu treba, može... Glupo mi je bilo da ga podsećam na epizodu od pre 5-6 godina, kada mi je ostao "dužan" 50 evrića, ali mislim da se i on sam seća toga. Dao sam mu novčića za (recimo) 370 eura tada, a on mi je dao 270. Ja, budala, nisam odmah prekontrolisao, nego sam kasnije (posle pola sata) shvatio da smo pogrešili i vratio se da mu to kažem. Oni su tada imali puno posla u restoranu, pa mi je on rekao da navratim kasno uveče da proverimo, a on moje sitne pare neće mešati sa ostalima.
"Odlično - pomislio sam ja  - sigurno će, kada prebroji pazar, videti da mu se javlja višak od 100 eura". Međutm, kada sam uveče došao, on mi je doneo poslužavnik sa mojim parama, da ih ponovo brojimo... "E, ali nije problem u tome koliko tamo ima para, već to što si mi ti umesto 370, dao 270 eura", kažem ja. Ali, on se ne seća, ne veruje mi baš... Na kraju (valjda sam bio uverljiv) je izvadio iz džepa 50 eura i dao mi ih. "Da podelimo", kaže... Ok, zahvalio sam mu se i za toliko, ali sam mu rekao da sam 100% siguran da ne grešim.

Uveče me je čekalo neprijatno iznenađenje na poslu, jer su mi je mesto na kome sviram bilo delimično zauzeto: delili su neke reklame u blizini (mislim za neku predstavuu pozorištu). Ali, brzo su otišli...

Naravno, eto i policije. Najpre je jedan od njih dvojice telefonirao nekome (ja sviram i ispod obrve gledam šta rade), a onda su mi prišli i pitali me da li imam dozvolu. Rekao sam im da ja svake godine tu sviram i da sam u prethodne dve dobijao usmenu dozvolu od njihovih šefova. Međutim, OPET imaju novog šefa, pa moram ponovo da idem da tražim dozvolu.

Promenio sam mesto, jer je u njihovoj nedležnosti samo obala (gde mi najbolje ide posao) i svirao još malo u   glavnoj šoping ulici u gradu.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

3. dan

- Pao mi je retrovizor (onaj unutrašnji), pa sam morao da ga lepim, opet... (3. put u mesec dana)

- Otišao sam u tu drljavu lučku policiju. Njihov šef mi je rekao da idem kod predsednika udruženja prodavnica u tom gradu, jer on daje dozvole za rad na ulici. Pokušao sam da izvučem usmeno odobrenje od njega, ali nisam mogao. "Moram da radim svoj posao - rekao je - i moraš da imaš nekakav papir". I, kad tako kaže čovek, glupo mi je da ga zamolim da ne radi dobro svoj posao i da mi tu (nepostojeću) usmenu dozvolu... koja znači da treba da se pozovem na njega, ako mi policajci uveče "smetaju".

Pošao sam kod njega, u njegov dućan, a usput sreo mog prijatelja, koji mi je rekao ko je tačno taj kod koga sam krenuo. U, pa ja ga znam, ima i neki brodić i ranijih godina mi je čak i ubacivao pare. Bio sam siguran da me gotivi, što se ono kaže, pa sam ušao u njegovu radnju i... Ali, on je zapravo veliki davež. Kaže da dođem u ponedeljak (danas je četvrtak), pa ćemo da vidimo, kao... ima ih još koji čekaju dozvolu. Ja pokušavam da mu objasnim da neću u tom gradu da budem celo leto, a on mi ponavlja da treba da dođem u ponedeljak, pa ćemo videti, platiću dozvolu i to... Da platim? Ma, idi begaj. Pa, nisam nikada plaćao dozvolu u životu. Pre svega, ovo što radim nije dozvoljeno po zakonu, a i da jeste moguće izvesti to sa dozvolom, ne isplati mi se, jer neću celo leto provesti u istom mestu, kao ostali sezonski uličari (najčešće prodavci nakita i slično). I, verovatno bi mi ONI odredili mesto, a sumnjam da bi pogodili baš ono koje je po meni najbolje...

- Pocepala mi se guma, pojma nemam kako i gde. Stavio sam rezerni točak, a pocepanu gumu sam jedva skinuo sa felne, 2 sata sam se mučio. A, morao sma da je skinem, jer sam kombijem greškom pregazio držač za rezerni točak (on je dole, ispod), pa se sav iskrivio, tako da sam da držim točak unutra u "sobi". A, samo felna je manja od točka sa gumom...


- Pokidala mi se (izvukla se iznutra) i žica na meraču za baterije, pa sam ga sređivao.

Večeras sam nešto kasnije započeo svirku, zbog policije.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

4. dan

Nema gejeva. Pričalo se po ostrvu da danas stiže njih, ne znam koliko, 5 hiljada... i, ponadali se ulični prodavci da će biti više posla. Kao, imaće nekakvu paradu. Ali, u toku večeri sam video samo par njih.

Nastavljam da sviram na šetalištu pored mora. Rešio sam da idem na blef: ako dođu policajci, kazaću im da mi je njihov šef rekao da pitam tog predsednika udruženja vlasnika prodavnica, pa ako on nema ništa protiv...

A, uvek mogu, naravno, ako me uhvate kako lažem, da se pravdam da nisam dobro razumeo šefa lučke policije, pošto sam stranac ovde, jel' te...

Samo da napomenem da MRZIM kad moram da se služim lažima u životu. Ali, policiju, carinike (ranijih godina i one službenike po ambasadama), moram da lažem! Šta da radim, takav mi horoskop...

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

5. dan

Ništa značajno se danas nije dogodilo. Inače, danas bi, da je živ, moj ćale napunio 75. godina.

Neverovatno topla voda na česmi. Kada sam posle svirke punio zalihe, pomislio sam da bi' se 'ladno... tj. toplo mogao okupati tada, iako je noć...


==================================================================
NASTAVIĆE SE...
==================================================================



Sve manje gledalaca na San SiruLoše igre i slabi rezultati Rossonera u ovoj sezoni, doveli su do toga da se prodavci semenki sa San Sira nađu u veoma teškoj finansijskoj situaciji. Razlog za drastično smanjenje prodaje semenki, kikirikija, suncokreta i ostalih "grickalica" je sve manji broj navijača crveno-crnih koji dolaze na stadion da bi posmatrali utakmice Milana. Zato su semenkari odlučili da osnuju fondaciju i organizuju prikupljaje dobrovoljnih priloga, sa ciljem da pruže finansijsku pomoć vlasniku kluba Silviju Berlusconiju.

Novčana sredstva, koja bi prodavaci semenki prikupili na San Siru, Berlusconi bi mogao da iskoristi već u januarskom prelaznom roku, kupovinom nekoliko dobrih fudbalera, koji bi pojačali Milan, čime bi taj klub stekao realne šanse da se izbori za opstanak u Serie A na kraju ove sezone.

Silvio Berlusconi, koji je danas obavešten o ovoj akciji prodavaca semenki sa San Sira, bio je iskreno oduševljen tom njihovom inicijativom: "Ovo je sjajna vest. Nisam više video izlaz iz teške finansijske situacije u kojoj se nalazim. Ja sam učinio sve što je bilo moguće: nekoliko starijih igrača, koji su imali velike plate, oterao sam iz kluba, prodao sam Ibrahimovića i Thiaga Silvu šeiku iz Pariza, čak sam i smanjio broj bunga-bunga zabava sa 6, na samo 5 nedeljno. Tako da će mi priliv svežeg novca iz fondacije semenkara mnogo pomoći".

S obzirom na očekivanu veliku finansijsku pomoć od prodavaca semenki sa San Sira, Predsednik Milana je za zimu najavio veliku čistku. Na pitanje novinara ko će otići, a ko ostati, Silvio Berlusconi je kratko odgovorio: "Januar je daleko, tako da još uvek nisam odlučio ko će od starih otići, a ko od novih doći, jedino znam da sigurno ostaju Eleonora, Sara, Cristina i Valeria".

==================================================================

(tekst napisan za www.acmilan-serbia.com, ide u odeljak Blog u Blogu)
==================================================================



Stiglo je leto, pa ću biti malo odsutan...

Starim poznanicima poručujem da ću se vratiti (i nastaviti da pišem) na jesen, a onima koji u međuvremenu slučajno (ili namerno) nalete na ovaj blog, evo samo da kažem da:
- Stariji tekstovi (starost=1, 2 godine) su DESNO, u prvoj koloni
[piše: "TEKSTOVI (prva godina)"].
- Oni od prošlog septembra, pa do sada (jun 2012.) su u drugoj koloni
[piše: "TEKSTOVI (druga godina)"].

Sve to napisano PLAVOM bojom su linkovi (znači, treba samo kliknuti).

U toku leta ću preko telefona ulaziti na internet, ali ću jedino moći da pišem na FB (http://www.facebook.com/ulicni). Ništa blog, mail, twitter, YT...

Sve najlepše u životu, "vidimo se" u septembru... Pozdrav!


- Ona poslednja je iz '91. ili '92. Vidi se da stojim dok sviram, a znam da sam prešao na sedenje početkom leta 1993.

- Na prve 3 se vidi zatvoren kofer. Dao sam nekim zemljacima (Leskovčanima) fotoaparat da me "slikaju", ali sam u brzini zaboravio da otvorim koferče za pare...






Još fotografija:
Knez-Mihajlova (Beograd), 1990.
Nemačka, 1991.
Bratislava, 1992.
Knez-Mihajlova (Beograd), 1993.


Četvrtak, 31. 05. 2012.

Krenuo sam nešto posle ponoći. U prvim minutima sam razmišljao da li da idem standardnim putem, ili da uhvatim jednu prečicu, ali sam se u poslednji čas setio da su tamo gde je, kao, taj kraći put - ubacili jedno naplatno mesto za putarinu, a ja sam jedine pare koje sam poneo sa sobom (20 evra) dao za benzin, na izlazu iz grada. Trebalo je da ih imam sa sobom onako, za ne daj bože, ali pošto ću u svakom slučaju morati kasnije da sipam benzin, rešio sam odmah to da obavim, da ne bih morao na to da mislim narednih dana. A, inače se ne plašim da krenem na put bez para, jer:
1. U kombiju imam hrane za 2-3 dana;
2. Pre podne odmah idem na svirku (biće para);
3. Kombi me odlično služi, tako da tu nema neprijatnih iznenađenja.

158 kilometara, toliko sam vozio do tog mesta u koje sam bio krenuo. Usput sam video neke putokaze i zaključio da ona "prečica" i nije baš prečica, naprotiv: put je tamo duži za nekoliko km (+ plaća se ta drljava putarina).

Na ulazu u gradić, reših da uhvatim prečicu do centra (inače, obično idem malo okolo, par stotina metara), ali sam se zeznuo. Upao sam u neke jednosmerne ulice, pa u stari deo grada i... na kraju zalutao. A, nema Sunca da pomogne (oko 03h je bilo) oko orjentacije. Vrteo sam se 10-ak minuta u krug, dok sasvim slučajno nisam naleteo na taj put kojim sam i došao, pa sve iz početka... al', ovoga puta bez "preprečavanja"...

"Kuća" ispod smokvinog drvetaNašao sam svoje omiljeno mesto za parking u tom gradu, ispod jedne smokve.

Pre podne sam svirao 3 i po sata.

Popodne sam počeo oko 18:30, ali je oko 19:30 počela da pada kiša. Prestala je u oko 21:00. Najbolji period večeri je propao, plus - posle 21h je bilo manje prolaznika zbog te kiše, koja je prethodno padala. Svirao sam samo do 22:00. Ovo je malo mesto (pretpostavljam da ima oko 30.000 stanovnika), pa nisam imao kome, a hteo sam da sviram još...

- "Da li to završavaš, ili...? ", pita me čovek.
- "Pa, nema prolaznika", odgovaram ja.
Dok se pripremam za odlazak, on i njegov sin gledaju u gitaru, koja je na stolici.
- "U čemu je fazon? Dve gitare...", pita me .
- "Je l' sviraš", uzvratim ja pitanjem, da bih znao sa kim imam posla, tj. kako da mu odgovorim na to njegovo pitanje.
- "Ja ne, ali moj sin svira", kaže otac dečaka, koji ima, moja procena, oko 12-13 godina.
Da se ne bih mučio sa pričom, prikačim ja na brzinu kablove i bateriju i odsviram nešto u trajanju od oko 15-20 sekundi, čisto demonstracije radi. On mi posle pruža ruku, kao, čestita mi i pita da li ću i sutra biti tu. Rekoh da hoću, ako ne bude kiše. Međutim, sutradan, u petak, kiša je počela oko 21h, tako da se nismo ponovo videli.

Posle svirke sam malo prošetao, 15-20 minuta, onako da se razmrdam malo.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Petak, 01. 06. 2012.

- Ciganče je htelo da mi ukrade 1€ , ali se (pu, majku mu, he, he) uhvatio baš za onaj zalepljen (videti: MAMAC). Malo sam viknuo na njega, a viknula je i Ciganka, njegova majka, a usput ga je i "klepnula" rukom po glavi.

- Popeo se čovek džipom na trotoar i malo me zaklonio (šteta da nisam napravio fotografiju). Jeste bilo delimično "pomračenje", ali je trajalo celih sat i 15 minuta.

U pauzi između prepodnevne i poslepodnevno-večernje svirke, kao i obično, malo interneta preko telefona + obavezno spavanje.

- Jedan deda, kada me je video kako sviram, setio sa kako je igrao (plesao) kada je bio mlad. Kaže, pre 60 godina. Vidim, žao mu je što je ostario, pa mora polako da hoda, ali... šta da se radi. Razmišljam... i o njemu i o sebi, o prolaznosti... Truim se da uživam u životu, ali vreme ipak neumitno leti, istom brzinom, bez obzira da li sam ja svestan toga ili nisam. Šta da se radi...

- Gledam čoveka koji prolazi... obuk'o se k'o neki teniser, a ima preko 50 godina. U povratku mi se javio, pa sam se setio da smo juče razmenili reč-dve... To da ne pamtim face je klasika.

- Svirao sam nekada davno u ovom gradiću. Tada sam ostajao (dobro, leto je bilo) do 02h, ali nema više šetača kao ranije. Promenila se situacija. Tada su valjda postojala dva dela grada, gde se izlazilo uveče, pa su onda ljudi celu noć cirkulisali tamo-ovamo, ovamo-tamo... A, sada je drugačije: svi kafići i restorani su zajedno, pa nema klasičnog šetališta, već se ljudi "muvaju" u toj zoni u svim pravcima. To je čest slučaj. Mislim, da se menjaju okolnosti. Nekada je, u nekim mestim, promena na gore (kao ovde), a nekada na bolje (napravi se nova pešačka zona u gradu i sl.).

Grmelo je, sevalo je, već je i mrak pao... A, ja sam svirao dok sam mogao. I, prestao tek kada su počeli prve kapi kiše da padaju po meni i mojoj gitarici. Bilo je oko 21h. Dok se oluja približavala, već sam isplanirao da ću, kada stigne, brzo da se spremim i "odletim" napre do kombija, a onda i do jednog drugog grada, 35 kilometara udaljenog. Pa, ionako bih išao tamo. Znači, samo malo da požurim, da bih, eventualno, uspeo da iste te večeri odsviram tamo, u tom drugom gradu, još pola sata ili 45 minuta.

Pre nego što sam krenuo sa parkinga ispod smokvice, ostavio sam mačkama kosti od piletine, koju sam juče jeo (poneo je od kuće).

U toku vožnje se na ovoj mini-turneji sluša Wishbone Ash (3, 4,5 i 6 album).

Ljudi, takav je pljusak bio, da to nije bilo normalno. Nikada u životu, u vožnji, nisam doživeo veći. Morali su brisači da rade na najbrže, da bi postigli da obrišu staklo. Ali, jedva su stizali. Vozači su se zaustavljali pored puta, jer stvarno nije moglo ljudski da se vozi. Stadoh i ja, ali samo na 5-6 minuta. Vidim da mnogima ne smeta kiša, pa rekoh sebi "što pa ja da ispadnem budala?". A, i žurim na svirku. Mislim, moguće je da tamo, 35 km daleko, i nema kiše. Ovde su neke planine u blizini, pa zato...

Ništa, nastavio sam da vozim, još sam ispao i Šumaher (iz mlađih dana), jer sam pretekao dosta vozila usput (oprezni vozači, svaka čast). Negde baš na polovini puta, "izađoh" iz tog drljavog oblaka. Asvalt je bio sada potpuno suv. A, samo nekoliko kilometara dalje prema planini - loodnica.

Odlično, biće svirke, makar i kratke. Odmah sam, na sreću, našao parking, samo 30-ak metara od mesta na kome je trebalo da sviram.

Dok sam se pripremao, jedan deda me je pitao da li to završavam.
Ja: "Ne, sad ću počnem".
On: "Pa, nema ljudi" (tu je bio u pravu).
Ja. "Nema veze, malo ću..."
Mora de je pomislio da sam težak neki pacijent, čim počinjem u 22:30...

Svirao sam... pa, jedno 25-30 sekundi! Počela je kiša da pada. Stigao oblak. Pu, majku mu... Pa, je l' sam zato žurio i jurio, je l' zato nisam usput stao ni da... mislim, u toalet da odem?

Taman kad sam doneo stvari u kombi - nema više kiše. Ali, nisam imao nameru da se vraćam. Ionako ima malo prolaznika.

Još jedna "kuća" ispod smokvePosle 10 minuta, ponovo je počela da pada, ali sam se već ubacio ispod druge smokve.

Volim da noću stignem u mesto u kome ću narednog dana da sviram, jer tako mogu da nađem fini parking...

-----------------------------------

Subota, 02. 06 2012.

U parkiću, u blizini ulice gde ću da sviram (video sam u prolazu), montirali su zvučnike. Nešto će da bude (baš me briga šta, samo da ne galame previše).
U "mojoj" ulici - dvojica sviraju i pevaju (akustična gitara + udaraljke). Malo dalje, pripremaju razglas i zvučnike... i tamo će nešto da ga "tupe". Šta ću, ubacim se između: 20 metara od kolega, 20 metara od razglasa. Kolege (Gruzijci) su pravile pauzu, a dok sa se pripremao, prišli su malo bliže (prethodno su bili "na Suncu", pa su pobegli u hladovinu). Jedan od njih mi je prišao da mi kaže da će oni tamo da sviraju, pa je, kao, problem što smo tako blizu, jer oni nemaju pojačalo. Ja sam mu odgovorio da ne brine, pošto sam ja tiši od njih. A, i onako će uskoro oni tamo sa zvučnicima sve da nas oteraju... On ih je tek tada video. Otišli su, nisam ih više video, a i ja sam morao posle pola sata da menjam lokaciju zbog buke (neka deca su igrala, pojma nemam šta je bilo, valjda nekakva dečija modna revija na ulici ili tako nešto). Vratio sam se posle jednog sata.

- I danas je neko Ciganče htelo da mi uzme 2 €, ili je samo proveravalo da li su stvarno zalepljeni ti novčići. Stvarno se primećuje, moraću uskoro da promenim karton-mamac (MAMAC).

Posle svirke sam skoknuo do supermarketa. Više volim da imam dovoljne zalihe za tih nekoliko dana, kada sam na mini-turnejama, pa da ne moram u nabavku, ali sada je toplije vreme, pa ne biva...

Pre nego što sam odspavao, oprao sam kosu. E, tu pak pomaže toplo vreme. Flaša vode, sapun, 3-4 minuta vremena i - gotovo!

Uveče sam svirao preko 5 sati. Ništa interesantno se nije dogodilo. Osim što je Mesec bio pun...

------------------------------------

Nedelja, 03. 06. 2012.

Pre podne odmaranje.

Uveče sam stigao ranije na šetalište, da bih našao parking (onaj ispod smokve je za dnevnu svirku u gradu).

Bugarin svira saksofon, sin ga "prati" (lupa tarabuku), a tu su i još druga dvojica: jedan invalid i još jedan tip (valjda sin njegov). Malo sam prošetao najpre, da vidim da li mogu negde malo dalje da sviram. Ali, pošto je samo taj deo šetališta dobar (recimo, oko 100 metara po dužini), nisam imao izbora. Naravno, odmah su došli da se bune. Ja sam im lepo rekao da, pošto su oni u sredini (računajući tih najboljih 100 metara), ja moram tu da sviram. A, oni ako hoće, neka odu malo dalje, ili neka sviraju na "mom" mestu, a ja ću na drugom kraju. Poenta je da rastojanje između nas bude 100, a ne 50 metara.

Narvno, oni su bili prepuni saveta gde bih  JA mogao da odem da sviram, ali nije bilo ništa od toga.

Mrzi me da prepričavam razgovor, koji je zapravo repriza od prošle godine, samo što saksofonista tada nije imao "pratnju" (tarabuku). Uglavnom, popustili su (kao i on prošle godine), i preselili se na sledeću klupu. A, žena saksofoniste (u nastavku teksta: SAKSOFONKA) je ostala na 10 metara od mene. Njen posao je da prosi, dok muž i sin sviraju.

Ne znam iz kog razloga, ali u pola deset su svi otišli, baš kada je špic večeri (prošle godine možda oko 10, znači malo kasnije). Da li su samo menjali lokaciju, pojma nemam, a i ne zanima me...

- Došli momak i devojka i dele neke političke letke. Nerviraju me, jer ne vidim zašto moraju baš tu da ih dele, a ne 10 metara dalje. Al', ćuti i trpim...

Gornji desni ugao: pun Mesec...- Taman su otišli - stigoše mladenci, dva para. Da se slikaju pored mora. Još je i pun mesec, pa će im slike biti zanimljive stvarno. Dok fotograf  "slika", jedan drugi sve snima kamerom. A, oni se samo menjaju: prvo zajedno, pa odvojeno, pa sa detetom, pa drugi par. Zatim je fotograf morao da skokne da pomeri auto (bezveze ga je parkirao), kasnije još jedanput. A, što su zatvorili šetalište, pa ljudi moraju da ih zaobilaze, pa tako zaobilaze i mene (prolaze mi iza leđa, otpozadi)... to nema veze. Mogli su iste takve slike da naprave i 10 metara dalje, ali ko još j... nekog tamo što svira na ulici. "Pojeli" su mi nešto para, sigurno je, za tih 15-tak minuta ometanja.

Ili, sretnu se baš ispred mene roditelji koji guraju kolica sa bebama i zapričaju se, naravno ne obraćajući pažnju što stoje ispred mene. oni, kolica... A, ja ćutim i nadam se da neće dugo.

Mali: "Hajde da sednemo malo!"
Otac: "Dobro"
Seli su ispred mene, tj. čučnuli.
Naravno, detetu je posle 10 sekundi već dosadilo.
Mali: "Hajde da mu uzmemo pare!"
"Tamo se stavljaju pare, ne uzimaju se", reče otac.
Odoše, a ja. pošto nisu ništa ubacili, prokomentarisah u sebi: "Pa, ćale, dobar si teoretičar, al' si slab u praksi..."

- "Pacijentkinja": "Sviraš 2 gitare,a ?"
Ja ćutim, mislim da je znam od prošle godine. Ne isplati mi se da ulazim u razgovor.
"Šta, nećeš da razgovaraš?", kaže.
Ja je pogledam onako "belo" i pravim se mutav...
Deda, koji je upravo ubacivao nešto u moje koferče, reče joj: "Možda je stranac".

- Jedan drugi deda... Video sam ga kako je zastao kod "Saksofonistknje" i nešto je "davio". Stao je i kod mene, pa se zagledao u pare, moju zaradu. Onda se lagano sagnuo i pokušao da uzme 1 €, ali (i on) onaj zalepljeni.
Ja: "Šta to radiš, bre?"
Deda: "Imaš li jedan evro?"
Vidim da u ruci drži "dvojku" (2 €), pa mi je bilo jasno da u stvari hoće kusur. Dao sam mu 2x50 centi.
Pola sata kasnije, u povratku iz šetnje, pitao me je: "Malopre sam ti dao 1€ , je l' tako bilo?"
Ja rekoh: "Da, da...", a mogao sam, da sam bio pametniji, i: "Molim? Kada? Ne razumem o čemu vi to..."

Juče sam naprskao ruke sprejom protiv komaraca, ali večeras me mrzelo, jer se oko mene motao samo jedan komarac, al' izgleda neki Glupson, pošto mu nikako nije padalo na pamet da pokuša da me bocne nekako odozdo, da se sakrije malo, nego mi je stalno leteo ispred lica, pa mi je dovoljno samo da ga dunem. Mrzelo me da se prskam tim sprejom, rekoh. A, taj jedan neka dolazi, a ja ću da ga duvam, pa da vidimo kome će pre da dosadi. Njemu je dosadilo...

Posle svirke od skoro 5 sati, noćna vožnja do kuće i... Wishbone Ash!


Uvodim novu stranicu na blog, na kojoj će biti fotografija (u situaciji dok sviram). Počinjem sa starim, kojih i nema mnogo, pa polako...


Znači, kliknuti na to "Fotografije".
A, može, evo, i ovde: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/p/fotografije.html

Fotoaparat: "Smena 8", ruske proizvodnje. Ovo su, kao, slike u boji...








blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37