Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Od neuspeha do uspeha, u bilo čemu i svemu, deli nas samo par stavki. Možda je teško poverovati, ali to čak često bude samo jedna od njih.

Za svaki uspeh, pa čak i onaj najmanji, potrebno i dovoljno je sledeće:

1) sposobnost → da možemo, da smo psihički/fizički/umno sposobni da to radimo;
2) želja → da želimo, da zaista hoćemo taj neki ishod za sebe;
3) znanje/umeće → da znamo šta je i kako potrebno uraditi, da bi postigli to što smo namerili;
4) aktivnost → da to i (u)radimo.. da preduzmemo potrebne aktivnosti – onoliko puta i onoliko dugo, koliko je potrebno do postizanja svoje namere.

Osmotrimo kako to funkcioniše na primeru nečega što svi, ili bar zasigurno ogromna većina ljudi uspeva.

Na primer, hodanje. Kada se čovek rodi, on ne ume da hoda. Da bi u tome uspeo, potrebno je:
1) da ima sposobnost za to – da ima razvijene i zdrave noge, motorni deo nervnog sistema, centar za ravnotežu.. koji će tu aktivnost omogućiti; ukoliko nešto od toga nema, neće uspeti da hoda.
2) da to želi – čak i ukoliko…

Dobar dan od mene, posle duže pauze. Leto beše, i prođe, nadam se da ste ga lepo i ugodno proveli! Kod mene je bilo i nekih lepih, i nekih ružnih događanja. Od ovih prvih poneka, na moje zadovoljstvo, još traju. Ova druga, na moje zadovoljstvo, su se završila.

Malo sam putovala, malo se angažovala u nekim dodatnim aktivnostima, malo nisam imala svoj računar, i to su uglavnom razlozi iz kojih me tako dugo nije bilo. Sem ovog poslednjenavedenog, ostalo što pomenuh planiram i dalje da radim.. i to je jedan od razloga, zbog kojih sam odlučila da forum zamenim opcijom komentara na blogu.

Razloge zašto sam se najpre opredelila za forum umesto komentara sam navela u pozdravnom tekstu prilikom puštanja sajta u rad. Međutim, u dosadašnjem periodu su povratne poruke čitalaca na samom sajtu bile vrlo retke, te ni potrebe za moderiranjem komentara nisu bili velike, pa očekujem da će tako biti i dalje, i da mi to neće uzimati puno vremena. Sa druge strane, održavanje dve skripte je dupli posao, i to mi uzima dosta vremena. Na ovaj način ću održavati samo jednu, i tako ću izekonomisati svojim vremenom…

Bio je vikend. Prodavnice, butici i kafići su gladno dozivali natpisima „Otvoreno“, muzikom i šarenim izlozima. Ima nečeg humanog u tome – obradovati njihove vlasnike još jednom kupovinom prehrane ili predmeta koje ćemo potom brižno smestiti u svoj stomak ili adekvatan pregradak svog ormara. Ali, to radimo svakoga dana. Svakog dana smo humani na takav način. Veliki broj ljudi odlazi na neki posao i troši trećinu svog vremena na Zemlji samo zarad mogućnosti da bude human na taj način.. da bude revnosan potrošač trećeg milenijuma nove ere. Da, no…

Meni je to pomalo dosadno. Sve prodavnice su iste, kao i roba u njima. I gužva je, i beton je, i zagušljivo je. Odabrala sam da provedem vikend na drugačiji način.. na način koji menja svakodnevicu, koji me menja iznutra. Biću revnosan potrošač trećeg milenijuma nekog drugog dana.. to i tako moramo da budemo.

Sela sam u auto, i krenula na jug. Posle nešto manje od sata vožnje, stigla sam u Lapovo.. i maleno, šarmantno seoce, na njegovom obodu. Sačekali su me proleće, sunce, laki vetar, i neki fenomenalni ljudi. Kontakt sa Prirodom.. posve drugačiji od gradske vreve.. I razmena.  To je uvek…

Javio mi se veći broj ljudi putem mejla, iznoseći potrebu za razgovorom o nekom svom konkretnom problemu ili izazovu; takođe, dobijam nove takve mejlove od svojih novih čitalaca. Naša sredina je ipak mala, i većini ljudi je još uvek nalgodno da javno (putem foruma i komentara) diskutuju o svojim privatnim stavovima i životnoj situaciji.

Međutim, ja imam veliki broj dužnosti i obaveza koje želim da izvršim tokom dana, tako da – i uz svoju najbolju volju i minimum spavanja – nisam u mogućnosti da lične razgovore vodim putem dopisivanja zadovoljavajuće učestalo. Pisanje uzima daleko više vremena, nego usmeni razgovor. Osim toga, obzirom da je nemo – mogućnost međusobnog razumevanja je u znatnoj meri ograničena (u odnosu na dijalog), što takođe produžava vreme pisane komunikacije.

Iz tog razloga, odlučila sam da ljudima koji smatraju da im moja znanja i iskustva mogu pomoći i podržati ih u ličnim naporima ponudim usmene konsultacije, putem interneta ili telefona (kako kome više odgovara). Za sada još uvek nisam u mogućnosti da držim privatne konsultacije u ličnim susretima, ali mi je u planu da u dogledno vreme otvorim i takvu mogućnost.

Konsultacije uključuju sve o čemu je na sajtu PravacNabolje.com bilo ili će…

U prošlom tekstu sam pisala o skali emocija, koja ide (gledano od najnižeg podeljka ka najvišem) od osećanja straha, tuge, deresije, bespomoćnosti… preko gneva, ljubomore, dosade.. ka nadanju, optimizmu, entuzijazmu.. sve do osećanja strasti, radosti, slobode, moći, ljubavi i poštovanja. Tom prilikom sam iznela svoja zapažanja o tesnoj vezi između čovekovih emocija i njegove lične energije.

Danas želim da govorim o načinima na koje ovom skalom možemo šetati svesno i uz pomoć svoje volje. Ja sam je tokom svog života više puta prešla. U ranijim godinama, kretanje uz ili niz nju mi se događalo slučajno.. ali, kao neko ko je pre svega po svojoj prirodi, a potom i profesiji istraživač – sebi sam oduvek bila najomiljeniji model proučavanja (ne shvatite to lično, dragi ste mi i svi vi , samo sam sebi nekako najbliža i uvek tu). Iz tog razloga, kad god bih neku novu pravilnost primetila, ponavljala bih je sa namerom, i pratila rezultate. Na taj način sam tačno ustanovila šta je potrebno da radim da bih sebe vinula uz ili niz ovu lestvicu, i mogu vam reći da svaki put taj rad da željeni rezultat. U tim ličnim eksperimetnima,…

Nedavno sam pročitala knjigu „Traži i dobićeš“, u kojoj autori (Ester i Džeri Hiks) govore o Zakonu privlačenja – kao načinu funckionisanja Univerzuma  - u široj javnosti poznatijem iz filma ili, pak, knjige „Tajna“ (Ronda Bern).

Pretpostavljam da već dosta znate o toj temi, pa je neću sada detaljnije obrazlagati. Jedan od sjajnih domaćih sajtova koji je obrađuje je tajna.rs (u tekstu „Zakon privlačenja – osnove“ autor sajta daje osnovne odrednice, pa ukoliko niste upućeni, pogledajte).

Ovde bih danas htela o nečem drugom.

Hiksovi u pomenutoj knjizi navode sledeću skalu emocija:

Prema autorima, emocije su ključni element u uspešnosti ostvarivanja ličnih želja i zamisli. Ukoliko osećate emocije sa vrha ove skale, vibracija vašeg bića je idealna za najbrže i najlakše postizanje onoga što želite. I obrnuto: emocije sa dna ove skale stvaraju takvu vibraciju, koja vas čini najudaljenijim od cilja, i njegovu realizaciju najsporijom.

Meni se dopada ideja o svetu kojeg čini većina nasmejanih, radosnih, optimističnih ljudi, koji vole.. kao što vidite, i sama…

Bolovi u leđima su nekada bili tegoba starosti, međutim – poslednjih decenija se sve češće sreću i kod mladih ljudi, pa čak i kod dece. Nekada je to bol u vratnom regionu, nekada u ramenima, nekada oko lopatica, nekada u krstima… kako god – veliki broj ljudi se žali na probleme i tegobe ovakvog tipa.

Ako nije starost, onda se kao najčešći uzrok ovih bolova ističe način življenja: previše sedenja (što u kancelariji/školi, što u automobilima, što kod kuće ispred TV-a ili monitora, što u kafićima…) i premalo svakodnevnog kretanja.. ili obrnuto – previše napora (podizanje nečeg teškog i sl.). Ako nije ni jedno od ta dva, onda se uzrok pronađe u genetici.

Sama sam bolove u leđima počela da osećam veoma rano, kad sam bila dete školskog uzrasta. Obzirom da sam volela sport i bila fizički aktivna, da nije bilo PC-a u to vreme, a ni kablovske ili satelitske televizije – uzrok tegoba koje sam osećala pripisivali su rastu. Bol sam osećala u vratu, ramenima i predelu lopatica. Takođe, u tim predelima su se pod prstima mogle osetiti kvrge/čvorovi, koji su na pritisak bili jako bolni.

Godine su prolazile, ja sam rasla, i porasla, za svo…

Pre nekoliko nedelja imala sam grip. Nije me uznemirio nekim preterano izraženim simptomima; nisam imala visoku temperaturu, više sam ga osećala kao umor u telu, a najviše se odrazio na moje sinuse. Par dana sam malo smanjila svoje dnevne aktivnosti, i osećala sam se opet sasvim dobro.. sem nosa: on se nije smirio sledeće 2 nedelje, i smatram da bi proizvođači papirnih maramica, ubrusa i toalet-papira definitivno trebalo da mi odaju neko priznanje po pitanju potrošnje njihovih proizvoda u tom periodu. Napokon, i to je prestalo.. i ja sam se osećala odlično, kao i uvek.

Međutim, oko nedelju dana nakon što se i poslednji simptom gripa izgubio (ili sam bar ja mislila da jeste) dogodila mi se jedna od najneobičnijih stvari u životu.

Započela sam svoj radni dan kao i obično, i sve je bilo sasvim OK.. do popodneva. Oko 15h sam iznenada dobila tako jako vrtoglavicu, da sam bila sigurna da ću se onesvestiti. Pozvala sam svoje saradnike da mi donesu malo vode, naslonila se na zid, i pokušala smirenim disanjem da se vratim u normalu. Međutim, normala se po svoj prilici nalazila veoma daleko od mene. Bivalo mi je sve gore, osim sve jače vrtoglavice…

Svaki čovek u nizu svojih zamisli ima i neke koje smatra za sebe neostvarivim. Kada je reč o zamisli koja se javlja samo kao obična misao, njena neostvarivost ne muči ni jednog čoveka. Međutim, ako neku takvu zamisao prati i određena težnja za njenim ostvarivanjem, onda stvari stoje potpuno drugačije.

Već sam iznela da naša  misao praćena određenom težnjom predstavlja ono što nazivamo željama, kao i da ćemo želje imati dokle god smo živi – bez obzira da li to hoćemo ili nećemo, da li smo raspoloženi ili nam nije ni do čega, da li smo puni energije ili potpuno umorni… imaćemo ih uvek, i neizostavno. Ako sada zastanete i samo na tren promislite, sasvim sigurno ćete lako primetiti nekolicinu svojih sadašnjih želja.

Neke od njih su jednostavne za ostvarivanje: možda ste žedni i želite čašu vode, možda želite da se čujete telefonom sa nekom osobom, možda želite nešto da pročitate.. pogledate.. zasadite.. popravite… i to što želite ćete učiniti u neko dogledno vreme, bez preterane muke i sumnje u ostvarivost tih svojih ciljeva.

Za neke od želja ćete naći da nisu jednostavne za ostvarivanje – da oko njih treba više muke i truda –…

Pravljenju plana pristupamo nakon što smo definisali svoj cilj (što je preciznije moguće), i sagledali svoju sadašnju poziciju po tom pitanju (što je realnije moguće). O određivanju svog cilja i sadašnje pozicije detaljno sam pisala u tekstu Ostvarivanje Ciljeva – 1. deo. Ako svoju sadašnju poziciju označimo kao tačku A, a cilj do kojeg želimo da stignemo kao tačku B, razdaljina između te dve tačke je put koji je potrebno da pređemo.

Kolika će dužina puta između tačke A i tačke B biti – zavisi od:

• stepena različitosti startne i ciljne tačke – kakvi smo mi ili neka situacija sada (u tački A), i kakvi/a bi trebalo da bude/mo u momentu kada je naš cilj ostvaren (u tački B);
• naših sposobnosti/veština kojima raspolažemo za vreme prelaženje tog puta.

Naprimer, ako sada imamo 51kg (tačka A), a želimo da imamo 50kg (tačka B), i pri tome veoma jednostavno gubimo kilograme – put koji treba da pređemo je veoma kratak i lak za prelaženje. Takve ciljeve, do kojih stižemo brzo i lako, smatramo jednostavnim. Ali, ako imamo 80kg, a želimo da imamo 50kg, i pri tome veoma teško gubimo kilograme – put koji treba da pređemo je dug i težak za prelaženje. Za njegovo dostizanje je potrebno da uložimo više vremena, truda, ili i jednog i drugog.. i takve cilje smatramo teškim za ostvarivanje.

Plan za ostvarivanje svog cilja je potrebno da pravimo u skladu sa težinom cilja. Za lako ostvarljive ciljeve, neki poseban plan nam često i nije potreban – bude dovoljno samo to što smo poželeli: preduzmemo potrebnu akciju, i ubrzo smo svoj cilj ostvarili. Ali, što je cilj teži – potreba za pravljenjem dobrog plana je veća; teške ciljeve je gotovo nemoguće ostvariti bez dobrog plana i dovoljno jake samodiscipline da taj plan sledimo.

Neke predloge u vezi pravljenja plana sam već iznela u svom prethodnom tekstu. Ukoliko ste ga pročitali – možete primetiti da sam tom prilikom predložila pravljenje plana za ostvarivanje prvog koraka ka cilju. O pravljenju plana narednih koraka prema njemu, nisam govorila.

Mnogi autori koji se bave temama ličnog razvoja sugerišu pravljenje plana za prelaženje čitavog puta, od tačke A do tačke B, čak i kada je to rastojanje veoma veliko – kada je reč o za nas teško ostvarljivom cilju. Međutim – meni se ta ideja ne dopada, i zato vam je nisam predložila. A evo i zašto mi se ne dopada.

Rastojanje koje do teško dostižnog cilja treba da pređemo je veliko, i prinuđeni smo da ga prelazimo sukcesivno: kroz ostvarivanje manjih pomaka. (Više o tome, takođe možete pogledati u tekstu Ostvarivanje Ciljeva – 2. deo.) U takvom slučaju, tačka A je i dalje naša sadašnja pozicija, a naš prvi pomak predstavlja tačku B, tačku C predstavlja sledeći… itd. Takvih tačaka može biti onoliko koliko je bitnih pomaka potrebno da napravimo dok se konačno ne nađemo na svom cilju – dok ne ostvarimo tačno ono što smo želeli. Neka je naš cilj u ovom slučaju tačka F, i do njegovog ostvarenja dolazimo ostvarujući 4 međucilja (B, C, D, E).

Praviti dugoročan plan, koji bi obuhvatio čitav put do cilja, podrazumeva da ćemo unapred definisati:

1) sve, ili veći broj međutačaka na našem putu (B, C, D, E) – tj. da ćemo predvideti sve pomake koje možemo da napravimo;

2) rokove kada ćemo na koju od tih tačaka stići – tj. kada ćemo koji pomak uspeti da ostvarimo (npr. kroz mesec dana ćemo dostići tačku B, kroz 6 meseci tačku C, kroz godinu dana tačku D, kroz godinu i po dana tačku E, i kroz 2 godine svoj cilj, tj. tačku F);

3) načine pomoću kojih ćemo date pomake praviti – tj. akcije koje ćemo preduzimati, i koje će nas do određenog pomaka dovesti.

Zašto smatram da za daleke i teško ostvarljive ciljeve ovakav plan nema smisla praviti?

I) Plan pravimo u sadašnjem trenutku – ovakvi kakvi smo sada (sa znanjima kojima sada raspolažemo, iskustvima koja smo do sada imali, u psihičkom stanju u kojem smo sada, među ljudima koji sada čine naše okruženje, itd). Ako je željeni cilj za nas-kakvi-smo-sada težak, to samo znači da u ovom trenutku mi nismo dovoljno vešti/sposobni da ga realizujemo.. (jer, da jesmo, on nam ne bi bio težak). A ako nismo dovoljno vešti/sposobni, kakav plan onda možemo napraviti za realizaciju bilo koje druge tačke, osim tačke B i eventualno C? Kako se može očekivati od čoveka koji zarađuje 300 eur mesečno da napravi dobar plan za ostvarivanje 1000 eur ili 5000 eur mesečno? Da zna kako da to postigne, zarađivao bi već sada toliko. A ako ne zna – kako onda može da napravi funkcionalan plan za to? A ako plan koji pravi neće biti funkcionalan – zašto bi ga onda uopšte i pravio? Šta će mu?

II) Kada čovek napravi plan da će za određeni period realizovati određeni pomak (postići neki zacrtani rezultat), pa to iz nekog razloga ne uspe da sprovede u delo – ne oseća se dobro: biva razočaran, demoralisan, smatra da nije dovoljno dobar, ima grižu savesti… Ukoliko mu se to dogodi više puta – postaje frustriran, gubi veru u sebe, i volju da pokušava ponovo. Obzirom na to da u sadašnjem trenutku nismo dovoljno vešti za pravljenje dobrog plana – mogućnost da ćemo isplanirati nešto što nećemo uspeti da ostvarimo je velika.

Opcija koju imamo u slučaju takvog neuspeha je da uvidimo da plan koji smo napravili nije bio dobar, i da ga korigujemo – da napravimo drugi. Međutim, ni u tom trenutku mi nismo ništa sposobniji nego što smo bili kada smo ga prvi put pravili. Bogatiji smo za iskustvo na koji način nešto ‘ne možemo‘, ali to ne uvećava našu veštinu, niti sposobnost. Osim toga, suočavamo se sa time da smo se precenili – da smo nesposobniji nego što smo na početku mislili.. te da će nam, po svoj prilici, trebati još više vremena i muke da stignemo do onoga što toliko želimo, nego što smo u prvi mah mislili (a bilo nam je zlo i od tog prvo-pretpostavljenog roka ). Jedno potpuno poražavajuće shvatanje. Koliki broj ljudi može da prikupi snagu i volju da krene opet? I šta ako ponovo naprave plan koji nije dobar, koji neće uspeti da ispoštuju? Desiće im se opet isto, i treba da prave opet novi, i da se suočavaju sa mislima o svojoj nesposobnosti, i da skupljaju ostatke volje da nastave… Čemu sve to?

Najpre, nije istina da smo nesposobni da pravimo pomake (iako nam suočavanja sa nerealizovanim planom naizgled tako sugerišu).. već smo nesposobni da napravimo adekvatan plan, o stvarima koje ne znamo! I to je u potpunosti normalno.

Po mom mišljenju – nema ni potrebe da ih pravimo. Dugoročne planove možemo praviti za one stvari koje su nam poznate i u značajnoj meri izvesne. Za teške ciljeve, sa kojima još nemamo iskustva, nema potrebe da ih pravimo.

Za takve ciljeve – i potrebno je i dovoljno je napraviti plan za ostvarivanje svog prvog pomaka – do tačke B.. (ili, eventualno, za nekoliko sitnijih i bližih, ko tako više voli). I, kako sam to već napomenula u prethodnom tekstu, taj prvi pomak treba da je za nas moguć: da vidimo način na koji možemo da ga realizujemo. A, kada ga realizujemo – kada stignemo u tačku B – onda je vreme da pravimo plan za naredni pomak.

U tački B ćemo već biti nešto drugačiji nego što smo danas: imaćemo neka nova znanja i iskustva, bićemo veštiji za toliko koliko smo postigli, i znaćemo na koji način nešto ‘možemo’ (a ne ‘ne možemo’). Bićemo zadovoljni što smo prvu deonicu svog puta uspešno prešli… i, iz činjenice da smo u tome uspeli, moći ćemo da crpimo dodatnu snagu i volju da se uputimo prema sledećoj tački svoga puta. (I iz tog razloga sam u prošlom tekstu predložila da svaki svoj uspešan pomak na neki, makar i sasvim mali način proslavite.)

Verujem da poznajete dovoljan broj ljudi (a možda i sebe nalazite među njima) koji imaju vrlo jasno definisane ciljeve, i razvijene planove za njihovu realizaciju.. ali o svemu tome samo pričaju. Jednostavno se ne pokreću, i ne preduzimaju ništa u pravcu ostvarenja tih svojih ciljeva. Zašto je to tako?

Da bi čovek imao volju da se prema nekom svom cilju pokrene, potrebno je da taj cilj ispunjava 2 uslova:

1. Da je u dovoljnoj meri veliki/težak da za čoveka predstavlja izazov. Ukoliko je cilj isuviše jednostavan za dostizanje – čovek u njemu ne vidi izazov.. dosadan mu je, i neprivlačan.. i iz tog razloga on nema volju da se prema njemu pokrene.

2. Da je manji/lakši od onoga što čovek smatra za sebe nedohvatljivim. Ukoliko je cilj u tolikoj meri težak da čovek smatra da nema nikakve šanse da ga dostigne, neće imati ni volju da se prema njemu pokrene.

Ako se nalazite u situaciji da ste duže vreme nečim nezadovoljni ili vam je dosadno, ali nikako ne uspevate da se pomerite iz „mrtve tačke“ → postavite sebi neki cilj koji ispunjava ova dva uslova. Neka bude dovoljno smeo da vas izaziva, i neka ne bude u toj meri veliki da ga smatrate nedohvatljivim. U momentu kada osetite one trnce nemira u sebi koji vas teraju na pokret, znaćete da ste odabrali adekvatan cilj.

Tada pristupite koracima o kojima sam pisala u prethodna dva teksta, redom.. i odredite svoj dan za start.

Ako mene pitate, najbolji dan za start je uvek: danas. Kod mene je uvek tako – ja bih uvek sve „odmah, sada, još juče ako bi moglo“.
Ako vi ne spadate u taj tip ljudi, onda ne mora da bude danas. Može da bude i sutra, ili → najdalje ← prekosutra. Ali duže od toga nemojte čekati. A, evo i zašto:

Najpre, ne postoji ni jedan objektivan razlog za duže odlaganje. Sasvim je sigurno da u narednih 48h možete da uradite nešto po pitanju svog cilja – čak i ukoliko to uključuje i neku drugu osobu u vaš plan. Do tada ćete je ili dočekati, ili ugovoriti susret sa njom, ili imati prilike da ostvarite deo svoje namere prema njoj.

Drugi razlog zašto ne treba da prekoračite tih 48h je taj što će vaš voljni momenat u značajnoj meri opasti. On je najveći dok svoj cilj definišite, dok se bavite svojim razlozima zašto želite da ga ostvarite, dok pravite plan akcija kojim ćete ga ostvariti… Ako dopustite da se između tog inicijalnog momenta i momenta vašeg pokretanja umetne veći broj događaja – utisci koje će vam oni doneti će neizostavno prekriti vaša razmišljanja i osećaje u vezi svog cilja, i vaša motivacija će značajno opasti. Nema razloga da to dopustite.

Kada ste svoj plan napravili, i zadovoljni ste njime.. startujte što pre možete.

Ako smo već skloni da isuviše velike/teške ciljeve svrstavamo u domen „naučne fantastike“ i „nedohvatljivog“.. i ako ne nalazimo volju čak ni da se pokrenemo prema njima.. ne znači li to, onda, da je besmisleno želeti velike stvari? Da je besmisleno želeti neke zaista krucijalne promene u svom životu?

Naravno da ne znači. Da je tako, čovek nikada ne bi mrdnuo dalje od drvenog točka. Mrdnuo je upravo zahvaljujući ljudima koji su imali neke „naučno-fantastične“ želje i postavljali ih sebi za ciljeve. Rotacija Zemlje oko Sunca, podmornica, avion, mikroskop, teleskop, let u kosmos… sve su to nekada bile naučne fantastike. Sada su realnost za ogroman broj ljudi.

Nedohvatljivo ne postoji.

Pa, šta onda činiti sa takvim željama? Kako njih pretvoriti u svoju realnost?

To je tema mog narednog teksta.

• Ostvarivanje Ciljeva – 1. deo U tekstovima Želje i Ciljevi i Definisanje Ciljeva pisala sam o željama: kako i zbog čega se one javljaju, kakvu ulogu imaju u našem postojanju, kao i o razlozima zašto je neizbežno da ih imamo, hteli mi to ili ne – sve dok smo živi. Ukoliko ih do sada niste ...
• Definisanje ciljeva Šta ako, naprimer, želimo neku krupnu promenu u svom životu? Šta ako nam se nešto u životu veoma ne dopada.. ili nam je prosto dosadno i jako nas smara.. ali ne vidimo nikakav način na koji bi mogli to da promenimo? Šta ako smo po nekom pitanju u svom životu ...
• Ostvarivanje Ciljeva – 2. deo Nakon što smo odredili svoj cilj, kao i razdaljinu koja nas od njega deli (više o tome pogledajte u tekstu Ostvarivanje Ciljeva - 1. deo), sledeće što je neophodno da uradimo jeste da se u pravcu svog cilja pokrenemo. Za većinu ljudi ovo predstavlja najveći problem. Ako se osvrnete oko ...
• Rastegljeno „sutra“ Iako sam imala puno dobre volje da završni tekst ovog serijala o željama i ciljevima objavim pre Nove godine, prekobrojna događanja kako u mom privatnom tako i u poslovnom životu su me u toj prvobitnoj nameri osujetila. Pisanje iziskuje dosta truda, koncentracije i vremena, uključujući i elementarni nivo mira i ...
• OK… Vreme je za šampanjac! Kako je sajt skoro sasvim završen, i sadrži već nekolicinu tekstova (da vam ne bude dosadno kada ga prvi put posetite) - došlo je i to vreme kada ga konačno treba pustiti i u rad! Odlučila sam da je danas odličan dan za to (što bih jednako rekla i za ...
• I divovi padaju Pre par godina sam neko vreme komentarisala na blogu jedne mlade žene, koja je u to vreme bila jako tužna, ali se u njoj nazirala unutrašnja snaga, i želja da tu svoju tugu pobedi. Slučajno sam naišla na njen blog, ali kad god kod ljudi vidim da se bore da ...
• Stvarnost – I deo: Naš susret sa njom Kakve su vam misli - takva vam je stvarnost. Rečenica koja sugeriše da ako uspemo da promenimo svoje misli, promenićemo i svoju stvarnost. Ako mislimo pozitivno, i osećaćemo se pozitivno. Dobro. Ali kako da promenimo svoje misli, ako ih to stavlja u potpunu suprotnost sa onim što vidimo kao svoju stvarnost? Kako ...