Da bi uspeo prvo nauči da padaš rekoše neki. I ako možda nisam pao kao što bi to moglo izgledati situacije koje su me snalazile u poslednje vreme učinile su da se osećam jako nisko, i navodile na sve češća preispitivanja. Vredelo je, isplatilo se, poštovani čitaoci, u prilici ste da čitate studenta četvrte godine. Bezuslovni život je zvanično počeo.
Nikako da stignem da napišem ovu jako radosnu vest, posle ispita sam spavao jer sam celu noć učio, dan posle toga sastančio i jurio oko odlaska u Niš, odakle i sada pišem (bizbuzz je u toku). Neki su je već i saznali drugim putem, no svakako ne sme da prođe nezapaženo i na blogu. Uspeo sam, ponekad se i sam pitam kako. Suština mog uspeha je verovatno u stalnom kukanju, čupanju za kosu, preispitivanju i ma koliko to ružno izgledalo, verujem da negde u podsvesti deluje da se pokrenem i radim. A i naučio sam dosta. Pre svega da pazim šta radim, da preterani entuzijazam zna da povredi druge ako izlazi iz granica ljudskih mogućnosti. Moja želja da se pojavim svuda, da pomognem svima, da uradim sve učinila je dosta često i da neke odagnam od sebe, naljutim, i poželim da se nikad ne pojavim pred istim. Jedna od tih osoba je i Pedja i cela organizacija BlogOpena, započeo, ispalio i jako zažalio. Nije Peđa od onih koji će me pljuvati po blogu, ali je svakako neko ko nije zaslužio da mu nataknem još jednu obavezu na vrat. On je to izgurao i svaka mu čast, a ja… naučio sam nešto kao što rekoh i nadam se da ću me to s vremena na vreme podsećati.
Šta sada? Ne znam, zaista sam u nezgodnoj situaciji. U poslednje vreme imam jako puno ponuda za posao, meni se ne radi previše, mlad sam i neiživljen što dalje implicira na neodgovoran i površan. U AIESEC-u naravno ostajem, radiću neke zanimljive stvari i nadam se posetiti zanimljiva mesta, i za kraj otići na praksu. Za sada mi se ide u Japan, i ako sam svestan da moj lako ćemo mentalitet njima nikako ne odgovara. Japan je zemlja mog detinjstva, zemlja kojoj sam se uvek voleo i divio, i verujem da je ovo jedinstvena prilika da je posetim i par meseci živim u istoj. Naravno nije sve to lako, ima još vremena. Fax? Završavaću polako, bez preteranog pritiska i ako verujem da će moji raditi suprotno, ostalo mi je nekih 15 ispita do kraja što je realno oko godinu i po do dve, što bi se i poklopilo sa mojim apsolventskim stažem. Internet? Ne znam, sve bih i ništa ne bih. Što me Nixa savetovaše, trebalo bi da odlučim šta sam, da se malo distanciram od multimedijalnog all around ništa ne znam lika na malo užu nišu i u tome razvijam ako želim nešto da postignem u životu. Moj karakter i kvazi enciklopedijsko znanje mi to ne dozvoljavaju ali probaću…
Hvala… Prvo mami, Edipovac sam kao i svi muškarci manje više. Mama je ta koja ima sulude akcije od slanja Coca Cole od 2l 220km autobusom, torbi od 50kg kao da živim preko puta stanice što je znalo i dosta dobro da izađe u slučaju sarme kao sastavnog dela. Mama je ta koja uvek bodri, kojoj ću uvek biti najvažniji dok sam srećan i zdrav… uspesi dođu i odu, ali ono suštinsko uvek treba da postoji. Tati – što mi konstantno bdi nad glavom o tome kako treba da učim i da ne pravim sajtove Drugarima – koji trpe moju nepažnju uzrokovanu gornje navedenim činjenicama, što su tu i kada treba i kada ne treba, drugačije ne bi valjalo.
I tebi… dragi čitaoče, što veruješ da sve ovo što ja ponekada napišem nije gomila teksta napisanog tek bud zašto, što trpiš moje povremene gluposti i ispade i veruješ da će možda i od mene jednog dana postati nešto. Hvala, i nastavljamo dalje…
narodski rečeno. I mnogo je bre zarazno, toliko da nisam ispoštovao BlogAction day. Sutra ću i onako ne živim u istoj vremenskoj zoni kao ostali…
