Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Jeftini senzacionalizam je trend koju je Internet doveo do neslućenih razmera. BREAKING, SHOCKING, AMAZING i slične krupne reči koriste se više nego ikada, a lepljivi naslovi predstavljaju ultimativan zadatak svakog novinara. Kontekst se istog trenutka i zaboravlja, jer on nije bitan, čini vest mlakom, neinteresantnom, svakidašnjom. Ne poziva na komentarisanje i da širenje diljem društvenih medija što je primarni fokus novih medija. Plašim se da je priča o novom sajtu skupštine od 59.000 eur upravo potpala pod ovu kategoriju, pa inspirisan negativnim komentarima i diskusijom na twitteru probaću da pojasnim zašto neki sajt košta toliko koliko košta, i zašto ovo i nije toliko iznenađujuća cifra.

Pre par nedelja učestvovao sam u komisiji na tenderu za izradu jednog sajta čiji je budžet približan ovom iz naslova. Iskreno, bio sam na prvu loptu iznenađen ali kada sam dobio detaljan budžet sve je bilo mnogo jasnije i opravdanije. Kao neko ko dolazi iz freelance voda, ali i neko ko je dobar deo svojih sajtova naplaćivao do 300 eur (odrastanje :)) i meni je teško da percipiram da nešto kao sajt košta 30-40-50 hiljada evra. Ali, u tom trenutku se treba osvrnuti i na onaj savet Think big iz moje školice preduzetništva. Razlog zašto su meni ove cifre bile impozantne dolazi baš iz te freelance zaostavštine, kada radite sve sami od Vas se i očekuje da radite za manje novca. Pokrivate više oblasti, ali time i gubite fokus na osnovu čega verovatno i sam rast biva znatno usporen. Jedna osoba ne vredi 50.000 eur koliko god dobra bila za ove poslove, a i ne nudi dovoljno ozbiljnosti za projekte ove veličine. Oni zahtevaju određenu reputaciju i sigurnost koju ni jedan freelancer ne može da ponudi, makar ne na onom nivou koji očekuju donatori, poput USAID-a koji je finansirao izradu ovog sajta.

Ivan je imao jednu interesantnu ideju – formiraću marketinšku agenciju koja će imati samo jednu rečenicu na sajtu. Radimo stvari na vreme u planiranom kvalitetu usluge. Ovo nije za džabe tako. Završavanje poslova na vreme jeste glavna boljka velike većine web timova, posao je takav a i činjenica je da nam nedostaje fokusa na nivou industrije. Profesionalnih timova koji mogu da ponude ovakvu uslugu ima jako malo, manje od 5, među kojima je i Omnicom koji je izradio ovaj sajt. Činjenica je da oni imaju ozbiljan tim, visoko obrazovane pojedince koji su duži period u kompaniji, ozbiljne projekte iza sebe, ozbiljnu infrastrukturu (jako bitno) – jednostavno odaju sliku MI SMO OZBILJNA KOMPANIJA. Dok većina nas ima puno znanja i radi iz stana, to baš i nije najpoželjniji scenario kada radite sa donatorima. Isto važi i za ljude koji se angažuju od projekta do projekta, sve to umanjuje ozbiljnost samog tima koji nastupa na nekom tenderu. Ko je imao priliku da sarađuje sa nekim od ovih finansijera sigurno zna koliko se profesionalizam ceni.

Ne treba zaboraviti i onu čuvenu englesku – “Nisam dovoljno bogat da bih kupovao jeftine stvari.” Ista je itekako primenljiva u ovom slučaju, za planiranu investiciju dobijen je visoko kvalitetan sajt, koji je urađen po planu i na vreme. Koštao je više nego što većina nas misli da vredi, ali je zadovoljio tražene uslove i TO JE ONO ŠTO KOŠTA. Da su to kojim slučajem pare koje plaćaju poreski obaveznici (svi mi) kritika bi bila itekako na mestu, i ličila na pranje budžetskih para obzirom da postoje zdrave alternative (manji tim, manje zahtevan sajt, fleksibilniji vremenski okvir), ovako kao deo projekta iza kog stoje dosta rigorozni strani donatori itekako ima svoju opravdanost.

Kada je jednom od prijatelja ponudjena investicija od 100.000 eur, na iznenađenje mnogih konstatovali smo kako je to jako malo novca. Ljudi koštaju, i ako imate 10 zaposlenih koje plaćate o proseku 500 eur (što je neki prosek industrije) to je 500 (plata) x 1.7 (umnožak troškova oko plate) x 10 (broj ljudi) x 12 (meseci u godini) = 102.000 eur. Odavde, za godinu dana potrošili ste novac samo na plate. Stoga treba vrlo pažljivo postupati sa ciframa kada su veći projekti u pitanju.

Gledajte ovaj projekat po istom principu. 3 programera čiji sat košta 20 eur (prosečna cena programera u spomenutoj petorci), dizajn se obično procenjuje na oko 1.500-2.000 eur (naslovna, artikl, kategorija, unutrašnje strane, mobilna verzija), sistem admin (serverska podešavanja, održavanje servera…), projekt menadžer koji košta takođe 20 eur/sat. Uzmite i da projekat traje oko 3 meseca kada se uzmu sve iteracije kroz koje je neophodno proći da bi se došlo do krajnjeg rešenja. Ako radite sa sporom državnom upravom ova cifra je verovatno još i veća. I neka je mesečno održavanje 200 eur, kako je ugovorom obuhvaćeno i održavanje sajta za 3 godine.

4 (osobe) x 60 (radnih dana u 3 meseca) x 160 eur (dan) + 1 (sys admin) x 15 dana x 160 eur (dan) + 2000 eur dizajn + 200 (mesečno održavanje) x 36 (meseci u 3 godine) = 38400 eur + 2400 eur + 2000 eur + 7200 eur = 50.000 eur.

Opa, ovo vraški liči na gore definisanu cifru. A gde je copywriting, fotografija, edukacija, migriranje podataka iz starog CMS-a i sl. i sl.

Možda previše karikiram ali samo hoću da Vam predstavim kako spomenute cifre često i nisu toliki bauk ako se pravilno predstave. Morate imati definisanu cenu za ono što radite, Torbica je jedno vreme imao interesantnu izjavu da njega svaki dan otključavanje kancelarije košta 350 eur. I tu nema ništa čudno ako se pogleda na način na koji je dekomponovana gornja brojka. Posao košta i posao mora da se naplati. Uvek postoje brža i jeftinija rešenja, ali nisu nužno i kvalitetnija i ne zadovoljavaju okvir koji je neophodan. Verujem da je u ovom slučaju okvir bio upravo taj – da se napravi kvalitetan sajt, u skladu sa poslednjim standardima, u definisanom vremenu i definisanom budžetu i oni su u tome uspeli. Lepo je Nemke rekao da se ne mogu porediti babe i žabe. Svet očima freelancera izgleda mnogo drugačije od sveta osobe koja vodi tim od 16 ljudi, ne kažem da bih se menjao ali mogu da razumem.

Suština je da ne treba prihvatati servirane informacije zdravo za gotovo, već da je često kontekst taj koji nedostaje da bismo razumeli neke stvari. Stanje tržište nam nije najzahvalnije i gnev većine je donekle opravdan, ali bilo bi lepo da umesto jaukanja postavimo neke stvari na svoje mesto i definišemo cenu rada koja će biti tržišno prihvaćena. Dece, koja će raditi sajtove od 100 eur, će uvek biti ali kvalitet je oduvek imao i treba da ima svoju cenu, tako da mislim da treba ipak da razmišljamo u tom pravcu i biće nam svima puno bolje.

Napomena: Omnicom je jedna od retkih firmi sa kojom nemam gotovo nikakve odnose, tako da ovaj tekst ne predstavlja čuvanje leđa nekog od prijatelja. Imao sam prilike jednom da ih upoznam i odali su baš onakav utisak kakav sam gore opisao. Ozbiljna firma koja radi iste takve projekte i to vrlo fino naplaćuje. Verujem da mnogi od nas mogu da urade neke stvari bolje od Omnicoma, ali jednostavno nastup koji oni imaju prema kompanijama je nekoliko nivoa iznad onog sa kojim bilo ko od nas nastupa a to ima svoju cenu. U niši u kojoj oni operišu starke i geek majice ne tretiraju se kao najpoželjniji odevni predmeti :)

Život u Srbiji nalaže i određene oscilacije iz krajnosti u krajnost, svojstvene pubertetlijama. Od vrhunca do dna obično nas dele sati, a društvo nam čine podjednako brilijatni mladi umovi kao i izopačeni političari spremni da pregaze sve radi ličnog a ne i dugoročnog interesa. Takvi smo kakvi smo, prokleti našim izobiljem, imamo sve i to uspešno prikrivamo od nas samih utrnuli od problema i svega što smo videli a nismo hteli. Šut protiv rogatog ne može, i najlepše zvezde nestaju sa neba oterane od nekih manje sjajnih ali beskrupuloznijih… Ovu ne dam da oteraju.

Kada se završila Share konferencija otkrio sam gomilu nekih novih ljudi koji se nikako ne mogu nazvati Srbijom kakvom je većina predstavlja. Mladi, puni entuzijazma i spremni na akciju. Da nešto promene, poguraju, iniciraju, ostvare. Lepi i šareni i takvi odskaču od sivila ispunjenog sveopštom letargijom zbog kog moramo i da forsiramo optimizam. Iz tog pepela se ponovo digla nada uz strah da se događaji poput ovog ne mogu ponoviti. Neopravdan, jer se samo par meseci kasnije pojavilo nešto malo drugačije ali sa vrenjem entuzijazma kakvo odavno nisam video – How To Web.

Kada sam pre par meseci podržao dešavanja IT događaja u sveopštem hejtu čestih konferencija i okupljanja znao sam da neću pogrešiti. Oni su ozbiljan tim spreman dosta toga uradi, a kad ih imate tako na okupu, pitanje je trenutka kada će se dugo očekivana prava stvar desiti. Nije im trebalo puno. Svoje oduševljenje How To Weba ne bih da opisujem iznenađujuće kvalitetnim predavanjima i panel diskusijama, odličnom klopom ili žurkom na kakvoj nisam bio duže vremena. Ivan je bio prilično ažuran po pitanju predavanja, a o žurci ste mogli dosta toga zaključiti kod Dadice ili sa slika. Oni jesu neophodan sastojak dobre konferencije, ali je sinergija svih ovih bila ta koja je učinili ila da se sledeći HTW čeka sa velikim nestrpljenjem.

Najveća vrednost konferencije bila je zapravo otkrivanje. Otkrivanje nekih pametnih ljudi za koje dobar deo nas nije znao. Otkrivanje reči “moguće je”, koju smo nekako svi mi zaboravili. Otkrivanje arogancije i istrajanja koje nam tako nedostaju u našem pohodu na svet. Otkrivanje da mi nismo poslednja rupa na svirali, i da nismo obavezno i neko koga svi mrze već neko kome se i značajni ljudi iz inostranstva dive. Ono što su pokazali ActiveCollab, TopEleven, Kolektiva i Limundo jasan je znak da je moguće, a uz savete prijatelja i sve veću vidljivost Srbije kao startup lokacije ovih priča nadam se biće sve više. Taksiko pobedom na Startup 2.0 konferenciji se već vraški približava tome, a iskreno se nadam da će sličnim putem uspeha krenuti i predstavljeni SiteCake i MobiPatrol.

Za kraj reći ću samo da sam malo puta u životu bio srećan kao što je to bilo po okončanju HTW konferencije. LeWeb je bio veliki i potpuni mindblow, i totalno me poremetio iz ležišta ali vrednost ovog dešavanja je što se desio tamo gde sam svaki dan. Među ljudima koje volim u društvu ljudi za koje nikada nisam verovao da će doći u Beograd. Majk, Kejti, Kirsten, Patrik i Bogdan nisu krili da ih je Beograd pozitivno oduševio, a neki su najavili i povratak prvom prilikom. Obzirom na njihov uticaj širom sveta, ovo predstavlja jednu od većih pobeda cele konferencije, posebno ako uzmete u obzir gore-spomenutu vidljivost. I još gomila malih pobeda usput koje sam verovatno zaboravio da spomenem. Lep skok unapred, koji nisu ispratila dva koraka u nazad i hajde da na iste zaboravimo makar na trenutak, odvažimo se da napravimo dobre stvari i zajedno krenemo napred. Jer to je valjda jedini dobar put…

PS. Vukašine, Dragana, Jelena i Vlado: Imate moju veliku zahvalnost i neupitnu lojalnost dokle god radite ovakve stvari. Znam da nisam puno pametan, ali mogu solidno da ponesem a ide i leto neće mi loše pasti po liniju. Hvala Vam na neverovatnoj injekciji samopouzdanja i inspiracije, bila mi je zaista potrebna.

Nešto mnogo cool se dešava danas u Beogradu, što ste možda mogli i da saznate tokom prethodnih dana širom Interneta. Da, u pitanju je How to web za koji ću vam spremiti jedan poseban tekst na kraju dana, kako mi se liveblog kao forma nije učinio najzanimljvijom tokom poslednje konferencije. Do tad pratite dešavanja sa konferencije na Twitteru i čitamo se večeras :)

Pratite konferenciju i putem livestreama

//

Približava se godinu dana kako sam postao samozaposlen, i svoju ne tako uspelu korporativnu karijeru zamenio ličnim biznisom. Lepo je biti svoj gazda, ali preduzetništvo sobom nosi i par vrlo zanimljivih zamki kojih se nije tako lako otrgnuti pa eto imam potrebu da ih podelim sa vama u slučaju da dođete/jeste ili ste bili u ovakvoj situaciji. Razmena iskustava nikada dosta.

Photo: Yume photo

-  Preduzetništvo bih uporedio sa procesom učenja plivanja kod beba. Ubace te u vodu i čekaju da izroniš jer ti je tako nešto urođeno. Retko kad te izvade, češće to moraš sam da uradiš. Odrastanje može da počne, faks je za devojčice.

- Posao vrlo često zahteva rast, finansije to gotovo po pravilu ne dozvoljavaju. Kada zbrojite na kraju meseca troškove za kiriju, porez, hranu budite sigurni da će vam jedino ostati lep osećaj ukoliko ste radili dobre stvari. Znate kako kažu - Overnight success takes years.

- Odvojite uvek vremena da uradite nešto za sebe. Pre ili kasnije zabava u poslu nestane i zato je neophodno da odvojite onih nekih 10-20% vremena na lične projekte. Neka to budu gluposti ali osećaj ličnog postignuća je zajebana droga. Da ne pričamo o tome koliko je velikih stvari proizašlo baš iz te male količine vremena, pogledajte Google servise.

- Niko vam neće čuvati vreme ako ga ne čuvate vi sami. Klasičan problem koji imam u poslu jeste nedostatak vremena zbog previše toga što mora biti urađeno. Pre podne bude potrošeno na sastanke, i dok hitate ka sve boljem sales manageru kući vas čeka gomila posla koja treba da bude obavljena. Na rast se još uvek čeka. Odavde posao nije aktivnost od 9 do 5 već stil života. U slobodno vreme radim.

- Fokus jeste bitan ali je često nemoguć. Najveći broj zamerki dobijam na činjenicu da nisam fokusiran na jednu stvar već ih radim hiljadu. I to je potpuno tačno, ali nije uvek i sa razlogom. Kad ste mala kompanija, poslovi za 10 ljudi se svode na vas – administracija, pregovaranje, redovna komunikacija sa klijentima, dizajn, razvoj, ostala kreativa, logistika… sve u jednoj osobi. I to nije tako lako rešivo. Fokusiram se do tad na novac :D koji će omogućiti rast a ovaj fokus na jednu konkretnu stvar.

- Think big je zaista jedan od najboljih saveta koje iko može da vam udeli. Ako vam klijenti malo plaćaju, sa jačanjem portofilia pojurite veće projekte. Ako vam je Srbija malo tržište probajte da se proširite negde na stranu. Koliko samo znate web dizajnera i developera koji rade sa klijentima iz inostranstva? Prosto je, za isto vremena dobijete više novca, a često je i mnogo manje naporna komunikacija od rada sa domaćim klijentima (sastanci su brži i efikasniji, nema viđanja za svaku sitnicu 3x dnevno…).  Nezadovoljstvo je preduslov za progres.

- Slušaj ali i budi svoj. Često će svi znati da žive tvoj život bolje od tebe, poslušaj ali nemoj da odustaneš, slobodno vreme je najopasnija bolest današnjeg društva i mnogi će pokušati da te zaraze.

- Uživaj. Super je biti nalickani menadžer sa naduvanim službenim automobilom, ali ako ti nije hobi skupljanje srčanih udara to je put koji možeš da preskočiš. Retke su kompanije koje mogu da prate tvoj lični rast sa pozicijom u kompaniji, sigurna plata ima svojih prednosti ali malo je onih koje će tolerisati mobilnost koju svako od nas priželjkuje. Konferencije, putovanja, promene prebivališta imaju vrlo važnu ulogu u kreativnim procesima. Promena uvek prija.

Moram priznati da sam zadovoljan na kraju. Davno sam prešišao nivo plate koju sam imao u prethodnoj firmi. I dalje sam loše organizovan, i dalje srljam – ali to ne znači da ne napredujem i to je ono što čini celu priču zabavnom. Učenje na tuđim greškama je često i nemoguće, a dečje bolesti moraju da se odleže. Promena ima puno i uvek prijaju. Radi se na drugim projektima, sa drugim ljudima, u različitim industrijama. Različistost podstiče kreativnost, a ona se kao i bilo koja druga disciplina vežba. Lepo je biti u top formi :)

Juče je u novom broju nedeljnika NIN na 30-toj strani izašao i tekst o stanju domaćeg tržišta i potencijalima domaćih Internet kompanija za nastup na globalnom tržištu u kome veliki deo zauzimaju tekstovi koje smo napisali Ivan Minić i moja malenkost. Kako tekst i dalje nije dostupan na sajtu, a neki od vas nisu u stanju da kupe magazin (što je najtoplija preporuka) evo dela koji sam napisao, a voleo bih da se kroz komentare i uključite u diskusiju i date svoje zapažanje o ovom problemu.

Photo: Isaac Leedom

Internet nam je dao jednu interesantnu mogućnost. Da bez većih troškova, posebno ako poredimo sa ostalim industrijama, izađemo i na svetsko tržište i tako stanemo rame uz rame sa servisima iz celog sveta. I pored toga, retki su servisi koji su zaista i uspeli u tom izlasku te se često dolazi u dilemu da li su domaći Internet preduzetnici dovoljno inovativni da osmisle nešto što bi imalo vrednost na svetskom nivou. U pesimističnom okruženju poput našeg odgovor se sam nameće, bez ozbiljnije analize faktora koji to mogu podrobnije da objasne – dakle NISU. No, ovaj odgovor nije i tačan već je posledica neinformisanost i činjenice da su oni koji su uspešni često i jako malo povezani sa Srbijom.

U Srbiji postoji nekolicina jako uspešnih globalnih servisa, koji funkcionišu u svojim nišama i kao takvi nemaju vidljivost koju možemo pripisati jednom Facebooku ali to ne znači da su beznačajni. Globalni vertikalni pretraživač Vast je u potpunosti razvijen u Srbiji, mogućnost da iznajmite limuzine širom Amerike omogućava vam još jedan servis razvijen na lokalnom tržištu Groundlink, a ne smemo zaboraviti ni trenutno najpopularniji Facebook fudbal menadžer na Top Eleven koji igra preko 2 miliona ljudi na dnevnom nivou. Priče postoje, ali se o njima puno ne priča i nekako ih uvek nadvladaju pesimizam i traženje razloga. Istina je da nam fali vidljivost, edukacija, infrastruktura i najvažnije preduzetnički duh. Kao mala zemlja nismo previše privlačni investitorima te ideje koje su možda i imale dovoljno kvaliteta za uspeh nikada nisu izašle van naših granica. Uspeh jednog bi tako povukao mnogo drugih manjih servisa da probaju isto, a deljenjem znanja bismo verovatno posle nekog vremena i ucrtali ime naše zemlje u svetske mape uspešnih startup kompanija. Primeri poput Izraela, ili znatno manje Estonije pokazuju da to nije nemoguće.

Najvažnije – fali nam preduzetnički duh. Ucrtana životna mapa fakultet – dobar posao – penzija i dalje predstavlja mantru velikog broja mladih i inovativnih ljudi, te se premalo njih odlučuje za rizik i pokretanje sopstvenog biznisa u godinama kada je to najzvodljivije raditi. Neophodno je rizikovati i u potpunosti se posvetiti realizaciji, a u ovome je poželjna i pomoć države u vidu startup kredita koji će pomoći mladima da istraju u svojim idejama do prve ozbiljnije faze razvoja servisa. Kada se stvari postave na noge, cela startup mašinerija može da se zahukta i uspešni servisi motivisaće mnoge da krenu istom stazom, baš kao što je ActiveCollab motivisao mnoge u Srbiji da krenu sa globalnom distribucijom softvera. A onda, ko zna možda jednog dana i dobijemo visoko uspešan servis sa naših prostora poput Facebooka.

U čuvenoj Ferisovoj knjizi 4-hour work-week postoji jedno zanimljivo poglavlje o razlici između efektivnosti i efikasnosti što su pojmovi koji se često brkaju. Feris navodi:

Effectiveness is doing the things that get you closer to your goals. Efficiency is performing a given task (whether important or not) in the most economical manner possible. Being efficient without regard to effectiveness is the default mode of the universe.

I would consider the best door-to-door salesperson efficient – that is, refined and excellent at selling door-to-door without wasting time – but utterly ineffective. He or she would sell more using better vehicle such as e-mail or direct mail.

Danas smo se dotakli interesantne diskusije o tome koliko domaća dešavanja mogu da imaju pozitivan uticaj na posao. U nekim slučajevima sigurno imaju, ali u velikoj većini ona se svode na najobičnija druženja i ispijanja kafa u kojima se tek ponekad pojavi neko novi. Može se reći da smo i malo hermetična grupa koja ima vrlo ograničen doseg i pored toga što smo kraljevi svojih ulica. Te ulice vrlo često nisu i one u kojima se nalaze ti klijenti, i ako želimo nešto više moramo i da probamo nešto drugo. Druženja su upravo poput odlaska od vrata do vrata, posle dovoljno vremena vi ćete sigurno ostvariti neke poslovne rezultate, ali dugoročno je verovatno pametnije potražiti alate koji će nas brže približiti cilju kom težimo.  One koji se prema gornjoj definiciji nazivaju efektivnim.

Vreme leti, iskoristite ga na valjan način ili se makar prepustite uživanju. Samozavaravanje dugoročno baš i nije najbolja solucija.

Društveni mediji su vrlo moćan low (no) budget alat kada je smisleni aktivizam u pitanju. Informacije koje mogu nekima značajno promeniti život se obično šire poput vatre na hiljade korisnika u cilju pronalaska rešenja. Jedan share ne znači ništa, a pomoć koja može da se uputi je neprocenjiva. Mini projekat, koji je upravo ugledao svetlost dana – KrvnaGrupa.com pokušava da ovu prednost iskoristi na najbolji mogući način i tako da pomalo zaboravljenu smisao društvenim medijima.

Ako makar malo intezivnije koristite internet verovatno ste više puta dobijali zahteve za namensko davanje krvi za određene osobe. Neophodnost za koju smo nekad cimali sve koje poznajemo iz raznih gradova olakšala se utoliko što smo sada sve ljude mogli da obavestimo jednostavnim postovanjem na društvenim medijima, u nadi da će i drugi vest objaviti. Priznajem, čak sam i ja imao jednu situaciju gde mi je za dragu osobu bila potrebna A+ krvna grupa (vrlo česta srećom), koja je jako uspešno prošla zahvaljujući Twitter drugarima. To je nekako najmanje što možemo da uradimo. Problem je eventualno nastajao kada se ova komunikacija obavljala mejlom, kroz chain lettere kada smo dobijali zahteve i po 2 godine stare. Informacija se širila slabo povezanim društvima, i svako je hteo da pomogne i ako nije postojala potreba za tim u tom trenutku. I pored ovoga, ne možemo a da ne priznamo da je naš angažman na društvenim medijima vrlo zahvalan kada su ovakve stvari u pitanju, odakle me i raduje ideja poput ove koju je danas Marko pokrenuo.

KrvnaGrupa.com na najbolji način angažuje Facebook korisnike različitih krvnih grupa koji su spremni da pomognu kada je to najneophodnije. Targetiranjem kroz razne grupe moguće je lakše doći do ljudi koji direktno mogu da nam pomognu, i obzirom na prirodu problema rado prošire poziv na pomoć svojim prijateljima. Kao što kažu na samom sajtu – Danas pomažemo drugima, sutra će možda drugi pomagati nama. Snaga zajednice u svom najboljem ruhu. Svaka čast na ideji!

Političari nisu isto što i narod. Stav nečije politike ne znači da je i generalni stav nacije ako se upita pojedinačno, ali zna da bude stav dobrog dela nacije kao lako manipulisane grupe. Koliko ljudi je želelo rat pre 20 godina, sve ove proteste, razbijanja i sve ono što nas tera da se zapitamo ima li ko normalan? Malo, ali ta manjina je uvek glasnija. U noćnom prevozu se obično nađe jedna osoba koja ne plaća kartu i ako je ostalih 50toro to isto uradilo. Osoba koja će biti neobično glasna, bahata, besramna ali isterati na kraju svoju nameru, a možda i povući neke druge u isti postupak. Za glupost nije potrebno puno, obično dvoje ili troje, a onda će i bezlična masa nastaviti tako jer je zaboga greh imati različite stavove.

Tužno je to. Kao neko ko čita ovaj blog verovatno nisi deo te lako manipulisane mase jer veruješ i u nešto što nije napisano samo u “istinitim medijima”. Ne prihvataš sve što ti se servira već radiš svoj posao. Veruješ da se radom postiže boljitak, ulaganjem truda i okupljanjem ljudi oko sebe koji mogu da izguraju ideju. Ali to zapravo nije tako, jer te na kraju uvek nadglasa masa. Na kraju uvek pobede ideje onih koje ne želimo da pratimo, i ako svi koje znate nisu za te ideje. Plemena ili šta već.

Onda i ti ne glasaš, i ti se ne pitaš. Kako je Čerčil rekao – demokratija je najgori oblik vladavine osim svih ostalih koji su bili isprobani sa vremena na vreme. A odbijaš i da se uključiš, jer ne želiš da budeš deo sistema koji uništava. I tako u beskonačnost, u nadi da će se pojaviti neko rešenje samo od sebe…

Prvi dan je završen dodelom MIXX nagrada i sjajnom žurkom zbog čega smo, pomalo mamurni ušli u drugi dan. Današnja predavanja obećavaju još više uzbuđenja, pa… Čitamo se :)

Dobar deo servisa koje danas koristimo nismo koristili pre 6 godina. Stvari se menjaju i tehnologija se menja, i sve je više uređaja koji su povezani na Internet. Ovo direktno utiče i na naše ponašanje, time što ga menja u skladu sa zahtevima savremenih tehnologija.

Glavni problem kod brendiranja jeste u lošem polazištu. Ne brendiramo sam proizvod koliko vrednost koju dobijamo od istog. Nove auto gume kupujemo zbog sigurnosti, vreme proveravamo da bismo proveli ugodan dan.

Kroz primere nekoliko poznatih akcija prikazuje se integracija različitih tehnologija sa ciljem postizanja boljih rezultata. Čuveni Baker Tweets ili manje poznata FIATova kampanja za merenje emisije CO2 iz automobila – CIAO!

Prezentacija je zaista fenomenalno izgledala, pa ne mogu da odolim a da je ne embedujem u blog :)

Najavili smo, vreme je! Ideja X, kao najveća regionalna marketinška konferencija u regionu upravo kreće. Zajedno sa Netokracija ekipom uživo ću, iza blogerskog stola, prenositi dešavanja sa same konferencije, ovde kao i na Twitteru pod hashtagom #idejax, verujem da će biti zabavno pa – čitamo se!

Vreme je za otvaranje konferencije, koje je prepušteno Slavenu Fišeru, predsednik HURA. Prvo predavanje prepušteno je Marku Luisu, dekanu škole za umetnost komunikacije Eureka!: Kako inicirati kreativnost i inovaciju. Mark Luis je poznat po tome što je prvi koristio video banere kao oglasni format, što je jedan od razloga zašto je njegova kompanija prodata za 20 miliona funti. Dobar deo priče se svodi na fakultet na kom je dekan, i o načinu na koji se funkcioniše. Interesatno je da škola odvaja 35% svog budžeta na realizaciju studentskih ideja – sjajno!

Sviđa mi se način na koji je škola organizovana, zaista za poželeti da se nešto ovako dešava i kod nas. Sav sadržaj predavanja je dostupan putem wikija na sajtu koji mogu uređivati i drugi korisnici. Znanje ne treba da bude zaključano iza zidova već se treba slobodno deliti. Interesantna paradigma koja će se verovatno svideti svima onima koji veruju da teorija nije silver bullet edukacije, već insistiranje i na stalnoj primeni znanja.