Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Prijatelj mi je malopre poslao listu najpopularnijih sajtova u BiH za april 2011. na kojima je posle jako dugog perioda promenjena situacija na poziciji broj 1. Posle višegodišnje vladavine jednog informativno portala kao što je slučaj kod nas (sarajevo-x.com) na prvo mesto je došla kupoprodajna mreža Pik, dragih prijatelje iz Sarajeva, koji su tako posle Derneka ponovo dokazali da znaju da pogode ono što “raja” traži. Kao neko ko je bio lokalna ispostava njihovih proizvoda u Srbiji, osećam se dužnim da probam da objasnim tajni sastojak njihovog uspeha.

Prvo i osnovno Pile i Ado (koji stoje iza proizvoda) su sjajni momci. Neko ko voli Internet, ko je odrastao i živi na njemu. Ovo je osnovni preduslov da napravite proizvod koji kida, nerazumevanje medija i potreba njegovih korisnika često dovodi do vrlo brzog kraha. Dernek je bio sjajna škola, napravljen je superpopularan proizvod, ali je adekvatna monetizacija izostala da bi na kraju, zajedno sa većinom lokalnih društvenih mreža, bio pojeden od strane Facebooka. Stekla su se znanja i izvukli zaključci koji su na najbolji način pretočeni u zvezdu našeg teksta Pik.

Spomenuta ljubav prema Internetu ili bolje rečeno strast je neophodan sastojak da biste uspeli, i upravo onaj koji pravi razliku. Zbog ovoga je bitno da ste odrasli na internetu, kao i da radite stvari koje volite. Strast je ta koja vas gura i u trenucima kada postoji više zanimljivih stvari od razvoja servisa (izlasci, odmori, društvo…). Umesto gostovanja na konferencijama i izliva samoljublja, priče o venture kapitalu, biznis planova, strategija komunikacije i čega već sve ne, vreme je uloženo u razvoj kvalitetnog proizvoda, onakvog kakav odgovara ljudima. Odatle i tako napredna tehnološka platforma, ali ona nikako nije bila dovoljna. Da jeste, u Srbiji bi servis samo od sebe zaživeo što nije bio slučaj.

Ne treba zaboraviti ni na neophodnost poznavanja tržišta i adekvatan tajming su koji će sve ovo učiniti ozbiljnim. Ok, tajming ovde i nije bio toliko presudan, ali činjenica da su oni momci koji jako puno vremena provode među ljudima je učinila da izađu u potpunosti susret potrebama tržišta. Nemamo veliku penetraciju Internet korisnika ali imamo 2 mobilna telefona po stanovniku? Zašto to ne iskoristiti i jednim killer featureom smrviti konkurenciju? Upravo se to i desilo!

Grešaka je bilo nekoliko a pre svega nedeljenje strasti, praćeno nedostatkom fokusa i previše površnim ulaskom na tržište ponajviše sa infrastrukturnog aspekta.

Nedeljenje strasti je nastalo iz činjenice da se tim mnogo lakše od pojedinca motiviše da nivo strasti održi na zavidnom nivou. Oscilacije u ponašanju uvek budu pokrivene onim drugim članovima i tako krize odrastanja brže nestanu. Dok je ta strast postojala kad god smo radili zajedno, kada bih ostao sam entuzijazam bi nestajao kad god su drugi tekući problemi ugrožavali rad na servisu. Direktna posledica ovoga je odsustvo fokusa, client’s work i razvoj svog servisa vrlo teško idu rame uz rame kada ste sami. Možemo slobodno reći i ne idu.

Ništa manji problem nije bila ni infrastruktura. Rad sa velikim brojem korisnika koji podrazumeva novčane transakcije zahteva i određeni nivo poverenja i ozbiljnosti, kao i ludački support koji je izostao. Izostao zbog spomenutog fokusa, čime se gubilo poverenje koje za razliku od BiH verzije delimično bilo kreirano jer je Dernek u vreme starta servisa bio superpopularan. Lepo je Gary rekao da je briga najbolja marketing strategija. Nije trebalo 30 strana pisati o tome.

Ali na greškama se valjda uči. Pozitivni primeri poput ovog nam služe da ih što više izbegnemo, mada na kraju ipak je sve do pojedinaca. Ne kažu Ameri za džabe, It’s always people stupid!

Pile, Ado – lepo je pratiti sve što radite i učiti od vas! Dok će drugi skrštenih ruku sedeti i govoriti kako je nešto nemoguće jer smo nesrećni Balkan, vi ćete svojim delom dokazati suprotno. A za to se skida kapa!

Ostalo je još manje od 7 dana do konferencije IdejaX, koju ću predstavljati kao official blogger iz Srbije.  Činjenica da sam tamo angažovan ne umanjuje entuzijazam povodom odlaska na istu, pogotovu u periodu kada sam po malo digao ruke od regionalnih dešavanja.  Udružena ekipa IAB Hrvatska i HURA je stisla petlju i napravila nešto zaista dobro, a ako dodate činjenicu da je jedan od predavača omiljeni Gary Vaynerchuck verujem da će ovaj tekst ujedno biti i otvoreni poziv da utišate moje twitove na nekoliko dana . Entuzijazam se nekada ne da tako lako kontrolisati :)

Problem većine regionalnih konferencija je u reciklaži postojećeg. Magični krug sačinjen od istih ljudi, istih tema, sličnih projekata a time i rezultata. Znate kako kažu – ako radiš kako si uvek radio, dobijaćeš i rezultate koje si uvek dobijao. Retka su dešavanja poput ovog koja naprave korak napred i potrude se da nam za neka normalna izdvajanja ponude nešto što možemo videti samo na velikim svetskim konferencijama. Ovo je razlog zašto toliko očekujem ovu konferenciju, ali i How To Web koji će se održati sledeći mesec u Beogradu. Opet, sve to za neku razumnu cifru koju može i startup ekipa da priušti a ne samo velike kompanije.

Prvenstveno gomila dobre energije i inspiracije. Predavači koje poznajem sa liste najavljenih su sjajni motivatori. O Gerijevom nastupu na LeWebu sam pisao. Čovek vas tako protrese svojom energijom da sledećih mesec dana tražite biznis model za najosnovnije životne aktivnosti poput odlaska u wc. Strast koju nosi sa sobom je zaista retko moguće sresti.

Inovatori i kreativci iz različitih medija predstaviće svoja iskustva i podeliti sa nama neke od svojih tajni. Fuzija više medija u jedan biće nešto o čemu će se pričati u narednih par meseci, a šarenilo iskustava koje nose predavači učiniće da mnogo pripremljeniji dočekamo ovu eru. Treba spomenuti i Vuka Ćosića, regionalnog onlajn gurua i čoveka koji stoji iza najuspešnijeg komercijalnog web projekta Coolinarika.com. Spisak svih predavača i abstrakte predavanja možete videti na stranici sa programom konferencije.

Konferenciju ću najverovatnije pratiti “iz minuta u minut” kao što je bio slučaj sa LeWebom, a možete očekivati i intervjue sa nekim od predavača koga već uspem da nahvatam. Imaću i ovaj put podršku od ekipe Netokracije koja je medijski sponzor, a priključuju se i ITdogađaji, tako da će biti vrlo vrlo zabavno!

Ako imate nekih dodatnih zahteva vezanih za samu konferenciju, pitanja za predavače ili neki sličan zahtev pucajte u komentarima, daću sve od sebe da ih ostvarim. A ne bi bilo zgoreg i da se pridružite :)

O ne, Eniac opet ima ideju. Jeste, previše sam aktivan ovih dana, više nego što bilo ko može da podnese ali život me naterao :D Jednostavno teško mi je da se pomirim sa činjenicom da više nema alkohola posle 22 časa. To je onaj segment Evrope koji ne želim, šikanje piva u parku ili na nekoj terasi u toplim letnjim noćima me definiše kao individuu jednako koliko i konceptualizam u društvenomedijskom izražavanju.

Vreme je bilo da Ushahidi dobije pravu društveno korisnu ulogu. Priznajemo JaZaKraljevo je bio samo test za veću krizu koja nam se trenutno sprema - zabranu prodaje alkohola posle 22h. Pobedićemo samo ako smo zajedno, a udružiće nas viša nužda pod imenom DeImaPiva.com.

Istina je da i pored zabrane, svi imamo Peru, Miku, Žiku koji će nam i dalje prodavati pivo. U trenucima teške nužde potreban je servis koji će nam otkriti sve tajne lokacije gde možemo omiljene napitke i pronaći, sa detaljnim uputstvima o procesu kupovine (poslao me Stevanov Zoki i slično). Poželjan je i mobilni interfejs, kao i aktivan hashtag pomoću kog ćemo se snalaziti kao u trenucima najveće krize u Iranu. Krizno mapiranje at it’s best! A niste bili sigurni da ono ima smisla :)

PS. Ideju nemam kad da realizujem ali ste svesni da je preko potrebna, pa je slobodno upotrebite. Ako ništa, nadam se da sam vas makar malo nasmejao. Sve do prve situacije kada vam posle 22h nestane piva i poželite da imate ovakav servis.

PPS. Hvala Janu na slici i Aci na konstruktivnim predlozima.

PPPS. Danas je kod Palasa u 22h protest povodom novog zakona o zabrani prodaje alkohola, pa svratite da se družimo :D

Dosta se piše ovih dana o uticajnima, uticaju i svemu sličnom. Nije prvi put, uticaj je vruća tema na internetu i svako se na par meseci nađe da napiše nešto o uticaju i dovuče par hiljada ljudi na svoj blog koji se nadaju da će biti na toj listi. Nisam ni ja izuzetak. Odrastanje ima svoje posledice.

Mana svih ovih lista je što se uticaj meri u brojkama, a ne u stvarnom uticaju. Logično je, a zapravo nije. Evo recimo, na Draganovoj listi nema Bursaćeve ili Galeba, i ako su oni poimenice uticajniji od 90% gore pobrojanih ljudi. Od ljudi koji imaju i par hiljada followera više od njih, uticajniji jer imaju publiku koja ih stvarno prati i “udiše” svaki njihov twit, čitajući ih uz kafu svakog jutra poput dnevnih novina. Ne verujete? Da li ste ikada imali 50 ritvitova?

Prosto je. Oni su kraljevi svog plemena. Ne brinu toliko o brojkama i prilagođavaju se po svaku cenu da dostignu iste već žive svoj social media friendly živote i najbolji su u tome. Odavde i toliki uticaj. Odavde i tolika reakcija ne sve što oni urade.

Sličan primer na Facebooku je recimo Njuz fan strana, koja sigurno nema najviše fanova ali svaki post ima preko 500 lajkova. Veliki mediji o tome mogu samo da sanjaju.

Za kraj. Roditelji vole da su im deca uticajna, i uticaj je nešto poput penis extendera ili najvećeg džipa koji kupujete ne biste li zastrašili konačno sitnog pešaka kog ste se plašili kada izađete iz istog. Ali uticaj nije poenta samom sebi, i ne dokazuju ga brojevi koliko dela. Da tako jeste, servis sa kog je pozajmljena prva slika bio bi najreferentnija Internet tačka, umesto obične zezalice. Prestanite da milujete svoj ego i krenite nešto da radite, a uticaj će već doći. Ako to zaslužite, naravno.

Ivanka je kod Internet agencije na blogu pobrojala najbolje od fashion blogova iz regiona. I dok se nekima pegla od fashion blogerki, dok držeći se za glavu gledaju njihovu iznenađujuću posećenost, moram priznati da sam jako srećan što se ovo dešava. Web sada i definitivno nije u vlasništvu geekova, već je dostigao nivo demokratičnosti o kojoj smo svi sanjali. Tehnička znanja padaju u drugi plan, a fokus se prebacuje na talenat i malo zdravog razuma. Evolucija se dešava pred našim očima, a prvi domaći izdanak su fashion blogerke na čemu im najiskrenije čestitam.

PS. Naslov je interna zajebavancija nastala na nekoj od mnogobrojnih Kolačić brejnstorming sesija.

Moram priznati da je pokretanje beogradskog OpenCoffeeClub-a, jedna od onih stvari koje sam uradio u prethodnih par godina na koje sam posebno ponosan. Organizovali smo nekoliko zaista kvalitetnih i posećenih okupljanja, bez prezentacija i ostalih bullshit friendly sadržaja koje sve smaraju na sličnim okupljanjima a sa generalnim ciljem da se promeni svet. Fokus je umesto toga prebačen na networking u krajnje neformalnoj atmosferi, gde se često ostajalo i do duboko u noć :D

Postavlja se pitanje, zašto više/češće nema okupljanja OCC Beograd, na koje sam dužan da odgovorim, a verujem da će se i Ivan (kao suorganizator) i Niksa (koji je tu od samog početka) složiti.


Foto: Tihomir Stojanović

Razlog je vrlo prost – previše je dešavanja koje u sebi sadrže reč okupljanje ljudi iz zajednice u prethodnih par meseci. Svaka 2 dana imamo neki tweetup, strukovna okupljanja, diskusije na temu kako promeniti svet. Pojavljuju se uglavnom isti ljudi čime se gubi karakter strukovnog, a često se sve to pretvara i u promociju nečega ili nekoga, te i ako sam sam organizovao par “korporativnih” tweetupova nisam siguran koje je moje mišljenje više o istim.

Kvantitet je ubio suštinu pa odavde i nepostojanje želje da napravimo još jedno okupljanje. Daleko od toga da se neće više dešavati, ali će nešto vezano za sam koncept morati da se promeni.

Pre neki dan je Istok objavio kako je Cecin home video najgledaniji video na YouTubeu, morao sam da ga demantujem činjenicom da je jedna dečja pesmica koju svi znamo daleko gledanija. Čak 2 miliona puta više, a peva je šestipogodišnja devojčica Lea Mršić. Sa 10 miliona pregleda iza sebe je daleko ostavila i Ekrema i Cecin home video i sve ostale viralne navlakuše. Poslušajte :)

Na prvi pogled čudo, dok ne odete do nekoga ko ima malu decu i shvatite koliko se svi ovi klipovi puštaju u repeatu, kako se mala deca lako vezuju za pojedine pesme i onda ih konstantno traže. Odatle i veliki broj pregleda svih dečijih pesmica (Medo Brundo 7.5 miliona i sl.). Sličan primer u inostranstvu je Mickey Mouse Club House pesmica sa preko 100 miliona pregleda. Internet je defitinivno jedno predivno preplitanje dva sveta, čijom se analizom toliko toga zanimljivog može otrkiti. Freakonomics koji vam se odvija pred očima.

PS: Posle svih onih mračnih tekstova koje sam napisao, nadam se da vas je ovaj makar malo razvedrio.

PPS: Ako znate gledaniji klip sa ovih prostora slobodno podelite u komentarima :)

U jednom od nedovršenih tekstova koje sam pisao o korupciji konstatovao sam da ona nije sa strane doneto zlo već puko prilagođavanje, evolucija. U prirodi kada ste pred izumiranjem vi se prilagođavate tako da vaša okolina ide vama u prilog, razvijate sposobnosti mimikrije i tako opstajete. Korupcija je nešto slično a ništa nije drugačije ni sa slanjem stvari iz naše zemlje, sistem vas jednostavno tera da koristite nelegalna rešenja, a dok je tako verujem da ni neće biti ozbiljne želje za izvoz malim preduzetnicima.

Photo: Ed Schupil

Kada smo pokretali Pik u Srbiji jedna od osnovih ideja je bila da nekako spojimo tržište BiH i Srbije. Jednostavno, logično je. Ako živite u Loznici i hoćete da kupite gume za automobil, jeftinije vam je da odete u Zvornik nego u Beograd. Da ne pričamo o tome koliko je jeftinije kupiti neke stvari u BiH, ili naći neke stvari u Srbiji. Sjajno, zar ne? Osim što nije.

Problem je nastao kada smo shvatili da je gotovo nemoguće poslati nešto iz Srbije u BiH. Preskupo je, osim da se snalazite gerila metodama poput slanja preko prijatelja iz Srbije ili eventualno autobusom, ako postoji ta linija. Ovo nikako nije linija najmanjeg otpora tako da je naša ključna kompetencija zapravo postala nepostojeća. Onaj osećaj kad živite na Balkanu pa nešto što je jako logično to zapravo nije. Do daljnjeg.

Nekako sam celu ovu situaciju usled splasnulog entuzijazma ostavio neispitanom i prihvatio kao takvu. Sve dok, za drugog klijenta koji posluje i na teritoriji Bosne i Hercegovine i Makedonije (dve zemlje :D) nisam morao da isporučim majice koje su osvojili u nagradnoj igri. Epilog – slanje 5 majica u BiH i 1 majice u MK košta 5000 dinara. 50 jebenih evra! Ako uzmete u obzir da su to majice koje se rade u tiražu od par hiljada primeraka i cenu koja je oko 3.5 eur recimo, dobijete da je slanje 250% skuplje od same majice. Šokantno? Nemoguće.

Napomenuo bih da je ovo slanje najobičnijom mogućom poštom, kao fizičko lice. Dakle najjeftinije moguće. Napomenuo bih da me je i službenik nekoliko puta pitao da li sam siguran da želim da šaljem poštom jer podleže carinjenju. Posle drugog puta je nastavio postupak.

Da biste poslali bilo koji artikal u BiH ili Makedoniju potrebno je da popunite 4 papira. Carinsku deklaraciju, deklaraciju od sadržini (mali zeleni papir), potvrdu o prijemu pošiljke i za kraj popunjavanje specijalne bubble wrap koverte u kojoj morate da šaljete pošilje ovakve sadržine. Sve ovo puta 6 znači i nekih sat vremena ispunjavanja papira, što ovaj postupak čini utoliko komplikovanijim.

Ovim povodom i morate platiti:

40 din bubble wrap koverta
370 din + 30 din (transakcija po uplatnici) neki RAT ministarstvu finansija (verujem da je to carina)
357 din troškovi slanja za BiH (RS tačnije) – 547 din troškovi slanja za MK
—
Ukupno: 6×400 + 5×357 + 547 + 6×40 = 4972 din

Plus sam pogrešio i onaj jedan koverat od 40 din ali ajde to neću da računam :)

Ne znam kako da reagujem na ovo osim da proglasim skandalom. Dok ove stvari funkcionišu na ovakav način male su šanse da će i naši mali preduzetnici uspeti da plasiraju svoje proizvode legalno u regionu. Jednostavno se ne isplati ni za šta što je jeftinije od 100 eur recimo, i morate da se priklanjate hack rešenjima koja su nelegalna i u narodu se često zovu šverc. Tu spadaju slanja autobusom prijateljima u susednu zemlju koji će dalje proslediti svojim načinima, distribuiranje prijateljima od kupaca u Srbiji ili eventualno nelegalno prenošenje preko granice tako što standardno kažete cariniku da nemate ništa da prijavite :) Bolje 200 dinara vozaču za kafu, nego 5000 pošti kao porez na to što ste iz Srbije.

I ako će zakonodavci reći da je ovo kriminal i oštro osuditi nisam siguran da ga takvim treba tretirati. Kao što gore rekoh ovo je prilagođavanje, linija manjeg otpora kao prirodan put, osnažen i činjenicom da ne živimo baš u vremenima kada je zahvalno biti preduzetnik i raditi na belo. Ovaj postupak to stanje čini još nezahvalnijim.

I za kraj draga državnici, pređite makar jednom CIV III pre nego što počnete da se bavite politikom. Korisno je, naučićete ponešto o vođenju države, a i ne sumnjam da će vam žena verovatno biti srećnija što konačno imate nešto da radite. Predivan win win, zar ne?

Neki od vas su sigurno bili u prilici da saznaju da se danas održalo predstavljanje IAB Srbije, u vidu jednodnevne konferencije pod nazivom Digital Day. Dešavanje sam propustio, kao i dobar deo sličnih u prethodnih godinu dana, i ako po mnogima ne bih smeo da propuštam slična. Zašto idem na neka dešavanja, a na neka druga pak ne pokušaću ukratko da objasnim ovde.

Zapravo je vrlo prosto. Koji je moj benefit od odlaska na neko dešavanje/konferenciju. Pritom benefite možemo podeliti na biznis i lične, odnosno kako moje prisustvo može uticati na moj posao (novi klijenti, kontakti, saznanja, predavanje) i kako može uticati na moj lični deo života (odmor, druženje, podrška).

Iskreno o prvim benefitima nisam puno razmišljao dok u jednom razgovoru sa Darkom nisam shvatio koliko je zapravo suludo o istim ne misliti. Konferencije koštaju, koliko god bilo lepo da se vi negde pojavite ako nemate neki konkretniji benefit verovatno je bolje da se ne pojavite. Budimo realni, dobar deo domaćih konferencija predstavlja okupljanje ekipe koju i ovako viđate tokom godine, a ne i gomilu potencijalnih klijenata. Odatle se sa konferencija uglavnom i prepričavaju off conference aktivnosti (alkohol i žurke). Saznanja na domaćim konferencijama vrlo često padaju u drugi plan, tako da se poseta sa ovog aspekta uglavnom svodi na konferencije na kojima me pozovu kao predavača, na kojima se opet ne zadržavam toliko dugo ako nemam priliku za sticanje gore-spomenutih benefita. Zvuči malo kao manifest sujete ali je zapravo čista cost benefit analiza.

Lični aspekat dolazi onda u obzir kada ne razmišljate o poslu već idete zato što znate da ćete se negde fino odmoriti. Palić je jako lep, a Niš u jesen se ne propušta jer imate gomilu dragih ljudi sa kojima znate da ne može biti loše. Ovde uključujem u činjenicu da postoje ljudi čija ću sva dešavanja rado posetiti (Vita i Flajko, IT Događaji ekipa) jer znam da interes iz kojeg to rade nije isključivo šakalski (finansijski) već radi opšte dobrobiti zajednice, čime su zaslužili moje prisustvo kada god sam to fizički u mogućnosti.

Treće ne postoji. Konferencije na kojima ću se videti sa ljudima koje mogu da vidim i na bilo kom tvitapu, nisam siguran koliko ću biti u prilici da posećujem. Postoje izuzeci, kada Vas organizatori pozovu ili budete recimo angažovani na neki način u organizaciji ali pravila su relativno jasna. I to nema veze sa tim da li je konferencija plaćena ili ne, ako postoji dovoljan benefit sa strane dešavanja najmanji problem je izdvojiti određeni novac za isto.

PS. Imao sam tu sreću da najavim IAB Srbija još 2009. godine na osnovu informacije koju sam dobio iz Tridenta koji je jedan od osnivača, lepo je biti prvi na Googleu za tu informaciju :D

Domo Arigato je japanski izraz za hvala puno, što je upravo i osećaj koji želim da podelim sa vama posle divnih 30 sati projekta Arigato.

Od jedne ideje o kojoj smo ovde diskutovali do konkretnog proizvoda prošlo je nešto više od 20 dana, da bismo juče dobili i konkretan projekat Arigato. I ako sam donekle i sam sumnjao u realizaciju ove akcije, pre svega zbog problema koje sam imao usput, pa sve do završavanja sajta koji je postavljen u autobusu na putu ka Pecha Kucha eventu u Novom Sadu gde je i predstavljen, ona se ipak desila.

Glavni problem sastojao se u vremenu koje je moguće odvojiti za ovakve stvari. Bilo ko od učesnika projekta, onog trenutka kada bi bio pritisnut poslovnim obavezama, gubio je entuzijazam i celu priču odlagao za bolje vreme. Odavde i izostanak nekoliko kvalitetnih dizajn rešenja koje smo sa željom očekivali. I pored toga, nekako smo se “skrpili” i postavili akciju na svoje noge. A rezultat neočekivan – 160 majica za nešto više od 24 sata. Nešto što niko od nas nije očekivao.

Ispunili smo sve preduslove. Dobili smo kvalitetne i pristupačne majice i preorder će trajati do kraja nedelje kada ćemo sumirati sve narudžbine, tipove i veličine i poslati ih na štampu, a onda na nekom cool druženju i podeliti iste uz druženje i dobar osećaj koji delimo tokom cele akcije. Sumnjam da ćemo skupiti novca koliko i CSR projekti velikih korporacija, ali entuzijazma i osećanja da smo uradili nešto dobro da pomognemo prijatelju u nevolji nam neće manjkati.

Neću dužiti previše, ovo je više tease za samu akciju o kojoj će verujem ovde imati još reči. Overite sajt i poručite majice ukoliko vam se sviđaju pa se vidimo na našem malom druženju.

A pogledajte i prezentaciju cele akcije sa Pecha Kucha dešavanja.