Prošle sedmice sam bio na jednom poznatom, super fancy, time i jako skupom splavu. Obično ne idem na takva mesta, jer je toliko pozeraja da “može da se maže na ‘leba”, ali ovog puta je bila veća družina, pa i još neke cice, i kako odoleti. Rezultat tog provoda je bio neverovatno brzo napuštanje lokala, usled bezobraznog odnosa konobara prema našoj maloj družini … Da su ovo 80te, gde bih možda bratu od tetke preko telefona kako je taj i taj lokal ***** pa ajde, ali u doba Interneta posledice lošeg customer experience-a mogu vas dovesti do potpunog bankrota.
Prvobitno, nisam hteo da napišem ništa o tom događaju, pre svega jer mi je taj lokal potencijalni budući klijent, ali blog koji sam malopre kod Mileta pročitao, vezan za očajan odnos Kon Tikija prema klijentima, naveo me je, da, makar ne pomenuvši ime lokala, skrenem pažnju na neke stvari koje Internet sobom nosi. Koliko god blogove, i Internet smatrali odličnim PR kanalom (tzv. Citizen media approach) isto tako, usled viralne prirode Interneta, tj snažno izraženog karaktera Word-Of-Mouth marketinga Internet može sahraniti Vaše poslovanje. Pogotovu, ako je upravo Internet, glavni “snadbevač” Vaših klijenata, gde se, pogotovu kada su putovanja u pitanju, kao što je kod Mileta slučaj, pažljivo traže informacije o istim i provode sati i sati u odlučivanju za onu pravu. U ovom slučaju, pažljivo, godinama građena reputacija, za samo nekoliko sati može otići niz Dunav.
Kako? Kao što sam spomenuo, priroda Interneta je takva… Na samu promenu statusa na Facebooku (nešto na čemu sam radio u poslednjih par sedmica) verujte da reaguje minimum 10-20% Vaših prijatelja, što je u mom slučaju preko 100, koji će, u slučaju da se neko raspita kod njih za pojedinačni proizvod/uslugu, zahvaljujući činjenici da su videli negativnu preporuku negde, direktno Vas odvratiti od iste. Utoliko gore ukoliko se namerite na Internet družinu, poput Mileta ili mene, koji imaju reach do par 10tina hiljada ljudi, svojim online bitisanjem, gde onaj čuveni Varagićev Online Reputation Management prerasta u Online No Reputation Management. Da li je to nešto što Vi možete da priuštite svom godinama gradjenom biznisu? Probajte, ne sumnjam da ćete se opeći!
Zaključak: Nije baš ni lako uvek nabasati na online družinu, ali statistika Vas ne opravdava da ne pružite kvalitetnu uslugu, koja će upravo zahvaljujući Word-Of-Mouth marketingu podstaći Vaš biznis da raste. Ne verujete? Da li ste čuli za GMail, ili iPhone? 10 ili 20 eura više uloženih u Vašeg klijenta, možda će Vam kratkotrajno doneti manji profit, ali dugoročno iznedriti lojalne klijente koji će najbolje promovisati Vaše usluge. Pa i na Internetu, pogledajte!
Neki od Vas su sigurno bili startovani od strane extra cice ispred hotela Slavija u Beogradu i zamoljeni da popune anketicu, za šta će dobiti šolju, privezak za ključeve, nebitno šta. Ovakav postupak, povlačenje za ruku i cimanje ljudi polako odlazi u zaborav (osim ako nije u pitanju degustacija novih Fanta ukusa)… Stigao je Facebook polls!
U pitanju je jednostavan način da iskoristite sve prednosti targetiranja korisnika u cilju dobijanja odgovarajućih podataka o proizvodu/usluzi koji nudite. Kao kod SocialAdsa moguće je targetirati po polu, godinama, lokaciji, interesovanjima i slično a pored targetiranja, još jedna prednost ovakvog ispitivanja jeste dobijanje rezultata u real time režimu, nema dosadnog procesiranja upitnika, pravljenja statistika i slično. Sve je na klik od nas.
Ovo svakako predstavlja odlično rešenje za agencije koje se bave ispitivanjem tržišta, osim ako naravno nije predmet istraživanja kao iz uvoda ovog teksta, gde Vam trebaju reakcije na osnovu degutacije, fizičkog susreta i slično, uprošćava proces i donosi mnogo brže rezultate. Ostaje da vidimo koliko će se zaista i koristiti!
Update: proverio sam cene korišćenja upravo, i cena ankete sa 100 odgovora je 26$, o,25 je svaki odgovor + 1$ je insertion fee. Nije mi jasno što može samo 100 odgovora, verovatno da se ne bi previše smarali korisnici (ovde sam selektovao Srbiju kao lokaciju, pa je moguće da je to neki procenat korisnika iz Srbije).
Negde početkom prve godine srednje škole naglo mi je počela opadati kosa. Probao sam razne preparate, dušeke i ležajeve, posetio i prave i nadri lekare, mazao kojekakve smese, kajmak i mileram, ali opadanje nije prestajalo. Kako sam se bližio fakultetu odlučio sam i da nabavim prvi tupe, što mi se nikako nije svidjalo sa ergonomske strane, ali naprosto, to je bio jedini način da privučem nešto žensko u svoj život. Uspevalo je kako tako i dok su fakultetski dani su prolazili, slučajno sam u jednom izlogu pronašao ovo čudo, čudo koje mi je povratilo kosu za samo 2 sata i 4 minuta, čudo zvano Photoshop. Kosa mi je ponovo bujna kao nekada, volumen nikada snažniji, kada pustim lokne one skakuću u ritmu Bahovih fuga. I sve to bez konzervansa, čajnih kolutića i zekine šapice. Impresivno? Uverite se i sami!
PS. Prosto je neverovatno kako ideje za gluposti naviru u ispitnom roku!
I ako sam prilično svestan da moji postovi o sportu nisu najpopularniji, dozvoliću sebi luksuz da ispratim svoju višednevnu (ili pak godišnju) frustraciju poznatiju ka NBA. Sezona je konačno gotova, do oktobra nema više ostajanja do 7 ujutru, preslišavanja statistika, grickanja noktiju, psovanja po Twitteru, živote evE me nazad!
I ako sam, patriotski naravno zbog Vlade Radmanovića, navijao za Lejkerse, oni nisu uspeli da osvoje ovogodišnju titulu predvođeni, navodno, najboljim igračem planete Kobijem Brajantom, već je titula otišla u ruke svete trojke od Bostona, Pirs-Alen-Garnet, tria koji će se verujem još dugo pamtiti u ovoj igri. Ova trojka međutim nije bio jedini spit in a face Lejkersima, mislim da je Dok Rivers, trener Bostona objasnio neke stvari još jednom, navodno najboljem, treneru Fil Džeksonu, vlasniku 9 prstenova, porazivši ga u 6 utakmica, i ako je uz samo malo sreće mogao da bude i sweep od 4-0, ali i ovako pobediti jedne Lejkerse sa preko 40 razlike u finalu NBA lige, prestavlja stvar koju će mnogi fanovi Seltiksa dugo prepričavati.
Kao što rekoh i ako sam fan Lejkersa, prilično je bilo sigurno da će Boston osvojiti titulu, ono što su pokazali u toku sezone, dobar napad i neverovatna odbrana, i 3 pojedinca koji u svakom trenutku mogu da reše utakmicu govorila su samo jedno, da će titula završiti posle 21 godine kod zelenih, što se i ostvarilo. MVP ovog finala je Pol Pirs, osoba koja je celog života igrala za Seltikse, koja je poslala svakog člana Lejkersa i po burek i po jogurt u ovom finalu po jedno 10 puta (našeg Radmanovića i po bananice), za koju Jezeraši jednostavno nisu imali leka. Pored njega u poslednjoj utakmici videli smo Rej Alena onakvim kakvo ćemo ga celog života pamtiti, ubitačnog! Klasičan egzekutor, osoba čiji je skok poput Mona Lize, predstavlja kanonsku lepotu, i nešto na osnovu čega svi valjda trebamo da se ravnjamo. Taj skok šut produkovao je 7 trojki u poslednjem meču i stavio tačku na i za ovu sezonu. Da ne idem sada pojedinačno u sve igrače, Garnet koji na slici je osoba za koju ne treba trošiti reči, bog za kompjutere i elektrotehniku kako bi moje društvo volelo da kaže, ali i ostali tim, gde je bukvalno svaki igrač dao svoj doprinos ovoj tituli.
Sami Lejkersi su se raspadali tokom finala, Brajant se baš i nije proslavljao, šutirao je gomilu nerezonskih šuteva izmedju 5 igrača, pritom prigovarao celom timu za zalaganje, a u letargiju Lejkersa utopile su se i ostale tzv. zvezde. Naš Radmanović, po meni nije odigrao toliko loše utakmicu, obzirom na način na koji je ulazio u igru, i na način na koji veliki Džekson vodi tim. Jeste ga Pirs bacao po terenu, ali bacao je i Kobija koji je član All Defensive tima za ovu sezonu, a drugo Radmanović i nije poznat kao preterano dobar defanzivni igrač. Kako god uspeo je da upiše 1 dabl dabl, i još po 10ak poena na 2 utakmice, dok je u ostale četiri, da li zbog minutaže, problema sa faulovima, ili čega već uglavnom bio na proseku od oko 6 poena.
Ono što mi se pelo na nešto tokom ovog finala jeste voditeljski par sa OBN-a, koji je bosanskog porekla, koji sam u najmanju ruku glorifikovao do pre ovog finala, toliko informacija o NBA-u na jednom mestu je retkost čuti, i zaista su dobro radili svoj posao tokom sezone, ali u finalu su toliko prozivali Radmanovića da sam svašta pomišljao, pa možda i posumnjao da nas Srbe ne vole “svi” toliko, kako je u mojoj izolovanoj kutiji prikazano. Radmanović je indisponiran, Radmanović je ovo, Radmanović je ono, ništa nije uradio, gubi se po terenu, od njega je previše i ovo što je uradio itd itd. Slažem se da Radmanović nije najbistrija osoba koja se pojavila na kugli zemaljskoj, čuveni eksces sa snoubordom je najbolji primer za to, ali se dečko svojski trudio da pomogne Lejkersima, često bio prva opcija u skoku, pored malodušnog Gasola koji na prve 4 utakmice nije postojao, i znao je da dodje u finalu do tih nekih 10ak poena, što je za način igre (forsiranje Kobija) dosta solidan učinak. Ali kapiram, da neke dobre stvari nisu toliko bitne, kada postoje i toliko loše koje mogu izlečiti nečije komplekse. Baš sam grrr bio zbog toga… Sve mi diraj ali ne i naše košarkaše!
Da ne dužim prevše, ovo je bila odlična sezona, za razliku od prošle, i ako bih možda mogao da vam ispičam o određenim teorijama zavere vezanim za NBA koje zaista imaju osnova ali da ne idem predaleko, pitanje je koliko će vas stići i do ovde. Košarka ostaje u srcu, i negde duboko u meni tinja nada da ću zaigrati nekad negde, i ako znam da to nije moguće. Do tad…
…ovladavanje faktora uticajnih na brzinu i stepen promene upotrebnog kvaliteta uz optimalizaciju troskova za odrzavanje zadovoljavajuceg kvaliteta, povezano je sa ostvarenjem veze izmedju podsistema proizvodnje i podsistema upotrebe proizvoda…
Kada shvatite da postoje ljudi koji su u stanju da provuku ovakva sranja kroz glavu, i pritom završe fakultet, shvatite da su oni i u stanju da izguraju i bilo kakve probleme druge vrste.
Aman ljudi pa da li vi nekad pročitate to što pišete, i pomislite da sve to neko treba da uči. Grrrr.
PS. Izvinjavam se onima koji ovde dolaze zbog pametnih stvari, ali sam baš pukao čitajući ovaj “udžbenik”…
Pop Idol (ili u ovom slučaju Superstar) + YouTube je više puta dokazana dobitna kombinacija. Trebamo li spominjati Paula Pottsa ili možda planetarni hit Ken Lee, koji je doživeo i svoj Ibiza Remix. Naravno iza svega toga je obično i neverovatna količina idotizma/gluposti ili pak ingenioznost. Bog zna kako to definisati…
Naša današnja zvezda je multitalentovani R.Lizer, baja koji je upravo zahvaljujući gornjim kombinacijama i medijima došao do 2 miliona pregleda na youtube-u, samim tim do statusa zvezde u Kazakstanu, solo karijere video spota, ikone šta već sve može da se postane. Iz svega toga usledilo je i nekoliko live nastupa, gomile obrada koje možete naći na YouTube-u, engleska, reggae, trance, trance2 pa čak i srpska i na kraju svega toga, ultra mega giga zajebani spot sa upravo R.Lizerom na čelu. Tu su limuzine, dobre ribe (valjda - nisam veliki fun asian žanra) i sve što bi trebalo da krasi spot iz nekih naših 90-tih. Pogledajte!!!
O samom R.Lizeru nisam uspeo baš ništa da nadjem online, mada možda su mi i izvori loši
PS.Iskopah ovo na FB od druga Vujaklije, nadam se da neće da zameri
Nekad chain letteri znaju biti jako zanimljivi i da nije onog dela, umreces ako ne posaljes 15 osoba, verovatno i puno efikasniji. Ovaj me je nasmejao, ali i naveo da razmislim oko nekih stvari, da li je zivot koji zivimo zivot 2.0 ili mozda -1?
Za svu decu koja su rođena 70-tih i 80-ih !!
Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do poslednjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes.
U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu “Čuvati daleko od dohvata dece” na bočicama sa lekovima, vratima i ormarima. Kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e. Piškili smo u krevet.
Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rolerima.
Pili smo vodu iz creva za zalivanje vrta, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu Cocte i Coca Cole sa našim prijateljima i NIKO nije umro zbog toga!
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato sto smo smo se STALNO IGRALI NAPOLJU!
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla na ulici, žmurke, planova, klisa, jurke, partizana i nemaca, 1-2-3, kauboja i indijanaca, lozinke, džamije, fantoma i svega ostalog sto je samo dečija mašta bila u stanju smisliti.
Neretko, nas niko nije mogao naći po celi dan. I nikad nije bilo problema…
Provodili smo cele dane praveći trokolice od otpada iz podruma, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako rešiti problem.
Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme s koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i usmerivača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole…
Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, Internet, chat rooms.. …..
MI SMO IMALI PRIJATELJE, I MI SMO IŠLI NAPOLJE DA SE DRUŽIMO S NJIMA !
Padali smo s drveća, znali se poseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku , ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga.
Igrali smo se s lukom i strelom, pravili katapulte i bacali petarde za Novu godinu i sve smo to preživeli bez posedica!
Išli smo biciklom ili peške do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!
Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost.
I naučili smo živeti s tim!
I ti pripadaš toj generaciji?
ČESTITAM!
MOŽDA ĆEŠ ŽELETI DA PODELIŠ OVO S OSTALIMA KOJI SU IMALI SREĆE DA
ODRASTU KAO PRAVA DECA, PRE NEGO ŠTO SU ADVOKATI, DRŽAVE I VLADE POČELI ODREĐIVATI KAKO TREBA ŽIVETI !
A možda bi trebalo ovo poslati i današnjoj deci, da vide kako smo mi odrastali…
Pozdrav generaciji!
–
Mozda i malo pateticno, ali sa druge strane, kad stanes i razmislis… Sta je to sto ti najvise nedostaje u zivotu, mozda je gornji spisak jedan od resenja. Postali smo mozda previse deadline orijentisani, trazimo sirenu u svakoj zivotnoj situaciji da bi smo cesto svojim dragima rekli da nam se sklone sa puta … Mislite o tome!
Napomena uz sliku: daa to sam ja, u prvom razredu sam imao 17 kg takoreci dete Biafre
UEPS organizuje predavanje: Prikaz mogućnosti komunikacije putem Interneta u Srbiji gde će učestvovati nama dobro poznati likovi pa eto tople preporuke. Evo i zvanične pozivnice:
Poštovani,
Pozivamo Vas na prezentaciju: PREGLED MOGUCNOSTI KOMUNIKACIJE PUTEM INTERNETA U SRBIJI.
Predavači:
Miloje Sekulic, E-PR Director McCann Erickson PR
Gabrijela Stjepanovic, Marketing Communications Manager HTTPOOL d.o.o.
Marina Antic, direktorka Bolji Posao d.o.o.
Prezentacija ce se odrzati 11.06.2008. u 13 h u svecanoj sali upravne zgrade Beogradskog sajma ( Bulevar vojvode Misica 14 ).
Kod Dragane u potpisu sam primetio zanimljiv link koji kaže hajde da se igramo! Nije baš da igram igrice, ili je to deo predizbornog PR-a, ali volim svako novo čedo na našem Internetu. Pa krenimo sa igrom…
Na prethodnom FuturADu slušao sam zanimljivo predavanje o ovakvim sajtovima i načinu oglašavanja na istim, veliki broj korisnika x zavidna suma vremena provedenog na istim sajtovima (pogotovu ljudi koji rade u javnim službama hehe :D) predstavljaju dosta dobru oglašivačku priliku, pogotovu ako su u pitanju brand awareness/positioning kampanje.
Da ne detaljišem o samom oglašavanju u pitanju je nova domaća krckalica vremena iza koje stoji naša savršena drugarica Dragana. Biće zanimljivo videti kako i koliko će ovi sajtovi rasti u Srbiji obzirom da u Hrvatskoj recimo imaju dosta solidnu posećenost. Konkurencija, bar ono što sam ja video je užasna, makar vizuelno, a tu su i igrice.karike.com kao deo najveće društvene mreže u nas. Ne znam koliko je posećen taj sektor, pitajte Dejana, ali verujem da će i kod nas obzirom na sve veći broj mladje populacije sa broadband Internetom imati svojih 15 mb slave i doći u sam vrh po posećenosti sajtova u Srbiji. Ostaje da vidimo. Do tad igrajte omiljene Igre Igrice na jednom mestu!
PS. Trenutno se podsecam Sege i Sonica, eh to su bili dani, cekam i SuperMaria. Btw, nadam se da Nemanja neće ovo da pročita
Za vinare dobra godina je ona u kojoj je rod taj koji ce se pamtiti godinama, i na dostojanstven način predstavljati njegovu kuću, za ratara bogat prinos, za programera gomila uspešnog koda, za marketara gomila leadova. Za mene dobra godina je ona u kojoj sam bio okružen dobrim ljudima, ljudima koje volim, sa kojima radim i sa kojima se zajedno razvijam kao individua. Da… prethodnih 365 dana je bila moja dobra godina…
Da li ste ikada bili deo tima, tima u kome svako zna koji je tačno njegov zadatak, u kome znate svako na koji način diše, u kome možete prepoznati kada je nekome teško i izaći mu u susret, i očekivati da će taj isti tim izaći i tebi u susret kada se nađeš u sličnoj situaciji? Tim je danas predmet sveopšteg glorifikovanja, svi traže timske igrače, svi traže dobro snalaženje u timu, a retko i sami nude jedan. S pravom kažem da sam bio deo jednog jako dobrog tima, tima kome si svi odgovori na gornja pitanja DA, i tima koji će verujem biti poput neke dobre bivše devojke, biti role model na osnovu koga ću birati sve ostale.
365 dana, kao što sam rekao, je prošlo i samim tim moj mandat, IS managera u AIESECu Srbije. Za one neupućene AIESEC je najveća studentska organizacija na svetu, i makar u Srbiji najprofesionalnija, sa ozbiljnim projektima, ozbiljnim ljudima i naravno ozbiljnim partnerima a samim tim i rezultatima. Biti IS manager u takvoj organizaciji daje Vam jedan bird perspective na veliku organizaciju, makar približan uvid na način na koji funkcionišu velike korporacije, i iz dana u dan Vas uči kako da na što efikasniji način rešavate probleme. Kroz rad u ovoj organizaciji shvatite koliko je IT problem u društvu generalno, koliko sam rast zavisi od istog, i koliko nestašica ITjevaca može nepovoljno da utiče na razvod jedne od kancelarija. Za mene ovo je neverovatno iskustvo, od ITjevca - hejtera do osobe koja je spremna da gine za tim, od osobe kojoj posvećenost obavezama predstavlja deficitarnu kategoriju, do nekoliko neprospavanih noći i radovanje nakon istih… A kako je tekao taj razvoj…
U AIESEC sam ušao na svom fakultetu (FON), navodno zbog moje drugarice Lidije, a zaista zbog moje neverovatne potrebe da budem svuda i da iskopam neko novo znanje. Napredovao sam jako brzo, kao neko ko izgleda da zna nešto, bio koordinator za Informacione sisteme u svojoj lokalnoj kancelariji, odmah potom i project manager Open IT projekta. Projekat je bio relativno uspešan, finansijski opravdan, okupio neke od najvećih IT kompanija u nas (Microsoft, Oracle, IBM, MFC, Pexim, Yutro), iznedrio nekoliko jako talentovanih osoba koji su danas dosto visoko pozicionirani u AIESECu Srbije, naučio me mnogo više o pregovaranju, promociji i ostalim tzv. soft skillsima a ponajviše napravio realan odraz u ogledalu ko sam to zapravo ja. Po prvi put u životu, od supertalentovanog deteta, postao sam ranjivi pojedinac, pao na testu iz realnog života, i doživeo veliko razočarenje pored svih lepih rezultata. Nisu bili svi rezultati povoljni, i pukao sam… Povukao se, i očekivao da neko dodje na moj prag i pozove me nazad, kleči ili moli za mojim prisustvom ili šta već. Moj ego je bio veći i od mene samog… Rešio sam da izadjem iz AIESEC-a i bavim se nečim pametnijim u životu. I izašao sam, prestao da se “smaram” sa tim nekim AIESEC obavezama. No, kažu jednom AIESECovac, uvek AIESECovac… I, bilo je tako. Tih nekih 6 meseci sam jako puno radio, ali i bio nezadovoljan načinom života. Kao klasičan “computer guy” previše sam se povukao u sebe, izgubio dodir sa bilo kakvim socijalnim životom, onim koji sam dok sam bio u AIESEC-u makar 2x sedmično imao.
6 meseci kasnije usledio je poziv od Damjana, osobe koja mi mnogo znači u životu, i koja je bila deo OpenIT tima, a kasnije i nacionalnog tima AIESEC-a Srbije. Otvorila se pozicija za IS managera i predložio mi je da apliciram. Ivanjice (tako mi tepaju u AIESEC-u zbog geografskog porekla) da li ti želiš da budeš deo nacionalnog tima AIESEC-a Srbije? Rešio sam da razmislim, ali odmah sam znao da želim. Voleo sam svoje slobodno vreme, ali sam ga često uzaludno gubio, fakultet mi je u tom trenutku solidno išao i smeo sam da rizikujem, ali opet postojao je strah. Strah da možda neću biti dovoljno dobar, da ću se opet smoriti posle nekog vremena, da neću biti prihvaćen, da neću dobro obavljati posao… i koji sve već strahovi u tom trenutku postoje. Zatvorio sam se 7 dana u sobu, što mi nije bilo teško, i na kraju odlučio da pošaljem aplikaciju. Primljen sam, i dobra godina je krenula, krenula i donela mi toliko toga što nikada neću zaboraviti. Shvatio sam koliko je feedback poklon, koliko je bitno da budete u timu u kome su otvoreni odnosi, i u kome smete uvek da kažete onoj osobi do vas ono što mislite, i što je sputava u njenom razvoju. To pomaže prvo toj osobi, a zatim i razvija poverenje izmedju vas, omogućava vam da lakše izdržite tu neprespavanu noć, da lepše proslavite rezultate i podnesete poraze, a poraza kao i svuda zna da bude. Shvatio sam koliko je važno imati plan u svemu što radite, koliko je bitno pratiti razvoj svog poslovanja, u kraćem i dužem vremenskom periodu i koliko je generalno na osnovu svega toga lakše delovati. I pored svih tih, možda vama dosadnih biznis stvari, vezao sam se. Vezao sam se za 11 pojedinaca, koji kao što sam rekao u svakom trenutku su tu uz vas, pomažu vam da se razvijate kao pojedinac, kao deo tima, a samim tim da se razvijate i kao tim u kome delujete.
Vlada, Jaca, Mici, Dragana, Daške, Raša, Mare, Maja, Tamara, Meda, Gavra… 11 osoba, 11 ljudi koje ću uvek voleti da vidim, ne znam da li će to biti na okupu, jer život kakav je, uvek nas raštrka na neke 13-te strane, daleko od naših bližnjih, ali 11 individua koje ću uvek zagrliti kad vidim, 11 individua sa kojima ću se uvek setiti te 2007/08, svog mandata, svojih uspeha i neuspeha, svojih lupanja glavom o zid, psovanja zbog grešaka, osmeha od usta do usta, toplih momenata, ispijanja piva do rano ujutru, majice za pravljenje atmosfere, spavanja u lejzi begu sa laptopom u krilu, Vove Kuntarevića, Dragicine Grdeličke klisure, Dašketovog brendiranja i češkanja, Maretove tačnosti, Micine prodornosti, Jacinog čelendžovanja, Rašine nervoze, Mede šmekera, Gavre i double p mooda, Tamarinog dodirivanja, Majinih obraza :).
Znate onaj osećaj kad se setite nečega što vam puno znači i životu i kada shvatite da to odlazi makar na kratko iz istog. Onog osećaja koji doživite kada vam neko od bližnjih ide u vojsku, kada se po prvi put odvojite od kuće na zaista dug period. Osećaja kada vam se knedla poput kame zarije u grlu, nos snažno otrni a topla kapljica iz oka predje preko obraza. Da, tako se ja sad osećam, i ako duboko u duši postoji da nije gotovo, i ako duboko u duši verujem da ću se još jednom sastati i raditi sa ovim ljudima, verovatno to nije toliko moguće, ali nada umire poslednja. Gotovo je… Hvala Vam, možda nisam omršao ali sam napredovao kao individua, ako nisam mnogo toga drugog naučio, naučio sam da mogu da volim ljude sa kojima radim i da ih maksimalno poštujem bilo gde da se nalazim, bilo čime da se bavim u budućnosti… Hvala vam na svemu… Hvala…
Vaš Ivanjica…
“Don’t cry cause it’s over, smile cause it happened “
Prošle sedmice sam bio na jednom poznatom, super fancy, time i jako skupom splavu. Obično ne idem na takva mesta, jer je toliko pozeraja da “može da se maže na ‘leba”, ali ovog puta je bila veća družina, pa i još neke cice, i kako odoleti. Rezultat tog provoda je bio neverovatno brzo napuštanje lokala, usled bezobraznog odnosa konobara prema našoj maloj družini … Da su ovo 80te, gde bih možda bratu od tetke preko telefona kako je taj i taj lokal ***** pa ajde, ali u doba Interneta posledice lošeg customer experience-a mogu vas dovesti do potpunog bankrota. 
Nekad chain letteri znaju biti jako zanimljivi i da nije onog dela, umreces ako ne posaljes 15 osoba, verovatno i puno efikasniji. Ovaj me je nasmejao, ali i naveo da razmislim oko nekih stvari, da li je zivot koji zivimo zivot 2.0 ili mozda -1?
