Svi postovi sa bloga: detozin.deto.rs

rat za mir

U prethodnom postu sam učestvovao u jednom simpatičnompoduhvatu. Desetak blogera je koordiniranom akcijom napravilo tzv „Google-bomb“ – i za samo nekoliko sati uspeli smo da „Google-All-Mighty“ prihvati naše lične stavove kao neospornu ISTINU.

Ovakva „SEO-pobeda“ (kao ni jedna DRUGA pobeda) nikada nije konačna. Ako neka hipotetička „druga strana“ preduzme kontra mere, imaćemo RAT. A u ratu, kao što znamo,  nikada  ne pobeđuje onaj ko je u pravu, već onaj ko je jači, ima jače saveznike,  i/ili ima jaču želju da pobedi.

A ja ne želim da pobedim. Bar ne u tom besmislenom i potpuno nevažnom ratu. Postoji samo jedan rat koji  imam želje i volje da vodim. Onaj iz naslova.

Kako se pravi mir?

Kako se trajno pacifikuje neki prostor, a sudbine ljudi izprepletu i vežu neraskidivo jedne za druge? Kako smo mogli zajedno tolike godine, kako to mogu 1000 puta veći neprijatelji – da složno rade zajedno na istim idejama?

Interes!

Mir je u suštini – interes. Svaka ideologija pre ili kasnije dođe u krizu. Svaki veštački nametnut obrazac je iscrpi, svaka demagogija bude provaljena. A interes je jednostavna matematika. Uložiš dinar – dobiješ dinar-i-po. Radiš nešto – pa zaradiš za hleb. Prosto, zar ne?

Zato je svaki dolar u trgovinskoj razmeni prst u oko ektremistima sa obe strane. Njihove priče su zato potpuno identične: „prekinuti svaki kontakt, podići barijere, za robu, za ljude… Oni (drugi) nas tlače, izrabljuju, pljačkaju, uzimaju nam radna mesta…“

A svaki put kad dvoje ljudi sa dve strane granice nađu neku računicu da rade nešto zajedno – to je ZAJEDNIČKI interes. Sve te priče o deficitu su samo magla kojom se zamagljuje suština. Čak i ako ste NESPOSOBNI da proizvedete nešto kvalitetno a jeftino, profitiraćete ako to kupite od onoga ko to ume. Na stranu to što će vas ta činjenica naterati da razmislite o svojim stvarnim sposobnostima i kapacitetima. Mnogo je veća šteta od samoizolacije. Od demagogije…

Znam da će sledeći pasusi zvučati kao strašna utopija, ali nema druge istine. Ako želite da pobedite u ovom ratu (za mir) morate da bude najjači: Vredni i posvećeni kao Japanci. Precizni, i poslušni kao Nemci. Kreativni i prefinjeni kao Italijani. Skromni i racionalni kao Englezi…

Ako ste u proizvodnji ili uslugama – centar sveta i vaš ponos mora da bude vaš proizvod ili usluga. To je jedina stvar na svetu koja je u potpunosti u vašim rukama: da svoj posao uradite najbolje što je to moguće. Ako ste u javnom sektoru – centar sveta treba da budu korisnici vaših usluga. Koliko ste im danas pomogli? Da li ste sačuvali nečiju imovinu, zdravlje, prava? Da li ste onima koji stvaraju (ili će tek stvarati) novu vrednost olakšali život? Da li ste im smanjili svakodnevne troškove, i pomogli im da SVI ZAJEDNO budemo konkurentniji na svetskom tržištu?

Isto kao što preduzetnik, radnik, ili seljak treba da se ponose delom svojih ruku – to treba da rade birokrata ili državni službenik. Svi smo jedan tim. Ako si danas odneo deset „nepropisno parkiranih“ automobila (na zelenoj površini ispred privatnih kuća) – nisi uradio ništa korisno! Ako si zaposlio šestu sekretaricu u gradskoj toplani – nisi uradio ništa korisno!  Koliko god trućao o patriotizmu, ako danas nisi uradio ništa korisno – TI SI NEPRIJATELJ! Parazit!

Ovakva perspektiva je za sada potpuna utopija. Umesto toga imamo javno/patriotsku demagogiju – i tajno/privatne sebične interese. Busamo se u grudi, dok pucamo sami sebi u kolena…

Kada se sav voljni napor i sva energija jednog naroda usmere u korisnom pravcu, taj narod obično ustanovi da više nema neprijatelja.

Jedino tako se pobeđuje…

.

ratni zločinac / war criminal

Za 10,5 miliona Srba na Balkanu i u rasejanju, Ante Gotovina je ratni zločinac. Zahvaljujući sudu u Hagu Srbi su po tom pitanju jedinstveniji nego što su ikada po bilo kom pitanju bili. To je samo po sebi neviđen fenomen jer je nesloga čuveni srpski brend. Neverovatno – ali čak i dežurni izdajnici nacionalnih interesa, omrznuti „strani plaćenici“, kompleksirani kvazi-intelektuaci – SVI DO JEDNOGA misle da je Hag napravio neviđenu svinjariju oslobodivši ovog zločinca, i da nas je ponovo sve gurnuo u rovove iz kojih smo tek počeli da izlazimo…

War criminal“ je inače anglosaksonski koncept, baš kao i mnoge druge dragocene tekovine savremene civilizacije. Ali izgleda da pragmatični interesi ipak imaju prednost nad trivijalnostima poput istine i pravde. U aktuelnoj globalnoj partiji šaha, naročito posle bombardovanja Srbije, uspavani i mamurni džin sa istoka je shvatio da se partija još igra. Svet se ponovo para po šavovima. Iz zemlje koja plaća sud u Hagu ponovo stiže retorika o  „večnim neprijateljima“. Iran panično pravi bombu, a čak se i dobrodušna velika Kina naoružava (zlu ne trebalo). Požari već gore na sve strane, a ratni zločinci ponovo postaju idoli nacija…

Najgore u svemu je to što Ante Gotovina nije neki umno poremećeni jadnik koji je u ratu ubijao tuđu decu da bi osvetio svoju. Ne – on je ratni zločinac visokog profila. Opeglani i umiveni profesionalac koji je po nalogu i u dogovoru sa političkim vrhom svoje zemlje osmislio i sproveo pakleni plan – RATNI ZLOČIN koji predstavlja krunu stogodišnjih genocidnih težnji. Mile Budak, Ljubo Miloš, Vjekoslav Luburić, Ante Gotovina – sinovi su iste ideje o etnički čistoj Hrvatskoj. Euforija po ulicama Hrvatskih gradova, na medijima, u izjavama javnih ličnosti, kao i GROMOGLASNA TIŠINA „civilizirane Evrope“ – šalju nam jasnu i nedvosmislenu poruku: projekat podele sveta na istok i zapad je i dalje na snazi.

A mi Srbi, baš kao i naša Hrvatska braća, ponovo smo NA GRANICI između dva sukobljena sveta.

Nek nam je svima Bog u pomoći…

.

zombi

Direktor je bešumno prošao iza leđa sekretarice, ušao u svoju kancelariju i skljokao se u fotelju. Mehaničkim pokretima je otvorio drugu fioku odozdo, zavukao ruku do lakta iza nekih fascikli, i dohvatio tri koverta. Otvorio je jednu fasciklu i potpisao nekoliko papira, stavio koverte u fasciklu, i ustao uz glasan uzdah.

- „A tu ste? Nisam vas videla… Mislila sam da se otišli pravo u proizvodnju. Evo, sa’će kafica odmah…“- sekretarica je cvrkutala u susednoj kancelariji, žmirkajući u monitor na kome su mailovi iskakali, jedan za drugim. Direktor je prošao pored njenog stola, bez i jedne reči. Samo je spustio fasciklu na hrpu drugih papira, i zamakao kroz otvorena vrata u hodnik. Sekretarici se učini da je uglom oka videla nešto baš bizarno:

-“Sigurno mi se učinilo. Nemoguće da je Direktor  bio bos – samo u čarapama…“

. . .

Saobraćajac se pušio od besa. Na ivici da potpuno izgubi kontrolu, vikao je na dva romska mladića: - „Pa dobro bre, kakvi ste to ljudi? Kako ste mogli?“

-“Nismo mi…Majke…Samo smo…mi mile… Ni takli…Da mi umre…se kunem…“ - govorili si uspahireni i uplašeni obojica u isti glas, sami sebe ne razumejući, i ne znajući uopšte na kakvu optužbu odgovaraju. Samo su osećali da im se podmeće neka strašna i neoprostiva nepravda.

- „Pa ko je onda pomerao telo? Moj deda?“- policajac je sasvim izgubio strpljenje. Mladići se pogledaše zbunjeno i samo u isti glas viknuše kratko:

- „Sam! Sam se…“  -

Odmah su uvukli instiktivno glave među ramena, kao da učekuju da će ih saobraćac udariti nečim, a onda se onaj niži rastom – ohrabri:

- „Časna reč, da mi umre majka ako lažem! Sam je ustao i ušao u ona tamo vrata. Nije ga bilo jedno minut-dva, a onda je opet došepao tu – i pao tako kako ga vidiš.“- Momak je pokazivao  prstom čas na jednu, čas na drugu stranu, a njegov drugar je samo snažno klimao glavom, i gutao knedle, uplašen kao lopov.

-“Tišina! Ne lupaj više! Tu da me čekate, jasno?“ - izdrao se saobraćajac…

Polako  je prišao nepomičnom telu koje je ležalo na leđima, široko otvorenih staklastih očiju uperenih u nebo. Nekoliko puta ga je ovlaš prepipao dlanovima, a onda pažljivo izvuče novčanik iz pokojnikovog unutrašnjeg džepa od sakoa.

Sve je bilo tu: novac, kartice, dokumenta… Dok je prebirao po dokumentima iz jedne od pregrada ispade nekoliko vizit karti na kolovoz. Saobraćaj je stajao nemo i u čudu. Levim okom je gledao automobil pored koga je stajala uplakana plavuša i razgovarala sa njegovim kolegom. Auto se  zaustavio zgužvan o stub ulične rasvete. Dvadeset metara dalje, na pešačkom prelazu je ostala jedna cipela. Leva. Desna cipela je ležala desetak metara dalje,  nedaleko od tela i rasute akten-tašne.

- „Ko si ti? Šta si ti? Vražiji zombi?“ – mrmljao je saobraćajac sebi u bradu. A onda se saže i dohvati jednu od vizit karti koje su maločas ispale iz novčanika. Na glatkom belom papiru je elegantnim slovima stajao odgovor na njegovo neizrečeno pitanje:

„Petar Petrović, privatni preduzetnik…“
.

Brazzavilee, Congo.

Sasvim slučajno pored uzglavlja mi još od letos stoji knjiga „Rešenje za 86%„. Neću da vas mnogo gnjavim sadržajem, ali podnaslov objašnjava sve: „Kako da odgovorite na najveći tržišni izazov u narednih 50 godina„. Taj tržišni izazov (tj. poslovna prilika) je 86% svetske populacije – ogromno tržište koje se nalazi u zemljama trećeg sveta.

A mi smo deo TOG sveta – hteli to da priznamo ili ne.

Svi koji žele da uspeju u svetu danas, a naročito sutra, moraju da uzmu u obzir ovu ideju. Samo nešto više od deset posto svetske populacije živi u evropskim i američkim „unijama“. I taj procenat se iz dana u dan smanjuje. O demografskom i ekonomskom šoku koji nam bliska budućnost nosi, nešto sam već pisao u svom putopisu iz Belgije, ali moram priznati da je i za mene cela ova priča bila do danas u sferi hipoteze. A onda mi je u trenutku pukla pred očima:

Danas je stigao novo odobrenje za štampu iz Mennecy-ja. Naš treći i četvrti posao sa kooperantom iz Francuske odnose se na reklami materijal za dve optičarske radnje u – Kongu. Danas sam šokiran malo krstario internetom, gledao slike i čudom se čudio kako nam je to pošlo za rukom. Poseban biser u ovoj epizodi je slučajno zaboravljen „Re:“ u poslovnoj korespodenciji koji  baca dodatno svetlo na celu stvar. Naš kompanjon iz Francuske zaradiće 50% od ukupne vrednosti posla samo zato što je proizvod iz Srbije – prodao kolegi iz Brazavila u Kongu! Ne umanjujem nimalo njegovu zaslugu (i daj bože da cela stvar poživi što duže) – samo se pitam: kako se mi toga nismo setili? Verujem da je pola aktuelnih Afričkih ministara i predsednika vlada studiralo 80-tih i 90-tih u Beogradu. Siguran sam da i dan-danas tamo imamo naše ambasade i trgovinska predstavništva… Jezik uostalom više nije nikakva barijera, a ni udaljenost…

Nemam iluzija da mogu jednim tekstom na malom blogu bilo šta da promenim u trendovima ili svesti većine ljudi. Ali znam da ću lično malo da okrenem durbin na drugu stranu, i nadam se da će mi se još privrednika pridružiti. Znate li koliko je lako preko na internetu pronaći poslovne ljude u blizini Ekvatora kojima se u CV-u spominju Beograd, Jugoslavija, ili nešto slično… Ili bilo koju DRUGU korisnu informaciju? Odmah sam se setio jednog mog Belgijskog prijatelja koji mi je sa ponosom pokazivao svoju dragocenu referencu – sajt za velikog AFRIČKOG mobilnog operatera. Setio sam se i da je lider Egipatske privredne delegacije bila NEMICA sa stalnim boravkom (i firmom) u Kairu.  Ceo taj spektakl u Belgiji je imao samo jedan cilj: organizovani pohod Evrope prema trećem svetu…

„Kuc, kuc! Ima li koga? Mi najzad došli u Evropsku Uniju… Ma, gde su ovi Evropljani?“

A šta kažete da za promenu MI budemo korak ispred?

.

pravna sigurnost

Sedim u susednoj kancelariji i pokušavam da radim svoj posao, ali mi sve vreme pažnju odvlači glas klijenta koji uz kafu priča svoju tužnu priču…

…pre TRI GODINE bivša radnica je pokrenula parnicu protiv njega – i traži naknadu duševne boli. U međuvremenu je održano 9 ročišta, saslušana gomila svedoka i veštaka. Troškovi parnice su narasli na MILIONSKI iznos. Sve to zajedno je zapravo drugi čin tragikomedije koja traje već godinama. Jako je zamršeno, ali sve se vrti oko navodne povrede na radu. Prethodni spor radnica je izgubila, ali je „kreativan“ advokat našao načina da nastavi borbu za njena prava. Ne poznajem ni radnicu, a ni klijentu ne mogu baš da verujem na reč da je sve onako kako ON priča…

Ali verujem da OBE STRANE čekaju pravdu godinama. I verujem da to strašno košta. Para i živaca…

Pitam se, onako kao laik, da li je verovatno da će sud kad bude odlučivao o krajnjem ishodu parnice morati da sebi postavi jedno praktično pitanje: „ko će sve ovo da plati?“ Ako presude u korist tužiteljice, tuženi će verovatno morati da ode u bankrot, a samim tim će još neki ljudi ostati bez posla. Logično – i budžet bez stalnog izvora prihoda… A obično se u takvim prilikama stvari dodatno zakomplikuju, pa uslede i nove parnice, novi troškovi, ročišta, veštaci, milioni…

Sa druge strane – ako odbace tužbu,  kako onda da naplate milione od žene koja se u celu avaturu evidentno upustila (na nagovor advokata?) da bi namakla neki dinar i zakrpila neku rupu u svojoj sirotinji? Zar da joj plene imovinu? Sud bolje od drugih zna koliko ta prinudna naplata kod nas uopšte ne funkcioniše. Pogotovo kad te neke hipotetičke imovine uopšte i nema, ili je opterećena zamršenim suvlasničkim odnosima, u imovinsko-pravno-katastarskom haosu…

Ko kod da je kriv u ovom i hiljadama drugih sporova – njegova krivica je beznačajna u odnosu na krivicu suda. Svojim beskrajnim otezanjem i prenemaganjem vezao je obema stranama omču oko vrata, i vodi nas sve u propast…

Da li je ovo pravna sigurnost na srpski način? Ako ste mlad preduzetnik, ili tek razmišljate da se upustite u te vode – kakav zaključak iz ove otužne priče možete da izvedete?  Stvarno nisam pametan… Za početak vam savetujem da zatvorite vrata kad u susednoj kancelariji neki klijent počne da priča svoju tužnu priču.

Baš nikakve vajde od toga…

.

turbo kesa

Ponekad se dvoumim da li je neki post za ovaj blog, ili za onaj „koroporativni“.  Razlika je generalno samo u tome što ovde mogu da o poslu i srodnim temama pišem u prvom licu, a tamo obavezno koristim ono neutralno „mi“ – pa se ponekad osećam kao da sam sebi persiram…

Ali sad nemam tu dilemu, pošto je stvar vrlo čupava i problematična. Zaustih da kažem „naročito u ovakvim vremenima“ – pa se ujedoh za jezik, jer kod nas su uvek „ovakva“ vremena.  Inspiraciju mi je dao dugogodišnji klijent sa kojim (kuriozitet!) sarađujem već 20 godina – pa smo u međuvremenu postali nešto kao rod. Kaže čovek: „Moram da uteram kola u dvorište kada se vraćam iz supermarketa…“

U prvi mah nisam shvatio poentu. Pričali smo o depresivnom okruženju i problemima na koje preduzetnici nailaze u svakodevnim situacijama… Kakve TO sad veze ima?

Kesa fenomen

A onda shvatim na šta je mislio: Iznošenje kesa iz supermarketa ispred nosa komšiluka! On inače živi i radi u jednom malom prigradskom naselju gde odavno nema nikakve proizvodnje, a poljoprivreda je… Da ne psujem. Većina faktički živi od penzija.

Zamišljam čoveka koji prosečno provodi 12 i više sati na poslu, prelazi na hiljade kilometara svakog meseca, radi bar tri posla u svojoj firmi (od finansijskog direktora – do fizičkog radnka – kurira), obezbeđuje posao i pristojna primanja za još desetak porodica u svojoj zajednici… A mora da se krije kad se vraća iz nabavke.

Zato što će neka baba iz komšiluka da mu sa prekorom uputi ono čuveno : „Ima se – može se?“

A onda će da skrhan sedne ispred svog televizora od 32″ (prošlogodišni model iz kompenzacije – kakav buržuj!), a sa ekrana će da ga dočeka priča o ogromnoj nezaposlenosti i socijalnim fondovima koji su pred kolapsom jer nema ko da ih puni. Čak i ako sa televizora ne optuže nikoga direktno, ceo komšiluk će ga svejedno opsovati kao da je on lično kriv zbog toga. I njegove kese iz supermarketa. Nekom fantastičnom iracionalnom gimnastikom te kese će postati uzrokom svih zala, propasti i beznađa. U tim kesama će se skupiti sva mržnja i zavist prema svakom ko nije na kolenima. I svakoga dana će rasti -  sa svakim neplaćenim računom za struju, sa svakom novom „crtom“ u prodavnici, sa svakim novim minusom na kartici… I  neće se smiriti dok i na firmi mog klijenta jednog jutra ne osvane katanac.

Dok i on ne postane isti bednik kao i svi mi…

.

Perica i Đokica

… su porasli. Mali Perica je postao čuveni kolumnista, a mali Djokica ugledni politički analitičar. Ako i vama nedostaju mali Djokica i mali Perica, ako vam je žao što niste odavno čuli ni jedan vic o njima – nemojte da budete mnogo tužni.

Samo otvorite novine.

.

U prethodnom postu je nedostajalo još samo ovo:


Minut i 43 sekunde na Javnom Servisu obično koštaju čitavo bogatstvo, a mi smo ih dobili na poklon na 20-tu  godišnjicu rada. Konkretan povod je osvajanje nagrade na nedavno održanom sajmu „Grafima„, i neki aktuelni izvozni poslovi. I ovim putem izražavamo našu zahvalnost ekipi dopisništva RTS-a  i uredništvu emisije „Srbija danas“ što su smatrali da je Deto priča dovoljno interesantna…

„Vaše pravo da znate sve“ – ćete zbog ograničenog vremena ipak morati da zadovoljite na ovom bloguYouTube, ili sajtu http://deto.rs  . . .

.

Već se dešavalo povremeno da ovaj blog zaćuti na kraće ili duže vreme. Retko kada se to desi zbog manjka ideja. Ono što češće nedostaje je energija koja se potroši na drugoj strani. A još ćešće – vreme. I onda mi neki pametnjaković kaže kako je taj hronični osećaj da ti nedostaje vremena da bi uradio sve što treba – samo stres. Kaže baksuz: „Sve je to u glavi…“

Ma nemoj! E, zato sam rešio da ukratko sumiram na šta sam to potrošio proteklih mesec dana…

Grafima 34. Grafima - Deto d.o.o.

34. Međunardni sajam grafičke i papirne industrije, medija i komunikacije“… „Grafima“ je bila i ostala najveća takva manifestacija u regionu. Dvadeset godina sam u tom poslu, ali nikada pre mi nije palo na pamet da učestvujemo. Prosečan (manji) štand košta oko 100-tinak hiljada dinara (što je 100-tinak hiljada razloga protiv pojavljivanja).  Razlozi za pojavljivanje su takođe brojni, ali daleko manje konkretni… Ranijih godina uspeo bih samo da protrčim, pokupim par interesantnih prospekata, i samo se kratko pozdravim sa par dobavljača i kolega.  Slično bi bilo i ove godine -  da me bukvano nisu povukli za rukav iz Privredne komore Srbije. Sekretar odbora Kreativne industrije (čiji sam član) me je pozvao i izneo mi ponudu koja se ne odbija. PKS je pronašla model koji je omogućavao malim firmama poput naše da se pojave – i to smo prosto morali da probamo. Iako je poziv stigao samo dve nedelje pre početka sajma (baš negde u vreme prethodnog posta na blogu)…

Izvoz za Francusku

lidlUpravo tih dana stigao je još jedan interesantan mail. A već smo bili pomalo i zaboravili na dve simpatične dame koje su nas posetile u junu, sa predlogom za poslovnu saradnju.  Mail je nastavljao priču tamo gde se razgovor iz juna završio. Otvarao je mnoge mogućnosti pošto se firma „Imexdif“ is Menecy-ja u Francuskoj bavi skoro identičnim stvarima kao i naša, ali na ogromnom i prebogatom EU tržištu. Posle tog prvog maila, u nekoliko narednih dana razmenili smo još desetak, i vešestruko uvećali račune za telefon. Baš negde uoči početka sajma prvi veliki posao za francuski „Lidl“ je ušao u štampu… Prva isporuka je otišla juče, u izradi je već drugi posao, a još nekoliko ponuda su na razmatranju…

Konkurs za novi reklamni proizvod

Ideja se zapravo „krčkala“ još od onih zajedničkih lepeza od proletos. A onda je najednom morala da neplanirano „eksplodira“ za samo nekoliko dana – da bi se sve poklopilo sa „Grafimom“.  Bilo nam je jasno da ništa neće biti idealno, da je rok suviše kratak,  i da ćemo dobiti samo ideje koje već „čuče po fiokama“ ili radove slabog kvaliteta… Nije zapravo bilo vremena ni da se dva puta razmisli. Ipak smo objavili konkurs,  rešeni da izvučemo maksimum iz situacije (pa šta bude). Najviše sam se plašio da se ne desi neka blamaža poput one koju smo zamalo izbegli sa „pronađi iglu“ kampanjom prošle godine. U desetinama knjiga koje sam pročitao na tu temu,  može se naći savet tipa: „ako čekate da sve bude idealno – nikada nećete dočekati…“ Jedino što ni jedna od tih knjiga ne uspeva da te uteši, pa uvek ostane prostora za kajanje u stilu: „da smo imali bar još jednu nedelju….“ Tih nedelju dana dok je trajao konkurs poklopilo se sa „peek-om“ priprema za sajam. Poslednjim atomima snage sam (obično oko ponoći) ostavljao komentare na pristigle radove na GreenDesign.rs – i sve vreme se gorko kajao što nisam ranije na ovom blogu (ili na sajtu) napisao neki tekst koji bi malo detaljnije obrađivao temu „reklamni proizvod“ – jer je izgleda ceo koncept skoro potpuno nepoznat većini naših dizajnera…

Put za Zagreb

Baš kad se sve maksimalno zahuktalo na sva tri fronta, Marfi je rešio da nas dotuče. Stiže i poziv od značajnog klijenta iz Hrvatske da ih obavezno posetimo radi dogovora oko ovogodišnje saradnje.

Prošle godine smo, baš u ovo vreme, uradili stvarno spektakularan posao za promotivni nastup agencije „Croatia&More“ na Moskovkom i Kanskom sajmu turizma… Može li sastanak samo malo da se odgodi? Do završetka sajma? Srećom – može, ali klijent očekuje i da vidi neki predlog, tako da ogromna obaveza ostaje da lebdi u vazduhu…

A od čega se u međuvremenu živi?

Odgovor na to pitanje je onaj uobičajeni svakodnevni stres koji smo naučili da podnosimo u protekle dve decenije. U jednom trenutku moj radni sto izgleda kao polica u parfimeriji. U istom trenutku radimo čak 9 različitih pakovanja za četiri različite firme (po jedna iz Bosne i Crne Gore, i dve iz Srbije). Već su počele ozbiljne pripreme za Božićnu šoping histeriju… Srećom – oko 50% posla prolazi kroz firmu po inerciji, tako da ga jedva primetim. Bogu hvala na uigranoj i pouzdanoj ekipi…

„Kocka iznenađenja“ i „Srebrni pečat“

Rad na Kocki je zapavo započet još uoči prošle novogodišnje kampanje (kao ideja za novogodišnju čestitku) – pa je onda napušten zbog tehničkih problema. Nismo mogli da rešimo kako da se gumice koje celu prokletinju pokreću ne odlepe tokom dužeg stajanja u zategnutom stanju. Ideju smo „povampirili“ sa željom da (naravno na brzinu) napravimo pozivnice za sajam.

Koleginica Kristina Jovović je letos u trenucima dokolice rešila onaj tehnički problem, a ja sam osmislio koncept: „I kad pomislite da više nema novih ideja…“ Negde na pola realizacije smo shvatili da nećemo stići da ih pošaljemo na vreme, pa samo na brzinu napravili druge „utešne“ pozivnice, a Kocka je ostala da visi. Na kraju smo je jedva progurali kroz budžet,  i rešili da je delimo za vreme sajma „onako“. U poslednjem trenutku nam pada na pamet da bi mogli da je prijavimo za ocenjivanje od strane sručnog žirija… I na sopstveno zaprepašćenje – osvajamo nagradu!

Deto - Srebrni pečat - Grafima

Gerila Public Relation

Nama na Balkanu su te neke gerilske varijante ono k’o popiti čašu vode… Pošto mi je sasvim slučajno pored kreveta ovog meseca i Levinova „Gerila marketing 2.0“ nisam mogao da ne probam i to. Sve je počelo od kolege blogera Dragana Radoviće (alias @NovinarskaPatka – odnosno @kovinexpres) – pa onda malo Facebook, Twitter… Ubrzo se pojavljuje i tekst u lokalnom listu „Pančevac„. Zatim se najavaljuje ekipa iz lokalnog predstavništva RTS-a. Sledi snimanje za „Srbija danas“ na RTS1, takođe i za „Paralele„  (na Radio Pančevu), pa tekst u „Blic“-u i „24 sata“… Odjednom počinju da se gomilaju tekstovi u štampanim i on-line izdanjim… Izgleda da ljudi ovde (a novinari pogotovo) mnogo vole lepe vesti…

(snimak sa Radio Pančeva)

Jeste li vi nešto od ovoga razumeli?

Zaista – sve se odigralo kao na nekom ubrzanom snimku: prijava za sajam, konkurs raspisan, kocka puštena u rad, pozivnice poslate, štand opremljen, raspored napravljen, svaki dan na sajmu (po12 sati), prepiska sa Francuskom, organizacija posla, pozvani učesnici konkursa, dodeljena nagrada, demontiran štand, poseta Zagrebu, papiri za izvoz, tekst o konkursu na sajtu, tekst za PR, kontakti sa medijima, doček ekipe sa RTS-a/radija, marketing na mrežama, novi poslovi za Francusku, ambalaža za parfimerije, novi katalog za Hrvatsku… Da ne spominjem uobičajeno more tekućih obaveza…

I na kraju ovaj blog.

A šta smo sve propustili?

Za vreme sajma, a naročito posle dobijanja nagrade, mnogo ljudi me pitalo „kako sam zadovoljan“. A onda bi me čudno gledali jer bi se (predpostavljam) na mom licu pojavila nejasna grimasa. Odprilike: delimično sam zadovoljan onim što sam uradio, a vrlo sam nezadovoljan onim što nisam. Jer sve je moglo mnogo bolje – a možda će jednom i biti: na konkursu smo dobili samo nekoliko stvarno vrednih ideja, „pečat“ je mogao da bude i zlatan, kad smo već išli u Zagreb mogli smo da obiđemo još pet-šest drugih potencijalnih klijenata (da je imao ko da ih prethodno kontaktira), komunikacija sa Francuskom je u početku opasno štucala jer na sajmu nije postojao Wi-Fi, da smo za PR angažovali nekoga sa iskustvom napravili bi 100 puta bolji rezultat, za vreme pre i posle sajma sam skoro potpuno zanemario rad na AdWords-u i SEO sajta, zbog sve ove frke bar dve nedelje nam kasni novogodišnja kampanja (kalendari, i slično)…

I sve tako, u tom stilu.

Mislim da većinu ljudi, još dok su sasvim mali, nauče da sve ima svoje granice i da ne možeš staviti dva kolača u usta.

Mene izgleda nikada nisu potpuno ubedili…

.

letovanje u "Villaggio di sonno"

Sedim na prostranom trgu sa tri strane okruženom starim kamenim kućama. U malom kafeu pijuckamo vino i jedemo koziji sir. Moj prijatelj apotekar Fermio,  ja – i niko više. Sedimo i posmatramo zalazak sunca iznad rimskog  vijadukta koji se spušta u dolinu ispod nas.

Pored nas prolazi potpuno sed gospodin svečanog držanja,  sa prebačenom trobojnom lentom preko ramena. Odlazi do spomenika inženjeru Messi na sredini trga, i polako okreće jedan od dva velika čelična ventila, koji nezgrapno štrče iz postamenta spomenika.

„Sad će!“ – kaže mi Fermio u pola glasa.

Osvrćem se oko sebe, ali se ne vidim ništa. A onda shvatim da sa svih strana polako dopire voda. Fermio je svoje cipele i čarape stavio u kožnu torbu kakvu su nekada nosili doktori, i smeška se gledajući me ispod oka. Za samo nekoliko minuta trg se do članaka ispuni bistrom hladnom vodom.

„Dolazi iz velikog podzemnog jezera u pećini iznad grada“ – odgovori Fermio na moje neizrečeno pitanje. Odjednom nestade dnevne jare, i veče postade izuzetno prijatno. Sunce se spustilo u dolinu i u lelujavoj izmaglici naraslo kao pomorandža.

„Kako ste uspeli da do sada sakrijete ovu divotu?“ Upitah ga oduševljeno, otvarajući novu prašnjavu bocu vina. Fermio me čudno pogleda pravo u oči, i reče:

„Znaš… Ima ovde i drugih tajni.“

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37