Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Ne, neću se baviti recenzijom sonoćnjeg koncerta Lenny Kravitza u Areni, samo ću preneti svoje emocije vezane za taj događaj.

Sve je počelo kupovinom karte za koncert još pre 2-3 meseca, koju sam u međuvremenu dva puta gubio pa pronalazio. Drugi put mi je bio fascinantan, kartu sam posle dve nedelje našao na najlogičnijem mestu na kom sam je prvo i tražio... više puta.

Na dan koncerta sam, naravno morao da ostanem neplanirano duže na sastanku (što je u mom slučaju ekstremna retkost) i to u Pančevu, a put od kuće do Arene, koji realno prelazim za 15-tak minuta, potrajao je 35 i to ne zbog gužve (koja nije bila ništa veća od standardne), već zbog toga što me je zaustavio svaki *ebeni semafor na koji sam naišao. Svaki! Pa čak i neki za koje sam mogao da se zakunem da nisu ni postojali.

Prvi (meni) koncert u Areni, strah zbog ranijih iskustava sa koncertima u zatvorenim prostorima u Beogradu... leti, i već postojeća dnevna nervoza su me naterali baš da ne budem opušten! Na svu sreću, to je brzo nestalo i ustupilo mesto krajnje opuštenom uživanju u rock sessionu kakav sam i želeo.

Hiljade podignutih ruku, ne mareći za umor i težinu mobilnih telefona, staloženih, smirenih, kako bi lepo "uhvatili" svaki kadar koncerta pa posle mogli na miru da odgledaju kod kuće u udobnosti fotelja, kauča, kreveta,... bez cike i vriske, bez oznojanih tela oko sebe. A ne kao mi nekada, oznojani od skakanja, izgaženih patika, prljavi i umorni.

Posmatrajući odozgo, iz daljine, publika je bila prekrivena hiljadama lampiona koji su sijali plavičastom, fluorescentnom svetlošću. Momentalno mi je sinula genijalna ideja na pamet - distribucija screensavera za mobilne telefone sa plamenom upaljača kako bi utisak na koncertima bio potpun. Možda bi mogao i neki biznis od toga da se napravi... hmmmm.

Posebno me prijatno iznenadilo prisustvo eminentnih članova gradske elite u Puminim kompletima za sezonu proleće/leto 2008. i najurednijim mogućim frizurama. To ide u prilog globalnim razmerama fenomena Lenny Kravitz. Ko bi rekao da njegove ljubavne, romantične poeme mogu da izmame emocije od ovih žestokih, tvrdih, surovih alfa mužjaka, elitnih predstavnika rase.

Šta reći, Leni je u toku koncerta izjavio da želi da ponese u sebi deo Srbije. Nadam se samo da nam neće odneti Pančevački vazduh, Beogradske ulične kratere, Savsku vodu ili Srpsko dostojanstvo.

Sve u svemu, posle koncerta sam se osećao prijatno i zadovoljno uz onaj zdrav, davno zaboravljeni umor u mojim ekstremitetima.

Na putu do kuće me semafori nisu smarali, a društvo mi je pravio Bob Marley ;)

Munjevitom, brižljivo planiranom i koordiniranom akcijom službenika kontrole u javnom gradskom prevozu (u narodu poznatiji kao "ridžovani"), u ponedeljak je uhvaćen i priveden pravdi Deda Mraz zbog "švercovanja" u gradskom autobusu na liniji 73.

Iz pouzdanih izvora saznajemo da je Deda Mraz prilikom privođenja izjavio da mu je markica ostala u drugom odelu (onom crvenom, službenom).

Grupa gnevnih vilenjaka je demonstrativno, na glavnom gradskom Trgu polupala određenu količinu igračaka namenjenih deci zaposlenih u javnom gradskom prevozu. Portparol javnog gradskog prevoza za odnose sa javnošću je izjavio da je do akcije došlo tek posle više uzastopnih opomena upućenih Dedi da plati kartu. Očekujemo reakciju čelnika Koka-Kolinog marketinga.

Nedelja, sunčan i prilično topao dan, pošao sam negde kolima preko Novog Beograda - lagano, bez žurbe,... otvoren prozor, odvrnuta muzika u kolima. Nije bilo ni gužve, idila za važnju.

Stajem na semaforu, raskrsnica Bulevara Dr. Zorana Đinđića i Omladinskih brigada, počinje pesma "Bad Boys". Pojačavam još malo i onako glasnu muziku pošto volim tu pesmu. Nemarno okrećem pogled prema automobilu koji je stajao sa moje leve strane i ugledam crvenog Golfa "dvojku" u kome sedi i gleda u mom pravcu, 4 policajca i jedva se suzdržavam da ne prsnem momentalno u smeh.

Za one koji možda ne znaju:

"Bad Boys" is the title of a song by the reggae band Inner Circle, made popular by the television program COPS, where it is played during the opening title sequence. An instrumental version is also played during the end credits. The song's popularity jokingly consider it as a law enforcement anthem. - by Wikipedia

Bad boys, bad boys, whatcha gonna do, whatcha gonna do when they come for you

Kad god čujem na vestima ili od nekoga da su "...huligani bez ikakvog razloga pretukli" vozača GSP-a, samo se kiselo nasmejem...

A zašto? Zato što mogu neke pare da stavim na opkladu da nije bilo bez razloga! Uglavnom je sa razlogom i to opravdanim. Njihovo ponašanje u saobraćaju, kao i u ophođenju prema putnicima i drugim učesnicima u saobraćaju me navodi na tu tvrdnju.

Većina njih je zaslužila da im neko na početku smene prvo nalupa par šamara, čisto onako, za svaki slučaj.

Žurite negde, osuđeni ste na GSP/Beovoz i neviđeno vas živcira što autobus/voz beskonačno dugo stoji na svakoj stanici dok zilioni putnika pokušavaju da uđu, uzvikujući već duboko u podsvesti urezane poruke "Ajmo sredina, malo napred!", ili "Vidite koliko još ima mesta (pokazujući u neodređenom pravcu)", ili već neku treću.

E pa Japanci su rešili taj problem - zaposlili su ljude koji su zaduženi za naguravanje ljudi u vozove, kako se ovi nebi previše zadržavali na stanicama i tako kasnili:

Eh, gde su Japanci, a gde smo mi!

=)

Verovatno je većina čula za film "Skakač" (Jumper) koji je skoro igrao u našim bioskopima, o ljudima koji imaju sposobnost dimenzionih skokova... ali ono što većina vas ne zna je da je ta priča bazirana na stvarnim ljudima iz našeg bliskog okruženja.

Naime, u pitanju su osobe koje redovno možemo da vidimo na našim ulicama, čak ih neki zaista nazivaju "skakačima". Te svoje sposobnosti dimenzionih skokova koriste u saobraćaju kako bi "skakali" iz saobraćajne trake u traku, u zavisnosti koja se u datom trenutku brže kreće.

Neki su te svoje sposobnosti toliko razvili i toliko brzo "skaču" da imate utisak da se istovremeno nalaze u obe trake (ili čak sve tri, ukoliko ih ima toliko). Naravno, tu su i "učenici" čija sposobnost nije toliko razvijena, te u svojim pokušajima da skaču iz trake u traku ili voze u obe trake istovremeno, zbog neiskustva često završe u drugim ili na drugim automobilima. Ali ima vremena, naučiće.

I dok veći deo sveta misli da je reč o klasičnoj fikciji, mi znamo da su to stvarni ljudi i to naše komšije, poznanici, slučajni prolaznici...

To je to, nemam šta da dodam... par jedinih "pozitivnih" minuta juče.

Organizovana grupa izuzetno patriotski orijentisanih građana je večeras izrazila svoj protest prema protivpravnom, jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova prevrnuvši i zapalivši obližnji kontejner u predgrađu Zemuna, za koji se opravdano sumnja da je varen elektrodama Slovenačkog porekla (Iskra Celje). Ovu sumnju nedvosmisleno potvrđuje specifičan var, koji je odma prepoznao jedan visokokvalifikovani varilac iz grupe.

Naši junaci su još jednom pokazali da neće nama niko da govori gde ćemo i kako da bacamo naše smeće i tako očuvali obraz i čast naše domovine

Treba još naglasiti da su vinovnici još jedne dobijene patriotske bitke bili izrazito lepi, a svi znamo da se domovina brani lepotom.

I'm not aware of too many things
I know what I know, if you know what I mean
Philosophy is the talk on a cereal box
Religion is the smile on a dog
I'm not aware of too many things
I know what I know, if you know what I mean, d-doo yeah

Choke me in the shallow waters
Before I get too deep

...



Edie Brickell & New Bohemians

Maltene sam zaboravio na ovaj sjajan bend i još bolje pesme koje sam nekada mnogo voleo. Sećam se da sam imao njihov album na kaseti, original "Jugoton" izdanje :)

Nikada više neću osetiti tu euforiju i uzbuđenje kad skupim pare da kupim neku kasetu! Nema toga više...

Ceo život imam osećaj, a u poslednje vreme je sve izraženiji, taj osećaj "Nepripadnosti". Ne znam kako to da vam opišem, ali konstantno imam osećaj da ne živim svoj život, da ne pripadam ovde, da živim u nekoj veštačkoj tvorevini koja samo prividno izgleda kao moj život. I to ne u smislu, na nekom drugom mestu bi mi bilo bolje, nego jednostavno kao da ne pripadam ovom vremenu, ovom prostoru, ovoj dimenziji. Da me ne razumete pogrešno, nisam od onih koji kukaju na svoj život. Moj život je OK, imam dobar posao koji voilim da radim, imam dobru platu, porodicu, prijatelje,... imam dovoljno, nije u tome problem. I taj posao koji radim i koji volim, uvek imam osećaj da to nije TO. I uopšte život, to nije to, to nije život kojim bi ja trebao da živim. I to nema nikakve veze sa planovima i željama, jer ja svoje planove i želje uglavnom ispunjavam. Ali i kad ih ispunim ili ne ispunim, ostaje u pozadini osećaj da nije uopšte tako trebalo da se desi. I ma koliko se trudio da promenim stvari, nemoćan sam. Čak i kada mislim da se stvari menjaju, menjaju se ali ne onako kako bi trebale. I sve gubi poentu i smisao. Dan za danom, vrtim se u krug, i koliko god da sam svestan i trudim se da utičem, pojavi se nešto što sruši sve u vodu, a izjutra sve nanovo – Dan mrmota. I što se više trudim, sve je gore i besmislenije.

Gledam na TV-u dokumentarac snimljen u nekom selu u Meksiku i osetim nostalgiju. Odakle nostalgija tu? Stojim na prozoru na kome stojim već 35 godina i svaki dan gledam u sliku koja mi je strana, sa kojom ne osećam nikakvu povezanost. Poznat je jedino taj isti, identični osećaj nepripadnosti. Ponekad se osećam kao vanzemaljac koga su bacili ovde i ostavili. Valjda zato često gledam u noćno nebo i tražim društvo među zvezdama. Sve mi deluje kao bedan scenario za film, a sam sebi delujem kao glavna sporedna uloga – to su oni što obično nastradaju, ali nisu toliko bitni.

Sva sećanja, sve uspomene su maglovite i blede, kao da su se desile nekom drugom ili kao da sam ih samo sanjao, totalno su neopipljive. Prolazim gradom i posmatram ljude u kojima ne vidim srodne duše, ne vidim zajedničke tačke, ne vidim povezanost. Čak i oni lepi trenuci, prijatne večeri uz prijatelje, radosni događaji... blede neverovatnom brzinom i nestaju u ništavilu. Ostaje samo večno pitanje šta ja ovde radim i zašto se sve ovo dešava. Opet naglašavam da me neko ne razume pogrešno, ne mislim da je sve crno i loše, baš naprotiv ima tu i lepih i gorkih trenutaka, ali kada jednostavno imam konstantan osećaj da to nije to. I sve gubi značaj.

I svako veče zaspim sa ubeđenjem da je i ova stvarnost samo još jedan san i da ću se sutra probuditi u svojoj pravoj stvarnosti, u svom pravom životu. Negde gde ću osećati pripadnost, gde će kosmos zaista biti u ravnoteži. Moj kosmos.