Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Konačno se i to desilo, dočekali smo da Zastava postane pravi proizvođač, PRAVIH automobila. Nema više Yuga, nema više Keca i fala bogu, nema više Floride.
Više nećemo proizvoditi stare automobile pod debilnim izgovorom da "je toliko dobar, da ga ne treba menjati".
Samo još da dočekamo da se ovi postojeći potpuno raspadnu (s' obzirom da su svi već polu-raspadnuti) i da odu u penziju.
Kao što možete videti, uopšte mi nije žao... niti će mi ikada biti.

Ja stvarno ne razumem u čemu je problem sa ženama i daskom na WC šolji!!!

Konstantno čujem i viđam slučajeve (što uživo kod kuće, na poslu, što po filmovima i serijama) kako žene prigovaraju muškarcima što ne spuste dasku na šolji posle upotrebe WC-a. U čemu je problem? Zašto bi je spuštali? Zašto smo dužni da je spustimo? Jel treba možda i znoj sa čela da vam brišemo dok se naprežete? Nigde u uputstvu za upotrebu daske ne piše da mora da stoji spuštena!

Naravno, ovde ne generalizujem, nisu sve žene takve. Neke ipak umeju logički da rasuđuju, pa ne prave problem oko toga. Njima se ovom prilikom izvinjavam, ako su se slučajno našle uvređenim zbog mog ovakvog obraćanja "ženama".

U svakom slučaju, hajde da raščlanimo celu "problematičnu" situaciju:

• prva varijanta (po želji "one" grupe žena): Muškarac uđe u WC, podigne dasku, izvrši malu nuždu, spusti dasku, izađe. Žena uđe, izvrši nuždu, izađe.
• druga varijanta (po želji muškaraca): Muškarac uđe u WC, podigne dasku, izvrši malu nuždu, izađe. Žena uđe, spusti dasku, izvrši nuždu, izađe.

Zar vam se ne čini da je druga varijanta nekako ravnopravnija. Obe strane imaju podjednak posao da izvrše, za razliku od prve varijante!

Pa zar se žene ne bore za ravnopravnost? Eto im ga jedan čist primer ravnopravnosti.

Čak sam skoro čuo objašnjenje jedne od boraca protiv dignute daske: "Pa znaš, ja moram rukama da hvatam prljavu dasku.". Izvini, al' ja po tebi moram da je hvatam dva puta! A imaš i rolnu papira pored šolje, pa izvoli iskoristi je. Osim toga, nekako imam glup običaj da posle nužde operem ruke bez obzira dal' sam se hvatao za dasku ili ne.

Politička scena u Sorabiji će se izučavati na eminentnim svetskim fakultetima političkih nauka kao svojevrsni fenomen. Elem, za one koji nisu upoznati sa političkom situacijom u našoj zemlji (zar je u Sorabiji ikada bilo takvih?!), ovde trenutno postoje dve jake struje, jednu čine demokrate i socijalisti (?!?!?!?!), a drugu demokrate i radikali (!?!?!?) Da li je nekome nešto jasno? Da li neko smatra da u ovoj podeli ima iole logike i zdrave pameti? Da li možda neko misli da je to normalno?

Stvarno smo slučaj za posmatranje i izučavanje (u strogo kontrolisanim uslovima).

Tu se u poslednje vreme pojavljuje i jedna malobrojna, ali itekako primećena struja onih koji misle da se domovina brani razbijanjem iste, lomljenjem naše svojine i naših glava, uništavanjem onoga što smo juče platili i što ćemo sutra ponovo platiti... i tako koliko god bude bilo potrebno. Najgore je što ta struja po rečima odgovornih nije ničija. I jedni i drugi peru ruke od njih i prebacuju ih u tuđe dvorište. Niko neće da prizna bilo kakvu vezu sa njima. E pa prijatelji dragi, zajebali ste se - oni su ipak naši, itakako naši, odgovornost svih nas. Neće niko drugi doći i vaspitavati našu decu, to moramo sami da učinimo, ali prvo moramo da ih priznamo, da priznamo da su naši.

Nego, ne znam zašto ja lupam glavu ovim kada imam svojih, u ovom trenutku bitnijih problema. Eto, na primer, komšija nas tužio gradskoj inspekciji za građevinsko zemljište. I to za tri stvari: prvo za svetlarnik ispred ulaza u stan koji apsolutno nikome ne smeta ni najmanje, s' obzirom da smo sami na spratu i da nikoga nema iznad nas, zatim drugo za započet pseći boks u dvorištu, koji smo samo započeli pre 10 godina i prekinuli istog trenutka kada se on usprotivio (takođe nikome ne smeta), i konačno kao treće za šupu sklepanu od dasaka u podrumu u kojoj držimo drva za grejanje (samo da napomenem da i on ima isto tako sklepanu, samo veću šupu u istom tom podrumu). Očigledno da sve to njemu ipak smeta. Njemu bi smetalo i kada bi se iselili odavde, pošto bi tako stvarali nesnosnu tišinu od koje on nebi mogao da živi.

Stvarno smo slučaj za posmatranje i izučavanje.

RTS (Radio Televizija Srbije) je za poslednjih 9 godina, uspela da u potpunosti obnovi čak 2 TV repetitora, od 30-tak koliko ih je srušeno za vreme bombardovanja. Nesvakidašnji uspeh vredan pomena. Znači, ostali će ovim tempom biti obnovljeni u narednih 126 godina. Šta bi tek bilo da im ne plaćamo namet?!

Pretpostavljam onda da te naše pare odlaze na digitalno remasterizovanje naših popularnih serija "Bolji život", "Srećni ljudi" i sl., kao i njihovo prebacivanje u High Definition 16:9 wide format, kako bi i u narednim decenijama iznova uživali u dogodovštinama naših omiljenih junaka. Naravno, sve to po želji vernih gledalaca koji su propustili po koju epizodu u prethodnih 83 emitovanja.

Opšte je poznato da su domaće serije kao pasulj ili sarma - što se više puta podgrevaju, sve su bolji i bolji.

Ne, neću se baviti recenzijom sonoćnjeg koncerta Lenny Kravitza u Areni, samo ću preneti svoje emocije vezane za taj događaj.

Sve je počelo kupovinom karte za koncert još pre 2-3 meseca, koju sam u međuvremenu dva puta gubio pa pronalazio. Drugi put mi je bio fascinantan, kartu sam posle dve nedelje našao na najlogičnijem mestu na kom sam je prvo i tražio... više puta.

Na dan koncerta sam, naravno morao da ostanem neplanirano duže na sastanku (što je u mom slučaju ekstremna retkost) i to u Pančevu, a put od kuće do Arene, koji realno prelazim za 15-tak minuta, potrajao je 35 i to ne zbog gužve (koja nije bila ništa veća od standardne), već zbog toga što me je zaustavio svaki *ebeni semafor na koji sam naišao. Svaki! Pa čak i neki za koje sam mogao da se zakunem da nisu ni postojali.

Prvi (meni) koncert u Areni, strah zbog ranijih iskustava sa koncertima u zatvorenim prostorima u Beogradu... leti, i već postojeća dnevna nervoza su me naterali baš da ne budem opušten! Na svu sreću, to je brzo nestalo i ustupilo mesto krajnje opuštenom uživanju u rock sessionu kakav sam i želeo.

Hiljade podignutih ruku, ne mareći za umor i težinu mobilnih telefona, staloženih, smirenih, kako bi lepo "uhvatili" svaki kadar koncerta pa posle mogli na miru da odgledaju kod kuće u udobnosti fotelja, kauča, kreveta,... bez cike i vriske, bez oznojanih tela oko sebe. A ne kao mi nekada, oznojani od skakanja, izgaženih patika, prljavi i umorni.

Posmatrajući odozgo, iz daljine, publika je bila prekrivena hiljadama lampiona koji su sijali plavičastom, fluorescentnom svetlošću. Momentalno mi je sinula genijalna ideja na pamet - distribucija screensavera za mobilne telefone sa plamenom upaljača kako bi utisak na koncertima bio potpun. Možda bi mogao i neki biznis od toga da se napravi... hmmmm.

Posebno me prijatno iznenadilo prisustvo eminentnih članova gradske elite u Puminim kompletima za sezonu proleće/leto 2008. i najurednijim mogućim frizurama. To ide u prilog globalnim razmerama fenomena Lenny Kravitz. Ko bi rekao da njegove ljubavne, romantične poeme mogu da izmame emocije od ovih žestokih, tvrdih, surovih alfa mužjaka, elitnih predstavnika rase.

Šta reći, Leni je u toku koncerta izjavio da želi da ponese u sebi deo Srbije. Nadam se samo da nam neće odneti Pančevački vazduh, Beogradske ulične kratere, Savsku vodu ili Srpsko dostojanstvo.

Sve u svemu, posle koncerta sam se osećao prijatno i zadovoljno uz onaj zdrav, davno zaboravljeni umor u mojim ekstremitetima.

Na putu do kuće me semafori nisu smarali, a društvo mi je pravio Bob Marley ;)

Munjevitom, brižljivo planiranom i koordiniranom akcijom službenika kontrole u javnom gradskom prevozu (u narodu poznatiji kao "ridžovani"), u ponedeljak je uhvaćen i priveden pravdi Deda Mraz zbog "švercovanja" u gradskom autobusu na liniji 73.

Iz pouzdanih izvora saznajemo da je Deda Mraz prilikom privođenja izjavio da mu je markica ostala u drugom odelu (onom crvenom, službenom).

Grupa gnevnih vilenjaka je demonstrativno, na glavnom gradskom Trgu polupala određenu količinu igračaka namenjenih deci zaposlenih u javnom gradskom prevozu. Portparol javnog gradskog prevoza za odnose sa javnošću je izjavio da je do akcije došlo tek posle više uzastopnih opomena upućenih Dedi da plati kartu. Očekujemo reakciju čelnika Koka-Kolinog marketinga.

Nedelja, sunčan i prilično topao dan, pošao sam negde kolima preko Novog Beograda - lagano, bez žurbe,... otvoren prozor, odvrnuta muzika u kolima. Nije bilo ni gužve, idila za važnju.

Stajem na semaforu, raskrsnica Bulevara Dr. Zorana Đinđića i Omladinskih brigada, počinje pesma "Bad Boys". Pojačavam još malo i onako glasnu muziku pošto volim tu pesmu. Nemarno okrećem pogled prema automobilu koji je stajao sa moje leve strane i ugledam crvenog Golfa "dvojku" u kome sedi i gleda u mom pravcu, 4 policajca i jedva se suzdržavam da ne prsnem momentalno u smeh.

Za one koji možda ne znaju:

"Bad Boys" is the title of a song by the reggae band Inner Circle, made popular by the television program COPS, where it is played during the opening title sequence. An instrumental version is also played during the end credits. The song's popularity jokingly consider it as a law enforcement anthem. - by Wikipedia

Bad boys, bad boys, whatcha gonna do, whatcha gonna do when they come for you

Kad god čujem na vestima ili od nekoga da su "...huligani bez ikakvog razloga pretukli" vozača GSP-a, samo se kiselo nasmejem...

A zašto? Zato što mogu neke pare da stavim na opkladu da nije bilo bez razloga! Uglavnom je sa razlogom i to opravdanim. Njihovo ponašanje u saobraćaju, kao i u ophođenju prema putnicima i drugim učesnicima u saobraćaju me navodi na tu tvrdnju.

Većina njih je zaslužila da im neko na početku smene prvo nalupa par šamara, čisto onako, za svaki slučaj.

Žurite negde, osuđeni ste na GSP/Beovoz i neviđeno vas živcira što autobus/voz beskonačno dugo stoji na svakoj stanici dok zilioni putnika pokušavaju da uđu, uzvikujući već duboko u podsvesti urezane poruke "Ajmo sredina, malo napred!", ili "Vidite koliko još ima mesta (pokazujući u neodređenom pravcu)", ili već neku treću.

E pa Japanci su rešili taj problem - zaposlili su ljude koji su zaduženi za naguravanje ljudi u vozove, kako se ovi nebi previše zadržavali na stanicama i tako kasnili:

Eh, gde su Japanci, a gde smo mi!

=)