Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Žurite negde, osuđeni ste na GSP/Beovoz i neviđeno vas živcira što autobus/voz beskonačno dugo stoji na svakoj stanici dok zilioni putnika pokušavaju da uđu, uzvikujući već duboko u podsvesti urezane poruke "Ajmo sredina, malo napred!", ili "Vidite koliko još ima mesta (pokazujući u neodređenom pravcu)", ili već neku treću.

E pa Japanci su rešili taj problem - zaposlili su ljude koji su zaduženi za naguravanje ljudi u vozove, kako se ovi nebi previše zadržavali na stanicama i tako kasnili:

Eh, gde su Japanci, a gde smo mi!

=)

Verovatno je većina čula za film "Skakač" (Jumper) koji je skoro igrao u našim bioskopima, o ljudima koji imaju sposobnost dimenzionih skokova... ali ono što većina vas ne zna je da je ta priča bazirana na stvarnim ljudima iz našeg bliskog okruženja.

Naime, u pitanju su osobe koje redovno možemo da vidimo na našim ulicama, čak ih neki zaista nazivaju "skakačima". Te svoje sposobnosti dimenzionih skokova koriste u saobraćaju kako bi "skakali" iz saobraćajne trake u traku, u zavisnosti koja se u datom trenutku brže kreće.

Neki su te svoje sposobnosti toliko razvili i toliko brzo "skaču" da imate utisak da se istovremeno nalaze u obe trake (ili čak sve tri, ukoliko ih ima toliko). Naravno, tu su i "učenici" čija sposobnost nije toliko razvijena, te u svojim pokušajima da skaču iz trake u traku ili voze u obe trake istovremeno, zbog neiskustva često završe u drugim ili na drugim automobilima. Ali ima vremena, naučiće.

I dok veći deo sveta misli da je reč o klasičnoj fikciji, mi znamo da su to stvarni ljudi i to naše komšije, poznanici, slučajni prolaznici...

To je to, nemam šta da dodam... par jedinih "pozitivnih" minuta juče.

Organizovana grupa izuzetno patriotski orijentisanih građana je večeras izrazila svoj protest prema protivpravnom, jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova prevrnuvši i zapalivši obližnji kontejner u predgrađu Zemuna, za koji se opravdano sumnja da je varen elektrodama Slovenačkog porekla (Iskra Celje). Ovu sumnju nedvosmisleno potvrđuje specifičan var, koji je odma prepoznao jedan visokokvalifikovani varilac iz grupe.

Naši junaci su još jednom pokazali da neće nama niko da govori gde ćemo i kako da bacamo naše smeće i tako očuvali obraz i čast naše domovine

Treba još naglasiti da su vinovnici još jedne dobijene patriotske bitke bili izrazito lepi, a svi znamo da se domovina brani lepotom.

I'm not aware of too many things
I know what I know, if you know what I mean
Philosophy is the talk on a cereal box
Religion is the smile on a dog
I'm not aware of too many things
I know what I know, if you know what I mean, d-doo yeah

Choke me in the shallow waters
Before I get too deep

...



Edie Brickell & New Bohemians

Maltene sam zaboravio na ovaj sjajan bend i još bolje pesme koje sam nekada mnogo voleo. Sećam se da sam imao njihov album na kaseti, original "Jugoton" izdanje :)

Nikada više neću osetiti tu euforiju i uzbuđenje kad skupim pare da kupim neku kasetu! Nema toga više...

Ceo život imam osećaj, a u poslednje vreme je sve izraženiji, taj osećaj "Nepripadnosti". Ne znam kako to da vam opišem, ali konstantno imam osećaj da ne živim svoj život, da ne pripadam ovde, da živim u nekoj veštačkoj tvorevini koja samo prividno izgleda kao moj život. I to ne u smislu, na nekom drugom mestu bi mi bilo bolje, nego jednostavno kao da ne pripadam ovom vremenu, ovom prostoru, ovoj dimenziji. Da me ne razumete pogrešno, nisam od onih koji kukaju na svoj život. Moj život je OK, imam dobar posao koji voilim da radim, imam dobru platu, porodicu, prijatelje,... imam dovoljno, nije u tome problem. I taj posao koji radim i koji volim, uvek imam osećaj da to nije TO. I uopšte život, to nije to, to nije život kojim bi ja trebao da živim. I to nema nikakve veze sa planovima i željama, jer ja svoje planove i želje uglavnom ispunjavam. Ali i kad ih ispunim ili ne ispunim, ostaje u pozadini osećaj da nije uopšte tako trebalo da se desi. I ma koliko se trudio da promenim stvari, nemoćan sam. Čak i kada mislim da se stvari menjaju, menjaju se ali ne onako kako bi trebale. I sve gubi poentu i smisao. Dan za danom, vrtim se u krug, i koliko god da sam svestan i trudim se da utičem, pojavi se nešto što sruši sve u vodu, a izjutra sve nanovo – Dan mrmota. I što se više trudim, sve je gore i besmislenije.

Gledam na TV-u dokumentarac snimljen u nekom selu u Meksiku i osetim nostalgiju. Odakle nostalgija tu? Stojim na prozoru na kome stojim već 35 godina i svaki dan gledam u sliku koja mi je strana, sa kojom ne osećam nikakvu povezanost. Poznat je jedino taj isti, identični osećaj nepripadnosti. Ponekad se osećam kao vanzemaljac koga su bacili ovde i ostavili. Valjda zato često gledam u noćno nebo i tražim društvo među zvezdama. Sve mi deluje kao bedan scenario za film, a sam sebi delujem kao glavna sporedna uloga – to su oni što obično nastradaju, ali nisu toliko bitni.

Sva sećanja, sve uspomene su maglovite i blede, kao da su se desile nekom drugom ili kao da sam ih samo sanjao, totalno su neopipljive. Prolazim gradom i posmatram ljude u kojima ne vidim srodne duše, ne vidim zajedničke tačke, ne vidim povezanost. Čak i oni lepi trenuci, prijatne večeri uz prijatelje, radosni događaji... blede neverovatnom brzinom i nestaju u ništavilu. Ostaje samo večno pitanje šta ja ovde radim i zašto se sve ovo dešava. Opet naglašavam da me neko ne razume pogrešno, ne mislim da je sve crno i loše, baš naprotiv ima tu i lepih i gorkih trenutaka, ali kada jednostavno imam konstantan osećaj da to nije to. I sve gubi značaj.

I svako veče zaspim sa ubeđenjem da je i ova stvarnost samo još jedan san i da ću se sutra probuditi u svojoj pravoj stvarnosti, u svom pravom životu. Negde gde ću osećati pripadnost, gde će kosmos zaista biti u ravnoteži. Moj kosmos.

Oko svakih izbora sledi gomila pitanja A za koga ćeš ti da glasaš? ili A za koga si ti glasao?, pa moram da objašnjavam ljudima kako ja nikada ne glasam za nekoga, već samo protiv.

S' obzirom da ne verujem nijednom političaru, glupo bi bilo da glasam za nekog od njih.

Pa kako onda glasam protiv? Jednostavno, prostim sistemom eliminacije. Eliminišem one kojima najmanje verujem i koje bih prve proterao, jednog po jednog... Pa na kraju ko ostane poslednji, taj dobija moj glas.

Znate kako se kaže u našem narodu - Od dva zla, biram manje ;)

Moram da svratim do nekog sertifikovanog Volkswagen servisa da proverim sa nekim stručnim licem, da li se uopšte ugrađuju migavci u vozila marke "Golf" (bilo koja verzija)!?

Mislim, ne sećam se da sam ikada video da radi migavac na Golfu, pa reko' možda ih uopšte ni ne ugrađuju. Da ne pljujem vozače istih ako nema razloga.

Pre nekih godinu dana sam išao poslom u Englesku i bio sam šokiran nekim pitanjima, kao i obimom upitnika koji se popunjavao za vizu.

E pa došlo vreme da se obnovi istekla viza i krenem da popunjavam novi upitnik. Kada sam video neka nova pitanja, kao i zahtevanu dokumentaciju, pa još i kompletan novi protokol za dobijanje vize, ne da sam bio šokiran, nego sam popizdeo najstrašnije. Biometrijsko fotografisanje, otisci prstiju, porodično stablo, "Koliko para trošite mesečno na život?", ... itd.

Pa oni nisu normalni! Saznali su o meni više nego što moji roditelji ili kreditni biro znaju!

Da li je u pitanju Američki sindrom prikupljanja svih mogućih podataka o svakome, ili je jednostavno reč o paranoji koja je obuzela Engleze tokom poslednjih godina zbog nekoliko nezgodnih situacija vezanih za javnu bezbednost?!

Ne znam, ali znam da meni uopšte nije bilo prijatno tokom cele procedure, a prinuđen sam da to radim zbog posla. Oseti se čovek kao jadna životinja koju obeleže kako bi je satelitski pratili i sakupljali podatke o njima.

Moraću da pripazim tamo da mi ne gurnu neki implant pod kožu kojim će da manipulišu mojim postupcima i emocijama ;)

Volim da poklanjam stvari ljudima koje volim i do kojih mi je stalo. Jednostavno, to me ispunjava, osećam se dobro kada nekome poklonim nešto. I ne očekujem ništa za uzvrat. Ne želim ništa za uzvrat.
Naravno, volim i da primam poklone. I to je svakako lep osećaj.

Smisao poklanjanja i poklona je pokazati nekome da mu misliš dobro, da ga voliš i poštuješ (na žalost neki greškom smatraju da je poklanjanje dokazivanje toga). Da želiš nešto da podelis sa tom osobom. Da želiš da ostaviš uspomenu na nešto dobro i pozitivno (zato i ne volim "potrošne" poklone, već one koji mogu da ostanu i da potsećaju na osobu koja je poklonila).

Ne volim opterećenost poklonima. Ne volim osećaj pritiska kada se za određenu situaciju mora nekom pokloniti nešto, pa još i razmišljanje da li će se tom nekome svideti poklon. To je glupo i poklanjanje gubi smisao. Volim da ljudima poklonim nešto bez obaveze, bez povoda, bez pritiska. Naiđem na nešto za šta smatram da će se nekom svideti i kupim mu. I ne volim kada se obraća pažnja na cenu poklona ili oseća obaveza da se uzvrati istom merom. Bitna je namera i osećaj da nekome nešto značite ili da ta osoba vama znači. To je poenta.

A najgora stvar koja može da mi se desi je da mi neko odbije poklon ili da izričito zahteva da ga plati! E tu se sve raspada, sve gubi smisao i jako se loše osećam. I ne postoji ništa što bi moglo da ublaži taj grozan osećaj posle toga. Osećam pritisak u glavi i gorčinu u grudima i razočaranje, veliko razočaranje. Jedna dobra namera i pozitivna energija se konvertovala u negativnu i vratila mi se direktno u facu.