Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Danas sam zadao odlučujući udarac GSB-u. Udarac koji je plod dugotrajnog planiranja, rada i znoja.

Kupio sam auto!!!! :-D

Dosta je bilo čekanja, pešačenja, gušenja, guranja, pljuvanja, trljanja ...itd.

Još samo da naučim da vozim pošto 7 godina nisam vozio četvorotočkaša, a i pre toga sam uglavnom vozio kamione i traktore ;-)

Pre neki dan jedan ortak kupio kola. Polovna, ali mlada, dobra, opremljena i... skupa. Neki ljudi iz okruzenja su prokomentarisali kako je lud sto je dao toliko para za kola i tome slicno.

Razgovarao sam sa njim i pomenuli smo u prici i to, na sta me je on odusevio poprilicno banalnim, ali sjajnim komentarom: "Ceo zivot se nesto stiskam i jedem stalno parizer. Radio sam, mucio se, stekao nesto i sada kad imam para da jedem suvi vrat, necu opet da jedem parizer, hocu suvi vrat!"

Prilicno jednostavno. U potpunosti ga razumem i podrzavam. Onda malo razmislim i shvatim da mnogo ljudi u ovoj zemlji iako imaju para za suvi vrat, jedu parizer... da ustede, za nedajboze, za crne dane, za penziju!!!

Strasno je koliko su ljudi ovde optereceni tim stvarima, koliko im je poremecen sistem vrednosti. Nije ni cudo kad se uzme u obzir kroz sta sve su prosli... i prolaze i dalje. Definitivno ce nam trebati bar 100 godina da se vratimo u neko normalno stanje.

Ja glasam za suvi vrat.

Nisam mogao da ostanem gluv i nem na reči podrške mojih vernih čitača, a takođe nisam ni imao pojma da moje pisanje ima baš tako pozitivno dejstvo na neke od vas, što mi je izuzetno drago.

Shodno tome, rešio sam da reanimiram smaracha i da nastavim da pišem. Na žalost, ne smem da obećavam visoku frekvenciju postova, pošto treba naći dovoljno slobodnog vremena za kvalitetno pisanje, ali potrudiću se ;)

I tako,... neka bude smaracha!

Dragi moji, vi koji još niste odustali od smaracha ili niste skoro dolazili i videli da odavno nema novih postova, samo da vas obavestim:

Elem, osim tehničkih problema koje sam imao sa blogom poslednjih meseci, smorio sam se i nemam nameru više da pišem na ovom blogu. Razmišljao sam i da ga ukinem, ali to bi bilo nepravedno prema rečima koje sam ovde zabeležio i koje su obeležile jedan, za mene dobar period života (iako je većina postova napisana u trenucima nezadovoljstva ili negativnog raspoloženja) koji ne želim da zaboravim. Tako da će blog ostati tu gde jeste kao stranice dnevnika jednog perioda.

Hvala svima koji su bili uz mene i zbog kojih je ovaj blog živeo.

Volim da gledam naučnofantastične filmove i serije, a posebno one sa epskim svemirskim bitkama. U tim filmovima se stalno pojavljuje neki "Deflector Shield" ili nešto slično. E pa taj Deflector Shield štiti od plazma projektila, laserskih i jonskih zraka, fotonskih torpeda i ko zna čega sve još, pa nešto razmišljam, sve je to lepo, ali kada bi se nauka usredsredila na otkrivanje nekog Deflector Shielda, koji bi štitio od gluposti!!!

Kada bi tako nešto izmislili, nebi bilo potrebe za onim drugim, pošto nebi postojala ni fotonska torpeda, ni jonski topovi, ni fejzeri, ni...

Prošla godina mi je bila prilično uspešna sa poslovne strane...
...
...
...
... i to je to, tačka, kraj!
...
E jebem ti godinu!

Mogu bez lažne skromnosti da kažem: Logika i dedukcija su mi oduvek bili dobri prijatelji i pomagali u životu. Celu školu sam bez učenja završio (zamalo odličan) uz pomoć te sposobnosti da na osnovu malog broja dostupnih informacija, donesem zaključak koji se u velikoj većini slučajeva pokazao kao ispravan.

I to je dobro... a ponekad i ne baš.

Ponekad se desi da shvatim nešto što možda nebi trebao ili jednostavno ne želim da znam.

Pao je prvi sneg, a sa prvim snegom su došle i prve zimske radosti.
Jedna od njih je i zimski gradski prevoz. Skratiću priču analizom mog jučerašnjeg povratka iz grada kući, hronološki:

• 10 minuta čekanja prevoza kod Platoa


• 10 minuta vožnje do JDP-a, gde trola ostaje zbog kvara u sistemu


• 5 minuta pešačenja do slavije


• 15 minuta bezuspešnih pokušaja da se zaustavi neki taxi


• 15 minuta odlazak u Birčaninovu i čekanje autobusa (opet bezuspešno)


• 20 minuta ponovni pokušaji sa taxijem (da li treba da pomenem da su i oni bili bezuspešni?)


• 15 minuta vožnje autobusom do Konjarnika


• 15 minuta čekanja bilo kakvog prevoza preko plavog mosta (zajedno sa još oko 300 ljudi)


• 15 minuta pešačenja preko plavog mosta do Medaka

Cifre su grube, ali je ukupan zbir tačan - 2 sata mi je trebalo da mokar, gladan, promrzao i nervozan stignem iz centra grada do stana (koji, pri tom, nije u prigradskoj opštini), a napolju je padao sneg, koji se maltene nije ni zadržavao na zemlji, već se odma topio.

Imao sam osećaj da živim u Kirgistanskom planinskom selu, a ne u dvoipomilionskoj metropoli.

Pre par nedelja uđemo u Taxi, vozač sredovečan čovek, pristojnog izgleda, nenametljiv... a iz zvučnika... Vivaldi!!!!

Da li nas to uši varaju, da li je slučajno to tu? Ne! Diskmen priključen na auto radio svira Vivaldija!

Decembarsko veče u gradu, u taxiju... i Vivaldi - baš mi je prijalo. I suzdržao sam se opšteg čuđenja kako bih uživao u trenutku.

Ipak se čuda dešavaju. Ma koliko mala, ipak čuda.

Slušam juče radio i čujem vest: "Reprezentacija Srbije osvojila 20 (i slovima: DVADESET!!!) medalja na evropskom prvenstvu u kick-boksu i low-kicku."

Istog momenta mi se u glavi pojavila slika od pre desetak godina: napokon su nam ukinuli sportske sankcije, prve dve medalje koje smo dobili su bile iz streljaštva i karatea, moj ortak komentariše: "Pa nije ni čudo da nas svet ne voli, kada osvajamo medalje iz pucanja i tabanja!"

Tada sam se zamislio,... a i sada...