Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Nešto sam razmišljao ('ajde?!), bilo bi dobro uvesti neke novine u srbskoj auto industriji. Kao, na primer, da sirena na automobilima ima nešto poput regionalnog koda na DVD plejerima, tj. da se može iskoristiti 5 puta i da onda ostane "zaključana", pa da moraš da kupiš novu!!! Mislim da bi jedino ovakav pristup problemu rešilo naviku srba da automobilsku sirenu koriste kao sredstvo komunikacije i lečenja frustracija.

Nema dana, a da ne pomislim na onaj duševni mir na Krfu o kome sam već pisao, kada sam kao učesnik u saobraćaju, samo dva puta čuo kratko upozorenje sirenom. Those were the days! :)

TRUUUUU... TRUTURUTUTUUUUU!!!!!!

Bolje od seksa!

Nakon sramnog logotipa Ministarstva KULTURE Republike Srbije u kom je dizajner, a i celo ministarstvo KULTURE pokazalo da su polupismeni, mešajuci ćirilicu i latinicu, još jedna institucija zadužena za OPISMENJAVANJE naroda, napravila je istu stvar - sajam KNJIGA.

Mešanje latiničnog "m" u ćiriličnom logotipu, mešanje kurzivnih i nekurzivnih slova, i tako dalje.

Nemam problem kada Pera iz Malog Mokrog Luga u logotipu svoje pekare pomeša ćirilicu i latinicu, ali kada to učine Ministarstvo KULTURE i sajam KNJIGA, onda osetim gorčinu u grlu. Užasno!

Evo i malo podsećanje na logotip Ministarstva Kulture RS, kod koga ima još više grešaka:

(Hermano Mayor : Big Brother - Spanish)

Najnovija pošast je napala ove krajeve i potamanila poslednje nade da Sorabija može biti urbano i kulturno mesto. Veliki brat je zauzeo mesto "Španskih serija" i potvrdio moje mišljenje da ljudi više vole da se bave tuđim životima nego svojim... na žalost.

Rijaliti šou koji mediokritete i budale uzdiže do visina idola i medijskih zvezdi. Tragično, tužno, neobećavajuće. I ne može se pobeći od velikog brata, pošto se na svakom koraku priča o tome, na svim talasnim dužinama i svim frekvencijama. Imam utisak da su svi poludeli, a samo nekolicina ostala normalna. Ili je, pak obrnuta situacija, da je samo nas nekolicina nenormalna što se gnuša toga i što ne živi život mase i ne priklanja se velikom bratu.

Ne mogu reći da sam iznenađen, ali razočaran svakako jesam.

I tako ostadosmo i bez poslednje urbane TV stanice na ovim prostorima, jer pare i profit su jedino bitni, ništa drugo nije bitno. Samo pokazujemo kako nismo mogli daleko da odmaknemo od naše surove realnosti.

Otkako su se pojavile kamerice na mobilnim telefonima, smaraju me i nisam video praktičnu potrebu za istom, a posebno kada su počeli da budže u njih neke kvalitetnije optike sa silnim megapikselima. Međutim, pre neki dan sam se uverio u suprotno. Naime, ima onih trenutaka kada vam je žao što nemate pri sebi upotrebljiv aparat da zabeležite neki momenat vredan pažnje. Tako je bilo i tog dana...

Vraćao sam se sa posla i iz busa besciljno pogledom šarao kroz prozor. U jednom trenutku videh auto (nova Škoda Octavia) kako se parkira na parkirno mesto rezervisano za invalide (vidno obeleženo). Auto je imao BD registraciju (za neupućene - Budva, glavni grad susedne nam, najmlađe države na svetu), a iz njega je izašao mrča od dva metra visine, širokih ramena, soko nad sokolima, u kožnoj jakni i sa kožnim kačketom, uputivši se u obližnji kafić.

Normalno, prva pomisao je bila "gledaj ovoga, kako ga nije sramota da se parkira na mesto za invalide", međutim odma mi je palo na pamet da ne moraju svi invaliditeti da budu vidljivi na prvi pogled. Sram me bilo što sudim na prvi utisak. Pa da, to je to! Verovatno je čovek invalid u glavu! Rešena misterija.

P.S. Mada, kad malo bolje razmislim, kako sme da upravlja motornim vozilom ako je invalid u glavu...?!

Kao prvo da se izvinim vernim fanovima zbog dugog perioda apstinencije od pisanja na blogu, ali otkako sam se vratio sa odmora, bio sam stvarno pretrpan poslovima i obavezama, tako da sam retke momente slobodnog vremena koristio da se, bar na kratko odvojim od računara.

Baš taj povratak sa odmora je tema mog današnjeg pisanija. Elem, odmor sam proveo na Krfu i neću vam pisati putopis, već nešto što me je poprilično pogodilo kada sam se vratio. Po povratku sa Krfa, nekoliko dana sam bio šokiran i istraumiran okruženjem, tj. ponašanjem ljudi ovde u Sorabiji. Ništa se nije promenilo, već sam ja počeo da primećujem ono što ranije i nisam toliko. Ostrvski život i ostrvski ljudi su potpuno izolovani od pojmova kao što su frka, stres, nervoza i slično. Sve je toliko rasterećeno i mirno, da mi je u pojedinim trenucima bilo jako čudno i nenormalno. Za desetak dana tamo, nisam čuo dreku, urlanje, psovanje, besomučno trubljenje sirena. Nisam video nervozu u bilo kom obliku. Vozeći skuter 25-30 km/h, u retrovizoru vidim 15-tak automobila koji strpljivo voze iza mene čekajući pogodan i siguran trenutak da me preteknu, bez trubljenja, dobacivanja i nerviranja, samo poneki kratki "trub", čisto da me upozore da me pretiču. Niko se čak nije ni osvrnuo za mnom, ljutitog pogleda. Prosto neverovatno!!!

Ali, dolaskom u Sorabiju, istog momenta sam bio svedok svađanja i psovanja po gradskim autobusima, pljuvanja po pločniku, nervoznih rasprava na svakom koraku i beskonačnih harmonija sirena u saobraćaju. Uzdrmalo me kada sam video koliko su svi ljudi nadrndani i nervozni. Moji prijatelji koji se nerviraju zbog svake sitnice i psuju bez prestanka. Sve to mi je u tom trenutku izgledalo toliko nenormalno, a posle kraćeg razmišljanja, shvatio sam da je to tako bilo i ranije, da sam i ja bio takav, te da sam se samo na kratko prebacio u neku drugu realnost, realnost koja nije ovde realnost, već tamo negde.

Na žalost, tek par dana je dovoljno da se čovek ponovo vrati na stari put i da nastavi po starom, jer skoro je nemoguće očuvati potpuno zdrav razum u ovakvom okruženju, u ovoj državi.

Jebiga :(

Jutros krenuo na posao, ušao u krcat bus, našao malo mesta na sredini zgloba, uhvatio se za jedinu šipku koja mi je bila dostupna i to je to, nema mrdanja.

Na sledećoj stanici uđu muž i žena i ona se nekako ugura pored mene, tako da joj je glava bila blizu mog lakta. Da je ne bih udario, ja iskrenem ruku u prilično neugodan položaj, jer sam ja jedna od onih budala koji misle na ljude oko sebe. Međutim i pored toga, prilikom kočenja, žena je par puta udarila glavom moj lakat, ali ne jako.

E, onda kreće u akciju njen muž koji me jako fino i kulturno zamoli da sklonim svoj lakat na drugo mesto, kako ne bih udarao njegovu ženu u glavu. Ja "nju" udaram??? Pre će biti da ona mene udara glavom, ali nije ni bitno. Od nekulturne reakcije ga je spasilo samo to što sam u principu suzdržan i kulturan, a i on je bio fin, a ne drzak. Lepo sam mu odgovorio da nemam gde da pomerim ruku, što je i bilo jako očigledno svakoj osobi koja ima IQ bar 80. Na to će on meni: "Pa ne znam, bilo gde." (i dalje finim tonom i sa isposničkom facom)

Par sekundi sam pokušavao da shvatim da li je čovek glup ili samo bezobrazan na fin način. Tu mi je suzdržanost malko popustila, pa sam mu ukratko objasnio da to ne funkcioniše tako, tj. da se ne sklanjaju drugi ljudi kako bi njemu/njoj obezbedili prostor, već da to sami sebi treba da obezbede.

I dalje nisam siguran da li se ovakve stvari dešavaju iz ljudske gluposti ili bezobrazluka. Mada, i jedno i drugo je baš loše, s' obzirom na količinu i učestalost toga.

Prvi dan EXIT-a sam posetio samo iz razloga ostvarenja dečačkog sna - da vidim i čujem The Cult uživo. Još iz srednjoškolskih dana su mi jedan od najomiljenijih bendova.

Iako je Cult najavljen tek za 00:30, došao sam na tvrđavu oko 9 stai da prošetam i vidim šta još ima zanimljivo. Prvo mesto na kom sam se zadržao je bio rege stejdž, gde su me oduševili razbacani panjevi i totalno opuštena atmosfera, uz projekciju "Rockers"-a na video bimu. Ko voli rege i gledao je "Rockers"-e zna o kakvom filingu pričam, da ne objašnjavam.

Sledeći je na redu bio Fusion stejdž, gde je sa zakašnjenjem trebala da nastupi Suzanne Vega. Prijatna atmosfera, ne prevelika gužva, akustično muziciranje i pesme Vege su mi baš prijali. Nedostajalo mi je samo nešto, pa da se osećam savršeno. Najsimpatičnije mi je bilo odbijanje pevačice uz osmeh, da otpeva svoja dva najveća hita pre bisa, dok posle svake pesme pita "Šta bi ste sad želeli da čujete?". Klasična klupska svirka, samo ne u klubu.

Potom malo šetnje, pa na glavni stejdž gde su već uveliko pržili Franz Ferdinand. Hteo sam da čujem kakvi su ti momci i zašto se digla u svetu tolika prašina oko njih. Nikada ih ranije nisam čuo, a ono što sam čuo mi se svidelo. Ne preterano, ali je odlično zvučalo. Kasnije sam čuo da se njihov živi nastup mnogo razlikuje od studijskih snimaka. Čuo sma neke pesme sa albuma i zaključio da su mi dosadni i neinspirativni. Liče na nešto što sam već mnogo puta čuo do sad.
A onda su na scenu izašli Ian, Duffy i ostatak benda The Cult i meni priredili jako dobar provod i uživanje. Pravi Rock! Moram da priznam da sam bio prilično skeptičan prema njihovom živom nastupu, s' obzirom da mi se nisu svideli njihovi Live snimci do kojih sam dolazio tokom godina. Bio sam jako prijatno iznenađen. To je upravo taj zvuk kako bi oni i trebalo da zvuče. Ianov glas je baš onakakv kakvog ga se sećam, Duffy je veći šmeker nego dok je bio mlad i onaj Gibson mu leži ko da je za njega pravljen. Ianovi pokušaji interakcije sa publikom su uglavnom loše prolazili i bio sam razočaran nama, tj. shvatio sam da smo mnogo toga propustili tokom svih godina izolacije i da ne umemo da se ponašamo u ovakvim situacijama. Čovek mora da počne da nas proziva i maltene vređa, da bi izazvao neku reakciju. Tužno.

Posle toga lagani odlazak, praćeni zvukom sa Dance stejdža, koji se prostirao kroz ceo Novi Sad. Ukupno sam poneo pozitivan utisak i organizacijom i zvukom i ostalim stvarima, ali to je bilo to, više od jednog dana na EXIT-u bi mi bilo mnogo, u stvari, verovatno bi se smorio.

Ostvario sam dečački san i uživao pri tom. Mislim da je to jedino što je bitno.

Ne mogu rečima opisati koliko popizdim kada vidim ove današnje klinke sa "uguranim" farmerkama u one bokserske duboke patike. Pa kad se to tako lepo raširi, izgleda kao da ima zglob poput Musemića, Šestića ili nekog drugog fudbalera, a to mi nije ni najmanje privlačno, čak naprotiv. I nije mi jasno zašto to rade, ko im je rekao da je to lepo i ko ih je prevario da se to bilo kome može svideti?

Jedna od retkih stvari koja me više od toga nervira, je kada muškarac obuje sandale na čarape!!! Pa još ako su sandale braon, a čarape plave, dođe mi da ga izujem i bacim sve u reku.

Imam ortaka koji pizdi, šizi i udara pesnicom u zid kada vidi klinca od 19 godina u automobilu od 30.000€ ili neki sličan primer nekoga ko ima mnogo para, a ne vidi se da ih je zaradio poštenim radom i trudom. Taj moj ortak se ceo život muči, radi dva posla, pa ipak nema kuče zašta da ga ujede. Mislim, razumem njegove motive, ali ne razumem zašto dozvoljava sebi da pizdi, zašto zavidi takvim ljudima! Neko je rođen sa srebrnom kašikom u guzici, neko nije. I to je OK. Stvarno nema razloga da zavidim nekome zato što je imao više sreće od mene i NE ZAVIDIM NIKOME! Niti onima koji su stekli na sumnjiv način, njima pogotovo.

Zadovoljan sam onim što imam i trudim se da postignem više. Tako nešto može da me motiviše da se potrudim više, ali nikako da me iznervira, ili da mi bude krivo što oni imaju, a ja nemam! Totalno sam ravnodušan prema takvim osobama i ne mrzim ih.

Sve ovo me podseti na jedan slučaj od pre desetak godina kada sam čuo jednog poznanika, mlad, fakultetski obrazovan, oženjen, dete, stalni posao, stan... kako kaže da zavidi kriminalcima koji voze BMW-e i šetaju rasne plavuše. Toliko sam popizdeo da su me jedva zadržali da mu ne zviznem šamarčinu. Govedo!

I tako... svakom svoje. I dok ne posegnu za mojim, ne smetaju mi.

Adjective gigantic: So exceedingly large or extensive as to suggest a giant or mammoth.

Konačno sam shvatio! Sve je došlo na svoje mesto i to je to!

Shvatio sam u čemu je problem u Sorabiji, srž problema, odnosi se na sve, političare, sportiste, biznismene...

Problem je što ovde ljudi imaju sledeći stav: Ja imam gigantski penis! Penis mi je toliko velik, da mogu da j*b*m kada god hoću, koliko god hoću i koga god hoću, a pri tom to jako dobro radim!

Taj stav je krajnje neosnovan i bez realne potpore. Zbog toga, dokle god budemo imali takav stav, biće nam ovako kako nam je. Zreli smo za jednu kolektivnu psihoanalizu.