Svi postovi sa bloga: eXperiment

Još od malih nogu, pišem, najpre pesme, pa kasnije priče da bi sve to vremenom evoluiralo u blog postove i završilo u nekom virtuelnom svetu. Nekoj novoj dimenziji. Internetu. Iako sam uvek znao kako da baratam rečima i da usled toga dobijam mnoge reči hvale i oduševljenja za svoje pesme, priče, postove, bio sam uvek pomalo nesrećan što pored tog dara za pisanje nisam posedovao i dar za slikanje. Bilo mi je mnogo žao zbog toga jer to mi je oduvek bila želja. Tako sam želeo da znam da crtam i slikam, da svoje misli, ideje, strasti, požude, snove i osećanja pretočim u slike i boju. Imao sam utisak da bi to bile jedinstvene slike. Neponovljive. da bi ljude ostavljale bez daha i bez teksta. Mislio sam i to često tvrdio da bi u tom slučaju zidovi moje kuće bili prenatrpani mojim slikama. Da bi moj dom ujedno bio i moja galerija. Da bi i moji prijatelji imali gomilu mojih slika na zidovima svojih domova. Ali puste želje i klinačke maštarije. Nacrtati i čiča Glišu je za mene je bio sasvim težak zadatak.

Godine su prolazile, ja sam polako rastao, stario, sticao iskustvo i usavršavao svoje pisanje. I dalje sam patio zbog svog neumeća da se izrazim u formi slike i svoje nemogućnosti da stvorim nešto vizuelno i mistično za čije razumevanje neće biti potrebno čitati reči, stihove, rečenice već jaka intuicija i moć zapažanja. Patio sam jer sam imao potrebu za takvom vrstom izraza i samim tim prikazivanja stvarnosti, iluzije, sveta, vizija, osećanja, misli, ljubavi, bola, radosti, tuge… Mislio sam da će me sva ta moja patnja, čežnja i strast opsedati dokle god dišem i dokle god živim i da ću zbog toga uvek biti delom nezadovoljan samim sobom jer sam prosto želeo da posedujem nešto što nikako nisam mogao da imam. Dar za slikanje.

Ni pojmio nisam da sam bio u potpunoj zabludi. Da mi je neko, pre samo desetinu godina, pričao da ću i ja stvarati slike i da će one krasiti zidove mojeg doma i domova mojih prijatelja i da će one ipak izazivati reakciju i pozitivnu kritiku ljudi koji su imali priliku da ih vide, rekao bih mu da je lud. Ali ekspanzija interneta i tehnologije je učinila svoje. Internet kao izvor svog znanja i svih potrebnih informacija omogućio mi je da se tokom zadnjih godina edukujem u smislu svoje vizuelne ekspresije. Detaljno sam proučavao programe za rad i digitalnu obradu fotografija i slika i polako sam ulazio u celu priču. Pročitao sam gomilu knjiga o tome. Odgledao kamaru tutorijala i eXperimentisao, eXperimentisao i eXperimentisao. Danas, nekolko godina kasnije, krenuo sam sa izradom svojih prvih digitalnih slika. I konačno sam shvatio da ipak posedujem nekakav dar za taj moj takozvani vizuelni ekspresionizam, i da isti nije mogao da dođe do izražaja dok se ne poklope sve kockice. Sada je konačno i poslednji deo slagalice postavljen na svoje mesto i ja sam napokon krenuo sa svojim digitalnim slikarstvom.

Baza potrebnih slika, crteža, grafika, fotografija, postera je tu – internet. Sredstvo za izradu je takođe tu – kompjuter. I znanje je tu, u mom umu, a želja nikad veća, u mojoj duši. Ideja bezbroj, godinama gomilane unutar moje duše i uma, tako da su svi delovi slagalice uklopljeni. Samo još da uklopim svoje vreme, a polako ga uklapam.

Iz tog razloga na ovom blogu uvodim novu kategoriju »ArT eXperiment« u kojoj će biti publikovane digitalne slike koje sam stvorio i koje ću ubuduće stvarati. Nadam se da će Vam se svideti. Ako Vam se i ne svide to me neće mnogo pogoditi. Bitno je da sam ja ostvario nešto o čemu sam maštao i čeznuo još od svog detinjstva. A to nije mala stvar morate to priznati. I zato sam mnogo srećan i zadovoljan. Sve drugo i nije bitno.

Tweet


Polako ali sigurno približava se zima. Mnogim ljudima to veoma teško pada jer su prinuđeni, da zbog loših vremenskim prilika, većinu predstojećeg perioda provode među četri zida. Međutim, blagim približavanjem zime i samim tim kraja jeseni, nastupa i vreme krsnih slava u srpskim porodicama. To znači da će biti ića i pića koliko ti duša želi. Iz tog razloga ljudima i ne pada toliko teško to predstojeće hladno vreme znajući činjenicu da će u više navrata prisustvovati raznim slavama gde će, kao i uvek, preterivati u hrani i piću i svemu što ide uz to.

Krsna slava je srpski običaj i srpska tradicija. Ona predstavlja jednu od osnovnih karakteristika srpskog pravoslavnog naroda. Ostali pravoslavni narodi (Rusi, Grci, Bugari, Makedonci…) u neznatnom procentu slavi slavu, tako da  se slobodno može reći da je krsna slava specifičnost srpskog naroda. Slava se slavi zarad dobrobiti svih ukućana i samom njenom proslavom odaje se  čast i spomen svetitelju koji je zaštitnik porodice koja slavi slavu. Normalno da postoje određeni neophodni verski rituali koji bi trebalo da se preduzmu jer je slava jedan religiozan čin. Ovom prilikom samo ćemo ih spomenuti: svećenje vodice, kuvanje žita, odlazak u crkvu, presecanje kolača, održavanja zdravice…

Međutim, današnja proslava slave gotovo da nema nikakve veze sa svim onim što sam u prethodnom pasusu pomenuo. Ne poštuje se tradicija i običaj već većina slavi slavu onako kako smatra da treba. Nije od nikakavog značaja ako je slava u vreme posta ili u vreme posnih dana (sreda i petak), trpeza će svakako biti mrsna jer „nema bolje ’tice od ’tice prasice“. Ne ide se u crkvu, ne svešta se vodica, ne reže kolač već se samo prežderava i prepija. Slavi se po nekoliko dana, goste se i „Kurta i Murta“ i nije neuobičajena pojava da mnogi direkno sa slave završe u hitnu zbog prekomerenog prepijanja i prežderavanja i usled toga iznenadnog skoka krvnog pritiska, nivo šećera i holesterola u krvi, zbog trokiranja srčke ili trovanja alkoholom. U vreme slave hitne službe rade punom parom baš zato što ljudi ne shvataju i ne znaju kako se treba ponašati na slavi.

Domaćini iako samo žele da istaknu svoju gostoljubljivost i samim tim pokažu pred drugima, samom proslavom slave u znatnoj meri ugrožavaju svoj skromni kućni budžet. Nakon slave potrebno im je i po nekoliko meseci finansijskog oporavka uz maksimalna stiskanja i drastične štednje jer samo na taj način mogu da izađu iz bule u koju su zapali samom proslavom slave. Sve ovo se događa iz razloga što isti ne shvataju suštinu i svrhu same slave pa samim tim i pravoslavlja. A suština je skromnost i umerenost. Slava treba da se slavi. To svakako. Ali ipak treba ispoštovati običaj i tradiciju. Slavu treba proslavitu u krugu porodice i bliskih prijatelja a ne kao što mnogi čine u krugu ljudi sa kojima gotovo i da neostvaruju nikakav kontakt, druženje i saradnju mimo te proslave slave. U vreme posta trpeza treba biti posna i ne treba se preterivati ni u hrani ni u piću jer svrha slave nije prepijanje i prejedanje već slavljenje sveca. Od slave ne treba praviti pirovanje i bahanalije jer to je bogohuljenje. Slava nije obest i neumerenost već počast i neka vrsta pričesti. Ali ljudi to izgleda ne shvataju. Ni oni koji slave ni oni koji se goste. Bitna je samo dobra papica i dobra cirka. Sve drugo je manje važno.

Ono što mi je nasmešnije u celoj priči jeste gomila flaša vina koje gotovo svi domaćini dobijaju kao poklon od gostiju. I te flaše vina samo kruže. Od slave do slave. Od ruke do ruke. Samo se promeni ukrasna kesa i sa flaše obriše prašina i ista se uručuje kao slavski poklon. Mnoge od tih flaša koje su dobili, domaćini odnesu na neke druge slave kao poklon a i oni opet tako većinu tih dobijenih flaša odnesu na tamo neke treće slave tako da nimalo nije čudno da sledeće godine neke od flaša koje ste poklonili nekom prijatelju dobijete od nekog sasvim trećeg prijatelja, što opet ne znači da vi tu flašu ponovo nećete odneti kao poklon nekom četvrtom prijatelju ili poznaniku na slavu. Jedino rešenje da se taj niz prekine jeste ispijanje tih flaša u trenutku slabosti, krize ili nedostatku drugog alkohola pri proslavi slave.

Sad sam zaboravio šta sam hteo da kažem. Nema veze u žurbi sam. Idem na slavu. Pa kad se vratim i ako ne prepijem, možda se i setim šta sam ono još hteo da vam kažem. Mada mislim da i vi sami znate to. zato ‘ajde na zdarvlje i srećna slava. Živeli !!!

Tweet

Posle više od godinu i po pauze mislim da je došao trenutak da nastavim sa objavljivanjem pojmova iz Đavolovog rečnika Embroza Birsa. Naime, preturajući po gomili knjiga, tražeći ko zna šta, nabasah na pomenuti rečnik i to beše dovoljan razlog da ponovo krenem sa čitanjem. Tom prilikom sam uvideo da sam u prethodna 12 posta, u kojima sam citirao definicije iz Đavolovog rečnika, bio vrlo restriktivan i selektivan, da postoje još mnoge definicije koje treba spomenuti a koje nisam obuhvatio kroz svoje tekstove. Ovom prilikom ću to i učiniti tj nastaviću sa objavljivanjem odabranih sarkastičnih definicija pojmova iz Đavolovog rečnika. Još jednom bih hteo da napomenem da je Đavolov rečnik napisan pre više od 100 godina ali da su mnoge definicije, bez obzira na tu činjenicu, i dan danas primenjive jer su jednostavno vanvremenske. Imaćete prilike da se u to uverite. Uživajte u čitanju.

AMNESTIJA – Velikodušnost države prema onim prestupnicima koje bi bilo suviše skupo kazniti.

ANTAGONIST – Bedni podlac koji nam stoji na putu.

ANTIPATIJA – Osećanje koje izazivaju prijatelji naših prijatelja.

APATIČAN – Šest nedelja u braku.

APSTINENT – Slaba osoba koja popušta iskušenju da se odrekne nekog zadovoljstva. Potpuni apstinent je onaj ko se uzdržava od svega osim od apstinencije, a naročito od nemešanja u tuđa posla.

ARHITEKTA – Čovek koji projektuje plan da vam izgradi kuću dok planira projekat da vam sruši finansijsku konstrukciju.

AUKCIONISTA – Čovek koji čekićem objavljuje da je jezikom nekog odžepario.

BANDIT – Osoba koja je silom otela od A ono što je A lukavstvom oteo od B.

Embrouz Birs – Đavolov rečnik #1#2#3#4#5#6#7#8#9#10#11, #12

Tweet

Pre svega hteo bih da napomenem da iako naslov teksta glasi »izgubljeno u prevodu«, sam tekst se ne odnosi na istoimeni film Sofie Coppole. Međutim, u ovom tekstu će svakako biti reči o filmovima i to onim koji se na našim prostorima prikazuju sa nekim neadekvatno, glupim i nebulozno nadenutim nazivima koji nemaju baš nikakve veze i logičnosti sa originalnim stranim nazivom filma. Koliko mi se puta desilo da u tv programu pročitam najavu nekog filma čiji mi naziv deluje skroz nepoznato i onda kada krenem da ga gledam skontam da sam isti gledao više puta a da je prevod naslova čista nebuloza. Ne znam da li ste primetili tu pojavu ali ona postaje sve učestalija. Poslednji takav slučaj, koji je bio razlog za pisanje ovog teksta, jeste novi film Liam Nessona pod originalnim nazivom »Taken 2« koji je kod nas preveden kao »96 sati: Istambul«. Odmah sam se setio i američke verzije filma »The Girl with dragon tattoo« koji je snimljen na osnovu prve knjige iz triologije Millenium  a koji je kod nas preveden kao »Muškarci koji mrze žene«. Da bih upotpunio čitavu priču navešću još jedan noviji film za koji je isto tako prevod naziva katastrofalan. Film »The campaign« kod nas je preveden kao »Glasajte za mene«. Mislim šta reći? Ovakvih primera ima koliko vam duša želi. Ako vas zanima proguglajte malo i naćićete još gomilu filmova sa kontradiktorno i neadekvatno nadenutim nazivima. Ono što je mene zanimalo je sledeće: šta je razlog tome? Zašto tako prevode same naslove filmova? Da li je u pitanju fora ili pak nešto drugo?

Odgovor na ova pitanja nije proveren ali sam do istog došao kroz razgovor sa jednom prijateljicom koja radi kao prevodilac i koja je u više navrata radila prevode za određene filmove. Svakako da je cela priča vezana za novac, profit, prevaru i manipulaciju. Filmske distributerske kuće pre prikazivanja novih stranih filmova svakako da treba da ugovore i izradu prevoda za te filmove. Tom prilikom angažuju se više prevodioca koji imaju za zadatak da prevedu film i da po obavljenom poslu prevode dostave distributerskim kućama. Normalno da je u tim prevodima i sam naziv filma adekvatno preveden u skladu sa originalnim stranim nazivom. Međutim, distributerske kuće iskoriste prevod koji im najviše odgovara i promene sam naziv filma da ne bi imali obavezu prema prevodiocima. Prevodiocima saopštavaju da njihov prevod nije prošao, iz ko zna kojih razloga,  već da su prihvatili tamo neki drugi prevod sa nekim kretenskim nazivom. Na taj način distributerske kuće dobijaju prevode za džabe a samim preimenovanjem naziva filma obezbeđuju se od tužbi i sudskih postupaka koje bi neki od nezadovoljnih prevodioca možda pokrenuo zbog zloupotrebe autorskih prava.

Da li je moguće ovako nešto ili je i to neka vrsta urbane legende? S obzirom gde živimo ne bi me iznenadilo da je odgovor pozitivan. Ono što je sigurno je da više neću odlaziti u bioskop i gledati filmove sa neadekvatnim i kontradiktornim nadenutim nazivima znajući činjenicu da je možda neko ko je maksimalno pošteno i stručno odradio svoj deo posla zapravo prevaren i izigran.  To možda neće imati neki značaj i širi uticaj ali ću ja svakako znati da nisam doprineo sticanju zarade u korist nepoštenih i beskrupuloznih poslodavaca i moćnika kojima je jedina svetinja novac. Radije ću takav film skinuti sa neta i pogledati ga kod kuće kada je već takva situacija.

Tweet

Pre neki dan dobih komentar od izvesne Ksenije na text Voleti demona koji je zapravo neka moja nazovimo je recenzija knjige »Predivna stvorenja«. Njen komentar je bio iznošenje samog doživljaja knjige i u neku ruku demnat na moj tekst jer ga je u potpunosti oprvgavao. U jednom delu komentara ona me je upitala zašto sam napisao takav tekst i apelovala je na sve ljude koji pročitaju moju recenziju da ipak pročitaju knjigu jer nije sve baš kao što sam ja napisao. I moram vam reći da je Ksenija u pravu. Ja ne poričem ono što sam izneo o knjizi ali sve ono što je Ksenija navela u svom komentaru je ono što sam ja izostavio da kažem (namerno ili slučajno, skroz nebitno). Sa druge strane cilj ovog eXperimenta, između ostalog,  jeste promocija knjiga i pokušaj da se ljudi podstiču na čitanje. Jer ko čita knjige čitaće i blogove.

Za skoro četri godine koliko blogujem, dobio sam mnoge uvredljive komentare čije sam komentatore svojim odgovorima postavio tamo gde i treba da budu. U slučaju ovog komentara postupiću drugačije jer ovo nije bio uvredljiv komentar već kontra argument činjenicama koje sam ja izneo u svom tekstu. Iz tog razloga u nastavku ovog teksta objaviću pomenuti komentar da bi na taj način isti bio transparetniji i dostupniji ljudima koji zalutaju ili namerno svrate u ovaj eXperiment. Ujedno ovim svojim postupkom želim da poručim da uvažavam tuđe mišljenje i da svako mišljenje koje je ispravno i argumentovano biće uvaženo i maksimalno ispoštovano. Eto Ksenija, uspela si da odbraniš svoja Predivna stvorenja.

Komentar:

Ti očigledno nisi pažljivo čitao ili nisi ukapirao, ne znam.
1. Demon i vještica nije isto. Demon je više kao neka utvara, a vještica je poput čovjeka samo što može da baca čini i da leti na metli itd. Pročitaj na Wikipedii ili u ,,Slovenskoj mitologiji” od Nenada Gajića.
2. Lina nije nikakav demon, a ni vještica. Ona je činotvorac, puno se razlikuje od vještice, a s demonom nema nikakve veze.
3. U drugoj knjizi se pominje demon Bes, a to je iz slovenske mitologije i vidi se kolika je razlika između činotvorca, vještice i demona.
3. Ona nije zla. Činotvorci mogu da budu ili mračni ili svijetli, a ona nije nijedno ni drugo, barem ne još i uglavnom ona je drugačija od ostalih činotvoraca. A i samo njena porodica biva prisvojena na 16. rođendanu, zbog porodičnog prokletstva.
5. Vođenje ljubavi ili kako si ti nazvao ,,bludničenje” se ne pominje u knjizi. Oni su se par puta poljubili i to je to. A svijetli činotvorci ne mogu fizički biti sa smrtnikom, da ga ne ubiju. Mračni mogu, ali njih ljudi i ne zanimaju baš.
6. KNJIGA UOPŠTE NE VELIČA ZLO, ŠTO PRIČAŠ TO??? Nije lijepo od tebe da tako odgovaraš čitaoce od ovog romana. Po tebi, sigurno i Stoker veliča zlo, a to je klasik i vrijedna je knjiga. Tako, molim te, izvini što ću se ovako izraziti, ne pričaj gluposti!
7. ,,Predivna stvorenja” nemaju veze ni sa ,,Sumrakom”, ni sa ,,Hari Poterom”. Na osnovu čega su ljudi povezali ovaj roman sa ta dva, tako bismo mogli povezati svaki roman sa nekim drugim.
8. Između ostalog, poenta romana je koliko su primitivne male sredine i samo što neko ne poštuje neka njihova pravila, ili je barem malo drugačiji, odmah nalazi na osudu. Ti očigledno ne živiš u takvoj sredini, pa ne razumiješ to, a moj grad je skoro isti kao Getlin.
9. Knjigu vrijedi pročitati, između ostalog, jer se može mnogo saznati o Građanskom ratu, barem što se Juga tiče.
10. Molim ostale ljude, da ne sude o knjizi, dok je ne pročitaju.
11. Tvoja poenta o voljenju zla je sasvim pogrešna. Komentarišeš kao da je to knjiga koju je napisala neka satanistička sekta, a ne dvije normalne žene, koje uopšte ne govore o tome.
12. Film izlazi 13.12.2013., a evo trailer, pa nek ljudi vide da to nema nikakve veze sa demonima i satanizmom i koliko je kvalitetno odrađen film:

A uz to u filmu glume Jeremy Irons i Emma Thompson, koji su izvrsni glumci.
A takođe, evo klip gdje filmska ekipa govori šta su činotvorci (casters) u stvari:

13. A u stvari glavna poenta romana je da ljudi ne podnose različitost.

Tweet

Naš neprijatelj, to još nije naš najopasniji protivnik, jer često od neprijatelja napravimo docnije dobrog prijatelja. Neprijatelji, to su često samo naši prerušeni prijatelji, koje od nas deli samo kakav nesporazum ili predrasuda. Polovina naših neprijatelja mrze vas samo zato što misle da ih i vi prezirete, i rade vam zlo za leđima, misleći da bi ste to njima i vi učinili čim bi ste mogli. Ali lažni prijatelji, to je najgori i najopasniji čovek u našoj okolini. Neprijatelj nas gleda često samo kroz jednu svoju zabludu koje se docnije možda odrekne, i da je se najzad i sam stidi; ali nas lažni prijatelj gleda kroz svoju prirodu koja je potpuno suprotna našoj prirodi, i kroz svoje interese koji su savršeno nepromenjivi sa našim dobrom i našim mirom. I ako taj čovek nije otvoreni neprijatelj, to je što nas se boji većma nego onaj prvi, a zato i većma mrzi nego onaj prvi. On je podmukliji i opasniji, jer nam lakše pronađe u čemu smo slabi, i služi se u borbi većma našom slabošću i našom pogreškom nego svojom snagom. Koliko god je često lako od neprijatelja napraviti vernog druga, od lažnog prijatelja je nemoguće ikad napraviti iskrenog prijatelja.

 Citat iz knjige »Blago cara Radovana« Jovan Dučić

preuzeto sa: http://erakablog.wordpress.com/

Tweet

Nisam tužan što te nemam,

dovoljno sam srećan kada te vidim,

i neka te ne čudi

to što se  pogledi naši nikad sresti neće,

što ću uvek spustiti glavu 

i preći na drugu stranu ulice 

kada mi u susret ideš, 

što neću smoći snage da ti kažem 

koliko mi trebaš, koliko mi značiš 

i koliko te želim..

.

Nisam tužan što te nemam,

dovoljno sam srećan kada te vidim,

i neka te ne čudi

to što ćutim i zbog tebe patim,

što te posmatram iz prikrajka

i potajno divim, obožavam i čeznem,

možda me je strah

ili me je pak stid

što možda nemam dovoljno snage, istrajnosti i ljubavi

da volim jednu boginju.

Tweet

Rešio sam da konačno počnem da se švalerišem. Dosta je bilo. Ne mogu više da izdržim. Mislim da je 15 godina monogamije i susdržavanja dovoljno. Čak i previše. Toliko od mene. Dovoljno je mog žrtvovanja. Sada je red na nekog drugog.

Sa druge strane, kad malo bolje sagledam čitavu situaciju, svi oko mene se svalerišu. Trpaju se gde god i kad god stignu. Jedino se ja pravim pametan, moralan i veran pa se nećkam i ne dam.

Svakako da postoje hiljade obrazloženja kojim bih mogao da opravdam to što se do sada nisam švalerisao. Međutim, postoje isto toliko argumenata koja idu u prilog švaleracije. Ono što je izvesno je da svako treba da ima neki izduvni ventil preko kojeg će da prazni svu svoju negativnu energiju i frustracije i samim tim održava svoju psihu u normali. Neko pije, neko puši, neko skita, neko se kocka, neko drogira, neko švaleriše… Ja ništa od toga. Ma postao sam papučar 100 %. Sa posla pravac kući i odatle ni makac. Odlaske na pijac, buvljak i megamarkete ne računam. To je sve zarad kupovine namernica koje će, u povratku iz nabavke, biti podvrgnute mom specijalnom tretmanu. Da vidite samo kako kuvam, perem sudove, brišem prašinu, pajam paučinu, ribam pločice i laminat, usisavam… Naučio sam čak i zimnicu da spremam. Ma suprug za 21. vek kad vam kažem.

Moj društveni život je priča za sebe koja nije ni vredna pomena. Nigde ne izlazim i ni sa kim se ne viđam. Jedini odušak i užitak pronalazim u gledanju TV-a i povremeno surfujući po netu. I tako godinama. Ali jednostavno više ne mogu da živim takvim životom. Svako ima svoj prag tolerancije. Ja sam izgleda taj prag konačno prešao. Morao sam pod hitno da promenim svoj život. Morao sam da nađem neki izduvni ventil u suprotnom bih pukao kao prenaduvani balon ili bih pak naparvio neki belaj.

Zato sam i rešio da se upustim u švaleraciju. Zarad dobrobit svih. Sa druge strane,  zašto su svi ostali pametniji od mene? Šta njima fali? Švalerišu se gde god stignu i lepo im je. Njihov bračni(a) drug(arica) im neveru vraća neverom i tu je krug zatvoren. Svi su srećni i zadovoljni. I non stop su u centru pažnje. Svi o njima pričaju.

Jesli li čula/čuo sa kim se švaleriše? Lažeš! Nemoguće, uopšte ne deluje tako. A tu mi glumi neku finoću.

Hoću i ja da budem u centru pažnje. Hoću i ja da se o meni priča. Hoću i ja da budem tema tračeva. Jer čim se o tebi priča znači da još uvek traješ. Čim te nema u pričama, čim te niko ne spominje znači da je tvoje vreme prošlo, da više ne privlačiš pažnju. Čim ljudi krenu da prolaze pored tebe kao pored turskog groblja to znači da te je vreme pregazilo. Zato i hoću da se upustim u švaleraciju. Da dokažem da moje vreme još nije prošlo. Ali pre nego što krenem u akciju potrebno je da preduzmem neke drastične korake.

U svom tom višegodišnjem mirovanju i ne delovanju poprilično sam se ugojio. Znao sam da sa viškom kilograma nema ništa od švalerisanja. Žene ne vole trbuljane. Pogotovu one bez kinte. Sfera njihovog interesovanja su svakako oni mladi, zgodni, razvijeni macani koji mogu da zadovolje sve njihove seksulane fantazije. A uz to ako još imaju i kintu onda je to pravi džek pot. S obzirom da nisam bio jedan od pomenutih redukovao sam svoju ishranu i počeo da džogiram svakodnevno. Morao sam pod hitno da se otarasim pojasa za spasavanje u predelu stomaka. Džogirao sam ujutro pre posla i predveče. Ali teško mi je padalo to trčanje. Posle 200-300 metra blagog trka bio sam mrtvosan. Duša mi je na nos izlazila. Kašljao sam, gušio se, manjkalo mi je kiseonika. Znojio se kao prč. Vrtelo mi se u glavi. Imao sam utisak da ću pasti u nesvest. A povrh svega bio sam gladan kao vuk. Prazan želudac je svoj bunt iskazivao sve učestalijim i sve glasnijim krčanjem. Bio sam na paklenim mukama ali sam ipak odlučio da istrajem.

Nakon određenog perioda, kada sam nabacio malo kondicije, krenuo sam sa teretanom. U teretani sam bio na novim mukama. Tek tada sam uvideo koliko sam fizički oslabio. Uradio bih 10 trbušnjaka, 3 skleka i 15 puta digao tegove od 20 kg i ne bih mogao da se saberem i pokupim. Jedva bih otišao kući iz teretane. Noge su mi klecale. Ruke drhtale. Upale mišića trajale po no nekoliko dana. Imao sam osećaj kao da su me ceo dan tukli bezbol palicama. Ali nisam hteo da odustanem. Znao sam da nema uspeha bez truda i odricanja. Znao sam to i triput nedeljno vežbao i odlazio u teretanu. Posle par meseci videli su se i prvi rezultati. Konačno sam mogao da pređem na fazu 2 – nabacivanje novog stajlinga.

Kao i svaki pravi muškarac, obdaren sam velikom količinom dlaka čak i na mestima na kojima to ne želim. Nekada je to bilo erotično i odraz muškosti ali ova nova vremena i pojave nekih muškaraca koje sebe nazivaju metroseksualcima i ostali alcima nametnula su nam neku novu modu. Telo bez dlaka. Kao žensko. Nema dlaka na grudima, ispod miške, u ušima, u nosu, na preponama, leđima, anusu, intimnom delu…

Ja dlakav kao gorila nikako se nisam uklapao u taj bezdlakavi svet. A žene, ko žene prate modu. Neće one dlakavog balkanca kraj sebe. Hoće nežnog i glatkog muškarca, koji neće da ih grebe dok ih mazi i bambusa. Znao sam da mora da se otarasim tih dlaka pod hitno. Zakazah tretman i odoh u salon lepote. Ne možete ni da pojmite na kakvim sam sve mukama bio. Pored dlaka bez kojih sam ostao pretrpeo sam još mnoge razne tertmane isto tako bolne. Depiliranje vrelim i hladnim voskom, brijanje, struganje peta, sečenje noktiju i sređivanje zanoktica, ceđenje mitisera i bubuljica, čupanje obrva… Ma došlo mi da na sred tretmana kažem »jebeš sve to, nije švaleracija za mene« i da ustanem sa tog klimavog stola na kome sam teško održavao ravnotežu i svom snagom trudio da ne padnem i izblamiram se još više. Ali tretman se konačno završio i ja sam imao potpuno novi izgled. Svakako da nisam znao kako se treba ponašati i o čemu treba voditi računa dok se telo ne privikne da funkcioniše bez svih tih silnih dlaka. Buknuo sam po celom telu. Bio sam crven kao da sam se bacio u ključalu vodu. Ma ne mogu da vam opišem muke na kojima sam bio. Morao sam čak i bolovanje da otvorim dok se reakcija na tretman nije smirila i povukla. Tek tada sam shvatio koliko švalerisanje može da bude bolno.

Po oporavku, onako ćosav i bezdlakav, bio sam spreman da pređem na fazu 3 – oglašavanje da sam se ponovo pustio u promet. To je bila jedna od najtežih faza jer je teško vratiti se u igru nakon silnih godina pauziranja. Ono što mi je svakako išlo u prilog je što su današnje žene i devojke bile mnogo liberalnijih shvatanja. Bile udate ili ne, većina njih bila je zaintersovana i raspoložena za razne vrste afera i preljuba. To je sad tako bilo u trendu a one su više od svega želele da budu u skladu sa vremenom koje vlada. Tako su se i oblačile. Kratke suknje, vruće pantalone, duboki dekoltei. Pa šta ako se vidi celulit, pomorandžina kora, salce. Sva roba bila je izložena pa ko voli neka izvoli. Ima za svačiji ukus. Ja najpre nisam znao odakle da počnem. Sa svih strana su krenule da me opsedaju bujne grudi, vitke noge, jabučaste guze… Gde god da sam se okrenuo video bih guzice, sise i noge. Sve same noge i gola dupeta što bi rekla Rahela Ferari u Tesnoj koži. Kao da su sve žene i devojke saznale za moje namere pa brže bolje pohitale ka meni. A njihove sise, noge i dupeta samo su poskakivale, bacakale se i talasale i na taj način me dozivale da ih što pre posedujem. Nađoh se u čudu koliko je lepih i jedrih žena i devojaka bilo u našem gradu. Najčudnije je bilo to što ranije nisam primećivao svu tu lepotu.

I tako, u toj svojoj fazi reklamiranja a ujedno i lova, seo bih u nekoj bašti kafića u centru grada, naručio piće, izbacio na sto nabudženi privezak sa ključeivima od auta, smart telefon koji bi nonstop tipkao, pipkao i izigravao neku facu. Nije imalo veze što je taj nabudženi privezak sa ključem od auta zapravo bio ključ od neke šklopocije sa kojom sam svakodnevno kuburio i trošio pare na silne popravke. Nije imalo veze što sam taj smart telefon uzeo na dvogodišnji kredit i time maksimalno ugrozio svoje platežne sposobnosti. Bitno je bilo da delujem kao neko ko je uspešan, na nivou, imućan jer žene padaju na te fazone. Da bih tu činjenicu i potvrdio a i da bi delovao još ubedljivije, počeo sam da se tako i ponašam. Šepurio sam se kao ćuran. Širio se i laktao i non stop štrapacirao tamo-amo. Šmekao mnoge pripadnice lepšeg pola, po neke i častio pićem, što je još više pogoršavalo moju i ovako lošu materijalnu situaciju. Ali trebalo je nešto i žrtvovati da bi se nešto i dobilo.

Od tada je prošlo neko vreme. U međuvremenu sam shvatio da švalerisanje nije baš onakvo kako samo zamišljao da jeste. I ono je sa protokom vremena metastaziralo u neke nove oblike muško-ženskih, žensko-ženskih i muško-muških odnosa i sve to više i nije imalo toliko veze sa seksom. Danas je sve to više ličilo na neke poslovne aranžmane nego na klasičnu preljubu, neverstvo. Lova je iskravila i uništila svu draž i samu suštinu švalerisanja. Pa vas sada pitam, šta se to desilo? Gde je ona stara dobra švaleracija prepuna seksa, strasti i požude? Nije valjda sve postalo samo puki interes, koristoljublje, poslovna transakcija? Ili je švaleracija to oduvek i bila? Blaži oblik prostitucije.

Tweet

Dugo sam se razmišljao da li uopšte da napišem ovaj post baš iz razloga što je događaj koji ću opisati istinit a tema prilično mučna, ali jednostavno moram da kažem reč dve o tome.

Kao što sam naslov govori, mnogi roditelji ne zaslužuju da imaju decu. Svi mi to vrlo dobro znamo i tu ništa ne možemo da promenimo. Ostaje nam samo da se pitamo kakvi su to ljudi i roditelji? Kakav je to roditelj koji maksimalno zapostavlja svoju decu? Kakav je to roditelj  koji svoju decu fizički, psihički i seksualno zlostavlja? Kakav je to roditelj  koji svoju decu napušta, prodaje, podvodi i ubija? Malo li je takvih primera danas u Srbiji? Novine su pune članaka na te teme. Međutim, kada živite u malom gradu u kakvom živim ja i kada sretnete jednog takvog čoveka, o kome, kao i o mnogim drugima ljudima iz vašeg okruženja, znate gotovo sve, onda to čitavoj priči daje jednu drugačiju dimenziju.

Pa da krenem sa pričom.

Izašao ja u grad sa par ortaka u noćni život. Nakon obilaska par kafića na kraju zaglavismo na neki trance party. Neočekivana gužva. Klinaca i klinki koliko ti duša želi a glasna muzika gruva li gruva. Mi se obradovasmo još jednom dobrom provodu, naručismo piće i krenusmo u noć na talasima psy tranca.

U jednom trenutku ugledasmo jednog čoveka, svima nama dobro poznatog, u srednjim 50-tim godinama, kako se naslanja na šank i jedva održava ravnotežu da ne padne. Bio je mrtav pijan. Nije to bila izneneđujuća situacija jer smo ga milion puta videli u takvom stanju ali jednostavno ovo je bio prvi put da sam ga video nakon tog tragičnog događaja.

»Ovaj je skroz otišao u aut. Pogledaj ga u kakvom je stanju.«

»Pa kako i da ne ode kad mu se sin ubio. Ne dao Bog nikom.«

»Ma on je i pre toga bio takav. Sada samo ima razlog više za dalja alkoholisanja. Razlog više i opravdanje.«

Dok smo vodili razgovor, pomenuti kao da je čuo da o njemu pričamo, okrenuo se ka nama i počeo da baulja. Nekako je izgubio ravnotežu i pao na pod. Prilikom pada rukom je zakačio nekoliko čaša i flaša koje su se nalazile na visokom stolu pokraj njega i sve ih pobarao na pod. Pokušavao je da ustane ali mu nikako nije polazilo za rukom. Trenutak kasnije počeo je da se migolji po podu prepunom srče, mrmljajući nešto sebi u bradu. Prizor je bio više nego jeziv. Ljudi su se samo sklanjali od njega dok ga neko ne podiže i pomože mu da se vrati u svoj prvobitan uspravni stav za šankom. Posle par minuta dotični je ponovo izgubio ravnotežu i ponovo pao i opet se ponovila čitava priča. U tom trenutku naiđe i gazda kafića, naš dobar i stari drugar, pomože dotičnom da ustane i zapodenuše razgovor. Video je i on da je dotični pijanac prevršio meru, da će takvim ponašanjem i stepenom alkolisanosti samo da nastrada, da isprovocira tuču ili nešto gore. Pitao se šta da radi i na kraju je ipak pozvao taksi službu.  Posle jedno par minuta, kada je stigao taksi, pomogosmo mu da ga iznese iz kafića i na jedvite jade ga smestismo u auto. Otimao se, podupirao nogama, psovao nas i urlao. Čim zalupismo vrata taksista brzo dade gas i ode. Izgleda da je dobro znao gde treba da ga odveze. Mi se vratismo u kafić i nastavismo sa partijem.

preuzeto sa http://narconon.ca/blog/alcohol-addiction/help-an-alcoholic.html

Možda će se neko upitati da li mi je u tom trenutku bilo žao tog čoveka s obzirom da sam ga poznavao. Moj odgovor bi na takvo pitaje sigurno bio NE, baš zato što ga isuviše dobro poznajem i dobro znam celu priču vezanu za samoubistvo njegovog sina jedinca.

On se oduvek tako ponašao, još od kada je njegov pokojni sin bio malo dete. Danonoćno je pijančio ne birajući ni vreme, ni mesto, ni priliku, ni društvo. Bitno je bilo da se pije. Vremenom je uz piće svakako došla kocka i kurvanje. Jedan porok povlači drugi i tako u nedogled. Ali kada je kriza udarila i platežna moć oslabila, vrlo brzo se rešio ta dva poroka jer para nije bilo za sva tri. Svakako da alkohol nije imao alternativu. Svakako da je alkohol značio sve. Porodica i sve ostalo nije značilo ništa.

Godine su prolazile a on je tako živeo i funkcionisao i sve dublje padao u porok. Dogurao je do takvog stepena alkoholizma da više i nije mogao da funkciniše trezan. Zato se nije ni treznio. Sin je rastao uz takvog oca u ko zna kakvim uslovima i još kao tinejdžer krenuo očevim stopama. Otac umesto da ga kritikuje i sa njim razgovara i usmerava ga u drugom pravcu, on ga je još više podsticao na alkohol tako što ga je povremeno izvodio sa sobom u provod gde su se zajedno opijali. On je smatrao da je bio cool roditelj modernih shvatanja. On to nije shvatao kao nešto pogrešno i destruktivno. Klinac shvativši da ima tolerantnog i cool oca brzo prevazilazi očev porok i uleteće u jedan novi, mnogo opasniji i destruktivniji. Uleće u svet droge. Posle određenog perioda, i konzumiranje ko zna sve čega, došao je do same ivice ponora. U jednom trenutku, kada je najverovatnije shvatio da mu nema izlaza, načinio je i taj poslednji korak i pokušao  da izvrši samoubistvo. Pokušaj je bio bezuspešan iako je tom prilikom bio teško povređen i na samoj ivici života. Otac je to teško podneo. Svoju tugu lečio je još težim opijanjima. Nakon višemesečnog oporavka samoubice u pokušaju, otac je počeo da ga vodi svuda sa sobom. Valjda je na taj način pokušavao da ga odvikne od droge i da na njega utiče. I uticao je. I dalje se nije treznio i dalje je pravio ispade ali sada je sve to radio pred sinom. Sin ga je u više navrata iz kafana i kafića mrtvosanog iznosio i odvodio kući. Posle nekog vremena klinac je izvršio samoubistvo. Otac je i dalje nastavio po starom. Flaša je bila i ostala najbitnija.

Sada kada znate deo ove duge i prilično mučne priče, možete da razumete zašto me nije žao ovog čoveka. Žao me je njegovog sina. Žao mi je što je zauvek izgubljen jedan mlad život. Otac svakako da sada proživljava svoj lični pakao. Svakako da ga izjeda tuga, griža savesti i bol. Sada preskupo plaća svoje greške. Ali o tome je trebalo da razmišlja mnogo ranije. Sigurno je da mu je period višegodišnjeg netrežnjenja pomutio zdrav razum, izobličnio sliku realnosti i logičkog rasuđivanja ali to nikako ne može biti opravdanje. Možda on u tim trenucima nije ni bio svestan složenosti situacije u kojoj se njegov sin nalazio ali svakako da je nakon prvog pokušaja samoubistva imao priliku da sve svoje roditeljske greške ispravi i dete usmeri na pravi put. On to nije učinio jer je morao da pije ili jednostavno nije imao snage ni da se izbori sa svojim ličnim demonom a kamo li i sa sinovljevim.

U svakom slučaju jedna tužna životna priča. Vrlo mučna, teška ali ipak poučna. Kako za decu tako i za roditelje.

Tweet

MUZIČKA RETROSPEKTIVA #10

Ako postoji neka muzička grupa koju slušam još od njenih samih početaka pa do danjašnih dana, onda to svakako jeste Massive Attack. Mnogo muzike je protutnjalo kroz ovu moju dušu. Mnogo različitog zvuka je moje uvo čulo baš zato što sam oduvek bio u nekoj svojoj potrazi za nekim novim zvukom. Ekspanzija interneta i tehnoogije mi je celu tu misiju znatno olakšala. Predamnom se otvorio čitav jedan novi svet, koji kao da je samo mene čekao da u njega zaronim i krenem sa traganjem. I krenuo sam.

Iako sam konstantno pronalazio i dalje pronalazim neke nove bendove, neke nove zvuke, Massive Attack su uvek tu, prisutni, baš zato što za tih 25  godina, koliko dugo istražujem taj ogromni svet muzike, još uvek nisam čuo zvuk sličan zvuku Massive attack-a. Valjda ih zato, sa vremena ne vreme,  ubacim u svoju aktuealnu playlistu da bih se ponovo uverio u tu činjenicu.

Massive attack su se pojavili daleke 1991. godine i još od tada, svojim prvencom »Blue Lines« privukli pažnju kako publike tako i kritike. Numera »Unfinished Simpathy« proglašena je za jednu od 10 najboljih pesama svih vremena.

Svojim drugim albumom »Protection« (1994) Massivi su potvrdili činjenicu da su u svojoj nameri da prave dobar, originalan i prepoznatljiv zvuk vrlo ozbiljni i odlučni. Nema potrebe posebno izdvajati neku od pesama. Album je kao celina odličan, isto kao i njegov prethodnik.

Treći po redu »Mezzanine« (1998) bio je šamar za sve one koji su već slušajući prethodna dva albuma Massivima nalepili etiketu “lagana” muzika. Mrak i težina »Mezzanina« dali su neku novu dimenziju i neki novi pravac čitavom njihovom opusu, govoreći da su oni ipak iznad preovladavajućeg stereotipa i da nisu od onih koji se ponavljaju.  Svakako da su objavljivanjem svog trećeg albuma postavili visok standard kako za publiku tako i za muzičare dajući još jedan neoborivi argumenat da su oni ipak iznad nekih klišea i prosečnosti koji preovladavaju u muzičkoj industriji. Samim nazivom albuma »Mezzanine« (međusprat) Massivi su samo hteli da nam poruče da je to svakako samo međuspat, međufaza, kako u njihovoj evoluciji tako i u njihovom masivnom napadu na naše umove i duše, da će vremenom neminovno preći na jedan novi viši nivo stvaranja muzike i samim tim komuniciranja.

Potvrdu za to dobili smo tek nakon 12 godina,  najpre objavljivanjem albuma »100th widow« (2003) a potom, 7 godina kasnije, objavljivanjem albuma »Heligoland« (2010). Međusprat, na kome su se nalazili u trenutku objavljivanja »Mezzanina« konačno je prevaziđen. Posle više od decenije, Massivi su se uzdigli na taj viši nivo, tron, čime su još jednom dokazali da su iznad mora i mase prosečnosti i jednobraznosti ogromnog muzičkog univerzuma. Ipak su oni bili začetnici  jednog novog muzičkog pravca, novog alternativno-evropskog zvuka, prosto imenovanim »Trip Hop«. Činjenica da su 20 godina kasnije sa samo 5 izdatih albuma (tu ne računam objavljeni album »Collected« njihov tzv greatest hits kao ni filmske soundtrackove) i dalje bili prvi, jedinstveni i originalni, samo potvrđuje njihovu veličinu.

Iz tog razloga neminovno je spomenuti kakav su nam to muzički pravac Massivi ostavili u amanet. Svakako da je u početku to bila eXperimentalna muzika, nastala miksovanjem i kombinacijom različitih muzičkih pravaca: elektronske muzike sporog tempa začinjene elementima hip hopa (iz koga je i izvedena sama kovanica naziva novog muzičkog pravca), R&B-a, jazz-a, soul-a, funk-a, regge-a, dub-a, housa… Neminovno je bilo da se protokom vremena i ona razvijala i evoluirala i da je miksovanje različitih muzičkih pravaca i stilova obuhvatilo jedan širi dijapazon što je pružilo znatnije potencijale i mogućnosti za nova eXperimentisanja i samim tim nove muzike. Da bi se u potpunosti shvatio sam naziv, tada novog muzičkog pravca, neophodno je objasniti i značenje reči »trip« (putovanje, haluciniranje…). Međutim, značenje se nameće samo od sebe tako da možete da znate čemu da se nadate slušajući takvu muziku. Ako niste spremni na jedno virtuelno putovanje posredstvom elektronske muzike kao medijuma, onda nemojte ni da razmišljate o Massive attack-u i Trip Hopu.  Ako se ipak odvažite na taj korak, shvatićete o čemu vam govorim. Možda i Vi pređete na taj VIŠI NIVO slušajući Massive Attack. Samo nemojte žuriti. Ima mnogo međuspratova do tog nivoa. Evolucija traje dugo. U slučaju Massive Attack-a 20 godina, što ne znači da u međuvremenu neće preći na neki novi nivo… Ipak su oni Massive attack. Jedni i jedini.

Muzička retrospektiva  #1#2#3#4#5#6#7#8, #9

Tweet

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37