Svi postovi sa bloga: Living in Serbia

Pronađite izlaz
link

            Kuc, kuc!             Ooooooo! Pa ko to meni dolazi? Devedesete!             Zašto smešak? Šta ćete, nostalgija, bila sam tada dvadesetak godina mlađa. Kroz glavu mi protutnjaše slike protesta, druženja, za trenutak sam ponovo osetila tu volju i energiju... ma, zaboravite.             Pa uđite sad, znate i sami da ja tu ništa ne mogu.             Eto, ovde ja živim. Skromno, kao što vidite. Nema više „sastavljanja kraja s krajem“, sad sam „kratka“ svakog meseca.             Ma, prevarila se i ja kao i mnogi. Zamislite, trebalo je samo par godina da se ne vidimo, pa da samu sebe ubedim da smo se rastale zauvek!? Može kafa?             Ne, nemam auto. I ne putujem. Od čega, kad nemam posao? Baš ste smešne.             Ali najgore od svega, izgubila sam energiju. Nema je, nestala. Ista sam kao i onda, ali skroz skamenjena, ni prstom nisam u stanju da mrdnem. Prosto, gledam vas sad ovde i od muke bih se smejala. Pričam otvoreno. Ne volimo se, ali nismo stranci.             Niste vi nikad ni otišle, priznajte. Aaaa, sad se vi smeškate.             Ali, ako ćemo realno i nije vam trebalo puno. To seme zla koje ste zasejale na samom početku, vremenom je samo jačalo. Tek na kratko nije bilo tako vidno, pritajilo se.             Da, dokazale ste da u ovoj zemlji nema ni pameti ni duše. Zlo se ovde ugnezdilo i našlo istinski dom. I posle dvadeset godina, ono koristi iste, stare maske. Patriotizam je najjača. S tom maskom je čuda napravilo! Ljudski život ne vredi pišljiva boba. Čestitam!             Šta da vam kažem, našla sam se bukvalno u procepu. Kad smo se upoznale, stariji bili za vas, nisu dali da vas oteramo. Ali bilo je nade. Jeste ružno, ali u takvoj situaciji vreme je radilo za nas. A danas? Danas vreme radi za vas. Da, teško mi je, sve mi se smrači kad na to pomislim. Mladi, jako mladi ljudi.             Znam da bi vi sad rado da pričamo o Haškom tribunalu. O još jednom vatrometu u vašoj režiji. Još uvek bi da me testirate?             A ja bih radije o skandaloznim presudama koje izbacuju pošten svet na ulicu, a štite tamo neke sakrivene i nedodirljive, znate. Ali, pošto znam da to vas ne zanima, preskočimo onda pravdu i pravo. Ionako bi vi pričale o onom drugom, dok bih ja samo o prvom.             Da zapalim cigaretu.             A kako su vaši puleni? Baš ste ih razmazili. Dok je vas, njima uvek dobro! Para nikad dosta, živi se, može se. I verovatno umiru od smeha zato što još uvek ne moraju da menjaju taktiku. Stari trikovi i dalje “rade posao”. Lova i moć. Ma, boli ih uvo, sa vama su zaista bezbedni.             Naravno, pod uslovom da se ne pobiju međusobno.             Već idete? Šta, htele ste samo da mi javite da ste tu? (Kao da ja ne znam?) Ili da malo likujete? Ili da proverite da li sam ipak, posle svega, spremna da vam se prepustim?             Hej, da ne bih zalupila vrata za vama… znate da kod mene nikad niste dobrodošle? Znam da znate, ali za svaki slučaj.             Eto, samo tako dođu nepozvane. Nepristojne skroz na skroz.             Eh, devedesete. Kako bih volela da vas ne znam.             Ali, nažalost, znamo se odlično.
P.S. Pa bar da smisle neke nove tandarmarije, stalno iste gluposti u krug. Ubi me ova monotonija! 


Print screen taken here

            Helen Storey, professor of fashion and science at The London College of Fashion, together with Dr Tony Ryan (Faculty of Science at the University of Sheffield), created the design of a new technology in jeans that cleans the air.             When denim is coated with tiny particles of the chemical titanium dioxide, it reacts with air and light to absorb and break down harmful emissions in the environment. The emissions become harmless and are simply washed away when the jeans are cleaned. This means we can help clean the air simply by going for a walk!             They have created a company called Catalytic Clothing. Their website says: "Catalytic Clothing seeks to explore how clothing and textiles can be used as a catalytic surface to purify air, employing existing technology in a new way."             The calculation is simple. If all residents of Sheffield (half a million citizens) wore the jeans, the dangerous chemical nitrogen oxide in the city would disappear!             At the same time, a small British company (Air Fuel Synthesis) has developed a way to create petrol from air and water.             The technique to make the petrol involves mixing carbon dioxide from air and hydrogen from water. It turns the two chemicals into methanol. This is then converted into petrol. It takes 24 hours to make one litre. Engineers said they have made five litres of petrol so far.             This petrol is cleaner than that made from oil because it’s synthetic.             The company needs more time to be able to produce their petrol at a cheaper cost. They say they could be ready to sell it in 15 years.
Picture taken here
            Helen Stori, profesor na Katedri za modu i nauku Londonskog koledža mode i doktor Toni Rajan (Prirodno-matematički fakultet Univerziteta Šefild), napravili su potpuno novu tehnologiju u pravljenju džinsa koja pomaže u pročišćavanju vazduha.             Kada se na teksas nanesu sitne čestice hemikalije titanijum dioksida, dolazi do reakcije sa vazduhom i svetlošću koja dovodi do apsorpcije i razbijanja štetnih emisija u životnoj okolini. One tada postaju potpuno bezopasne i jednostavno se isperu sa farmerki prilikom redovnog pranja. To znači da bi vazduh mogli da pročistimo najobičnijom šetnjom!             Ovaj tim je stvorio kompaniju pod nazivom “Catalytic Clothing” (katalitička odeća). Na njihovom vebsajtu stoji sledeća rečenica: “Katalitička odeća vrši istraživanja i traži načine da odeća i tekstil mogu da se koriste kao katalitička površina za prečišćavanje vazduha, koristeći postojeću tehnologiju, ali na potpuno drugačiji način."             Računica je jednostavna. Kad bi svi stanovnici grada Šefild (pola miliona stanovnika) nosili takve farmerke, opasni azotni oksid bi jednostavno nestao.             Pitam se koliko metara teksasa bi bilo potrebno da se pročisti vazduh u ulici Despota Stefana u Beogradu (bivša 29. novembra)?             U isto vreme, jedna mala britanska kompanija (Air Fuel Synthesis) intenzivno radi na potpuno novoj tehnologiji proizvodnje benzina - od vazduha i vode.             Tehnika podrazumeva mešanje ugljen-dioksida iz vazduha sa vodonikom iz vode. Ove dve hemikalije prvo se pretvaraju u metanol, a potom u benzin. Da bi se napravila jedna litra, potrebno je 24 časa. Inženjeri kažu da su do sada uspeli da naprave pet litara.               Ovako napravljen benzin je čistiji od onog dobijenog iz nafte jer je sintetički.                      Kompaniji treba još vremena da proizvede benzin po manjoj ceni. Zaposleni u kompaniji kažu da bi ovako proizveden benzin mogao da bude spreman za prodaju za 15 godina.             Sources/Izvor: Catalythic clothing, The Guardian, BBC News





            Svet u kome živimo je svet koji intenzivno traži nove izvore energije. Naftne zalihe nisu neograničene, to svi znamo, ali koliko nam je zaista još preostalo? Prema nekim teoretičarima, prevalili smo polovinu ukupnih zaliha. S obzirom da su potrebe za naftom sve veće (Kina, kao i ceo afrički kontinent, tradicionalno mali potrošači, sada postaju jako zahtevni), kriza postaje sve ozbiljnija. Da li treba bolji primer od ratova koji se suštinski vode zbog nalazišta nafte, a ne zbog terorizma ili diktatorskih režima, kako se zvanično kaže?             Šta su to gasni škriljci? To su novootkrivena nalazišta prirodnog gasa koja obećavaju dugoročnu eksploataciju, kao i energetsku nezavisnost onih zemalja na čijoj teritoriji se ona nalaze.             Pošto je gas rasplinut po stenovitom terenu (a ne u odvojenim rezervoarima), njegova eksploatacija je veoma komplikovana. Stene se najpre miniraju, a potom se vodom pod pritiskom, pomešanom sa peskom i otrovnim hemikalijama (između ostalih metanol, etilen, glikol, hlorovodonična kiselina), gas izbacuje na površinu. To se zove hidraulični udarac (fracking). Uz gas, na površinu izlaze i ogromne količine otpadnog materijala koji u sebi sadrži i radioaktivne supstance.             Eksploatacija gasnih škriljaca je počela pre nekoliko godina u Americi, a velika nalazišta su otkrivena i u nekim evropskim zemljama.             Iskustva iz Amerike su veoma uznemirujuća:             - trajno zagađenje pitke vode, potoka, reka i jezera u okolini nalazišta,             - uništavanje životinjskog i biljnog sveta,             - ubrizgavanje ogromnih količina toksičnih materija u zemljište, koje se, po završenom procesu eksploatacije velikim delom vraćaju na površinu (svedoci govore o rekama otrova koje se slivaju niz padine),             - izvlačenje radioaktivnih, kancerogenih materija iz velikih dubina na površinu tla,             - najgore od svega, ovo konstantno zagađenje ima kumulativni efekat, prave razmere će biti vidljive tek za nekoliko godina, kad bude kasno,             - konačno, pošto su ostali bez pijaće vode i pošto im je ugroženo zdravlje, vlasnici ne mogu ni da prodaju svoju imovinu i odu, jer je ona zbog svega postala bezvredna.             Zašto su američki građani dali pristanak da se eksploatacija vrši na njihovim privatnim posedima?             Prvo, zato što im je rečeno da je bezbedno. Kompanije jesu u obavezi da poštuju bezbednosnu proceduru, ali u praksi, gramzive kakve jesu, one to rade samo na nalazištima na kojima se vrši kontrola. U Americi postoji na hiljade ovih rudnika.             Potom, građanima su obećana radna mesta, velike novčane nadoknade. U vreme velike ekonomske krize i nemaštine, ljudi su lako pristajali. Mamac na koji se lako upecaju obični ljudi ma gde živeli.             I najvažnije, kompanije su uložile značajna sredstva da promovišu i obezbede svoj posao, kao i da diskredituju sve kritičare, bilo da su oni priznati stručnjaci ili ne. Za njih rade marketinške mašinerije, vešti portparoli, kao i potplaćeni političari.             Ova tehnologija sad treba da se izveze i u Evropu. U Poljskoj su nađena najveća nalazišta gasnih škriljaca, ali zbog lošeg iskustva u Americi, Poljaci sudemonstrirali protiv toga još početkom ove godine. U EU mišljenja su podeljena.             “Možemo li nešto da učinimo?” pitala sam Amerikanku koja mi je prosledila link sa dokumentarnim filmom o ovome. “Za sada, sve što možemo je da širimo priču, da ljudi znaju”, rekla je ona.             Pošto košta čaša pitke vode, jedna reka, jezero, kornjača, ribe, trava, ptice, čovek, budućnost? Reći ćete – nema cenu. Isto misle i Amerikanci, pa se ispostavilo da ipak nije tako.             To je ono što me najviše plaši.
















           Wealthy individuals from all over the world own at least $21 trillion (that’s 21 followed by 12 zeroes) of unreported private financial wealth. But there may be even as much as $32 trillion. And this is only financial wealth and excludes a welter of real estate, yachts and other non financial assets owned via offshore structures.             These are the results of the most detailed and rigorous study ever made of financial assets held in offshore financial centres and secrecy structures by the Tax Justice Network. The research comes amid growing concerns about an enormous and growing gulf between rich and poor in countries around the globe.             Another study (Inequality: You Don’t Know the Half of It) by the same organization concludes that all studies of economic inequality to date have failed to account properly for this missing wealth, and that inequality is far worse than we think.             This “black hole” in the world economy – private offshore wealth, and the vast amounts of untaxed income that it produces, belongs to a tiny elite (it is estimated that less than 100,000 people worldwide own $9.8 trillion of wealth held offshore). The lost tax is huge. It is large enough to make a significant difference to the finances of many countries, especially developing ones.             But the problem is their wealth is now offshore, in the hands of their own elites and their private bankers. This offshore sector is basically designed and operated by the world’s largest private banks, law firms, and accounting firms, headquartered in First World capitals like London, New York, and Geneva. Given all this, it is scandalous that official institutions like the IMF, the World Bank, the OECD as well as leading central banks, have devoted so little research to this sector. For reasons of their own, they have tolerated the growth of the offshore sector for far too long, out of sight.             On the other hand, this study is really good news. The world has just located a huge pile of financial wealth. This research is not just about preventing some of the abuses, but also how best to make use of the untaxed earnings that it generates.             This hidden offshore sector is large enough to make a significant difference to all our measures of inequality.  Does it have to be like this?             Najmanje 21 bilion američkih dolara (posle 21 ide 12 nula) neprijavljenog i neoporezovanog privatnog bogatstva, nalazi se u posedu bogatih pojedinaca širom sveta. Procenjuje se da bi ta cifra mogla da bude i 32 biliona, a pritom nisu uračunate vrednosti pokretne i nepokretne imovine (nekretnine, jahte), koje su, zahvaljujući takozvanim ofšor strukturama, takođe „nevidljive“ za poreznike.             To su rezultati najdetaljnije i veoma rigorozne studije koja je ikada sprovedena u toj oblasti. Sprovela je organizacija pod nazivom “Mreža za poresku pravdu” (Tax Justice Network), koja smatra da upravo porez treba da bude alat kojim bi se sprovodila socijalna pravda. Studija je sprovedena zbog ogromnog jaza između bogatih i siromašnih koji, pokazalo se, raste veoma ubrzano i to u svim zemljama sveta.             Još jedna studija koju je sprovela ista organizacija “Nejednakost: ne znaš ni pola o tome” (Inequality: You Don’t Know the Half of It), došla je do zaključka da nijedna studija o ekonomskoj nejednakosti do sada, nije valjano uzela u obzir ovo “nevidljivo” bogatstvo, kao i da je stepen nejednakosti daleko veći nego što se uobičajeno smatra.             Ta“crna rupa” u svetskoj ekonomiji – privatno ofšor bogatstvo i ogromne svote neoporezovanih prihoda koje ono stvara, u posedu je veoma male grupe ljudi (procenjuje se da manje od sto hiljada ljudi poseduje 9,8 biliona dolara u ofšor kompanijama). Koliki je to poreski gubitak, dovoljno je ilustrovati primerom da bi upravo taj novac imao značajan uticaj na poboljšanje ekonomske situacije u mnogim zemljama, posebno onim u razvoju.             Ali kako doći do tog novca? On je sada van domašaja poreznika, njime raspolažu pojedinci i njihovi privatni bankari. Ofšor sektor je napravljen tako da njime upravljaju najveće svetske banke, advokatske i računovodstvene firme, čiji centri se ne nalaze na nekim egzotičnim ostrvima, već u najznačajnijim gradovima sveta poput Londona, Njujorka ili Ženeve. Znajući sve ovo, prosto je skandalozno da zvanične institucije poput MMF-a, Svetske banke, Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, kao i vodeće centralne banke, nisu posvetile više pažnje ovom sektoru. Iz samo njima znanih razloga, njegov rast je bez ikakvog nadzora tolerisan previše dugo.             S druge strane, ova studija je dobra vest. Zahvajujući njoj, svet je upravo saznao gde se nagomilalo pravo bogatstvo, dovoljno veliko da značajno doprinese smanjenju nejednakosti među ljudima. Njen cilj nije samo da spreči nelegalne tokove novca, već i da ponudi najbolje moguće načine na koje bi se taj neoporezovan novac mogao iskoristiti. 
Source/Izvor: Click here/Klikni ovde (samo na engleskom)



Član Gradskog veća Željko Ožegović: Pojačane kontrole nastaviće se do daljeg.
                         Prvi je državno, javno preduzeće, drugi je privatno.             Državna preduzeća i ustanove (naročito one koje su u sklopu državne uprave) rade gotovo na isti način kao što se to radilo u bivšem socijalizmu. To znači da se mnogo više ne radi nego što se radi, prava zaposlenih su svima poznata (obaveze gotovo nikom), para nikad dosta, a o tržišnim principima zarade se i ne razmišlja. Zna se da su one sigurne, muka je samo što nisu veće. Kao i svakoj vreći bez dna, njima uvek treba JOŠ para. Ta i takva preduzeća su idealno mesto za raznorazne lopovske marifetluke onih koji su u poziciji da ih čine. Najgori su oni koje čine rukovodioci, ali ja ne bih zanemarila ni one sitnije, poput krađe inventara. Jer, ko to sve plaća? Vi i ja. Tačka.
            GSP Beograd i rezultat minulog rada ovog državnog preduzeća: ogromna većina vozila je izanđala, jadna, vuče se po drumovima kao mrcina i svaka vožnja predstavlja OGROMAN rizik za putnike. U takvim vozilima vrata kloparaju, često su neispravna. Prozori ne dihtuju, prljavi su, masni. Rukodržači su izguljeni i zarđali, često nestabilni ili ih uopšte nema. Pod nogama se smenjuju tvrđi i mekši delovi poda; ovi drugi prete da puknu. Rupe i izguljeni delovi ne samo po podu, već i po zidovima vozila. Smrad i prljavština, garež. Pocrnela i lepljiva sedišta kao posledica višegodišnjeg neodržavanja higijene. Umazani zidovi i rukodržači, što uljem, što štrokom nepoznatog porekla. U toku vožnje, prašina obilato kulja kroz rupe, prozore, vrata, stapa se sa onom koja već postoji u vozilu i, zajedno sa nepodnošljivim smradom benzina i ulja, čini neizbežan mirisni dekor. Buka je nesnosna. Vozila je uvek premalo, pa su ove mrcine veoma često prepune ljudi.
            E, to je slika i prilika Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd. Ono malo novijih vozila koje vidite na televiziji - zaboravite. To je samo za marketing, kao onda kad se Đilas slikao u novom tramvaju.             Pita li neko da li u vozilu postoji čekić za lupanje prozora u slučaju nezgode? Ili aparat za gašenje požara? Ili za klimu leti, grejanje zimi? Ne, daleko smo mi od tih standarda.
            Što je najgore, niko tačno ne zna koliko zapravo rizikuje vozeći se u ovakvim vozilima? Niko ne želi ni da pomisli koliko su ispravne kočnice, gume, volan...? Nemamo taj luksuz, jer u ovom gradu život bez prevoza je nemoguć. Grad je jednostavno prevelik i javni prevoz je neophodan poput vode, struje ili iznošenja smeća.             Iako smo svakodnevno svedoci kvarova vozila, zvanična statistika je nedostupna javnosti. Oni najdrastičniji slučajevi se ponekad provuku kroz dnevne vesti.             Da potrebe, bezbednost i komfor putnika nikad nisu bili prioritet ove firme, govori i način naplate ovog ponižavajućeg gradskog prevoza. Postepeno, jedan po jedan, ukidali su povoljne i jednostavne načine kupovine karata (dnevne, nedeljne karte, na primer), a uvodili sve skuplje i komplikovanije. Drugim rečima, zašto da problem rešite jednostavno, kupovinom dnevne ili nedeljne karte, kad možete svaki put kad uđete u vozilo da kucate pojedinačnu, tanku i malu kao cigaret papir? Pa vi dobro porazmislite koliko karata će vam trebati, gde tako tanke i krhke da ih držite i za kraj – saberite da vidite koliko vas je to sve koštalo? Šta mislite, da li je GSP Beograd (vreća bez dna) imao na umu potrebe svojih korisnika ili SVOJE kad je uvodio sve te izmene?             A onda je to državno preduzeće (iz čista mira) prodalo prava naplate karata PRIVATNOM, koje se zove Busplus.             Privatna preduzeća u Srbiji nemaju siguran prihod kao državna i njih interesuje isključivo profit. Čovek, odnosno, radnici u tim preduzećima nemaju nikakva prava, a obaveze se stalno uvećavaju. Radi se najmanje šest dana u nedelji i to za minimalne zarade, često i na crno. Plate ne zavise od profita firme. Ukoliko profit raste, radnici dobijaju plate. Ukoliko pada, radnici se otpuštaju. Vrlo jednostavno.
            Privatna preduzeća nalaze razne načine da dođu do zarade, što legalne što nelegalne, a praksa je pokazala da u ovoj državi veliki profiti mogu da se steknu samo nelegalnim putem. Jednostavno, svi oni koji su pokušali da rade po pravilima i propisima, brzo su uvideli da država uzima previše, te da je zarada u tim uslovima, pogotovo u kriznim vremenima, gotovo nemoguća.             Dobro su poznate poslovne saradnje državnih i privatnih firmi: one su se gotovo uvek završavale tako što bi prve bile očerupane i privatizovane. Tako da nije teško predvideti kako će se i ova saradnja završiti.             U matorim mrcinama su osvanuli supermoderni „validatori“ karata i krenuo je završni čin cirkusa koji tako dugo ugrožava JAKO VAŽAN segment života Beograđana – prevoz.             Isti je momentalno poskupeo (prvo plati kartice, pa onda i postojeću cenu mesečnog prevoza ili pojedinačnih karti), objavljen je rat švercerima (kojih je sve više, pametnom bi to bio dovoljan znak da nešto nije u redu) i krenule su metode, pa... mirne duše mogu da ih nazovem - nacističkim. Kupili vi kartu ili ne, bićete maltretirani. Teraće vas da čekate, moraćete da uđete na vrata koja su oni odredili, da „validirate“ kartu svaki put kad koristite prevoz, potom će da dođu da provere da li ste to uradili i dok sve to ne obave, vozilo će da stoji. Pa sad je vožnja gotovo nezamisliva bez naci-kontrolora!             Ja sam korisnik javnog prevoza. Auto nemam, za taksi nemam. Kakve su moje opcije?             Dali su mi izbor: mogu da uzmem personalizovanu ili nepersonalizovanu karticu. Sa prvom Busplus (preko validatora) prati moje kretanje gradom (s kojim pravom???), raspolaže mojim privatnim podacima, to neću. Sa nepersonalizovanom, prevoz je preskup, ne mogu to da platim!             A drugi javni prevoznik ne postoji.             Kakve su moje opcije?             Dva zla su se udružila u zajedničkom cilju: da izvuku i zadnju paru iz džepa građana! Prvo (državno) je bahato, lenjo i korumpirano. Drugo (privatno) je energično ali na nasilan i bezobziran način. I jedni i drugi hoće samo pare.             Ne zavaravajte se vi koji plaćate i nemo posmatrate maltretiranja, ona neće prestati. Od vas će se tražiti samo još više! Doći će momenat kad ni vi više nećete moći da zadovoljite njihove nerealne potrebe.             Za promenu, ja bih da pitam zašto prevoz VEĆ nije dobar? Gde su potrošili novac koji su dobili od reklama, karata i donacija? Toliko godina plaćam mesečne karte, gde su završile i moje pare?             Hajde sad ja da zaustavim vozilo i niko da nije izašao, ni GSP ni Busplus ni matičar koji ih je spojio dok ne dobijem odgovor na pitanje:             GDE SU MOJE PARE???             Ubeđena sam da bi uz odgovor na to pitanje, cene pale bar za polovinu, a potreba za naci-kontrolorima prestala. Stara vozila bi završila na smetlištu, a mi bi konačno znali zašto plaćamo javni prevoz koji je NAŠ i bez koga je život u Beogradu nezamisliv.             Dragi moji, pratim pomno šta se u javnom prevozu događa i meni je sve jasno kao dan. Ostaje samo pitanje da li sam među malobrojnima ili pripadam većini?             Ako većina misli slično... pa... gde ste ljudi?             Hoćemo li...?


Preuzeto ovde

            Dakle, konačno se događa: smeška nam se vlast čiji bi stub činili SNS i SPS. To su one stranke koje vode ljudi poput Ivice Dačića, Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Milutina Mrkonjića i... znate već i sami.             Samo bez drame i panike molim.             Ako iskreno razmislite, setićete se da su oni bili tu sve vreme, samo malo skriveni, u senci. A pred reflektorima su paradirali neki kao novi, lepi, kao imali i lepe manire, kao znali i strane jezike, kao stručnjaci (pardon, eksperti). Drugim rečima, ljudi čije je glavno zaduženje bilo da nam mažu oči.             Pa vidite i sami. Svaki njihov lepo sročen govor demantuje stvarnost. Na osnovu svih pokazatelja, Srbija je nazadovala i to poprilično. Ne bih da nabrajam. Dovoljan razlog da se ne sablažnjavamo na spomen dobro poznatih imena čiji nas je minuli rad u prošlosti koštao ozbilnog civilizacijskog posrnuća. Jer, oni su sve vreme bili tu, samo malo skriveni, u pozadini.             Pa zašto onda ne bi pogledali istini u oči? Ja ne da imam nešto protiv toga, ja sam ZA to.             Ako smo se lagali da smo drugačiji (a nismo to bili), ako smo se lagali da idemo u dobrom pravcu (a nismo išli), zašto onda ne bi stvari nazvali pravim imenom. Tomislav Nikolić je predsednik Srbije, Ivica Dačić će (možda) biti premijer. To!             Sad smo načisto.             Meni je laknulo. Idemo sad dalje. Istinu molim!             Glavu gore dragi moji. Nama svakako nije dobro, mi takoreći nemamo šta da izgubimo. Potrebno nam je istinsko napredovanje, vizija, motiv. Suočavanje sa istinom je i u psihologiji prvi ali veoma važan korak. Stoga, ja kažem dobro je, krenulo je.             Uzgred, političari zaista, ali zaista nisu svesni stvarne situacije u Srbiji. Jer da jesu, već sad bi se zahvaljivali na ponudama za mesto premijera, umesto da se otimaju o njega. Stvarno su smešni. Istorija ih ništa nije naučila.
P.S.             Pre desetak dana sam odžeparena. To se desilo na granici dve opštine u Beogradu, pa me policija (koje na licu mesta nije bilo ni za lek) malo šetala tamo-amo. A onda sam se družila sa državnim službenicima (raznim) dok nisam prikupila sve potrebne papire za nove dokumente. Uzeli mi i poprilično para za nove kartice, izvode, njihove administrativne troškove (razne). A lopov ni kriv ni dužan za dve sekunde bio bogatiji za preko pet hiljada dinara! Ako ga i uhvate, možemo samo da se upoznamo i ispričamo jer nema krivične prijave za vrednost do petnaest hiljada dinara. U zdravlje mu bilo! Možda mu se i ja pridružim.




            Nisam ni filmski ni pozorišni kritičar. Pripadam prosečno obrazovanom delu publike i baš kao takva, želim da prenesem dosta jake utiske koje je na mene ostavila pozorišna predstava „Zoran Đinđić“.             Predstavu ovog tipa svako ima pravo da doživi na svoj način. Nema tu ispravnog viđenja, manjka razumevanja. Sve je dovoljno jasno, a u isto vreme i dovoljno nejasno da svako može da ima jedinstven doživljaj. Ovo je moj.             Dosta toga sam pročitala o predstavi, dosta i čula od onih koji su je već gledali. Znala sam da je kontraverzna, znala sam da ima i nekih scena koje ne bi mogao baš svako da podnese. Smatrala sam da sam spremna.             Na samom početku, na scenu izlazi Branislav Trifunović i upoznaje publiku sa nekim problematičnim delovima biografije autora i reditelja predstave. NAGLAŠAVA da je čovek Hrvat. I gleda nas sve u sali, kao da očekuje da će zbog svega rečenog neko da ustane i izađe. Svetla se ne gase, vidimo se vrlo dobro.             Potom se diže zavesa i glumci u pozadini pevaju. Jedno po jedno prilaze, umaču ruke u bure sa crvenom bojom na kome piše „Novija srpska istorija“ i tako crvenih, okrvavljenih ruku urlaju na nas. Optužuju.             „Zbog vas smo izgubili Kosovo, zbog vas smo bombardovani, zbog vas smo poznati po masovnoj grobnici u Batajnici, zbog vas smo dobili Miškovića da nam sisa krv, zbog vas smo gledali Đokovića 24 časa i nismo se bavili ozbiljnim problemima, zbog vas smo dobili narkomane od 12 godina i heroin od 400 dinara, zbog vas smo bacili Stambolića u kreč, zbog vas smo isfrustrirani i nesrećni, zbog vas zaštićeni svedoci žive bolje od nas, zbog vas smo snajperima čuvali Sarajevo, zbog vas smo prenosili Arkanovo venčanje“... Zbog vas smo, zbog vas smo, hiljadu puta zbog vas... zbog koga? Vas? Nas???             Ne gledaju negde neodređeno, u prazninu, već urlaju i gledaju direktno u nas, u publiku.             Imam čudan osećaj da prisustvujem sceni u kojoj smo svi u ulozi i optuženih i onih koji optužuju. Suočavanje sa samim sobom?             Nisam spremna, zatečena sam. Optužujem i ja. A sve vreme ZNAM da sam i kriva. Svetla i dalje gore. Odlično se vidimo, a glumci i dalje neprijatno pilje u nas.             Scene se smenjuju. Prisustvujemo optužbi i egzekuciji Zorana Đinđića. Vidimo jasno kao na dlanu i ko ga ubija. Vidimo sve ono što se zna, ali o čemu se ne priča. Scenom se kreću vojnici, Otporaši, biznismeni, političari, sveštenici. Spuštaju se televizori, gledamo snimak Zoranove sahrane. Čujemo govor vladike Amfilohija. Pokazuju nam Zoranovu krvavu košulju, novčanik, mobilni telefon, olovku. Kad je jedna od glumica skinula sve sa sebe da bi obukla tu košulju, teško da je neko bio šokiran. Čuju se pucnji, a ja sam već toliko napeta da gotovo skačem sa sedišta od iznenađenja.             Čuli smo i kako su tekle pripreme za predstavu. Ko je trebao da igra, pa odustao. Čuli smo autentične dijaloge. Sa scene nas zasipaju činjenice i gola istina.             Pozorišnom magijom, Vojislav Koštunica se pojavljuje na optuženičkoj stolici. Postavlja mu se gomila neprijatnih pitanja na koja nevoljno odgovara. Na jedno ne odgovora uopšte.             Gledamo narkomana koji se bode i kome se droga sliva niz venu, džamiju koju izvlače iz središta Hrama Svetog Save a potom i spaljuju, ljude sa crvenim beretkama, akvarijum, grobove, krstove, zemlju koju posipaju po sceni i pitaju koliko smo spremni da je platimo?             U jednoj od scena gledamo glumce kako polako, ali uporno idu u krug. Noge teške, krst na leđima. Oni pogureni, premoreni, bez trunke života u sebi. Gledam ih i vidim sebe.             Do kraja predstave srpska zastava je i okrvavljena i ispovraćana.             Aplauz je neverovatno dugo trajao. Nekoliko puta se zavesa na sceni dizala i spuštala. Aplaudirala sam i ja, ali su mi šake bile tri puta teže nego što jesu, a lice skamenjeno od utiska koji u prvi mah nisam mogla tačno da definišem. Aplaudirala sam, ali mi uopšte nije bilo do aplauza. Bila sam rastrzana između potrebe da nagradim glumce i čitavu predstavu i jakog osećaja da pljeskam sopstvenoj gluposti i tragediji.             Svetla se nisu gasila tokom predstave.             Glumci se na kraju nisu poklonili.             Da li je za ovaj teskoban i mučan osećaj kriva predstava ili bestidne laži od kojih je satkana naša stvarnost?             Potrebno je mnogo više od sat i po slobodne umetnosti. Ali dobro je da je ima. Dobro je da se konačno pojavila. Zahvaljujem svima koji su u njoj učestvovali, od autora i reditelja, do glumaca.             I na kraju, zašto ovakvih predstava tako dugo nije bilo kod nas i zašto se sad pojavila i ova? Odgovor na oba pitanja je isti. Vraćam se na početak i stavljam i ove stavke među optužbe. Zbog nas.             Predstava se daje u Beogradu, u pozorištu Atelje 212.
        Zadnje spuštanje zavese





            Govor Borisa Tadića, pošto je saznao da je izgubio izbore, nije mi zvučao nimalo ohrabrujuće. On je i dalje lep čovek (iz svih uglova), on je i dalje perfektan govornik (slušala bih ga noć i dan), ali to je, dragi moji, blago rečeno - premalo.             Za njegov poraz, kao i za loše rezultate Demokratske stranke, brzopleto se okrivljuju glasači koji su (zaboga!?) suviše lenji da izađu na izbore ili su (još gore) neodgovorni pa su se, umesto da zaokruže njegovo ime, bavili opscenim crtežima i porukama. A svi znamo da su ti „lenji“ i kreativni nekada bili njegovi glasači. Tu spadam i ja.             E, pa pošto još ne vidim znake svesti, još manje odgovornosti za to što su nas izneverili i teško obmanuli (da, vi nas, a ne mi vas i sram vas bilo zato što ste se uopšte usudili da stvari postavite drugačije!), koristim priliku da kažem ono što NEĆETE čuti od agencija, papreno plaćenih da površno ispitaju šta „ja“ mislim. I to besplatno.             Za mene bi vaša ponovna pobeda na izborima bio jedan od najvećih poraza u Srbiji. Zašto?             Zato što ja i ogromna većina građana Srbije više čak i ne sastavljamo kraj s krajem, već se borimo za opstanak. Potopljeni smo, samo nam još malo vire nosevi iznad površine, a voda s vremena na vreme i to prelije. Borimo se za vazduh, za život! Nisam videla ni jedan jedini znak da ste toga svesni. (Gde gledate uopšte???)             Zato što smo utučeni, depresivni, skloni samoubistvu.             Zato što je korumpiranost države u stalnom porastu, zato što kriminal cveta. Zato što (ponovo) živimo u diktaturi koju licemerno nazivate demokratijom, zato što nam govorite da, osim vas, niko drugi nije bolji. Zato što je Boris Tadić „garant mira i stabilnosti“ (zvuči poznato?). Zato što je sad Tomislav Nikolić predsednik, a Dačić najtraženiji politički saradnik. Zato što ne vidimo da će biti bolje čak ni sledećoj generaciji. Zato što ste mufljuzi koji su okupirali sve medije, pa po oprobanom receptu iz devedesetih, prikazujete lažnu stvarnost, svesno i namerno obmanjujete građane. Zato što ništa nije transparentno.             Zato što je čovek potpuno nevažan. I zato što je novac NAJVAŽNIJA stvar na svetu.             Zato što su nam džepovi prazni, a sve više dugujemo.             Niste znali, zvuči poznato ili vas baš briga?             Napravili ste ogromnu bazu „sigurnih glasača“, kao i svojevremeno Milošević. Nju čine, pre svega, mnogobrojni članovi stranke. Potom, članovi njihovih porodica, a onda i svi oni koji su došli do posla zahvaljujući vama (opštinski radnici, zaposleni u državnim firmama), svi privatnici kojima ste na tržištu obezbedili povlašćeni položaj (za izvesni procenat, razume se), a uvek računate i na one koje ćete sitno potkupiti svega nekoliko dana pred izbore (za hiljadu-dve dinara, ili neki paket sa osnovnim životnim namirnicama).             Ali u svom slepilu ste potpuno zaboravili da je i Milošević izgubio na izborima onda kad je mislio da uz tu široku bazu „sigurnih“ glasača, njegov položaj nije ugrožen. Tada je pola Srbije imalo člansku kartu SPS-a, baš kao što je to danas slučaj sa vašom strankom. Ali kad je dosta, onda je zaista dosta. Presuđuje broj nezadovoljnih, a ne broj članskih karata. Propustili ste veoma važnu stvar - da pitate građane kako žive? Direktno, isto onako kao što ste nas ovih dana opsedali pitanjima da li ćemo da glasamo i za koga?             Ali da se vratim na Borisa Tadića. Iz iskustva znam da su lepi muškarci izuzetno sujetni, egocentrični, manipulativni, a vrlo često i plitki. Boris je vredno radio na svom imidžu i doveo ga gotovo do savršenstva. On vrlo dobro primenjuje znanja iz psihologije, ali nema sumnje i da je išao na dodatne obuke. Njegova mimika, jačina i boja glasa kao i gestikulacija, savršeno su oruđe za obmanu i manipulaciju. (U momentu kad se toga setim, prosto se naježim pri pomisli koliko bi destruktivno delovao na moju psihu, ako bi nekim slučajem bio deo mog privatnog života.)             Još jednom je bio ubedljiv i siguran te izborne večeri. Još jednom čista desetka za nastup. Ali, to je sve. Čovek-marketinška mašina, čovek-obmana, lepotan, savršena sprava.             Zato je govor obeshrabrujući. I dalje samo dobar marketing. Prvo ozbiljno upozorenje preko glasanja nije dobro shvaćeno. Motke se već uveliko spremaju a Boris ih još uvek nije svestan.             Pitanje je da li je Nikolić? 




           „Besna sam kao ris! Svi pričaju o važnosti očuvanja okoline, svi se kao zalažu za podizanje ekološke svesti kod nas, a kad čovek poželi da pređe s reči na dela, nailazi na prepreke i nelogičnosti od kojih puca glava.             Bila sam danas u prodavnici i, između ostalog, htedoh da kupim i kiselu vodu. Izbor, da ti pamet stane, ogromni rafovi krcati flašama raznih proizvođača. Da li si ikad pokušala da nađeš flašu mineralne vode ili negaziranog soka u staklenoj ambalaži? Ne? Nemoj ni da pokušavaš, jer takvih jednostavno nema! Samo plastika, limenke i tetrapak.             Pretresla sam ceo red uzduž i popreko tražeći bilo koju mineralnu vodu u staklenoj boci i konačno uspem da pronađem jednu jedinu – „Knjaz Miloš“! Ali slušaj sad dalje.             JEDAN litar kisele vode „Knjaz Miloš“ u staklenoj flaši košta nešto manje od 50 dinara. Plus, plaćaš kauciju koja iznosi 35 dinara. A LITAR I PO te iste vode u plastičnoj ambalaži košta 40 dinara. Da li me pratiš, najjednostavnije rečeno, cena iste vode u različitim ambalažama: 1 litar = 50 dinara 1,5 litar = 40 dinara             Hajde da pokušam da objasnim da višu cenu uslovljava ambalaža, jer staklo je sigurno skuplje. No, neće biti, nju plaćamo posebno, preko kaucije. Znači, to otpada. Zašto onda? Zašto je ista voda u staklenoj boci toliko skuplja? Gde je mojih po' litre???             Ti sad meni reci na koji to način oni nas podstiču da budemo ekološki svesni, da čuvamo okolinu i izbacimo štetnu plastičnu ambalažu iz svakodnevne upotrebe? Ja vidim suprotno. Ohrabruje se kupovina proizvoda BAŠ u plastičnoj ambalaži. Eto ti primera!              I kupim ja tu vodu. Poklopac nepraktičan, limeni, kao na onim flašama piva koje zovu zidarskim. Izvitoperio se kad sam ga otvarala, ne mogu da ga vratim i lepo zatvorim. Treba mi pampur, a nigde ne mogu da ga nađem. I znaš čime sam na kraju zatvorila flašu? Plastičnim zatvaračem.             Zemljo, otvori se!“
            Moja komšinica je čvrsto rešila da zove odgovorne u fabrici i lepo ih zamoli da joj objasne, zašto je potpuno ista voda u staklenim flašama duplo skuplja od one u plastičnim? Jer njoj to nikako nije jasno.             A nije ni meni, pravo da vam kažem. I živo me zanima kakav će odgovor da dobije. 


blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37