Svi postovi sa bloga: Vuk Stanković blog


Udruženje studenatainformatike FONIS, uz podršku Fakulteta organizacionih nauka, Digitalne agende i brojnih
sponzora, organizuje konferenciju i takmičenje pod nazivom “Start Conference” u cilju podizanja svesti o novim
informacionim tehnologijama u Srbiji i kreiranja društveno korisnih aplikacija za Windows 8, najnoviji operativni
sistem Microsoft-a, dostupnog širokom broju različitih uređaja.

U okviru konferencijskog dela, učesnici će se kroz interaktivna predavanja i panel diskusije upoznati sa Windows 8
operativnim sistemom, uspešnim start-up projektima u Srbiji, kao i primerima dobre prakse u primeni IT-a u našoj
i susednim zemljama.

Takmičenje u formatu hakatona održaće se paralelno sa konferencijom gde će se osam ekipa od po tri
programera do 27 godina starosti takmičiti u razvoju Windows 8 aplikacija, za šta će na raspolaganju imati 24sata.

Windows 8 aplikacije mogu da se prave pomoću različitih jezika kao što su JavaScript/HTML5, C#, VB.NET ili C++.

Svim učesnicima je obezbeđen prostorza rad sa pristupom internetu, vreće za spavanje i osveženje. Pobednički tim čekaju vredne
nagrade!

Vreme održavanja projekta je 8. i 9. decembar 2012. godine na Fakultetu organizacionih nauka.

Više o konferenciji i propozicijama takmičenja, možete saznati na zvaničnom sajtu projekta Start Conference, gde se svi  zainteresovani studenti i programeri mogu prijaviti za učešće na takmičenju ili prisustvo na predavanjima . Poziv je  otvoren do kraja novembra.
Budite deo zajednice koja menja Srbiju i pozitivno utiče na njenu svest. Prijavite se i učestvujte u zajedničkom poduhvatu kreiranja Windows 8 aplikacija!

The post Start Conference – konferencija i takmičenje appeared first on Vuk Stanković blog.

Za one koji ne znaju, FONIS je udruženje studenata informatike sa Fakulteta organizacionih nauka.

Kao što sam u nekim prethodnim tekstovima već pominjao, studentske organizacije u ovom broju su skoro ekskluziva FON-a i redovno stvaraju buzz oko dešavanja na fakultetu.
Teško da može da prođe nedelja da se u režiji neke od xy organizacija ne održi neko predavanje koje dodaje vrednost formalnom delu nastave.

Šta zapravo znači studentska organizacija?

11. rođendan FONIS-a

Ništa naročito apstraktno. To je uglavnom grupa ljudi koje ne mrzi da nakon osam sati provedenih na predavanjima izdvoje još dva-tri-četiri sata ili celu noć da bi se posvetili nečemu za šta smatraju da će im u karijeri biti plus, a nema direktnu vezu sa fakultetom.
Ovo zahteva veliku posvećenost naročito ako se stavi u kontekst izjave jedne profesorke od pre koju godinu koja je rekla da studenti treba osam sati da provedu na predavanjima i vežbama, osam sati da uče i osam sati da spavaju.

Naravno u stvarnosti stvari ne funkcionišu ovako. Oni koji su stvarno aktivni u nekoj organizaciji znaju koliko puta nisu spavali ni 8 minuta, a ne osam sati i koliko predavanja, vežbi i kolokvijuma je žrtvovano zbog nečega što je u tom trenutku bilo važnije.

A šta imam ja od toga?

Pitanje koje može da postavi neko nakon čitanja prethodne rečenice. Zašto bi neko bio sumanut toliko da ne izađe na kolokvijum, ne prespava noć ili izgubi poene sa vežbi?

Na ovo pitanje ću odgovoriti isključivo iz ugla studenta jednog IT smera i člana FONIS-a.

Novo znanje

Fakultet ima svoj program i plan rada. Taj plan ne mora da se poklapa sa vašim željama i težnjama. Na primer, u nastavi se uči PHP, a vi hoćete da naučite Python ili Ruby. Fakultet vam neće baš pružiti tu mogućnost.
Čak i iz tog PHP-a ćete dobiti osnovu pa je izvolite nadograditi poznavanjem objektnog programiranja, frejmvorka i slično.

Realnost je da sami nećete sesti to da radite (čast malobrojnim izuzecima koji hoće). Ali ako imate neki cilj koji će vam u ovom slučaju postaviti vođa tima u FONIS-u, naučićete nešto novo. Naravno u tome ćete uvek imati podršku starijih i iskusnijih članova organizacije koji već rade i imaju određeno iskustvo (a FONIS već sada ima popriličan broj ozbiljnih programera koji poznaju veliki broj tehnologija).
Tu dolazimo do još jedne prednosti, a to je deljenje znanja. Ako je neko od nas naučio nešto što je drugima malo poznato, biće organizovana radionica i svako koga to zanima imaće priliku da nauči nešto novo.

Projekti i iskustva vezana za organizaciju

B2S 2011 – Ivan Minić

Osim developerskih znanja, možete steći i znanja iz oblasti pisanja projekata, njihove realizacije na različitim nivoima jer se ništa ne dešava samo od sebe. Svaki događaj je unapred dobro isplaniran i taj plan neko treba da napiše, a to opet treba znati.

Ko je radio ovako nešto, dobro zna da za svaki ozbiljan događaj treba kontaktirati predavače, partnere, sponzore, obezbediti prostor, tehničku podršku, piće, hranu, logistiku, napraviti vizuelni identitet, odraditi promociju, ugostiti sve zvanice i učiniti da svi budu zadovoljni da bi saradnja bila uspešna i da bi mogla da se ponovi. Jer šta smo uradili ako naši partneri, sponzori i predavači neće da čuju za nas nakon događaja.

Sve nabrojano je bitno jer ako nešto zakaže, to će se videti. Zbog toga mora da postoji i organizaciona disciplina koju nikako nećete steći na fakultetu jer se to prosto NE UČI IZ KNJIGA. Morate to da probate i da vidite kako izgleda, a stečeno iskustvo u ovakvim projektima je bar meni bilo strašno značajno i jako ga cenim.

Sneak peak u budućnost

Nismo izmislili vremeplov. Obavestili bismo vas i ranije da jesmo )

Kako FONIS radi na velikom broju projekata, bilo svojih ili u saradnji sa drugim studentskim organizacijama i kompanijama (često velikim), u tom procesu oni koji učetvuju u njemu mogu da steknu utisak šta će se od njih tražiti za koji mesec ili godinu kada izađu sa fakulteta. Da steknu uvid u to kako neke firme funkcionišu i da se ne nađu u čudu kada odu na konkurs za posao.
Pored toga, FONIS u velikoj meri svojim aktivnim članovima obezbeđuje prakse u različitim kompanijama i na taj način im daje priliku da se dodatno profesionalno usavršavaju.

Naravno, ovakav uvid možete steći i samostalno, ali ako se objektivno sagleda situacija, to će uspeti jako mali broj ljudi, zar ne?

Putovanja i konferencije

Osim usavršavanja kroz projekte i međusobno deljenje znanja, FONIS omogućava svojim članovima da posećuju neke od najkvalitetnijih konferencija u Srbiji i regionu.

Članovi FONIS-a su tako više puta bili na Microsoft Sinergiji (i kao učesnici i kao tehnička podrška), na Web Festu, BizBuzz-u, e-Talk-u i brojnim drugim događajima.

Pored novih znanja i odličnih predavanja, kroz neke od ovih događaja sam stekao poznanstva sa nekim stvarno sjajnim ljudima iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske i jako mi je drago zbog toga.

Neformalna druženja i prijateljstvo

Poslednji sastanak UO 2011/12

Da ne bi bilo da članstvo u organizaciji podrazumeva samo danonoćni rad, tu su druženja koja nemaju nikakve veze sa aktivnostima organizacije već se samo dogovorimo da ovog vikenda idemo na Adu na roštilj ili idemo na partiju basketa (za više od partije i nismo ) ) ili samo idemo u kafić. Nebitno. Ova druženja su uglavnom dosta redovna i dobrodošli su svi članovi bilo da su aktivni, neaktivni, bivši, sadašnji.

I ono što je osim znanja najvažnije je prijateljstvo koje dolazi uz ogroman broj sati provedenih sa nekim ljudima. Manje više, znamo sve jedni o drugima (nekad i više nego što bismo trebali P ) i često se družimo i potpuno nevezano za fakultet i FONIS i valjda još uvek nismo dosadili jedni drugima.

Onda da se vratim na prvo pitanje. Šta zapravo znači studentska organizacija?
Znači znanje, iskustvo, timski duh, prijateljstvo, porodičnu atmosferu i dok postoji takav duh, siguran sam da će FONIS napredovati iz dana u dan.

Na kraju pošto je danas održana skupština iskoristiću priliku da čestitam novim članovima Upravnog odbora: Đorđu Petroviću, Mariji Marković i Miši Lazoviću, kao i novim starim članovima: Goranu Militarovu, Zorani Krstić i Vladimiru Stoiljkoviću )

Znam da ćete biti još bolji nego prošle godine.

The post FONIS i prednosti studentskog organizovanja appeared first on Vuk Stanković blog.

Našao sam ovih dana neke pesme koje dugo nisam čuo i moram da kažem da sam razočaran kada pustim te pesme i shvatim da toga više nema. Da se takva muzika više ne pravi.

http://www.youtube.com/playlist?list=PLHy2lc5iYdrPk7LIiV7UPvex4h82-S9D8

Neću mnogo da hejtujem današnju muziku. Poenta je sledeća: i u vreme kada su nastale ove pesme bilo je šunda koliko volite. Problem je što danas imamo SAMO šund i ništa više (čast retkim izuzecima koje na vreme iskorenimo).
Ne tvrdim da su pesme u ovoj listi najbolje – o ukusima se ne raspravlja i svako ima svoje favorite. Samo mislim da ih je teško porediti sa bilo čime što se danas snima.

Na plejlisti se nalaze redom:

  • Plava ptica – Glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta
  • S one strane duge – Više izvođača – Novogodišnji program 1990.
  • Svega će biti ali nas nikad više – Griva
  • Za milion godina – YU Rock Misija @Live Aid 1985
  • Arija – Viktorija
  • Sloboda – Kerber i Galija
  • Crne Rupe (instrumental) – Crni bombarder
  • Zaboravljeni – Piloti

Kome se sviđa neka uživa )

Danas sam upao u zanimljivu diskusiju o tome šta su patriotizam, nacionalizam i fašizam. Pošto odgovor na to pitanje nije mogao da stane u 140 karaktera, staće u par rečenica ovde )

Naime jedan od drugara je zaključio da su za njega nacionalizam, patriotizam i fašizam različite nijanse crne boje.

Zašto bih mogao da se složim, a zbog čega se ne slažem sa ovom konstatacijom?

Prvo, zadržaću se na patriotizmu jer sebe smatram patriotom, a ipak smatram da nisam fašista )
Kada bih pod patriotizmom smatrao rušenje ugleda zemlje pod različitim izgovorima i kada bih ljude delio prema tome kojoj naciji pripadaju ili koje su vere, skoro bih mogao da se složim da ovo u nekoj situaciji može ličiti na fašizam.

Ali, šta ja smatram patriotizmom?

Za mene je patriotizam, recimo, činjenica da želim da ostanem u ovoj državi (i pored toga što se ona svojski trudi da se to ne dogodi) i da nekim svojim znanjem i radom pokušam da dam makar mali dopirnos da ljudi u njoj nekada počnu bolje da žive (da, zamislite, svi ljudi).

Ako se izjašnjavam kao Srbin i kao pravoslavac, zar stvarno treba da se pravdam zbog toga? Ja sam Srbin i imam prijatelje drugih nacija, vera i nemam nikakav problem sa njima niti ih sortiram po tim kriterijumima. Oni nemaju razlog da se stide svog porekla, ja nemam razlog da se stidim svog. Ljudi se dele na dobre i loše (znam da je trula fraza, ali ima primenu u ovoj situaciji).

Ako neko vidi nešto fašisoidno u ovoj rečenici neka me obavesti. Ja tvrdim da moj patriotizam nikako ne može biti nijansa pomenute crne boje.

 

Pošto već jako dugo nisam napisao nešto korisno, red je i da tako nešto uradim konačno.

Zamoljen sam pre nekoliko dana da napravim landing page na jednom WordPress sajtu.
Nije trebalo da bude neki popup koji će iskočiti nego da bude potpuno odvojena stranica koja nema nikakve veze sa WordPress instalacijom. Nešto poput onih oglasa na koje vas redirektuju neki sajtovi.

Prva stvar koja mi je pala na pamet je da promenim DirectoryIndex u .htaccess fajlu, ali time dobijam efekat da svaki put kada hoću da odem na početnu stranu, dobijem landing page, što baš i nije cilj.

Druga varijanta je bila da celu WordPress instalaciju prebacim u podfolder i tj u konkretnom slučaju da dobijem: http://thelovefestival.org/2012/, a da u root folderu kao index.html postavim landing stranicu.
Ova varijanta je otpala jer to posle treba vraćati, a to je previše komplikacije.

Treća varijanta koju sam i primenio je provera referer-a, odnosno, ako poseta dolazi sa bilo koje adrese, koja već nije na sajtu domaćina, onda treba prikazati landing stranicu. Ako je zahtev sa sajta domaćina, treba nastaviti normalan rad, odnosno prikazati ceo sajt.

U ovom slučaju, izmena u index.php fajlu teme sajta rešava problem:

<?php 
if( (strpos($_SERVER['HTTP_REFERER'], get_bloginfo('home')) === false)) { 
      include ('film/index.html'); 
}
else {

// sadržaj index.php fajla

}
?>

Ovde se proverava da li stranica sa koje dolazi zahtev sadrži url sajta. Ukoliko ne sadrži (dakle poseta dolazi sa nekog drugog sajta), onda će se prikazati stranica index.html iz foldera film. Ako je zahtev sa sajta domaćina, nastavlja se izvršavanje index.php fajla teme, odnosno učitavanje sajta normalno (else grana).

Time se izbegava bilo kakvo pomeranje fajlova i eventualno brljanje po bazi zbog promene lokacije WordPress-a, takođe nema problema sa ažuriranjem wordpress instalacije (problem je ako se ažurira tema. Tada je potrebno ponovo dodati kod jer će biti obrisan). URL je isti i za naslovnu stranu sajta i za landing page, pa to nekima može delovati zbunjujuće.

Primer ovoga možete videti na sajtu Love Festivala iz Vrnjačke Banje.

 

Pre četiri godine kada sam završio elektrotehničku školu Nikola Tesla u Beogradu trebalo je odlučiti se za neki fakultet. Ljudi imaju tendenciju da bar šest meseci unapred znaju šta planiraju da upišu, ali eto, neodlučnost. Raznih ideja je tu bilo i to potpuno nepovezanih, ali nebitno.

Pred kraj onog roka za prijavu na polaganje prijemnog dobio sam preporuku da upišem Fakultet organizacionih nauka o kome u tom trenutku nisam čak ni razmišljao. Malo sam se informisao (jer sam imao samo par dana da odlučim) i otišao da se prijavim za polaganje.

Za četiri godine na Fakultetu organizacionih nauka, bilo je raznih događaja, ljudi, razočaranja, razloga za sreću i ponos.

Za te četiri stekao sam neku sliku o tome kakvo je stanje i razmišljanje omladine i stanje sistema obrazovanja. Što se te slike tiče, nije ni najmanje pohvalna. Studenti su do krajnjih granica nezainteresovani (čast izuzecima), čak i onda kada imaju visoke proseke, a sistem visokog školstva, što reče jedan moj drug, pokušava da nedostatak visokoobrazovanih kadrova zamaže hiperprodukcijom kroz potpunu banalizaciju školstva i kriterijuma (tema za neki drugi tekst).

Šta nosim sa fakulteta?

Mnogo važnije od toga u šta sam se razočarao, je šta nosim sa fakulteta i tu ne mislim na znanje stečeno na ispitima. To mora svako da prođe i to znanje se podrazumeva – tačnije, bar bih ja voleo da se podrazumeva.

Prvenstveno mislim na veliki broj sjajnih mladih ljudi, prijatelja, poznanika koje sam upoznao u proteklim godinama. Neki su tu, a neki su odlučili da sreću potraže na drugom mestu, pa ćemo ih malo ređe viđati na ovim prostorima, ali svako bira svoj put.
Neki su nezamenljivi, a oni znaju koji su.

Mislim i na iskustva sa raznoraznih volontiranja, projekata i drugih “vannastavnih aktivnosti” poput putovanja, konferencija i slično.

Zašto pominjem sve ovo i zašto je važno?

Ja sam odabrao da ne studiram (na način na koji je to neophodno na nekim drugim fakultetima) i to je ono što vam FON omogućava. Omogućava vam da ne sedite ceo dan nad knjigom, četri godine. Omogućava vam slobodu da se obrazujete izvan onoga što je predviđeno programom fakulteta. Jedino što je na vama je da tu mogućnost iskoristite i odaberete smer u kome hoćete da se krećete.

Na šta sam ponosan?

Postoji nekoliko stvari koje sam radio tokom studija i na koje sam ponosan mnogo više nego na sve položene ispite i na diplomu.

FONIS

FONIS moram posebno da izdvojim. Za nešto više od dve godine koliko sam član FONIS-a ne znam da izbrojim sate koje sam potrošio na smišljanje i realizaciju raznoraznih projekata, pravljenje rasporeda, spiskova, prezentacija, jurcanje sponzora i partnera, organizaciju predavanja.

I znate šta?
Ni jednog jedinog minuta mi nije žao i draži su mi naši maratonski Skype konferencijski razgovori do 4 ujutru i sastanci u Costa Coffee do zatvaranja nego bilo koja druga aktivnost vezana za fakultet.

Verovatno ni sami ne znamo koliko puta nas je onaj čikica sa portirnice isterao sa fakulteta oko pola 11 uveče.

Najbolje od svega u FONIS-u, a nadam se i u drugim organizacijama: Mi više nismo samo kolege koje nešto rade zajedno. Ja te ljude smatram dobrim prijateljima, družimo se, pomažemo. To su ljudi na koje mogu da se oslonim i koji će u meni uvek moći da potraže oslonac i zato sam posebno ponosan što ih poznajem.
Kada pogledam unazad, drago mi je da vidim da je FONIS “porastao”, da ga ljudi prepoznaju, da su čuli za nas i veliko mi je zadovoljstvo što sam imao priliku da budem makar mali deo toga.

Za sada se još nećemo rastajati jer ne valja da se ostavlja nedovršen posao, pogotovo kad je veliki )

Ostale studentske organizacije

Uglavnom ponovo zahvaljujući FONIS-u imao sam priliku da se upoznam i sarađujem sa ljudima iz skoro svih studentskih organizacija na Fakultetu organizacionih nauka. Bilo da je u pitanju Savez Studenata, AIESEC, ESTIEM, Časopis Interfon ili neka druga organizacija, jedno je zajedničko za sve njihove članove. Oni su od fakulteta hteli više nego što podrazumevaju ona 44 ispita i našli su način da do toga dođu i zato zaslužuju svako poštovanje i bilo je zadovoljstvo raditi sa većinom i nadam se da je zadovoljstvo obostrano )

Studentske organizacije na FON-u su nešto što definitivno izdvaja ovaj fakultet od svih drugih fakulteta u Srbiji, a verovatno i šire i iskreno se nadam da će to potrajati uprkos promenama u sistemu visokog obrazovanja.

Postoji još jedna ekipa na koju sam posebno ponosan i koja je vrlo verovatno jedinstvena mnogo šire od Srbije. O njima drugi put. Možda za godinu ili dve.

E da, još jedna stvar… Ponosan sam što sam uporedo sa svim obavezama na fakultetu i aktivnostima u FONIS-u stigao da diplomiram u roku, a u svakom trenutku sam još nešto radio sa strane. Bilo je tu elektronike, freelance projekata, aktivnosti u “vanfakultetskim  organizacijama” (razumeće većina), organizacije događaja… Nisam još bio vodoinstalater, ali ko zna.

I da, svesno sam visok prosek, redovnih osam sati spavanja i slobodno vreme zamenio za sva gore navedena iskustva i nije mi žao zbog toga. Da li sam bio u pravu ili nisam, videćemo.

Na kraju, kad sam se već raspisao, red je da iskoristim priliku da čestitam svim kolegama zvanje diplomiranih inženjera i da im poželim puno sreće u daljem radu i/ili školovanju )

Putovanja na konferencije po pravilu znače nova iskustva, znanja, poznanstva, a ako slučajno putujete sa ekipom FONIS-a, definitivno vam neće zafaliti ni smeha ni bizarnih situacija.
Ni ovogodišnji Webfest.me nije bio izuzetak. Organizatori su se pobrinuli za fantastična predavanja i sjajne predavače i mogu slobodno da kažem da mi je bilo veliko zadovoljstvo da drugi put prisustvujem ovoj konferenciji.
Pored toga mi je bilo drago da upoznam neke od ljudi sa kojima sam do sada komunicirao samo preko društvenih mreža.

Pošto ima sasvim dovoljno ljudi koji su pozvaniji od mene da komentarišu predavače poput Brajana Vonga, Hakum Vium Lia i brojnih drugih, ja ću odmah preskočiti na onaj bizarni deo za koji smo se pobrinuli u sopstvenoj režiji i koji ću opisati malim programskim kodom koji nam je pao na pamet dok smo čekali rešenje problema:

class Stan {

    private Kljuc kljuc;    
    public Stan(){

    }

}

class Kljuc{
    //ovde zamisliti nešto što ima logike :D Nije naročito bitno za priču
}

public class Fonisovac {

    public static void main(String[] args) {

        Stan s = new Stan();
        Kljuc k = s.kljuc; // ovde pronaći grešku :) private/public

    }
}

Za one koji nisu upoznati sa Javom, kratko pojašnjenje.

Niz neobičnih situacija započeli smo nakon završetka drugog dana konferencije, kada smo svi izašli iz stana, a ključ ostavili u njemu.
To naravno ne bi bio problem da se vrata sa spoljnje strane ne otvaraju isključivo ključem, da je gazda imao rezervni ključ i da je bio u Crnoj Gori. Pošto ni jedan od navedenih uslova nije bio ispunjen, ostalo nam je da tražimo bravara (Mental note: Pitati Acu Informaciju kolika je verovatnoća za ovo).

Što nas dovodi do sledeće u nizu glupih/komičnih situacija.
Pošto je “najprirodnije” mesto za traženje pomoći, naravno bio Tviter, pustili smo tvit da tražimo bravara u Budvi. Rešenje smo dobili, ali je deo ljudi koji su pratili konferenciju za kratko vreme bio upoznat sa našim nesvakidašnjim “gafom”..

U poplavi interesantnih predloga, na kraju smo izabrali verovatno najbeznolniji, a to je da sačekamo jutro i gazdu sa bravarom.

Gazdu smo sačekali kod ostatka ekipe u drugom stanu na foteljama i dvosedima, nakon što smo utekli sa mesta na kome sam daleko najdosadnija osoba na svetu )

Na kraju treba reči: sjajna konferencija, super druženje nekoliko dana u Budvi za šta imam da zahvalim organizatorima, mojim FONIS-ovcima i svima ostalima koji su putovali preko Puzzle grupe (nije reklama, jer nisam faktor da dajem reklamu P ) i nadam se da ćemo se videti i sledeće godine na istom mestu, istim povodom i možda bez zaključavanja.

P.S.  Ovaj post nastao je na putu za Beograd jer sam morao da ubijem vreme. Šta ću kad ne umem da spavam u prevozu…

U poslednjih nekoliko godina naš košarkaški savez praktikuje takozvanu podelu besplatnih karata za utakmice reprezentacije.

Zapravo, na prvoj utakmici koja je bila besplatna (čini mi se da je bila protiv Mađarske u prethodnim kvalifikacijama), karte nisu deljene već je ulazio ko je stigao i u hali je bilo oko 23-24 hiljade ljudi. Stajali smo jedni drugima na glavi i sedeli na stepenicama između sektora u Areni. Ta greška se nije ponovila i uvedena je podela besplatnih karata.

To jako lepo zvuči u teoriji, ali je malkice drugačije u praksi. Poslednji primer za ovo je jučerašnja utakmica između Srbije i Izraela. 
Najavljena je podela karata za 14:00. Sa društvom sam stigao do pionira tačno 10 minuta pre dva sata jer smo bili na dočeku paraolimpijaca.
U redu ispred nas je bilo oko 1000 ljudi i računali smo, dobro čekaćemo u redu sat vremena, ali sigurno uzimamo karte. Posle 15-20 minuta mi smo bili možda na 100-150. mestu u redu, kada su objavili da više nema karata.

Prosta matematika je da ispred nas nije prošlo više od 1000 ljudi. Ako je poštovana najava da svako može da uzme samo dve karte, nemoguće da je podeljeno više od 2000 karata.

Ne ulazeći u to da li je ostatak karata ostavljen za kasniju podelu ili je podeljen po javnim preduzećima i ko zna kuda, došao sam do dva zaključka.

Prvi je da onaj ko je organizovao ovaj cirkus apsolutno nema poštovanje za utrošeno vreme ljudi koji su tu došli.
Ja lično ni lud ne bih stajao u redu sat vremena da sam procenio da ne mogu da dođem do karte. Imam sasvim dovoljno pametnijeg posla od beznadežnog stajanja u redu ispred Pionira.

Drugi zaključak je da se inteligencija prosečnog građanina Beograda procenjuje na oko 40-50 IQ poena jer samo potpunom imbecilu može da bude logićno da je za 20 minuta na jednoj biletarnici podeljeno 7000 karata koliko staje u Pionir.

Koliko karata je stvarno podeljeno, ne znam, ali je u hali očigledno bilo praznih mesta, a iz ranijeg iskustva znamo da su pred utakmicu u halu puštani i oni bez karte, pa nam ostaje na procenu. Takođe nam je iz ranijeg iskustva poznato da je uvek moguće kupiti “besplatne karte” od preprodavaca koji su verovatno uzeli “samo” dve.

Na kraju, zašto te karte nemaju cenu? Zašto u ovoj državi nešto tako banalno kao košarkaška utakmica mora da bude poligon za ponižavanje građana?
Stavite neku simboličnu cenu, recite prodaje se toliko i toliko karata, ostalo smo podelili našim babama, dedama, strinama, bližoj i daljoj rodbini, a na da čamimo ko budale po redovima.

Ljudi uglavnom imaju život i realne obaveze i nemaju nekoliko sati za stajanje u redu, a ako hoću da gledam reprezentaciju, po svoj prilici, moram da odvojim dovoljno vremena i da dođem par sati pre početka podele pred halu i da se nadam da će neko ipak odlučiti da podeli celih 1000 karata.

Inače, do karata sam na kraju ipak došao zahvaljujući Telekomu Srbije koji je delio 4×2 karte preko Tvitera i karte su iskorištene )

Danas je dan jednog jubileja. Naime 5. septembra 1977. godine lansiran je Vojadžer 1 (Voyager 1).

Ova sonda nešto teža od 700kg je lansirana sa ciljem da proleti pored Jupitera i Saturna, a dalje… Paaa, dokle stigne. Procenjuje se da će neka komunikacija sa letelicom postojati do 2020. godine.

Do današnjeg dana, Vojadžer 1 je prešao preko 18 milijardi kilometara od Zemlje što ga čini najudaljenijim predmetom koji je napravila ljudska ruka i nastavlja da se udaljava brzinom od oko 17 kilometara u sekundi.

Zvuči jako impresivno reći da je nešto što je čovek stvorio prešlo 18 milijardi kilometara. Ali ipak, koliko je daleko odmakao Vojadžer po svemirskim merilima? Po našim merilima užasno daleko, a po svemirskim se skoro nije makao ni do obližnje pekare, što ako ništa drugo, pomaže da shvatimo gde smo i koliki smo i koliko daleko može naša tehnologija danas.

Tih 18 000 000 000 kilometara svetlost pređe za 1,5 dana. Svetlosna godina je udaljenost koju svetlost pređe za godinu dana, prelazeći u svakoj sekundi 300 hiljada kilometara, što znači da bi Vojadžeru, trenutnom brzinom, trebalo nešto preko 17000 godina da pređe samo jednu svetlosnu godinu. (Izvinjavam se ako je računica loša, ali ko me poznaje zna da se baš i ne slažem sa matematikom ) )

Proxima Centauri je najbliža poznata zvezda Zemlji i udaljena je “svega” 4,25 svetlosnih godina od Zemlje, što dalje znači da bi Vojadžer stigao tamo za oko 72 hiljade godina. Još jedan interesantan podatak je da se samo sedam zvezda nalazi na udaljenosti manjoj od 10 svetlosnih godina od Zemlje.

Suština je da nismo još uspeli ni “sopstveno dvorište da sagledamo” (a nisam fan ovih fraza).
Vojadžer će za nekoliko godina postati parče metala koje luta delićem beskraja, a nama ostaje da se pitamo da li će, ko i kada naći to parče metala i pronaći onu zlatnu ploču i gde će u tom trenutku biti ljudi.

I na kraju, kakav bi ovo tekst bio kada se ne bi završio citatom Artura Klarka:
Sve revolucionarne ideje prolaze kroz tri faze: 1) ma nemoguće je. 2) moguće je, ali nije vredno truda i 3) ma znao sam da je to dobra ideja.

Ko zna, možda će neka svemirska agencija u budućnosti moći da skakuće po zvezdanom komšiluku, a nama to sada zvuči suludo.

Za kraj, srećan rođendan i srećan put.

Pošto sam uhvatio malo vremena između ispita, rešio sam da malo pročitam nešto korisno, pa sam malo pretražio web za temu “Responsive design”.

Nakon malo čitanja i hvatanja osnovnih stvari, odlučio sam da probam kako to izgleda u praksi. Rezultat možete videti upravno na ovom sajtu u vidu nove teme koja je od prve do poslednje linije koda “autorska” i kao što se može videti nije još ni u potpunosti završena.

Responsive design, za neupućene, najprostije rečeno znači da se dizajn sajta prilagođava veličini ekrana na kome se prikazuje.
Jedna od osnovnih tehnika koje sam bar ja koristio u slučaju razvoja ove teme je postavljanje procentualnih vrednosti dimenzija.
Naravno ako biste samo skalirali kompletan sajt, a recimo da taj sajt ima 4 kolone, teško biste samo skaliranjem dimenzija te 4 kolone spakovali u 320px ili 480px ekrana nekog android telefona.

Zato morate da odlučite koje delove sajta ćete “žrtvovati” radi bolje čitljivosti onoga što preostane, a što predstavlja srž sajta.
CSS3  media queries vam daje mogućnost da menjate CSS stilove za određene elemente u skladu sa dimenzijama ekrana.

Tako na primer napišete neka CSS pravila, a nakon toga to pravilo “pregazite” u media query-ju.

Primer:

section.main{
   margin-left: 1%;
   float:left;
   width: 64.6666666%;
   margin-right: 1%;
}

aside.sidebar{
   float: left;
   width: 32.3333333%;
   margin-left: 1%;
}

@media only screen and (max-width: 600px) {
   section.main{
      width:95%;
   }
   aside.sidebar{
      display: none;
   }
}

Ovo parče CSS-a znači da imamo dve kolone (prva je 2/3 ekrana, a druga 1/3), ali u slučaju da je ekran na kome se sajt prikazuje manji od 600px, širina glavne kolone će biti 95%, a sporednu kolonu nećemo prikazivati.

Fluidne slike

Da bi se i slike ponašale na sličan način kao i ostatak dizajna, odnosno da ne bi “iskakale” izvan predviđenih kontejnera, potrebno je uraditi nekoliko stvari.

Prvo treba zadati maksimalnu širinu slike. Ona će skoro uvek (bar u ovom delu koji sam ja radio) biti 100%. Ovo ne znači da će ona zauzimati 100% širine ekrana, nego da će zauzimati 100% širine elementa roditelja. Tako ćete sliku staviti u neki div tag koji će biti širine 20%, a slika unutar njega će biti 100% širine.
Da se slika ne bi deformisala, potrebno je definisati i visinu slike, ali ne treba zadati konkretnu vrednost, nego postaviti visinu na auto.
Tako vam CSS za slike može izgledati ovako:

img{
	max-width:100%;
	border:none;
	height:auto;
}

Manje-više nakon ovoga vam ostaje da se uhvatite digitrona i da računate koliko procenata će vam šta zauzimati.
Na ovoj temi sam uglavnom sve i radio procentualno isim nekih senki ispod teksta.

Par grešaka koje možete da napravite (bar sam ih ja napravio):

  • Ako ne definišete maksimalnu širinu sajta ( <body> taga), neko ko ima ogroman ekran sa visokom rezolucijom videće ružno preširok sajt. Konkretno ovde sam definisao max-width: 1200px.
  • Pazite pri definisanju minimalnih širina. U slučaju da neki element definišete sa minimalnom širinom od 400px, ovo nećete moći da “pregazite” sa običnim width svojstvom pa će vam na manjem ekranu element koji ste ovako definisali iskakati van ekrana i praviti vam horizontalni skrol.
  • Zaokruživanje dimenzija elemenata na samo 2 decimale. Ako imate više elemenata sa dimenzijama koje mogu imati i po 7,8 decimala, ta nepreciznost pri zaokruživanju može da vam napravi problem. Ne košta vas ništa da umesto 33.33, napišete 33.333333%

Ovde nisam pisao o optimizaciji ovakvog dizajna za Internet Explorer. Prvo iz razloga što sam tek načeo ovu temu, a drugo iz razloga što nemam nikakvu nameru da optimizujem ovaj blog za Internet Explorer 6 i 7. Ne zato što ne umem ili ne mogu, nego prosto ne želim. U Inernet Exploreru 9 ovo sve radi bez problema, a u IE 8 skoro da radi )

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37