Svi postovi sa bloga: (S)misao društvene lobotomije



Kaže ministar trgovine Rasim Ljajić da Vlada Srbije ozbiljno razmišlja da otpiše kamate građanima koji duguju za struju! Pa dobro, dokle će u ovoj zemlji onaj ko sve svoje obaveze prema državi i poslovnim partnerima izmiruje pošteno i na vreme ispadati magarac za podsmeh i komšijama i istoj toj državi?! 
Da, istim onim komšijama kojima ni kilovat ne fali iako su zaboravili kada su poslednji put platili struju, koji gledaju kablovsku na koju su divlje prikačeni, kojima niko nije isključio neplaćeno grejanje jer je to tehnički nemoguće izvesti a da se time ne oštete i oni koji plaćaju... I, razmislite, posle vam se na hodniku jave nasmejaniji nego što ste vi koji sve svoje platite na vreme, njima je život lepši, jedna briga manje...  I da, istoj onoj državi koja donosi restriktivne zakone u skladu sa evropskim zakonodavstvom, ne bi li u očima Brisela izgledali baš lepi i pametni, a da potom više nikome ne pada na pamet da ih primenjuje, niti poštuje?! 
Uz svo uvažavanje socijalnog momenta i sveopšte nemaštine ovog osiromašenog društva, kakvu poruku time Srbija šalje svojim građanima? 
Nema veze, nemojte plaćati ništa, isplatiće vam se i kratkoročno i dugoročno?! 
Mislim, šta to treba da znači, da su svi oni koji godinama nisu plaćalali struju zaista toliko siromašniji od mene/vas koji jesam/jesmo?! Ili smo mi samo upadljivije budale, koje štrče u idiličnom moru društveno prihvatljivog neplaćanja?  Polazeći od sebe, svakog meseca prvo poplaćam sve svoje račune na vreme, pa onda živim od onoga što mi ostane! I sve vreme mislim da imam malu platu novinara u Srbiji i ne mogu sebi da priuštim toliko toga od onoga što ostane posle plaćanja računa. Izgleda da sam imao više para nego što sam mislio, šta li? Ja sam imao, a neko nije?! Ja sam budaletina, a toliki drugi su pametni...  Ne tražim medalju za savesnog građanina, mislio sam da se to podrazumeva, ali ovo je uvreda za zdrav razum!  Ne kažem, mnogi su ljudi ostali bez posla i neki zaista nisu imali odakle da plaćaju ali potpisujem da je većina dužnika jednostavno bahata i bezobrazna! 
Pa jeste li nekada pogledali spiskove dužnika koji se povremeno, nerado objave u medijima? Na njima poslovično prednjače državne firme i najbogatiji građani?! A najveća sirotinja plaća, pomenutim rezonom, prvo računi pa sve ostalo... 
I onda, kao kruna svega, pred kamere izađe vicepremijer Aleksandar Vučić i mrtav ladan da Crvena zvezda koja duguje preko 60 miliona evra ne sme da propadne i da će joj država pomoći?! Još jedan šamar! Ne interesuje me za koga navijate, izdignite se iznad toga i samo budite realni... 
Šta znači kada se kaže da će platiti država? - Platiće njeni građani!  I trebamo li sad svi mi da ispaštamo zbog nesavesne poslovne politike "fudbalskog giganta" iz prestonice i lopovluka Zvezdinih čelnika i svih onih koji su se od toga masno okoristili?! Naravno da ne treba, nisu to moji dugovi, pa valjda ne treba ni da ih plaćam! Ali ne, iskijaćemo i to kroz zube, ovce, kao i uvek... 
Ako želiš da budeš bogat, nemoj plaćati račune, ne izmiruj obaveze ni prema kome?! Bolite te briga, ionako ni oni tebi ne bi platili, a država će, ako platiš, tvoj novac ionako spiskati na neku Zvezdu ili nešto slično do guše u istim dugovima i onda tako u krug... To je poruka ove države njenim biračima i to nema veze sa ovom ili onom vlašću jer se ovaj populistički manir ne primenjuje prvi put!  Dokle?!  Ako država stvarno ispegla Zvezdine dugove i pomiluje neplatiše struje, a mi koji tome nismo kumovali i sve svoje uredno plaćamo ponovo ostanemo kod kuće, slegnemo ramenima i požurimo na poštu da platimo novi račun, ni ne zaslužujemo bolje nego da i dalje budemo obične ovce! Siromašne ovce... 
Alexa Grubeša

Nacionalna organizacija potrošača Srbije (NOPS) i Udruženje za zaštitu potrošača Vojvodine (UZPV) pozvali su potrošače u Srbiji na trodnevni bojkot nekoliko najvećih lanaca hipermarketa: Maxi, Tempo, Merkator Roda i Idea, od 30. oktobra do 1. novembra. Razlozi su više nego jasni - imaju monopolsku poziciju i, umesto da međusobnom konkurencijom doprinesu snižavanju cena i, kakvom-takvom, povećanju kupovne moći osiromašenog stanovništva, oni, uglavnom, posluju po kartelskom sistemu, odnosno, kroz međusobni dogovor cene održavaju na sličnom nivou i tako potrošače drže u šaci. Pritom je kap koja je prepunila čašu bilo povećanje PDV-a sa 18% na 20%, što je ovim "veletrgovcima" pružilo dimnu zavesu pod kojom su svoje maloprodajne cene momentalno udesetostručili i, umesto za propisanih 2%, podigli ih odmah za 20%?!  Reakcija države, koju vode stranke finasirane u velikoj meri od strane tajkuna iza ovih velikih lanaca bila je, po običaju, poražavajuće mlaka! Umesto da su im svima na vrata poslati inspektori koji će ih naterati da cene usklade sa stvarnim povećanjem poreza i da su trgovci u samom startu bili drakonski kažnjeni za svoj bezobrazluk, sve se zadržalo na velikim obećanjima i nikakvim učincima. Doduše, uz nešto intervencija iz robnih rezervi kada su u pitanju osnovne životne rezerve, što je, nažalost, više pomoglo malim i pijačnim trgovcima (koji su to razgrabili na kartone) da jeftinije nabave robu, nego što je zaista rešilo probleme najsiromašnijih slojeva stanovništva...
Dakle, onda #bojkotDa, ALI... Prvo što mi je upalo u oči još kad sam video prvu vest/najavu ove zamisli bila je selektivnost u odabiru hipermarketa koje treba da bojkotujemo! Gde se denuo, na primer, DIS?!  To sam ih i pitao i dobio sledeći odgovor koji me nije u potpunosti zadovoljio: 
"Odabrali smo NAJVEĆE, one koji se nalaze na teritoriji cele Srbije i čiji lanci prevazilaze određeni grad ili region. Univerexport, DIS, Vero i ostali koje pominjete jesu veliki, ali ni blizu koliko Merkator, Roda, Maxi, Tempo i Idea"

OK, sve i da prihvatim da su, primera radi, Univerexport i Vero lokalnije pojave (iako ih uopšte ne smatram malim trgovinskim lancima), pitam vas sve na koji ih to način amnestira od bojkota i zašto?! Šta to znači, da oni koji nemaju prodavnicu u svakom gradu u Srbiji mogu da rade šta hoće i da dižu cene kako žele, dok ćemo mi bojkotovati one najveće?!  Izvin'te ali meni je ovo šamar za mozak!  Još mi više poražavajuće zvuči izostavljanje DIS-a, koji se, ako to gospoda iz potrošačkih udruženja nisu primetila, progresivno širi i pretenduje da zauzme sam vrh piramide lanaca hipermarketa. I to, po meni, jednom prilično niskom i perfidnom kampanjom - reklamama koje ga forsiraju kao jedinu pravu, veliku SRPSKU prodavnicu u Srbiji, u kojoj, kaže ta reklama, treba kupovati da bi novac ostao nama (pazi, NAMA?!), a, valjda, ne "zlim" Hrvatima (Idea), Slovencima (Merkator) ili Belgijancima (Maxi i Tempo) ili kome god?!  Fuj!!!  Gospodo draga, mene kao potrošača uopšte ne interesuje koje je nacionalnosti onaj ko me dere bezobraznim cenama! Zanima me zašto me dere i zašto mu država to toleriše! I to je ono na šta, po meni, treba da obrate pažnju udruženja za zaštitu potrošača. Drugim rečima, ako već pozivate na bojkot, taj bojkot MORA da važi za sve ili ni za koga!
Međutim, još me je više šokirao nastavak njihovog odgovora: 
"Iskoristite ovu priliku da kupujete kod malih trgovaca nužne stvari. Poslednjih godinu dana ugašeno 7.000 malih prodavnica zbog zloupotrebe povlašćenog položaja velikih sa liste za bojkot."

A tako?
Ostao sam, najblaže rečeno, zapanjen time da me udruženje koje treba da štiti interese potrošača poziva da se tokom bojkota snabdevam u lokalnim, malim prodavnicama! Pa da li je iko od njih poslednjih godina svraćao u te dućane, jesu li videli kakve su tek njihove cene?! Da tri dana pohrlimo kod tih malih koji se, mahom, snabdevaju upravo kod onih velikih koje bojkotujemo?!
O, apsurda li!
A onda nam ti mali ono što kod velikih bojkotujemo jer nam je preskupo ponude sa još +50% svoje marže, sledeći meni nikad shvatljivu logiku "bolje da prodam jednu čokoladu za 100 dinara, nego tri čokolade za 150 dinara"?!
Da nije tužno, bilo bi urnebesno smešno i o efektima takvog bojkota bi se pričalo pokolenjima...

Nesporna je činjenica da se mnogo tih malih prodavnica zaista pozatvaralo i propalo ali, osim što su tome zaista kumovali pomenuti veliki monopolisti i država koja ih je ugušila bezbrojnim dadžbinama, krivi su i oni sami jer su prosto terali kupce pristupom po kojem je njihova jedina prednost bila ta što su nam pod nosom, a to onda treba i dobro da se naplati, jelte... a ko neće, neka pali auto i vozi do supermarketa...
E, upravo tako su i prošli... i kada su čak i stare bake i deke, koje ne voze kola, počele da prevaljuju kilometre pešice kako bi iz velikih marketa kući doneli nešto više robe za svoju crkavicu od penzije, sudbina im je bila i definitivno zapečaćena! Zapravo, ne sudbina, već samo tako bezobrazna "poslovna" politika, jer je svako od njih ko je razmišljao makar malo drugačije ipak opstao i danas, iako ih nema puno...
Male kvartovske i praktično familijarne prodavnice jesu ponovo trend po EU, gde su potrošačima dozlogrdili veliki i sterilni supermarketi ali to je skroz druga priča, potpuno drugi razlozi i daleko smo mi od toga! Mi još ni ovo poglavlje potrošačke istorije nismo ni do pola pročitali i savladali...

Neko mi u komentarima reče da kupujem na pijaci. Lepo i, nažalost, muka u polupraznom novčaniku me često i natera na to... ali sam itekako svestan koliko pritom rizikujem, nemajući pojma šta kupujem jer se obično radi o robi bez jasnih deklaracija i naznačenog roka trajanja. Još gore, na šta nas navodi takav savet - da bojkotujemo bahato bezobrazne hipermarkete i, umesto njih, s punim poverenjem u najbolje namere poverimo sve svoje potrebe švercerima koječega iz Mađarske i drugih zemalja? Koje, uzgred, država toleriše jednako kao i monopoliste?! Zaštita socijalnog mira ljudi koji su ostali bez posla u tranziciji, kažu šapatom kad ih niko ne sluša...
I šta su onda oni, neka moderna reinkarnacija Robina Huda, koji krade bogatima da bi dao nama, sirotinji?!
Pa neće baš biti... to je samo druga strana iste medalje...
Da bojkotujem one koji se bave krupnijim kriminalom, a podržim one sitne kriminalce - švercere kao šta, manje zlo?!
Da li je iko od vas zato gutao suzavac onog famoznog 5. oktobra?! Ja nisam!

Da završim, bojkot nije loša stvar, nismo izmislili rupu na saksiji i njime se šalje jasna poruka trgovcima da smo nezadovoljno njihovim bahatim ponašanjem i želim da verujem da su namere organizatora časne, a da je izuzimanje pojedinih lanaca marketa nenameran previd... veoma želim da verujem... i želim da akcija uspe i da bojkot ostavi nekog traga...
Isto tako, želim da ideju sagledam pozitivno i da kažem da, uz sve manjkavosti, od nečega treba početi i u ljudima probuditi svest da možda ipak nismo samo ovce za šišanje i da, primera radi, suša u Vojvodini ne može biti opravdanje da trgovci podignu cenu sveže i konzervirane morske ribe iz Mediterana!
Ali hoće li to i zaista nešto promeniti?
Nažalost, čisto sumnjam... ovo je ipak Srbija gde i mnogo jasnije poruke ne ostaju u ušima, a kamoli da dopru do mozga i bojim se da će hipermarketi sve svoje eventualne gubitke tokom trodnevnog bojkota prelomiti preko leđa onih robova koji rade kod njih za cca 20.000 dinara mesečno...
Zato mislim da naš opravdani, potrošački bes zbog ovakve situacije (koja nije od juče, niti je novost) treba pre svega da bude uperen protiv države, koja: a) omogućava, b) ne rešava, c) toleriše sve ovo protiv čega se mi sad, kao, bunimo. Hipermarketi to "samo" koriste a, koliko poznajem ljudsku psihu, malo koje uspeo da odoli porivu da profitira u mutnoj vodi koju niko ne kontroliše. Uostalom, to je najveći razlog zašto se mnoge inostrane kompanije kada dođu u Srbiju, umesto da uvedu konkurentnost kojoj toliko žudimo i na koju su prisiljeni zakonodavstvima u matičnim državama, ovde veoma brzo priklone našim "zakonima" poslovanja, te se ništa suštinski ne promeni. I posle se mi pitamo kako njihovu robu jeftinije kupujemo u zemljama EU, koje imaju neuporedivo viši standard od Srbije, nego ovde?! A o nivou kvaliteta kupljene robe da i ne govorim! Ali dobro, ako već počinjemo od velikih supermarketa ne može ovako, parcijalno... nego ih bojkotovati sve, jer ko smo mi da odlučujemo ko je zaista veliki a ko nije? I zašto bi uopšte mali ili manji bili izuzeti?!

Ovako, bojim se da je ideja bila, da tako kažem, evropska... samo što je realizacija tako uobičajeno i tragično srpska...

Alexa Grubeša
Ovo je Sofija, taj "strašni pas" prema kojem novosadski komunalni policajci nisu pokazali ni trunku sažaljenja
Volite li životinje? Imate li, recimo, psa, a pritom živite u Srbiji? Imate?! Zaista nemate sreće... licemerje kojim ova država obasipa većinu svojih građana tako ćete često morati da otrpite u stereo tehnici... i za sebe i za voljeno četvoronožno biće.
Evo vam dva primera, dva događaja u istom danu, u istom gradu i sa potpuno različitim posledicama, pa sami izvucite sopstvene zaključke...

Scena prva:
U centru Novog Sada srećem mladića i devojku sa svojim četvoronožnim zverima na povocima. On u jednoj ruci vodi staforda, a u drugoj pitbul terijera, dok ona šeta dva pitbula. Pritom nijedan od ovih pasa koji se smatraju opasnima nema korpu! I dok je momak krupan i nabildovan, devojka deluje slabašno u poređenju sa psima koje šeta i kao da su šanse da ih zadrži ako in nešto razjari ravne nuli... Očigledno nisam jedini koji to uviđa i ljudi im se sklanjaju sa puta, a neki se čak i instinktivno pribijaju uz fasadu dok ovi prolaze.
Neko vreme idemo u istom pravcu, ja sam iza njih i posmatram ih, za razliku od dva komunalna policajca koji nedaleko "patroliraju" i nemoguće je da nisu videli neobezbeđene pse ali ih potpuno ignorišu. Uz gnušanje, zaključujem da nastavljaju potragu za lakšim plenom...

Scena druga:
Iste večeri, na jednom od travnjaka ispred zgrada na novosadskom Bulevaru Evrope bezbrižno se igra sedam mladih, manjih pasa - tri kuce njihovi vlasnici drže na povocima a četiri su puštena i zaneta igrom. Mahom su rasni, sem malog crnog psa moje devojke Tanje; usvojene mrvice mešanca labradora i ogromne ljubavi koja joj je pružena pre nekoliko meseci kada ju je neko bezdušno ostavio u šumi na Fruškoj gori. Mali crni pas zove se Sofija, njena pitomost se graniči sa naivnošću neiskvarene životinje i puštena je sa povoca kako bi se slobodnije igrala sa ostalim okupljenim psima...
Grupi prilazi komunalna policajka D. P. (ime je poznato autoru ali ga zasad neću javno iznositi), pita koji je čiji pas i fotografiše one koji nisu vezani, dok njen kolega parkira službeni automobil. Zatim od vlasnika traži dokumenta - ličnu kartu i obaveznu "potvrdu za pse i mačke", koju moraju imati sve registrovane, vakcinisane i čipovane domaće životinje.

Međutim, svi prisutni izjavljuju kako oni ta dokumenta nemaju kod sebe (?!), osim Tanje koja ih uredno pokazuje policajki D. P., dok ova momentalno vadi blokčić sa mandatnim kaznama i počinje da upisuje podatke. Za to vreme, jedna od zatečenih u istom prekršaju je i devojka koja, uz izgovor da joj počinje omiljena serija (Sulejman ili šta već?!), odlazi sa svojim psom bez povoca i niko ni ne pokušava da je zaustavi. Naprotiv, par komunalnih policajaca se ovome smeje kao sjajnoj doskočici?!
Uz odjek tog smeha, Tanja jedina dobija mandatnu kaznu na 5.000 dinara zbog kršenja člana 18. Odluke o držanju domaćih životinja, koji kaže da "vlasnik, odnosno, držačac psa može da izvodi psa samo na povocu, koji ne sme biti duži od 2m". Pritom psi koji se smatraju predstavnicima opasnih rasa moraju da nose i zaštitnu korpu.
Počinje rasprava zbog nejednakog tretmana jer je jedna devojka već puštena bez kazne, a kolega komunalni policajac uveliko pokazuje nameru da isto postupi i sa preostale dve (što kasnije i čini) jer, eto, nemaju dokumenta pa ne znaju šta će sa njima, iako je to, samo po sebi, još veći prekršaj! Ispada da je onaj ko sve to uredno nosi sa sobom budala na kojoj će se službena lica istresati, dok će se ostali provući sa no-no mahanjem prstom?!

Tanja policajki D. P. kaže da je svesna svog pekršaja (i zaista jeste). Pritom apeluje da je psa usvojila kao odbačeno štene, sklonila ga sa ulice kad to već ne rade oni kojima je to posao i spasila mu život pruživši mu topli dom... i da bi, s obzirom da joj je ovo prvi put da je zatečena u ovakvom prekršaju, mogli i da je puste s opomenom jer to sasvim sigurno više neće raditi. Međutim, na to dobija odgovor policajke D. P. da ona "sve to razume ali da nju pritiskaju njeni nadređeni i da onda ona mora da pritiska vlasnike pasa". Troje Tanjinih prijatelja, u čijem je društvu šetala psa, primećuju da je prostor koji je u blizini predviđen za istrčavanje pasa jednako neograđen i pored puta kao i ovaj gde su zatečeni, a da, pritom, tamo niko mesecima ne kosi travu, niti prostor tretira protiv krpelja i ostalih parazita opasnih i za životinje i za ljude; te pitaju šta treba da rade i u čemu je, u smislu bezbednosti za pešake, razlika između ta dva prostora koja, realno, zaista ne postoji - na šta dobijaju osoran odgovor da se "nje to ne tiče i da to nije njen posao".

A nije njen posao, dakle?!
OK, 'ajmo onda malo o njenom poslu.... Pitaju je šta je sa nelegalnim prodavcima svega i svačega svuda po gradu koji, naročito ispred gradskih pijaca, nude jeftiniju robu bez ikakve dozvole i deklaracije ne plaćajući pijačarinu, pa čak ni parking iako satima zauzimaju drugima mesto; dok ih Komunalna policija osvedočeno toleriše. I na to, svo četvoro, dobijaju sledeći genijalan odgovor zvaničnog službenog lica ove države: 


"Oni sve to znaju ali ih ne kažnjavaju zbog održavanja socijalnog mira, jer su to pretežno Romi koji su kao nacionalna manjina osetljiva tema i prete da će izaći na ulice i buniti se. Čak su pretili i da će da KOLJU" (?!).

Hvala lepo, zaista zanimljivo viđenje situacije...

Na Tanjinu konstataciju da je onda i ona, kao vojvođanska Ukrajinka, takođe nacionalna manjina u Srbiji i pitanje treba li sada i ona nekome da preti klanjem kako je ne bi kaznili, policajka D. P. se samo nasmejala. Kada je Tanja natuknula da če ovu priču i zanimljive stavove nje i njenih poslodavaca "dati u novine", policajka D. P. joj isprva, uz podsmeh, čak i nudi ime novinarke kojoj bi mogli da se obrate, očigledno nimalo zaplašena pretnjom famozne "sedme sile", ali ubrzo menja priču i počinje da negira da je tako nešto ikada rekla! Iako je sve to ispričala pred četvoro ljudi?! Pitaju je za ime, a ona ih ignoriše (po zakonu je obavezna da se predstavi) i tek iz trećeg pokušaja promrmlja više sebi u bradu da se zove D. P.

Eto, pa vi lepo procenite sami ko je tu pametno bahat, a ko budalasto pošten i kako u očima vajne Komunalne policije prolaze jedni, a kako drugi...
Kamo lepe sreće da je to u Srbiji tako samo u očima Komunalne policije...

Alexa Grubeša


Društvenim mrežama je prohujala vest da je sa internet sajta QUEERIA CENTER procurilo kontroverzno interno pismo gay aktivista, u kojem jedni druge u tajnosti pozivaju na obračun sa osvedočenim homofobima u Srbiji metodama lične diskreditacije! Ova, kako je i sami nazivaju, ekstremna strategija proizašla je iz zaključka da država u praksi ne čini gotovo ništa za istinsku zaštitu prava LGBT populacije, bez obzira što je pravo na različitost jedno od osnovnih ljudskih prava zapisanih i u Ustavu Srbije, te da bi se policija koja bi trebalo da ih štiti tokom "Parade ponosa" najradije i sama priključila huliganima u njihovom premlaćivanju na ulicama Beograda.
Nova strategija nudi jednostavno rešenje - reformu društva kroz promenu mišljenja većine građana ne samo o LGBT populaciji, već i o onima koji te ljude smatraju izrodima prirode i boga kojem se mole, zbog čega ih intenzivno mrze. To bi značilo da se, paralelno sa snažnom javnom promocijom prava na različitost i LGBT manifestacija, u pozadini odvija tajni krstaški rat protiv homofoba kao pojedinaca kroz njihovu diskreditaciju u društvu - širenjem glasina tipa "priča se po naselju" u kojima se optužuju za nasilje nad ženom i decom, alkoholizam, rasizam, antisemitizam i mržnju prema nacionalnim manjinama... Pritom se gay aktivisti savetuju da ne gaje ni trunčicu griže savesti prema tim ljudima jer, kako kažu, te glasine i neće biti daleko od istine, kao i da, na kraju krajeva, "kada su u pitanju prava LGBT populacije cilj uvek opravdava sredstvo"?!
Pogotovo uoči ovogodišnje "Parade ponosa", za koju su organizatori najavili da će ukupno trajati čak osam dana, dok je centralni marš kroz Beograd zakazan za 6. oktobar, ovo je zazvučalo potpuno šokantno! Međutim, ispostavilo se da je famozna strategija zapravo hakersko "delo" anonimnih antigay aktivista...

Izgled hakovane stranice (1. deo) Izgled hakovane stranice (2. deo)








Izgled hakovane stranice (3. deo) Izgled hakovane stranice (4. deo)










Izgled hakovane stranice (5. deo)
I lično sam proširio vest na Tvitter-u i Facebook-u, sa velikom zadrškom u obliku "ako je verodostojna", u nadi da ćemo tako najlakše i najbrže utvrditi o čemu se zapravo radi. I imao sam veliku sreću da je jedan od ljudi koji su na to odreagovali na TW bio i @Uros_Vojzdovac, čovek koji se u tehničke detalje izrade i funkcionisanja internet sajta razume neuporedivo bolje od mene i kojem je tu ponešto od starta bilo sumnjivo! Nakon par razmenjenih poruka, Uroš se zainteresovao, nesporno utvrdio razlike između stranice sa kontroverznom strategijom i ostatka sajta na kojem je osvanula, te zaključio da je ubačena sa strane, relativno jednostavnim hakerskim upadom na sajt. Štaviše, Uroš se tada zainatio da koliko god je moguće ispravi stvari, te je hakovao antigay hakere i sporna stranica sada izgeda ovako...
Još jedan dokaz da su u pitanju zlonamerni hakeri bilo je to što su, nakon toga, tokom noći još dva puta pokušavali iznova da kažu svoju "istinu", vraćajući izgled stranice u prvobitno stanje! Verujem da je jasno da se to, da je u pitanju zaista poverljiva poruka koja nikada nije bila namenjena široj javnosti van LGBT krugova, tako nešto ne bi dešavalo!
I tvitnuo sam DEMANTI, u nadi da još ima nekakvu vrednost...
Naravno, znajući u kakvim nenormalnim i licemernim vremenima živim, ne pada mi na pamet da tvrdim da unutar LGBT krugova ne postoji i zaista neka slična strategija slična ovoj! Sve što sam nameravao da dokažem i, nadam se, dokazao je da je ovo bila zlonamerna podvala... a ostalo je na istražnim organima, ukoliko su zainteresovani... Postoje jasni limiti onoga što može učiniti novinar, pogotovo u Srbiji...
Međutim, ono što neuporedivo više zabrinjava je što na ovo niko nije adekvatno reagovao! Niti administratori napadnutog sajta koji je u tom smislu, očigledno, zapušten i prepušten na milost i nemilost svakome sa iole malo predznanja o hakerisanju, niti policija koja, navodno, uopšte nije naivna kada se radi o sprečavanju kriminalnih aktivnosti u sajber prostoru. Štaviše, dokazali su da itekako prate aktivnosti ljudi na Twitter-u i prethodnih meseci pojedince privodili na informativne razgovore zbog krajnje benignih tvitova, dok su na ovo ostali potpuno slepi i gluvi?! I to na tri nedelje do "Parade ponosa" i nakon što je poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić izrazila veliku zabrinutost zbog sve učestalijih pretnji pripadnicima gay populacije uoči njihove manifestacije?! Pritom još više zabrinjava što na ovako nešto nisu reagovali čak ni istaknuti LGBT aktivisti, koji su obično prvi u redu kada treba stati pred TV kamere, a sada su se i oni uspavali... Gde ste sada gay aktivisti?!
A mogu samo da zamislim šta bi se dogodilo da su se ove tobožnje strategije prvo dočepali tabloidi, što je kreatorima verovatno i bila namera, jer oni 99% ne bi ovoliko temeljno proveravali da li je u pitanju istina ili, kako se ispostavilo, najobičnija podvala! Kakve bi naslovne strane novina sutradan osvanule i u koliko bi naslova pročitali reč "pederi"? Hvala Uroše, što smo makar to sprečili... zasad...
Alexa Grubeša
Foto: "Kurir"
Internet "prelistavanje" štampe me je ovog jutra dovelo i do "Kurira". Što da ne? Mislim, dakle postojim - izlaze na kioscima i oni suvlasnici vlasti što ih najviše pljuju prvo kod njih trče da daju intervju, dakle ozbiljne novine... Kad tamo tekst o tome kako se uskoro može očekivati da i neko krupnije govance (oksimoron, znam) iz tajkunsko/političkog miljea bude ćorkirano kao naredni preduslov za EU, od čije milostive kandidature će, kako smo upravo mogli čuti, zavisiti hoće li vlast sa umišljajem slavodobitničkog elana raspisati opšte izbore narednog aprila. Valjda ne onog prvog u mesecu, je l'...

Elem, ogrezli smo u korupciju i bezvlašće do lakata, i to bližnjeg svoga, koji je naivno pokušao da nas izvuče pa bio za nama povučen u isti bezdan, tako da bombastičan naslov "Sad slede hapšenja ministara!" poziva na malo pomnije čitanje i analizu. Podelih odmah link na društvenimn mrežama i povratno dobih mlake komentare neverice da je tako nešto ikako moguće u zemlji Srbiji, gde bi se po profesiji funkcioner lakše odrekao sopstvenog uda, nego udela i potencijalno i dalje korisnog kompanjona za privatni biznis narodnim parama dopingovan. Kako mi neko lepo reče, "Pre će mene da uhapse što sam presolila gibanicu, nego nekog od njih...", što slikovito govori o tome koliko narod ima poverenja u pravilno povlačenje pravovremenih poteza od strane vlasti. Ove aktuelne, one prethodne, neke buduće... bilo koje... Naravno, posle će opet da pohrle na birališta, ali to je već neka druga priča.
Krenimo redom. Haško poglavlje evrointegracija, kao (pred)uslov svih uslova, smo napokon uspešno okončali, tako što smo iscrpeli sve resurse saradnje sa Sheveningenom i ostali bez repromaterijala u vidu ozvaničenih ratnih zločinaca od šireg interesovanja. Finalizovali smo ga mlako, ne uspevši čak ni to da kapitalizujemo najkrupnijom ribom na kraju "srpskog survivera", nego se onaj Hadžić, za koga je većina zaboravila da smo ga ikada i tražili, provukao kao puvanjak u foto-finišu. I džabe se sad onaj naš baš lepuškasti predsednik vajka kako mi učinismo sve što je bilo do nas i da je sada Evropa na potezu. To se od nas odavno očekivalo i samo glupan je mogao da poveruje da će se tu stati. A ovi naši su se kasno setili da je ovo ipak predizborna godina i koliko su im neophodni poeni od kandidature za EU za kakvu-takvu nadu da će vladati i još par godina.
Šta nam preostaje? Kosovo? Da, naravno... ali za tu gorku pilulu je potrebno još dosta vremena i pažljivih priprema da bude servirana uz dovoljno zavodljive belgijske čokolade. Bilo bi zaista bezdušno krknuti je sada, na silu i začepljenog nosa, neposredno nakon što je nacionalni ponos dovoljno poljuljan odricanjem i pranjem ruku od "heroja" iz (ne)slavnih "devedesetih". Zato je KiM (to je ovde još zvanično, je l'?) malo stavljeno na led, skupa sa tek započetim pregovorima između našeg vajnog državnog sekretara (kome je ministar za tu južnu pokrajinu običan potrčko) sa jedne i one gospođe koja, sudeći po stajlingu u zvaničnim prilikama, izgleda baš voli "Milka" čokoladu, sa albanske strane. I onda nije teško zaključiti da ni aktuelni nemiri na granici, pardon, administrativnoj liniji sa Kosovom nisu nimalo slučajni. Baš u ovom trenutku, kada su pregovori, navodno, krenuli u dobrom smeru...
OK, kada na neko vreme eliminišemo Kosovo iz fokusa, šta nam još valja činiti na tom tom varljivom evropskom putu kojim ćemo se potucati još najmanje 10 godina? Ekonomija? Da, naravno ali čak je i svemoćna evropska makroekonomija zapala u dezintegrativnu mikroekonomsku krizu svojih najkrhkijih članica i trenutno nema ni volje ni mogućnosti da se bavi našim izletom u kapitalizam od koga je i svevišnji digao ruke. Pozabavićemo se i time i to jako bolno ali ne pre nego što to bude apsolutno neophodno; bojim se i prekasno... A mozda restitucija? Znate ono, vratimo svakome svoje, ono što im je onomad oteto, pa tabula raza, sve iznova. Još jedna prvobitna akumulacija kapitala, koja, samo nama svojstveno, s obzirom da nije urađena na vreme ima sasvim solidne šanse da jedne nepravde ispravi drugim. Ipak, treba to uraditi, naravno i to hirurškim rezom na živo, bez anestezije. Samo mi se čini da će se i na to još malo popričekati, jer bi nam u protivnom država sa nepostojećom ekonomijom istog sekunda zglajzala u bankrot. I to potpuni! Ne ovaj tehnički koji ovih dana najavljuju Ameri. Mi taj tehnički živimo otkako znam za sebe, jer se uopšte ne sećam da je Srbija ikada bila u stanju da garantuje za svoje preuzete obaveze...

Marija Rašeta Vukosavljević
Dakle, korupcija! Usvojili smo tu neke silne zakone, koje sad valja, za promenu, malo i primeniti u praksi. EU to itekako očekuje od nas, nakon što je dovoljno pouka izvučeno iz primera najsvežijih članica - Rumunije i, naročito, Bugarske. Uostalom, i ovima na vlasti bi to moglo dobro doći kao još neki dragoceni predizborni poen. Samo da to uvide na vreme. Međutim, uvek živopisni kuloari srpske "visoke" politike uveliko bruje u panici koga se sada odreći i tako zadovoljiti te zle i nezajazljive dahije iz EU. Šta, nije dovoljna Marija Rašeta Vukosavljević, grakću u čuđenju?! Naravno da nije. Ko se nje uopšte još seća, iako negde u ušima zuje silni milioni za čije se mažnjavanje (nesumnjivo opravdano) sudski sumnjiči. Pluskvanperfekat, dečaci i devojčice. A Goran Knežević? Opet ćorak, nedovoljno, a i čovek je u međuvremenu zamenio politikantski tabor, pa nije baš zgodno da se prst upire samo u opoziciju usred kampanje. Ne, oltar demokratije zahteva sveže meso, servirano toplo i dovoljno visoko pozicionirano. Svet je prepun korupcije na najvišem nivou i samo u raspadajućoj nebeskoj Srbiji je sve idilično i niko ne krade, niti iko nudi, a mi sami ne tražimo jer smo od malena naučeni da "Tuđe nećemo, svoje ne damo!" Malo morgen, što reče požarevački pokojnik! E sad, kog to zeca izvući iz šešira, kome uvaliti najmasniju fotu ove jeseni? Mislim, kandidata ima, još kako, i gde god da se baci kamen garantovano neće pogoditi nevinog. Štaviše, još će napraviti i nekoliko "žabica" po glavama povezanih lica... Ali treba mudro izabrati i nije to nimalo lako, da znate. Nekoga dovoljno "visokog" da zadovolji EU apetite, a opet dovoljno zanemarljivog da se bez njega može. A i koštaće nas! Ne treba biti naivan pa pomisliti da će tu neko istinski da "padne", a da ne bude valjano zbrinut za svoju demokratsku žrtvu. Ne iz zahvalnosti, naravno, nego iz straha da bi mogao da progovori i prikaže forenzičke dokaze da su još nečiji prsti duboko zamočeni u isti pekmez! Valjda niste već zaboravili ono o povezanim licima... Goran Knežević Vidim da se već spekuliše "moralnim gromadama" iz prethodne vlasti, poput Predraga Bubala, Milka Štimca ili Velje Ilića... Ne verujem, da su hteli i mogli da im adekvatno zapuše usta, po'apsili bi ih odavno. Ovo će ipak morati da bude neko iz vlastitih redova, a mi imamo karte u prvom redu putujućeg pozorišta. Ili možda, eventualno, sveprisutni Milan Beko? Dovoljno se zamerio, međusobno čepanje je već uveliko počelo, a i nekako sumnjam da ga je Toma Nikolić ovih dana baš slučajno tako slasno pohvalio. Da, opet podsećam na povezana lica i nepostojanje ikakve istinske linije razdvajanja između vlasti i opozicije, sem one koja se prikazuje dovoljno naivnim gledaocima sa jeftinijim ulaznicama...
Biće to burna politička jesen, istina, po unapred dogovorenim pravilima i ulogama; kao i uvek. Naravno, što bi rek'o veliki el presidente Boris Tadić, ne zato što to EU ili bilo ko traži i očekuje od Srbije, već zbog nas samih, zbog naše i budućnosti naše dece... i bla-bla-bla... nije, nego?! Ali kako god. Da treba - treba! Da se neće otići išta dalje od puke kozmetike - neće! Lice i naličje pravde. Nažalost, kao i obično, zadovoljiće se samo forma, jer ni nama ni Evropi suština nikada nije bila naročito bitna...
Alexa Grubeša

EXIT 2012 je bio i prošao.
Neki su ga voleli više, neki manje; jedni slepo previđajući nedostatke i nepoštovanje svih tih divnih evropejskih ideja za koje se organizatori, tobože, zalažu, a drugi tražeći možda i dlaku u jajetu za doručak svakog člana EXIT tima ponaosob. Primetno je bilo da je Petrovaradinsku tvrđavu ove godine pohodilo znatno manje i stranih i domaćih posetilaca festivala ali normalno je to, kriza je svuda pa eto, zamislite, i u Srbiji. A takođe je uočeno i da su pojedine javne ličnosti i novinari koji su ranije zdušno podržavali EXIT sada promenili ploču i odjednom počeli da ga napadaju i sa i bez argumenata. Valjda spram klime političkih mentora? Ali to je već neka druga priča...
Elem, posle svakog velikog događaja je nekako red da se podvuče crta ali ne samo euforično spram sve te vrcajuće pozitivne energije tokom četiri dana jula, nego i ona finansijska koja, s obzirom na novac koji EXIT svake godine dobija od Srbije, Vojvodine i Novog Sada, s punim pravom kopka poreske obveznike. Prvi se danas usudio da to pitanje postavi "Blic", usudio se, pa posle dva sata skinuo vest sa veb portala(?!)...
Tačnije, postavio ih je novinar Tanjuga, a "Blic" je isprva objavio ovaj agencijski tekst sa video zapisima, da bi se posle predomislili i uklonili ih... 
O profesionalnosti novinara, a još pre njihovih urednika, u Srbiji možda ni ne treba trošiti reči. Mediji su ogledalo društva u kojem se nalaze, a naše je odavno dotaklo dno dna i mediji su "samo" poslušno sledili tok događaja, prepuštajući mu se u potpunosti... Pa opet, skidanje teksta o EXIT-u nakon, pretpostavićemo, nekoliko nimalo prijatnih telefonskih poziva uredništvu "Blica" i dalje opominje ko smo, kakvi smo i gde smo danas... a mudrije upozoravaju da ni sutra nećemo biti daleko odatle...
Srećom, Youtube još nije pod jurisdikcijom ovdašnjih moćnika opijenih bezvlašćem, te su snimci tokom razgovora iz uklonjenog teksta preživeli na netu. U početku je sve delovalo fino i krasno i pohvalno za festival:
Hmmm... iz nekog razloga mi Bloger ne dozvoljava da postavim video klip, te ću zasad ostaviti samo linkhttp://youtu.be/EJ-j4eS9gDg
A onda je, na kraju razgovora, usledilo, istina malo nemušto postavljeno, pitanje koje je novinar okarakterisao kao "najlogičnije", a sagovornik Rajko Božić iz EXIT tima kao "neozbiljno" - "Da li ćemo saznati koliko je karata prodato, koliki je PDV uplaćen i hoće li javnost dobiti uvid u finansijski izveštaj ovogodišnjeg festivala?". Epilog pogledajte sami: http://youtu.be/M9E_R02f2VU
Toliko, kao i obično, ta "neozbiljna pitanja" nekako uvek zavise od ugla gledanja i raspodele uloga u tim uglovima... a za odgovore ćemo, očigledno, i ovaj put ostati uskraćeni. Hvala, nije da nismo navikli... Pa ipak, kako je to lepo konstatovao kolega Igor Mihaljević u zaista odličnom tekstu o EXIT-u za www.dnevnik.rs, za ljubav su potrebni čisti računi. Nažalost, ovde ih po ko zna koji put nema... Ima li onda mesta za ljubav?
Alexa Grubeša
Na ovu temu pročitajte još i: 
Opet #EXIT, a izlaza ni u najavi?!

Photo via:  http://amater.blog.rs/blog/amater/fotografija/2008/07/19/exit-fest-2008 

EXIT? Ne, hvala... Nije da ga zaista mrzim. Naprotiv, nisu me tako učili i ja, za razliku od većine ovih što su im puna usta tolerancije za sve pare a pritom mrze svakog ko drugačije misli i kaže (kleveće i laže), nisam u stanju da zaista mrzim. Nažalost, čak ni kada bi zaista trebalo... Ali sam itekako u stanju da budem iziritiran nepravdom i manipulacijama, lepim šarenim omotačima klasične mamipare, što bi bilo sasvim legitimno, da se pritom ne predstavlja kao neprofitno preduzeće koje, avaj, radi i sa teškim gubicima kako bi Srbiju svetu napokon pokazali u lepšem svetlu.  Svaka ga je vlast hvalila kao naš retki prozor u taj daleki svet, a svaka opozicija kritikovala kao perionicu ozbiljnih para... sve dok i sama ne bi postala vlast i smesta ućutala, preuzimajući dobro zagrejane poluge prethodnika. A EXIT je rado bio svačija kurva... i demokratama i perjanicama Čankovog LSV-u, ali isto tako i onima koji su se prethodno zalagali za njegovo ukidanje - DSS-u, SPS-u radikalima i tada njihovoj gradonačelnici Maji Gojković...
Još se živo sećam kako je sve počelo i kako smo, tog leta 2000. na nultom EXIT-u, tamo na keju kod Univerziteta, nabijeni pozitivnom energijom mesecima odbrojavali poslednje dane vladavine Slobodana Miloševića. Mislili smo da EXIT simboliše izlaz iz tog tamnog vilajeta "devedesetih" i tada još nije postao ni festival, a kamoli biznis kakav je danas. I prosto mi je neverovatno koliko je upravo jedan od, makar za Novi Sad, ključnih vesnika Slobinog petooktobarskog kraha za kratko vreme uspeo da nasledi gotovo identičnu matricu onog "Bambilenda" i diskoteke "Madona" Marka Miloševića, samo da je, umesto inata prema svetu koji nas ne voli, zavije u mašnu nas koji volimo ceo svet. A pare su pare, apoeni su isti, samo je ciljna grupa od koje se uzimaju tek neznatno različita... Zapravo me i ne čudi! Jer je EXIT samo sjajan lakmus papir DOS-a i svih potonjih postmiloševićevskih vlasti u Srbiji, koje su samo na predizbornom papiru imale unekoliko drugačije ideologije i poglede na svet, ali u postizbornoj praksi nisu bile nimalo gadljive na Miloševićeve poluge apsolutne moći. Naprotiv! Obilato su ih koristile. A EXIT je jedno od njihovih čeda...
Ne mrzim EXIT kao muzički festival i još imam poneku simpatiju za iluziju onoga što bi to trebalo da bude. Ali polako počinjem da mrzim to što je "ON" postao, ono što zapravo oduvek i jeste, ono što se skriva iza kulisa iz godine u godinu sve neubedljivijeg line-up(a) koji će posetiocima Petrovaradinske tvrđave ponuditi isti davno oprobani recept hleba i igara, samo u malo modernijem, da ne kažem evropskijem, ruhu. Ako je njegovo veličanstvo EXIT ikada i bio muzički festival, a verovatno i nije, odavno je to prestao da bude. I odavno mi je teško da, hvaleći lepote grada u kome se pre 35 godina rodih i sve ono što taj grad ima i može da ponudi nekome sa strane ko će ga prihvatiti onakvog kakav jeste, među lepo i čisto svrstam i EXIT. Suzdržavam se...
Kažu dovodi nam turiste u grad. Da li se iko iole ozbiljnije pozabavio analizom posetilaca tog "najboljeg muzičkog festivala u jugoistočnoj Evropi" ili kako već beše?! Jesmo li pogledali ko su zapravo ti vajni Englezi, navodno desetine hiljada njih, kojima se organizatori toliko busaju u prsa? Jesu li oni taj pravi turistički boost za našu ne samo posrnulu već odavno i prežaljenu ekonomiju? Ti jedva punoletni sinovi i ćerke fabričkih šljakera iz Kardifa i Mančestera, koji svoj evro još nemaju a na put polaze s tankim roditeljskim džeparcem, pa ih Novosađani posle sreću kako sede po pločnicima ili po haustorima i dvorištima između zgrada, kako slatko ručaju suv hleb i paštetu. Onu srpsku, najjeftiniju, razume se...  Da ne bude zabune, nemam ništa protiv dece nebogatih roditelja koja imaju želju da se bar par dana u godini, makar i negde daleko od kuće, osećaju kao kraljevi. Samo mi onda nemojte pričati o njima kao posetiocima od kojih gradska ekonomija ima ikakve realne koristi! A i to što će, navodno, posle odneti kući lepšu sliku o nama je pod velikim znakom pitanja! Sudeći prema stanju alkoholisane svesti u kakvom sam ih obično zaticao, na pitanje gde ste bili odgovoriće "Not sure, mate. I guess somewhere in Romania"; u najboljem slučaju...
Cena karte? Dobro, budimo realni, nije baš sve 100% zarada i mislim da neću preterati ako pretpostavim da se cca trećina posetilaca EXIT-a tamo našlo zato što su se propusnice i setovi karata delili šakom i kapom raznoraznim, znanim i neznanim "zaslužnim građanima". Eh, kakvih sam se sve anonimnih nikogovića nagledao sa VIP oznakom oko vrata minulih godina... Zapravo, većina tih što su im puna usta ljubavi i oduševljenja prema EXIT-u u životu nisu kupili kartu, niti će?! Ironično... Naročito kada se uzme u obzir da su mnogi među njima oni čije se plate ubrajaju među vodeće u zemlji i koji su time "zaslužni" što nam prosek makar statistički još nije realno prizeman koliko realno jeste... Svako ko ima dovoljno para da ne baš jeftinu četvorodnevnu kartu kupi i ne osetivši trošak, ima i dovoljno veza da je dobije džabe - i obično je i dobija, dok karte za to vreme kupuje sirotinja, odvajajući od usta da bi četiri dana, navodno, bila deo sveta. Inače, za ovih četiri-pet dana u Novom Sadu (računajući tu cenu karata, najjeftiniji mogući smeštaj ako nemate prijatelje za uvaljivanje na gajbu, hranu i piće za dane boravka, te pretpostavku da po paprenim EXIT cenama ne alkoholišete puno a lake droge ne trošite uopšte) treba izdvojiti minimum 12.000 - 15.000 dinara, odnosno, pola prosečne plate i još malo pa ekvivalent sasvim pristojnom aranžmanu na moru u kod nas prinudno omiljenoj postsezoni. Ima li prosečni srpski adolescent para da dvaput u godini ode na more? Tvrdi da nema! Onda, valjda, EXIT iskustvo zaista vredi tog odricanja...
I ma šta ostali građani Srbije mislili o ovome, pitam zašto istu cenu karte plaća tamo neki Englez, koji dođe ovde da se ljudski izdivlja na par dana i ode kući, i Novosađanin kojem je taj EXIT (ili njegovim roditeljima, svejedno) skidao kožu sa leđa cele godine? Šta god ta družina poželi - dobije besplatno! I Tvrđavu i vojnu kasarnu i Petrovaradinsku adu gde se nalaze dragocena gradska izvorišta pijaće vode, a evo sad i pola gradskog kupališta Štrand i kompletnu gradsku infrastrukturu, sa uslugama svih mogućih komunalnih preduzeća; pod parolom svi smo mi EXIT. A ko sve to plaća?! Građani, razume se, ista ona sirotinja koja posle ode i kupi kartu po punoj ceni, pa malo mislite i o tome... Šta je sledeće? Da makar ta četiri dana jula ceo Novi Sad pređe na te usrane "tokene" i da se više ni kila hleba, ni litra mleka, ni pivo ispred radnje, niti gram marihuane i extazija ne može kupiti a da famozni EXIT tim prethodno sa toga ne skine kajmak?! I podeli ga, razume se, sa svojim nalogodavcima iz državne vrhuške, sa lutkarima koji u rukama dovoljno čvrsto drže konce svojih zlatnih koka-marioneta...
EXIT 12 je pred vratima, a izlaza iz ovog našeg domicilnog pakla u koji se iz dana u dan sve dublje ukopavamo nema ni u najavi. I svaka čast onome ko nema ni brige ni pameti, pa EXIT još može da vidi samo kao sjajan provod i priliku da na momenat zaboravi gde je i kako živi, ne obazirući se na to što ga upravo matrica po kojoj festival funkcioniše i održava u tom blatu u kojem je preostalih 360 dana u godini. Ja to, nažalost, odavno ne umem...
Alexa Grubeša
Na ovu temu pročitajte još i: 
Eh, ta neozbiljna pitanja o #EXIT finansijama...



"Skidaj tu ružnu profil fotku, to nisi ti!", bio je jedan od kometara koje sam prethodnih dana dobijao zbog svog pomalo neobičnog ali veoma ličnog avatara na #Twitter-u. Da me vlasnici ovakvih komenara ne shvate pogrešno, nisam ih shvatio kao nedobronamerne, ali mi ovo deluje kao odličan šlagvort za sve glasnije ogorčenje mnogih ljudi na TW zbog činjenice da omiljena društvena mreža sve više počinje da im liči na omrznuti im #Facebook. Konkretno, nakon sve zamornijeg talasa onih kojima je TW služio za virtuelnu onaniju i rečnik prekaljenih prostitutki, koje, dok maštaju o jednom polnom organu, onaj drugi ne vade iz usta, ovu društvenu mrežu sada sve napadnije zaposedaju upravo žene kakve su takvi, tobože sarkastični, tvitovi i prizivali. I TW se sada, na naše oči, sve više pretvara u herbarijum fotografija zanimljivih izdanaka prirode, koje izgleda ništa na svetu ne vole više od toga da napuće usne i istresu sise na izvolte pred ogledalom u WC-u neke seoske folkoteke, ovekovečivši to skupim mobilnim telefonom za koji su se pobrinuli tata i mama ili dečko iz snova...

Da li famozni tviteraši, ma ko oni zapravo bili u stvarnom svetu, opravdano sebe smatraju nekakvom mentalnom elitom spram "seljaka sa Fejsa", ostavio bih u amanet profesionalnim sociolozima da se time ozbiljnije pozabave. Tek, ono što zaista jeste primetno je to da TW "nekada davno", pre čitavih godinu - dve, zaista jeste još uvek bio mesto gde je fizički izgled panično odstupao pred vrcavim umom, gde nije bilo bitno koliko je neko lep i zgodan, dobar frajer ili još bolja riba, nego koliko je pametno, informativno, duhovito i zanimljivo razmišljao i, posledično, o tome tvitao.


A onda su stvari počele da se menjaju...


Pojavom Favstar.fm, mnogima je postala opsesija da im životna mudrost u manje od 140 karaktera dobije što je moguće više ritvitova i, naročito, fejvova jer je to postalo oličenje prestiža i nečije dominantne "haiku genijalnosti" nad drugima?! I sve je to lepo i potpuno legitimno, samo što su takve zakonitosti ponašanja vremenom na TW dovele i nešto drugačiji milje ljudi, onih koji vole da se pokažu i prikažu u "punom sjaju" Majke Prirode i njegovog veličanstva plastičnog hirurga....


"Ako mene pitate, TW su pokvarili Favstar i slična sranja... a sise i napućene usne sa FB-a su došle posle, kao logična posledica..."


Beznadežno drugačije pridošlice, na prvi pogled, a zapravo, kad malo bolje o tome razmislite, toliko slične mnogim starosedeocima koji toga očigledno nisu ni svesni... jer između TW fejva i FB lajka praktično ne postoji nikakva suštinska razlika...
U međuvremenu su doajeni TW u Balkanaca otišli i korak dalje, otvoreno lobirajući za svoje social media mezimče. Navodno iz plemenitih pobuda širenja mreže za najbržu razmenu informacija na svetu, a zapravo, iako vam to verovatno niko neće priznati, iz sebičnih ambicija da njihove mudrolije dobiju najširiji mogući auditorijum. Svejedno, hvala im na tome! Samo ne znam na onovu čega su zamislili da će privući isključivo suštu inteligenciju ovog društva i koliko zamišljaju da te prikrivene inteligencije zapravo ima?! Pa morali su se pojaviti i oni drugi, koji misle drugačije, jednostavnije, prostije... ili, previše često, ne razmišljaju uopšte ali i to je njihovo pravo. One koje, umesto zanimljive misli koja pokreće i motiviše, lepo na fotkama pokažu sise iz svakog mogućeg ugla, te onda i na FB status tipa "Jao što mi je wruće danas" dobiju stotine lajkova... Da, "W" je namerno ubačeno!
Takođe, na TW su polako došli i domaći "selebretiji" iz stvarnog života, te političari i njihove stranke... dovodeći za sobom i male armije svojih fanova, poltrona i idolopoklonika; a oni su poneli i svoj uvlakački sistem vrednosti i ponašanja. A to je još malkice skratilo krila zavisnicima od fejvova jer nije isto kada nešto tvitne neko ko je stvarno poznat i popularan (ne ulazim u opravdanost te slave) i neko ko je veliki samo na TW. Ma koliku glupost da bubne neko koga znate sa televizije, ona ima specifičnu težinu i nemojte se zavaravati time da će je, poput vas, svi shvatiti kao budalaštinu!


I sve to zajedno je kumovalo onome što imamo sada - Twitter se polako ali sigurno menja i, iako konceptualno ostaje isti, po svojoj suštini ili shvatanju te suštine od strane nove armije korisnika, sve više nalikuje na zvanično i dalje najpopulaniju društvenu mrežu - Facebook. Pisana reč je dobila sliku, lik, ime i prezime umesto anonimnog avatara, a anonimni živi čovek na toj slici, ispostaviće se, ponekad nije ono što smo očekivali vizuelizujući njegove/njene misli... Drugim rečima, baš kao onomad, pojavom MTV-a, "Video killed The Radio Star", opet, iznova... jer je neke stvari tako dobro slušati dok ih ne vidiš... i obrnuto - gledati dok ih ne čuješ... 
Ili mi sami, instinktivno, više volimo da budemo obmanjivani? Ono "Comforting lies, instead of unpleasant truths"...


Shvatite kako hoćete, svejedno. U svakom slučaju, bar na TW to nije razlog za preveliku dramu jer ste i dalje vi sami gospodari sopstvenog time line-a, pa birajte jesu li vam interesantnije mentalne bravure nekog neuglednog debeljka ili banalne sexualne aluzije alfa mužjaka, suptilan uvid u muškarcima toliko nerazumljiv tok ženskih misli ili bradavica koja samo što vam iz ekrana ne uskoči pravo u usta...
Uz malo sreće, možda na TW poneki "Radio Star" i preživi...


Alexa Grubeša


Na slične teme pročitajte još i:


http://smisaodrustvenelobotomije.blogspot.com/2011/12/kad-se-pobrkaju-twitter-i-facebook.html

http://smisaodrustvenelobotomije.blogspot.com/2011/10/kapirate-li-facebook-lajk.html

http://smisaodrustvenelobotomije.blogspot.com/2012/06/ne-kaze-se-uticaj-nego-smuticaj.html


Na ovu, kako vidim, neumiruće očaravajuću, temu #uticaj-a na društvenim mrežama ću, za promenu, biti kratak...
Vremena su smutna, reče neki pesnik, a u takvim vremenima se uticaj pre može nazvati #smuticaj, lov u mutnom za račun ovog ili onog gazde i to ne sportskom pecaljkom, nego povećom mrežom za somove! Čast retkim izuzecima bez niskih pobuda, razume se... ali s akcentom na ono "retkim"...
Niko vam ne može zabraniti da vas broj pratilaca na Twitter-u, Facebook-u ili kojoj god društvenoj mreži ponese i zanese, i da vam ritvitovi, fejvovi i šerovi udare u glavu poput modernog oltara vama kao narastajućem virtuelnom božanstvu. Ljudi smo, a to je ljudski... da vole svoju pastvu... Ali to šta ćemo posle raditi sa tim je ono što nas razlikuje od životinja i njima svojstvenog udruživanja u čopore, krda, jata... kako god, sa ovnom predvodnikom na čelu, koji će vas hrabro povesti napred, sve do onog brvna iz priče gde će sresti jednako tvrdoglavog suparnika iz protivničkog tabora. A vi ćete biti topovska hrana, oni što se glože oko odbačenih kostiju, a da to niste ni shvatili... Kostiju koje je oglodao vaš hrabri predvodnik, uzevši svo meso sebi... I tako vam je i u životu i na društvenim mrežama, kao virtuelnim ogledalima istog tog života! Pa vi birajte, želite li to ili ćete, za promenu, malo misliti i svojom glavom... Pročitao sam blog postove na ovu temu Dragana Varagića, Vere Mlađan, Miloja Sekulića, Sandre Kravitz... Pročitajte ih i vi, pa sami donesite svoj sud...
A vi, dame i gospodo #uticajni slobodno utičite i dalje ili se, mnogi od vas, slobodno zanosite iluzijom da zaista utičete vi, a ne okolnosti koje su potpuno van vašeg uticaja. Da, ne sporim, neki od vas su nešto mudriji, pa te okolnosti vešto koriste i prikazuju kao sopstveni uticaj. Ti su malo opasniji... Širite kvalitetne informacije ili spinove, motivišite nas na razmišljanje ili nam usađujte potrošne stavove svog gazde, pravite nas budalama ili boljim ljudima... od volje vam... vi najbolje znate šta vam se više isplati i zašto...
Samo mi onda nemojte prodavati muda za bubrege! Dosta je bilo licemerja i sve što tražim jeste da stvari nazovemo pravim imenom: Ne kaže se #uticaj, nego #smuticaj...
Alexa Grubeša


Kako vidim, "slučaj himna" se ne stišava!
Pa naravno, što bi se građani bavili time koliko im sunovrat dinara spram evra diže cene namirnica koje su i dosad s mukom kupovali i zašto bi iko postavio pitanje o istinskim razlozima za odugovlačenje formiranja Vlade u zemlji koja će se, ako ovako nastavi, brzo pridružiti sopstvenoj valuti u istom ambisu...


Pažljivo sam vas slušao i čitao minulih dana dok ste raspravljali o ovoj temi, u medijima, na društvenim mrežama, po blogovima, čak i među pijačnim tezgama i u redu u pošti. Bilo bi lepo da sada poslušate i vi mene iako se ne morate složiti s onim što sam napisao ali bi za sve nas bilo veoma značajno da uvidite i uvažite razloge zbog kojih mislim to što mislim. Za početak, ja podržavam odluku selektora Siniše Mihajlovića da iz tima udalji Adema Ljajića. Eto, rekao sam, a sad hajde da to razjasnimo...
Ova priča ima bar dva aspekta - fudbalski i politički. Prvi je, bar po meni, nesporno jasan - novi selektor i njegova pravila koja mu niko nije osporavao kada ih je najavio. I da je od toga reterirao već na prvoj stepenici, čim ih je prvi reprezentativac prekršio, selektorov autoritet među igračima bi se istog momenta raspao, a ekipa bi slobodno mogla odmah da se povuče iz kvalifikacija, jer tako raštimovan orkestar u startu ne bi imao baš nikakve šanse da se dokopa Mundijala u Brazilu.


Drugi, daleko širi, ozbiljniji i razorniji aspekt je politički. Iako kod nas, nažalost, pre samo dnevno politički, da ne kažem politikantski. I pritom mislim da je odgovornost podjednaka i da jednaku razornost imaju i Ljajićev čin i selektorov odgovor, kao i reakcije obe polovine tim povodom podeljene javnosti. Ja sam, koliko je to moguće, negde na sredini... Mislim da je Ljajić pogrešio, ako ništa drugo, onda makar u načinu kako je demonstrirao to što tvrdi da misli. Ma šta to bilo, jer do sad razloge nije objasnio... Rekoh već da podržavam Mihajlovićevu odluku ali to ne znači da podržavam i pozadinu i razloge koji su doveli do ovog incidenta, a upravo to je suština ove moje priče!


Te hajde da neke stvari isteramo na čistac...


Mnogi među vama su glasali za važeći Ustav!
Šta, neki i niste? OK, ali ste zato, nakon njegovog usvajanja, uredno nastavili da glasate za stranke koje su ga napisale, predložile, podržale i usvojile!
Zašto tu niste podvukli crtu?! Zašto niste makar malo zagrebali suštinu i rekli: "Izneverili ste građansku državu za koju se, tobože, zalažete i na moj glas, sve dok to ne promenite, više ne računajte!"?
A niste ili bar mnogi među vama nisu... Ali vas to nimalo ne sprečava da sada pravdate Ljajićev potez i karakterišete ono štu mu je prethodilo i ono što je usledilo kao atak povampirene velike Srbije na ugroženog muslimana. Evo, čitam tekst u "Peščaniku", koji počinje rečima "Građanin Srbije Adem Ljajić oteran je iz reprezentacije Srbije zato što je druge vere i nacije". A na osnovu čega, molim vas lepo?!


Time što je "nateran" da, zajedno sa saigračima iz reprezentacije čije je boje prihvatio da predstavlja, peva zvaničnu hinu države za koju igra?! Podvlačim, zvaničnu državnu himnu, a ne neku nacionalističku ili četničku pesmu, od kakvih previše često bruje tribine svih naših stadiona. I nije nateran! Mislećeg čoveka na tako nešto niko ne može da natera! Dolaskom na čelo reprezentacije, selektor je uspostavio svoja pravila igre, ista ona pravila zbog kojih smo se mnogi među nama ponadali da smo napokon dobili nekoga ko neće plesati po taktovima predsednika FSS-a Tomislava Karadžića i da će ova nova, podmlađena reprezentacija, za promenu, možda i imati šansu da igra fudbal. Kao prvo pravilo, Mihajlović je još i pre nego što je postao selektor najavio da od svih igrača očekuje da pevaju himnu. Što se tada nije javio niko od dežurnih dušebrižnika? Naprotiv, tada smo to listom pozdravljali, kao simboličan čin zajedništva igrača na terenu i njihove svesti da u reprezentaciji ne igraju solo partije za svoje klubove i menadžere... da ne igraju za pare, nego na ponos države, srcem. A selektor im je ponudio i mogućnost izbora, "ugovor" da će se u tome povinovati, koji su mogli da potpišu ili da ga odbiju. I svi su potpisali, pa i mladi Ljajić! Zašto tada nije odbio "da peva" ili makar pre utakmice rekao da to ne želi, umesto što je izašao na teren, stisnuo usne i spustio glavu? Po meni, to više govori o njemu, nego o onome ko ga je na to "prisilio". Svako ima pravo da vam na sto stavi "nepristojnu ponudu" (ako je ovo uopšte i zaista jedna od takvih...), a čvrstina vašeg karaktera i principa se ogleda u tome što ćete je odbiti odmah! Slaba je vajda od naknadne pameti...


Adem Ljajić, za vreme intoniranja
himne Srbije na utakmici protiv Španije Ovako to može da deluje samo kao smišljeno isprovociran skandal... kao skretanje pažnje na sebe, bez jasno iznete argumentacije svog čina... Taman da se brže-bolje jave zaštitnici ugroženih koji to rade za platu, obično onoliku o kakvoj njihovi navodni štićenici mogu samo da sanjaju... Da je Ljajićeva nacionalnost zaista problem bilo kome u reprezentaciji - selektoru, saigračima, pa čak i nama, gledaocima, ne bi ni bio pozvan da igra za nacionalni tim. Da, namerno koristim ovaj izraz "nacionalni tim", koji svi mi često koristimo, a da se nikad nismo zamislili šta zapravo znači... Naprotiv, nisam primetio da u zemlji u kojoj svi seku vene na zlatne medalje i uspeh svojih sportista iko ikada postavlja pitanje nacionalnosti nekoga od njih. Ponosili smo se svima njima i potajno se nadali da se, makar malo, ponose i oni nama...


I zato vas još jednom pitam zašto niste ranije podigli glas?! Zašto imamo Ustav koji imamo, ako ostavlja prostor za ovakav čin jednog selektora, fudbalera... i osudu jednog od strane jedne i drugog od strane drugog dela javnosti? Ko je zaboravio, može da se podseti, član 1. Ustava počinje rečima: "Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive...". Ublažena formulacija i ne baš školski primer nacionalnog državnog ustrojstva, ali isto tako ni približno građanski, koliko bi, iskreno se nadam većina nas, želela da bude. Isti onaj Ustav koji Srbiju karakteriše kao sekularnu državu, ali to staroj/novoj vlasti nije nimalo smetalo da popovima, koji čak ni PDV ne plaćaju, obezbedi plaćanje zdravstvenog i penzionog osiguranja iz državne kase?! A mi smo i to prećutali ili, jednostavno, gunđajući dozvolili da nam se dogodi... i mnogi od vas su opet glasali, pretežno za iste...


Uostalom, sutra proizvodi tog glasanja - narodni poslanici polažu zakletvu i u Skupštini Srbije će se tim povodom čuti i himna "Bože, pravde". Da li vi koji podržavate Ljajićev postupak smatrate da bi sutra, dok bude intonirana himna, poslanici koji pripadaju manjinskim nacionalnim zajednicama treba da sede i da spuste glave? Da li je to ozbiljnost s kojom se vodi država, a koju očekujemo od predstavnika vlasti?! Borba za promenu Ustava je potpuno legitimna ali politička borba, ona koja, dok težiš nečemu novom, poštuješ ono što je trenutno na snazi i igraš po postojećim pravilima. Alternativa je ulica! A to, nadam se, niko više ne želi...


E, vidite, ja sam upravo na tom Ustavu i definitivno podvukao crtu! Nisam glasao na referendumu za takav akt, niti sam izlazio na potonje izbore, jer više ne vidim razliku između onih koji se za takvu državu javno zalažu i ovih drugih koji nam miluju uši lepim pričama da su ovi prvi najgori šljam, dok i sami rade isto. Žao mi je ali reči su vetar, a ja gledam dela!
Međutim, nisam anarhista i trudim se da poštujem institucije koje su građani izabrali. Nisam se slagao sa mnogo toga što je radio prošli predsednik Srbije, uključujući tu i flagrantno kršenje Ustava čijem je usvajanju dao vetar u jedra, a isto tako se ne slažem ni sa puno toga što znam o liku i delu novog predsednika Srbije. Ali to ne znači da ne poštujem instituciju, u tome je razlika!
Isto tako se ne slažem ni sa državotvornim i još ponekim načelima Ustava ali sam građanin ove zemlje i dužnost mi je da poštujem njen najviši pravni akt, spram onih koji su ga doneli a svojim postupcima mu se smeju u lice. U tome je razlika!
Ne znam reči himne "Bože, pravde", ne pronalazim se u pesmi koja u, navodno, sekularnoj državi republikanskog uređenja veliča boga, kralja i samo srpski rod i, da je mene iko išta pitao, ne bi ni menjali "Hej, Sloveni"; jer je nisam doživljavao kao komunističku, nego kao nešto najbliže himni onih "svih građana koji u Srbiji žive"; među kojima sam i ja. Ali toj ste zviždali i neko je hteo drugačije, a "Bože, pravde" je sada zvanična državna himna zemlje čije državljanstvo imam i kao takvu je poštujem, u tome je razlika!


Ako ste ovo kao takvo shvatili, ako ste makar na momenat zastali i razmislili o suštini iza forme, možda i još ima nade za sve nas... U protivnom, ako vam je i dalje zanimljivije dnevno politikanstvo i pevate himnu "Bože, sramote!", bilo da se radi o strani koja osuđuje ili onoj koja je osuđena, u tom slučaju nikome ništa, ostajemo dobri i tako... jer svi smo mi tu negde, među onim "svim građanima koji u Srbiji žive", ma kakvi građani bili...


Alexa Grubeša

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37