Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Od prije nekoliko minuta HDonWEB ima i svoje proširenje za Google Chrome koje prikazuje posljednjih 10 tutorijala. Instalirajte proširenje, te pratite objavu novih tutorijala i putem Google Chrome Internet preglednika. U narednom vremenu ću nastojati dodati još funkcionalnosti.

Danas na twitteru nakon tweeta susumige. „Gde pronalazite besplatne fotografije za sajtove (ako tako nešto uopšte postoji)?“, te odgovora  baneweb: “ evo bas su nedavno izbacili clanak na tu temu http://ow.ly/2oyEI „,  reših da pomenuta dva tweeta obavezno stavim u #pratipetak kako bi i drugi saznali  za ovu informaciju a nisu tweeter-aši. Pored ovog linka [...]

Odlomak iz   Deklaracije nezavisnosti Sajber-prostora (original/prevod) Vaše sve izlišnije informatičke industrije se žele ovekovečiti predlaganjem zakona, u Americi i drugde, koji tvrde da poseduju sam govor u celom svetu. Ovi zakoni proglašavaju ideje još jednim industrijskim proizvodom, ništa naprednijim od sirovog gvožđa. U našem svetu, sve šta ljudski um stvori može se beskonačno i bez [...]

Čovek se uči dok je živ a žena dok se ne opameti.

Što uopšte ne znači da je nešto naučila nego da joj je došlo iz dupeta u glavu.

Ja vam nemam neki odnos prema godišnjim odmorima, ono, dobijem dvadesetak dana života pa onda kao negde otuputujem. Naročito nemam odnos prema godišnjem odmoru na moru pošto sam dalmatinsko dete. Na moru se ne kupam nego plivam. Ne posećujem opštedruštvene plaže nego one divlje da divljije ne mogu biti, jes’ da sam obično ranjena i izgrebana pošto nisam neki stručnjak za veranje po stenju al’ eto. I mnogo volim da plivam gola. U svom lepom i kratkom životu sam samo jednom odvela dečka na more i preselo mi. Ko je šta radio ja sam se oblačila, kad god je pučinom promilelo šta god jerbo su oni na tim plovećim objektima najverovatnije držali dvoglede i samo čekali ka’će mene da ugledaju, svlačila i svadjala. I vratila se kući bela tamo gde ne podnosim da budem bela.

Naročito ne podnosim trendovska mesta, kad ceo jedan grad nagrne u neko mesto, svi srećni što su se posle tri dana sreli u ’’belom svetu’’. Ne vidim svrhu odlaska iz mesta življenja.

E, al’ imam odnos prema putovanjima i volim da putujem sama. Da ne moram nikome da cinculiram, spavam kad se njemu spava i budem budna kad se tom nekom navrne da je raspoložen. I to sam se jedno par puta prevarila. I umal’ se svaki put nisam vratila kući pre vremena.

Koga god sam slušala kako se proveo na godišnjem odmoru, samo sam se krstila. Svima preselo. Il’ nije to bilo ono što su očekivali, il’ su deca sve vreme bila bolesna, il’ su bila nemoguća, jedan drug mi je rekao – sad sam vodio decu na more i više nikad, idem, bre, sam, hteo sam da ih podavim, il’ je nekome pregorelo dupe, il’ ga opekla meduza, sve neke budalaštine, vrate se umorniji nego što su otišli. I svake godine rade isto.

Danas naletim na tekst o tome kako žene treba da idu na godišnji odmor same. Uletim u njega sva srećna, reko’ evo potvrde kako sam pametna. Kad ono medjutim – umal’ se ne prekrstih levom nogom.

Da ne kontempliram ponovo o onom trendovskom – brz život, težak život, niko ne razume jadne žene ali zbog svega toga treba da putuju same. Dušu da odmore. Decu da uvale majci, muža ljubavnici ako je imaju i put pod noge.

I sad pazi ovo – na put da ponesu najizazovnije ’’vruće’’ pantalonice i najseksi haljinice koje imaju, koje ni u ludilu a ni u snu ne bi obukle ispred muža ili prijatelja, da se ne brukaju, al’ tamo negde mogu, boli ih uvo, niko ih ne poznaje. Po mogućstvu da vrckaju što više dupetom i uživaju u tudjim pogledima, niko ih kod kuće tako ne gleda. Pobesneh. Znači, nije važno što ćeš ispasti budala, važno je da oni koji te poznaju to ne primete.

Da se opuste i slobodno biraju društvo, sve što se desi a desiće se garant’, biće samo letnja avantura. Ja ovo ukapirala kao – ne birajte društvo.

Uveče mogu da biraju il’ da spavaju što je gre’ota živa il’ da do zore izazovno plešu u diskoteci. Ako ne znaju da plešu ili ako ih je sramota da se same batrgaju po podijumu neka si izaberu neki noćni klub gde do svitanja mogu da ispijaju koktele. Je l’ godišnji il’ nije. I obavezno tako pripite da uživaju u pogledu. Šta se vidi u noćnom klubu nije mi poznato, ja obično ne vidim ništa a kad malo popijem to ništa bude duplo. Nema zalaska sunca, meseca koji se ogleda u vodi, ništa brate.

Ujutru, ako nemaju glavobolju mogu da uče da surfuju, rone, skijaju na vodi, veslaju, šta im volja al’ obavezno sa nekim zgodnim instruktorom. Pa uveče opet isto.

Izmedju ispijanja koktela i ronjenja na dah da ne zaborave da preispitaju svoj život, emocije, ko ih iskorišćava, kome su preostalih 350 dana robinje što dobrovoljno što po moranju i da donesu odluku da preseku stvar, okrenu drugi list, zavole sebe. Sa distance su mnoge stvari drugačije i objektivnije se posmatraju. Pa ako utvrde da ih onaj kod kuće ne zaslužuje neka dobro razmisle šta će i kako će.

Umal’ ne rekoše – vratite se kući i izmarširajte gnjidu iz svog života.

Ne treba da ideš na godišnji odmor da bi glumila budalu. Niti treba da ideš da bi bila objektivna, ako to ne umeš džaba ti trošenje para.

Spisak savetovanih knjiga za godišnji odmor nisam uspela da zapamtim. Vanredno je glup. A i kad da se čita.

I ne znam koga da žalim, žene koje u ovom tekstu vide neki svoj spas ili muškarce kojima novinarke prepisivačice rade iza ledja.

Ima li u ovoj Srbiji neka žena koja na put može da ode bez da mora da bude ucveljena?

Može li se ići na odmor iz čistog zadovoljstva, bilo kad, leti, zimi, ili tamo moraju da se donose životne odluke i prave sranja.

Jer, petnaestak dana u kojima nije napravljeno ni jedno sranje u vidu – niko me ne poznaje, ne računa se u odmor.

Koja hoće neka joj.

Da ne zaboravim, pre nego što odete na taj ludi odmor na kome ćete doneti odluku da promenite muža ne zaboravite da mu iz marketa naručite namirnice, naročito ono što voli. Tako piše u tekstu.

Ne poznajem ni jednu ’’običnu’’ ženu,o one multimedijalne i neobične nemaju probleme koje rešavaju na godišnjim odmorima i putuju sa ljubavima svog života, najlepše je putovati sa onim koga volite, da joj donose namirnice iz marketa.

Ako nekoj od vas donose kažite mi kad vas molim. Milisav koji donosi mleko i Mica sa sirom i jajima koji su nasledjeni od mame i svraćaju subotom se ne računaju.

I kažite mi, ako vam nije frka, je l’ se preobrazite na godišnjem odmoru u budalu. Mis’im, ako prija da probam i ja.

Ako se uzme u obzir da su tri od četiri cice koje trenutno rade pod imenom The Like ćerke producenata iz budžovanskih muzičkih kompanija, te da su ko deca išle na časove klavira, a specijalno za bend naučile da sviraju „lakše instrumente“ (gitare, daire), te da je naziv za bend dala majka jedne od njih, a potom su učestvovale u snimanju reklame za nekakvu modnu kuću koju je režirala unuka Frensisa Forda Kopole, da bi zatim dale pesmu za film 13 koji govori o mukama ispirsingovanih tinejdžerki u stilu Lerija Klarka, onda je naziv za drugi album, Release Me sasvim opravdan.Mi ih zatičemo na drugom albumu od kog kućevnija polovina nasdvoje dobija napade kreveljenja, a budući da svi kritičari kažu da je ovaj bolji od prvog, ko zna šta bi rekao da sam se za recenziju podrobnije spremila pa uzela i taj prvi da slušam. Uprkos svemu što je rečeno u prvom pasusu, naslov albuma se pre svega odnosi na činjenicu da su The Like, sudeći po ovom albumu, pronašle žanrovsku teritoriju (pop u svom povoju, onaj kad sede na barskim stolicama u ogromnom studiju, logopedski pop kad se iz pozadine nižu dugi samoglasnici, nose najlonke, a sve devojke nose cvetove kao da ih je neko upravo zaprosio il ih zaveštao za maturski bal). Sloboda sa kojom se ove devojke baškare u ovoj lepršavoj pop pelerini koju odozdo drže čvrsti žiponi vrcavog cinizma, feminizma, flerta i čikanja je jednom rečju neodoljiva.Promukli, mada produkcijom i previše provetreni glas pevačice Elizabeth Z Berg unosi finu diverziju u uglačani okoliš koji stvara logopedski pop pratećih vokala (produženi samoglasnici, tapšanje, horsko dobacivanje ženskih glasova izlovanih kao u mjuziklima snimljenim spram bluskrina).  U ovoj se pelerini The Like okreću  elegantno kao u opremi za fizičko, nadomešćujući nam zgasle Pipettes.Jer, za razliku od Pipeta, The Like se dinamičnije poigravaju pronađenom garderobom u maminom šifonjeru tako da u nema sumnje afektiranom naklonu za ples leži neko srce spremno da iskoči na prve taktove recimo pesme In The End ili Square One. Ove dve pesme kao da izvodi Rizo, predvodnica Pink dama iz Brilijantina (onda kada je niko ne vidi i kada svojom šik maramom sme da ubriše suzu). U igranju uloge, i presvlačenju haljinica, one se predaju, pa retro šmek gubi miris naftalina, jer obnavlja više emociju nego formu.Ova zaigranost prepoznaje se u pesmama poput Catch Me If You Can, Don’t Make a Sound, možda najboljim pesmama na albumu. Maznost i lenjost oličena u namernim filerima, polusnuždenim, gotovo karnevalskim pozama pevačica, iza kojih izbija iskrena čežnja za uzbuđenjem, pa naposletku i samo uzbuđenje čine da Release Me naprosto preraste svoju „foru“ - koncept četri mačke koje predu na usijanom i prezasićenom plotu muzičke industrije, razmrljane šminke, poput natopljenih lokvanja koji plutaju po naslovnici albuma kao usred punča na žurci za cice  iz romana Pišaćemo po vašim grobovima. Tako da se može reći da su The Like na svom drugom albumu, pronašle idealnu ravnotežu između svog  princes krofnastog statusa, tetošenog od strane muzičkih časopisa, i žanrovskog usmerenja, kao rupicu na obrazu savršeno klasičnog lica, kad se nasmeje, ili nestašluk deteta koje se iskrada da pre svih gostiju brkne prstom u velelepnu rođendansku tortu, a onda se umije za slikanje.

Irrational Games, studio zaslužan za prvi BioShock naslov, otkrio je da se serijal vraća u njihove ruke, te da rade na sledećem nastavku sage, nazvanom BioShock Infinite. Radnja nove igre neće biti smeštena u Rapture (hvala svevišnjem), nego će nas odvesti na početak dvadesetog veka, u grad po imenu Columbia. Za razliku od svog potopljenog prethodnika, Columbia je smeštena visoko među oblake.

Valve je najavio da će njihova pucačina za više igrača, Team Fortress 2, u skorije vreme dobiti novo osveženje. Ono će, između ostalog, doneti i novi režim igre o kom se, gle čuda, još uvek ne zna ništa, mogućnost trgovine oružjem i šeširima između igrača (konačno!), kao i dvadesetak novih predmeta, od kojih neki potiču iz zajednice. Ovo osveženje će se navodno pojaviti u toku sledećeg meseca,

Iz SouthPeak Interactive-a nam je danas stiglo obaveštenje da će upravo oni stati iza ekipe iz FireFly Studios-a, koja već uveliko radi na igri Stronghold 3. Novi nastavak serijala koji je pobrao simpatije velikog broja igrača donosi mnoge novine.  Za početak, sistem gradnje je unapređen, te autori obećavaju visok nivo realističnosti, ali i razne nove probleme pri izgradnji naseobina. Mehanika

Ovog leta sam išao da "čupam korenje". Prošlo je čitavih petnaest godina od moje poslednje posete Grčkoj. Najveći uzrok tome bile su kriza i besparica, kao i problemi sa vizama. Sada je malo lakše. Ukinuli su nam vize, a i ušteka se neki evrić u toku godine. Svoju nomadsku-hobo groznicu, inspiracija Jorgoslovlja i ja, lečili smo na "ostrvu spasa" čija je svetlost neopisivo oštra, a ipak meka. U pitanju je ostrvo na kojem je svoje utočište u selu Kalami pronašao i veliki engleski pisac Lorens Darel. Krf-Kérkyra-Corfu koji "kao velika kurtizana, kakva jeste, vodi putnika u ljupke doline u unutrašnjosti, pokrivene debelim sagom divljeg cveća i prošarane starim, kvrgavim ali krepkim, srebrnastim maslinama" (kako veli Darel).
No, dalje nemam nameru da vam pričam o čarima ostrva i letovanju, niti želim da upadnem u klopku turističkog proseravanja o noćnom životu, hrani, zezanju. Takođe ne želim da se podsmevam pijanim, gojaznim i tetoviranim Englezima, razularenim Žabarima, dosadnim Skandinavcima i pokondirenim NovoSrbima. Ovde želim da skinem kapu jednoj stranici srpske istorije iz najdubljeg poštovanja prema žrtvama najtragičnijeg stradanja u nacionalnoj istoriji, i izrazim svoje divljenje prema njihovoj hrabrosti i časti.


Posle posete Srpskoj kući, koja se nalazi u starom delu grada Krfa, u jednoj maloj i lepoj ulici, bio sam pod jakim utiskom danima. Naprosto, mislim da te fotografije ne mogu nikoga ostaviti ravnodušnim, čak ni strance koji se prvi put upozanju sa ovom stranom srpske istorije, a pogotovu potomke ljudi koji su svoje kosti ostavili na dnu Jonskog mora. Bio sam ponosan što je moj pradeda Dimitrios, baš na Krfu, lečio srpske vojnike. Možda je među njima bio i pradeda moje žene, kao i pradeda, deda ili otac mnogih među vama. Prvi svetski rat je bio najtragičniji po dalji prosperitet Srbije. Izginulo je skoro sve što je u tom trenutku vredelo.


28. januara 1916.godine francuska vlada je odlučila da njena mornarica odloži sve druge transporte dok iz Albanije ne bude izvučena srpska vojska. Od toga dana saveznički brodovi su počeli ubrzano prevoženje. Do 15. februara prevezeno je na grčko ostrvo Krf 135.000 ljudi i u Bizertu oko 10.000 ljudi. Prvo iskrcavanje na Krfu, 'Ostrvu spasa' kako su ga prozvali Srbi, bilo je u pristaništu u Guviji (Govino), šest kilometara severno od grada Krfa. Do aprila se na Krfu prikupilo 151.828 vojnika i civila. Materijalne troškove opremanja i izdržavanja srpske vojske preuzele su Francuska i Velika Britanija.


Prvi dani na Krfu su bili užasni za Srbe. Saveznici nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za adekvatan prihvat tako velikog broja ljudi. Nije bilo dovoljno hrane, odeće, ogreva i šatorske opreme, pa su vojnici, izmučeni od napornog marša, masovno umirali. Ni vremenske prilike nisu bile naklonjene srpskim vojnicima jer je kiša neprekidno padala danima. Premorena i izmučena vojska je pod vedrim nebom, bez šatora i zaklona sedam dana teško podnosila ledenu kišu. Na ostrvu Vido su iskrcavani najteži ranjenici i bolesnici i to su uglavnom bili najmlađi koje je povlačenje najviše pogodilo Od 23. januara do 23. marta 1916 umrlo je 4.847 ljudi. Malo ostrvo Vido kod Krfa, koje je bilo organizovano kao bolnica, je pretvoreno u "ostrvo smrti", a more oko njega u "plavu grobnicu". Bez mogućnosti sahrane, oko 5.400 umrlih je spušteno u more. Iz pijeteta i poštovanja prema umrlim srpskim vojnicima, grčki ribari narednih 50 godina nisu izlovljavali ribu u tom području.
Prošlo je od tada mnogo godina. Prvi svetski rat je u Srbiji i njenom obrazovnom sistemu i dalje u senci drugog svetskog rata. Možda je to posledica dugogodišnjeg robovanja državotvornom lešu SFRJ (što bi rekao mudri bloger Mare). Vreme je upoznati klince iz dvorišta sa ovakvim pričama. Biće bolji kad porastu...