Foto: milka.com
… a generalni sponzor je Milka. Ne krava, nego kompanija koja proizvodi Milka čokoladu. A još se muvaš po netu pa stalno slušaš brend stručnjake kako stvoriti brend.
To što su danas brendovi je nastalo iz toga što je neko seo, zamislio se ko onaj kameni mislilac, onaj što mu u reklamama puca glava, mislio, mislio, i smislio da hoće da za njegov proizvod zna ceo svet. A da bi ceo svet znao, pa još i poželeo proizvod, on, jelte, mora da bude kvalitetan, a ime mora da mu bude dobro odmereno, lako pamtljivo, zvučno, da može da ga izgovori prosečan stanovnik planete kojim god jezikom da govori. Čitala ja, inače nemam pojma.
I tako, gledam malopre taj slalom, svaki skijaš obučen u onaj Milka prslučić, i lepo ne vidim ni njega, ni kapije, nego vidim Milku kako pase na nekoj švajcarskoj livadi a iza nje se bele Alpi. Setim se onog bilborda – „Samo pomisliš i tu si“ – batalim gledanje slaloma i odem da pravim rum kocke. Ono jes’ da rum kocke nemaju nikakve veze sa Milka čokoladom al’ za to sam imala materijal.
I praveći te rum kocke počnem da kontam sa ciljem da prekontam, što nam, bre, praksa ne ide kad smo teoretski dobro potkovani, mislim ti brend menadžeri, ja, rekoh, nemam pojma, samo tako povremeno mislim i kažem a da me niko nije pitao.
Setim se kako sam čitala da je Milka, ona krava što je farbaju ekološkim bojama da bude onako lepo ljubičasta, odvajkad takva kakva jeste, i kako joj nadenuše to ime od dve reči – mleka i kakaa, prosto da prostije ne može biti. Dobro, jeste i čokolada kvalitetna, ali ima i kvalitetnijih. I tako, ta krava pase na tim livadama ispod Alpa, a gde god si u svetu i ugledaš je kako pase na bilbordima imaš asocijaciju na čokoladu, pa ti se prijede a i odjednom ti se seli u Švajcarsku, onu zemlju po kojoj uporno, već godinama pokušavamo da napravimo Srbiju, i svakoj vlast verujemo da će kol’ko sutra, samo da ih smestimo u fotelju, pa saznamo da nije moguće.
Znači, ljubičasta krava, pa slatko, pa rajski život u Švajcarskoj. To vam je ono kako čokolada brendira zemlju. Valjda. Neka me stručnjaci isprave, rekoh da pojma nemam, samo mislim. gledala slalom.
Nastavim sa onim rum kockama i stignem do naše najukusnije čokolade – Najlepše želje. To je ona čokolada koju smo obožavali kao deca, mini čokolade su bile pakovane u kutiju, ti je otvoriš, jedeš, jedeš, i nekako, kad god nakreneš kutiju ima još. Kao bunar koji ne može da presuši. Čar čokolade bila u kutiji, majke mi.
I onda se neko dosetio da je to glupo, ta kutija, ili da je neisplativo, pojma nemam, i te čokolade počeo da pakuje u neku poluprovidnu kesu. Em je kesa, em vidiš koliko unutra ima, em je poluprazna. Nikad je više nisam kupila. A ni dobila. Ni to nema veze, ima veze kako da plasiraš ovu čokoladu na strana tržišta kad se zove Najlepše želje, meni na domaćem jeziku ime glupo. Kao da je bombonijera, ona socijalistička kutijčina sa 100 grama bajate čokolade, a ne čokolada. Doduše, i ime Najlepše želje je iz doba socijalizma, kad nam niko nije trebao, naše bilo najbolje, a Milku si mogao da imaš samo ako ti ujak radi u Švajcarskoj. Nego, kad ugledate danas Najlepše želje na rafu, koja vam je asocijacija? Ja kad ugledam, setim se one kutije i kupim Milku. Lepo me ona kesa odbija.
Pred kraj spremanja rum kocki, pade mi na pamet Univerzijada i vrabac Srba, i onaj predlog oko koga su se klali da se taj vrabac zove Dživdžan! Dživdžan, bogtemazo. Da niko sem nas ne može da izgovori, a da svaki učesnik Univerzijade, kad kupuje suvenire, dobije želju da cvili.
Na kraju počnem da lomim mozak, koji je to naš proizvod koji smo brendirali a da bar negde u svetu vrisnu kad ga ugledaju – Srbija. Pa šta god da pomisle, dal da smo rajska zemlja ili, češće, da svi imamo bradu.
Skontam da nemamo, a kontala sam od slaloma dok ne završih rum kocke, jedno dva sata.
I sad se pojedoh.
Vi me ispravite ako grešim.
Mi smo samo brendirali Tita, još onomad, zbog toga su nas zamišljali sa istetoviranom petokrakom na čelu. Pa Miloševića, isto onomad samo malo skorije, zbog njega nas zamišljaju sa bradom, nema veze i ako si žensko. I sad imamo Tadića zbog koga Kluni ne može da spava i jede se da ovaj em što je lepši ne počne i da glumi. Kako nas zamišljaju ne smem da počnem da mislim, nešto između divljaka koji, da prosite, sere gde stigne, šta ćete kad u onom izveštaju piše da milion i po nas nema taolet, i kanibala koji jede Albance.
Novaka ne mešam, njega nismo stvorili mi, da je bilo do nas još bi trčao po kopaoničkim poljima i to samo tri meseca godišnje kad nema snega, njega su stvorili mama i tata a o to se grebe komplet vlast sa pridruženim članicama.
Proizvode imamo samo što nisu brendovi. Nikome sem nama. Da neki od njih nisu kvalitetni – nije tačno.
Zato, u čemu je fora?
Zna neko?
Kako to nismo uspeli ništa od onoga čemu se oduševe stranci, i Amerikanci i Japanci, a i oni između, da pretvorimo u srpski brend?
Poslednja Teorema je knjiga koju bi pravi zaljubljenici Sfi književnosti trebalo da pročitaju.
EvroAzijaPosle korišćenja ,,Bešumne grmljavne" sve ostale zemlje nemajući načina da se odbrane, morale su da prihvate novi svetski poredak koji bi tada nastupio. Mnogi bi rekli da je sve to ipak naučna fantastika i plod mašte pisca. Ali zapitajte se da li je to baš tako. Tri najače svetske sile Amerika, Kina i Rusija u knjizi dele ostatak sveta kao deo ratnog plena.
Nebeska udicaJedan od najvećih problema koji otežavaju istraživanje svemira je transport velike količine materijala u orbitu planete Zemlje. Kada bi taj problem bio rešen sve bi bilo dosta lakše. U knjizi se govori o svemirskom liftu ,,Nebeska udica". Lift je izrađen od lakih ali vrlo jakih materijala sa kojim bi se pomoću njega svi potrebni materijali i ljudstvo uz neuporedivo male troškove stizali do Zemljine orbite. Kada se stigne do tog tehnološkog razvitak, sve će postati mnogo lakše.
