Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Prilično se prašine diglo oko objavljenih podataka Poreske uprave o najvećim dužnicima. Ja ove podatke uzimam sa velikom dozom rezerve, jer su, po mom iskustvu, ti podaci prilično nepouzdani.

Osnovni razlog je ogromna neažurnost Poreske uprave. Meni se negde 2009. godine desilo da, kada sam tražio od njih potvrdu da ne dugujemo za poreze, između ostalog sam dobio i podatak da smo u pretplati 200.000 dinara po osnovu poreza na fond zarada. Na moju konstataciju da taj porez ne postoji još negde od 2005. godine i da bi možda trebali da nam vrate te pare, ili da ih preknjižimo na nešto drugo, dobio sam odgovor: "Ma ne, naravno da niste u pretplati, nego još nismo proknjižili zaduženja."

Nedavno smo imali zanimljiv slučaj. Dobili smo opomenu da nismo platili porez na neki honorar. Mi proverimo sve i shvatimo da je Poreska uprava u stvari pogrešno unela podatke iz naše prijave (pogrešno su upisali bruto iznos honorara u mesto za poresko zaduženje). Na to su dodali zateznu kamatu za jedno 3 godine (pošto je honorar bio isplaćen još 2008. godine). Na našu žalbu su odgovorili sa, otprilike "Prihvata se žalba. Pošto je grešku napravio poreski obveznik, osnovni dug se briše, ali ostaje dug za kamatu." Zvao sam ih telefonom da se opet žalim, rekli su mi "Da, to je kolega uzeo tipski odgovor. Ništa ne brinite, sad sam vam obrisala i dug po osnovu kamate." Preko telefona.

Ali, najveći problem za koji znam ima jedna osoba koja je kupila firmu u privatizaciji i već 7-8 godina ne može da otpiše stare poreske dugove (nastale u periodu pre privatizacije, koji se brišu po osnovu Zakona o privatizaciji). Iako ih je on izbrisao iz svojih knjiga, nikako nije uspeo da ubedi Poresku upravu da ih i oni izbrišu. Koliko on zna, ti dugovi se i dalje negde vode, iako nema nikakvog zakonskog osnova. Uz redovne i zatezne kamate, ko zna o kojim parama se do sada radi. 

15.12.2011.

Odveo sam sina u školu, a zatim, u povratku, kupio hleb i mleko, pa navratio do banke da bih platio nešto.
Sredio sam malo kuhinju (prljavi sudovi u mašinu i tako to), napisao pozdravne poruke na par blogova, fb stranici i jednom forumu, pripremio još neke stvarčice za put (konsultujući spisak koji sam pravio prethodnih dana).
Dok sam se kupao, u šerpi se kuvao krompir.
Osušio sam kosu, pojeo dva krompira (ostala su još 4 za moje kada se vrate popodne) i krenuo.

Prvi put ću svirati u tom gradu. Ova bliža mesta koristim za kraće, vikend turneje, a taj grad je dosta daleko, tako da stižem tek za popodnevnu svirku. Vozim, uživam u prirodi...

Na jednoj deonici sam skrenuo sa glavnog puta, da bih izbegao dve tačke na kojima se plaća putarina. Pa, što da plaćam bezveze, kad je ista razdaljina, je l’ tako? Mislim, nisam zaobilazio, samo sam vozio sporednim putem koji nije tako širok kao auto-put (jaka stvar).

Putovanje je trajalo oko 5 sati.

Ženi (paničarki) sam poslao SMS. Javio sam joj da sam stigao živ i nepovređen...

Par puta sam već prolazio kroz taj grad (poslednji put 2005.), ali nisam se zaustavljao u centru, tako da ga ne poznajem. Zato sam se, da ne bih trošio đonove na čizmama, malo provozao okolo-naokolo... Kada sam utvrdio da to jeste centralna zona, parkirao sam kombi i malo prošetao, da bih prostudirao situaciju. Nema prave šetačke ulice, pa sam morao da upotrebim svoje iskustvo i odredim najpogodnije mesto za svirku, a mesto je od presudne važnosti, to znamo.

Onda sam malo kružio oko te centralne zone i uspeo da nađem dobro mesto za dnevni i noćni boravak. Znači, ono, slobodno parkiranje i još par ispunjenih uslova...

Mnogo lepo mesto za svirku sam našao. Bulevar, široki trotoari sa obe strane, iza mene neka škola sa ogromnim dvorištem, osvetljenje zadovoljavajuće, zgrade preko puta su daleko (vidi se na slici). Ma, milina jedna.

Počeo sam oko 18:30.

U jednom momentu je nestala struja, pa sam k’o vampir svirao u mraku jedno 20 minuta. Oko 21h je počela da pada sitna kiša. Onda nije više bila sitna, te sam morao sam da prekinem. Dok sam se vraćao u kombi, to je već bio pravi pljusak, pa sam dobro pokis’o... A, sušenje u kombiju je misaona imenica. Mislim, ne mogu da se otarasim ni vlage koja se sama stvara unutra, a da mi se do sutra osuše kapa, jakna, ranac, futrola od gitara... Ali, nisam mnogo dramio. Imam drugu „radnu“ kapu, drugu „radnu“ jaknu, ranac (lovački) je samo spolja mokar, ne propušta vlagu, isto kao ni futrola od gitare. Aj, neka bude „Turneja bagnata – turneja fortunata“, k’o ono sa biciklizmom proletos (objašnjenje je na kraju teksta „Pedalata bagnata – pedalata fortunata“).

Na kraju dana malo telefonskog interneta, pa spavanje.

==================================================================

16.12.2011.

To „malo“ interneta, trajalo je malo duže, pa sam ostao budan do 04h. Naravno, ujutro nisam na vreme stigao na posao, pa sam počeo tek u 12h, što je sat-sat i po zakašnjenja. Na onom mestu od sinoć nisam mogao da sviram, jer su deca iz škole galamila i jurcala po dvorištu (baš je bio odmor, kada sam naišao), pa sam morao na novu poziciju, 100 metara dalje.?

- Iza mene neka žena priča preko telefona. Objašnjava nekome gde se nalazi, gde da je nađe. Te Sud, te kiosk, te apoteka je u blizini. A, meni došlo da joj dobacim: „Ma, slobodno mu/јој kaži da si pored jednog ’Šabana’ što svira na ulici“.
- Cigančići, njih troje, kao ubacuju pare. Al’, ono, po cent-dva-pet. Deda, koji mi je prethodno dao savet da malo pomerim stolicu da ne sklizne sa trotoara (stvarno je bilo na samoj ivici, ali moralo je tako, jer je na tom mestu trotoar bio uzak, pa da ne bih ometao prolaznike, vidi se na onoj slici dole.), mi reče da pripazim da mi ta deca ne ukradu pare. Možda je trebalo da ga uzmem za savetnika i povedem ga na nastavak turneje, tog dedu. Jedno ciganče: „I ja sam ti dao pare“, ja: „dobro“... Još me pita da l’ ’oću da ga pustim da malo on svira. Sigurno ću da mu dam... Pa, taj nije prao ruke od rođenja.

Svirku sam počeo bez 'mamca', prvi put posle 15 godina. Sinoć je pokis’o i karton na kome su zalepljeni novčići (videti: „Mamac“), jer sam, zavučen pod betonski luk od kapije na školskom dvorištu, svirao dok je kiša još sitno padala. Da sam karton sa ’mamcem’ stavio na svoje mesto, iskrivio bi se skroz, jer sam svirao na suncu. 'Oću da kažem, nisam bio u senci. Kasnije sam stavio mamac-karton, pa kada je počeo da se krivi, okrenuo ga na drugu stranu (belu, takođe prvi put u životu)... I, tako, dok se nije osušio.

Sviram i gledam se u izlog naspram mene (služi mi kao ogledalo). Rekoh već: prazan lokal preko puta, tesan trotoar... K’o klinci kad počinju da sviraju. A, niste znali da početnici vole da stoje pred ogledalom i gledaju sebe dok sviraju? E, pa, da.

- „Music is everything“, to mi je rekao dok je ubacivao pare. Naravno, imao je slušalice u ušima. Sigurno ih skida samo kad pere uši.
- Stao kamion iza mene, istovaruju piće. Jedan od radnika je evro i pitao: „Može li nešto pank?“
- Jedna ’pacijentkinja’ sedi na stepenici (ulaz u taj lokal preko puta, koji je trenutno prazan). Prolazi časna sestra. Ova joj nešto dobaci (nisam čuo šta), 'časna' se okrene, a ona, pokazujući na mene reče: „Ovaj je gladan, ajde daj nešto“.
- Prišlo je kuče, omirisalo redom: pojačalo, kablove, bateriju... i selo pored mene. Posle i leglo.

Popodne sam opet svirao pred školim, ali ne kod kapije, jer je bilo neke priredbe, pa su ljudi non-stop ulazili i izlazili (roditelji sa decom). 15-ak metara dalje. Tamo bih mogao da sviram i u toplijem periodu godine (zapamtiću to), jer ima neko veliko drvo koje bi me štitilo od Sunca.

- „Nastavi da u životu radiš ono u čemu uživaš“, reče jedna ’mušterija’ u odlasku.
- „Koji instrument sviraš“, pitao me čovek. A, ja sam pitao sebe da l’ ne vidi dobro... Nadajmo se da je zapravo hteo da sazna kako mi se zove instrument, jer je mislio da dve spojene gitare imaju neko posebno ime.

Bez obzira što je tokom čitavog dana bilo vedro, uveče me je ponovo prekinula sitna kiša. Nisam hteo da čekam da se ukrupni. Pobeg’o sam da ne bih pokis’o k’o sinoć...

==================================================================

17.12.2011.

Pre podne kiša – znači -produžeo spavanje.

Popodne su prestale padavine. Razvedrilo se, vide se zvezde na nebu. Otiš’o sam oko 19h u izviđanje. Puno ljudi. Pa, naravno, petak je. A, petkom i subotom uveče uvek ima dovoljno šetača... ’Snimio’ sam i par mesta na kojima bih mogao da se prebacim ako opet počne da pada kiša. Brzo po stvari, pa na radno mesto ispred škole. Počeo sam u 20:10. Dok sam se pripremao, dobio sam pola evra od nekog dede.

Dok sam svirao:
- „Nemam pare sad, drugi put ću...“, kaže lik. Majica bez rukava, a skoro će ponoć i hladno je. Pijan je bio, naravno. Šeta neku flašu...
- Parkirali policajci (četvorica) motore 10 metara od mene i pričaju. Možda su oko 45 minuta tamo stajalali i divanili. Umesto da jure lopove...
- Jedan isti tip: „Sviraš li metal?“, „Sviraš li Doors-e?“... Ja se pravim da ne čujem pitanja, jer me nekada stvarno mrzi da sa prolaznicima diskutujem o tome šta sviram. Jedino kada plate, pa pitaju - moram da se pravim ljubazan i odgovaram...
- Devojci, koja je ubacila pare, u odlasku ispede nekakva kartica (valjda bankovna), a ja ko ’džudža’: „eeej, eej...“. Pa, morao sam nekako da je dozovem. Jednom sam jednu morao da jurim da bih joj vratio ključeve.
- Stig’o mi SMS od ženče, a ja sam je pozvao i odsvirao joj „Sećanje na Alhambru“ (telefon iza pojačala). Zašto baš to? Pa, komentarom na jednnom postu, ovde na blogu („Muzičke želje“), moj internet poznanik Mirkoni me je nedavno podstakao da je nađem na YT i malo je pažljivije poslušam. Gitara, koja inače boravi u garaži, bila mi je tada u stanu, jer sam menjeo žice pred početak turneje, tako da sam celo jedno popodne sviruckao samo tu „Alhambru“, i moje ženče je izludelo od nje, pa tako...
- Neke devojke otvaraju kišobrane, a ja (u sebi): „E, nemo’ mi slutite sad!“. Međutim, pogledam u nebo... Stvarno, nema više Jupitera na vr’ neba. A, na licu osećam sitne, sitne, mnogo sitne kapi. Kao neka vlaga u vazduhu, samo ih pomoću lica možeš detektovati. Setio sam se tada kako je jednoga jutra padala takva nekakva, nikakva kišica i ja sam pitao sina da li hoće da nosimo i kišobran u školu. Naravno da je pristao. Deca vole novitete. Imamo neki dečiji kišobran i poneli smo ga, zajebancije radi. Kada je moj mali u školskom dvorištu sreo svog najboljeg druga i počeo da ga bocka kišobranom (naravno da kišobran više voli da koristi kao mač), ovaj ga je gledao ljubomornim očima, i smeškao se. Kao da u sebi kaže nešto u fazonu: „Majku mu, što i ja nemam kišobran“. Sedmogodišnjaci...

==================================================================

18.12.2011.

Danas je nedelja. Nisam prao kosu od četvrtka, pa danas prvi put sviram sa kapom na glavi. Pre podne: Sat i po ispred škole, pa još sat i po malo bliže centru.

- Opet došlo ono kuče, moj obožavatelj.
- Neki deda ’ladno ubaci 1 cent. Još mi se i javlja, pozdravlja me... Daj Bože da je neka stara mušterija, koja danas nije imala sitno. U suprotnom, svašta mogu da pomislim...
- Taman kad sam hteo da završim (već sam počeo da izvlačim kablove iz gitare), vidim, čini mi se, onog tipa „Music is everything“ kako kupuje novine na obližnjem kiosku. Brzo vratim kablove u gitaru i nastavim da sviram. Kvaran sam, a? Ne, možda ima neku poslovicu i za danas, pa da je čujem. Nije ništa ubacio, ali nisam ja 100% ni siguran da je to bio on. Jedino te bele slušalice u ušima... Face mnogo slabo pamtim. A, brojeve odlično, recimo.

Popodne:
- Pop, u prolazu => 1 evro.
- Malo sviram, a malo gledam net. Pratim neke fudbalske rezultate. Telefon mi je u džepu od jakne, pa kada pogledom levo-desno utvrdim da niko neće proći pored mene u narednih 20 sekundi, ja onda klik...
- Počela je kiša, ali baš kada sam završio i počeo da se pakujem. Morao sam da požurim...

Posle, u kombiju, razmišljao sam da l’ da idem dalje ili da još ostanem u tom gradu. Gledam internet: kiša i u narednim danima, 3-4 sigurno. Rešio sam da ostanem. Što bezveze da trošim benzin i plaćam putarine, kad neću, bilo kuda da odem, da se nasviram zbog kišnog perioda koji sledi. Znači, još nekoliko dana u ovom gradu, pa onda pred Božić... znam gde ću.

==================================================================
==================================================================

Nastavlja se...

Razlog za pisanje ovog teksta jeste početak emitovanja nove domaće igrane serije na najmlađoj Srpskoj televiziji pod nazivom »Folk«. Normalno je da to nije jedini razlog. Drugi razlog je rasprava sa jednom devojkom pred sam doček nove godine na temu narodnjaka, što svakako nije moja prva ni poslednja rasprava na tu temu jer jednostavno postoje neke osobe koje ne mogu da skontaju činjenicu da na ovoj zemaljskoj kugli ima i ljudi koji ne vole i ne slušaju tu novokomponovanu lakrdiju. Dotična devojka je u toj raspravi prilično burno i iznervirano reagovala možda zbog činjenice da njeni glavni atributi i zaštitni simboli – duboki dekolte i prekraktka suknja nisu izazvali željeni efekat kod mene jer ja sam joj, na očigled svih, protivrečio a nisam balavio gutajući je očima. A nije da nisam gledao u njene ogromne sise ugurane u dva broja manji grudnjak samo da bi bile što izraženije i njene razgolićene noge sa prvim nagoveštajima pomorandžine kore. Gledao sam, a što i da ne gledam kada je sve bilo servirano na izvolte. Zapravo bio je pravi poduhvat ne gledati u to poprsje i noge jer je dotična na tome prilično potencirala, nametljivo poturajući pod nos svoj ponos i diku. Međutim, kada je krenula da razglaba o narodnjacima i da im se divi do imbecilnosti, jednostavno nisam mogao da izdržim. Morao sam da je naučim pameti. Ona nije mogla da se načudi da se našao neko ko će njoj tako lepoj, poželjnoj, privlačnoj, seksi i pametnoj da protivreči i da je spušta na zemlju praveći ja samo smešnom u očima drugih. Puna besa i mržnje krenula je da me vređa:

Ma svi vi ste ufurani, navodni, rokeri, metalci, pankeri… Glumite kako mrzite narodnjake a kući non-stop vrtite Seku, JK, Cecu. Na svadbama, ispraćajima, proslavama, čim se napijete znate reči svake pesme, sečete vene i razbijate čaše. Svi ste vi foliranti, ali ne vredi vam to foliranje. Provalila sam vas! Vi ste narodnjaci samo ne želite to sebi da priznate. Hajde što obmanjujete druge već obmanjujete i sami sebe!

Stereotipne, izanđale, nebulozne rečenice koje sam čuo milion puta do sad. Ali šta očekivati od devojke koja umesto glavom razmišlja svojim sisetinama.

Pre nego što se upustimo u priču najpre moramo da razjasnimo par stvari u vezi folka. Mislim da je i naša cenjena prva televizija omašila u nazivu same serije. Nije trebalo da se zove »Folk« već »Turbo-Folk« jer to su dve sasvim različite stvari i muzike.

Da bih pojasnio pogledajmo definiciju reči folk date u »Velikom rečniku stranih rečih i izraza« autora Šipke i Klajna: Folk: 1. koji potiče iz naroda, koji je popularan u narodu, 2. koji ima elemenata narode umetnosti, 3. pop muzika inspirisana narodnom muzikom.

Folk (narodnu) muziku ima svaka nacija. Folk muzika je tradicija, nasleđe, koreni, istorija, umetnost… Turbo-folk je nešto sasvim drugo. Rambo Amadeus dao je najbolju definiciju za turbo-folk. On se čak i smatra tvorcem ove reči kao što i sam kaže: »Ja nisam izmislio turbo-folk, ja sam mu dao ime«. Evo šta to kaže Antonije Pušić o turbofolku:

Folk je narod
turbo je sistem ubrizgavanja goriva pod pritiskom
u cilindar motora sa unutrašnjim sagorijevanjem
Turbo folk je gorenje naroda
svako pospješivanje tog sagorijevanja
je turbo folk,razbuktavanje najnižih strasti
kod homo sapiensa…

Da se ne bi pogrešno razumeli. Ja ne mrzim narodnu muziku. Ne mrzim folk. Ne mrzim narodnjake. Nervira me turbo-folk i ta preterana favorizacija i potenciranje. Svako ima pravo da sluša i radi šta želi sve dok ne ugrožava druge. A turbo-folk prilično ugrožava moj nervni sistem. I ne samo moj.

Nego da krenemo od početka. Živim u provinciji Srbije. Istočna Srbija da budem precizniji. Da li znate kako je to živeti u provinciji provincijske države? Ne znate. Verujte mi mnogi to i te kako dobro znaju. Mogućnosti izbora su vrlo sužene. U svakom pogledu i u svakoj sferi. Šta mislite zašto toliko mnogo ljudi i beži u veće gradove, u Breograd, u EU. Navešću samo par primera a sa nabrajanjem može da se ide u nedogled. Zamislite da u mestu u kome živite postoji samo par neperspektivnih i nesvrsihodnih  srednjih škola pa vi uspite da dete pravilno usmerite i upišete u onom u čemu se najviše ističe. Teška rabota složićete se. Obezbediti svojem potomstvu dobru startnu poziciju odabirmo dobre srednje škole. Sa sportom je ista priča. Svako od nas bi želeo da svoje dete učlani u neki sportski klub, da dete trenira nešto, svrsihodno i korisno troši svoje vreme, da nema vremena za poroke i iskušenja koja danas vrebaju mnogo više nego ikada pre, ali kod nas ni u sportu nema mogućnosti izbora. Postoji samo jedan propali fudbalski i jedan propali košarkaški klub koji nikad nisu ni ostvraili neki značajniji uspeh. Jedina uteha nam je »bolje išta nego ništa« zato većina dece i trenira fudbal i košarku a kako to izgleda e to je već priča za sebe.

Mogućnosti izlaska, provoda, razonode, noćnog života su isto tako vrlo raznovrsni. Nikad ne možete imati dilemu oko toga. Normalan? čovek nema gde da se izađe, provede i razonodi. Bioskop ne radi već dugi niz godina a i dok je radio niko u njega nije ni išao jer je ozvučenje bilo užasno. Pozorišne predstve održavaju se par puta u toku godine i onda ne možete da dođete do karti jer je narod željan provoda pa ko pre kupi taj i gleda. Koncerti i slične manifestacije? Šta to beše, majku mu? Jedini preostali provod u koji se široke narodne mase naše palanke mogu upustiti jesu provod i razonoda koju nude lokalni kafići i kafanice. A to je tek priča za sebe. U našoj palanci postoje dve takozvane folkoteke u kojima se skuplja čitav živalj grada i urniše turbo-folkom, nekvalitetnim alkoholom, sintetičkim drogama i seksom. Ima još par navodno drugačijih kafića u kojima izlazi pseudo elita naše palanke i u kojima se vrti muzika sa radio stanica i čije gazde glume neke face baš zato što imaju kafić. Postoji jedna, pristojno sređena, kafanica sa dobrom klopom, ali džaba kad u nju zalaze oni nepristojni koji nemaju osnovu kulturu i ponašanje. Bitno je da imaju para zato i izlaze po kafanama da svi vide kako imaju para. odnosn da svi pomisle kako oni imaju para. To je danas na ceni.

I gde ja da izađem i da se provedem, recite mi to ako znate? Gde da izađem i slušam rock, jazz, punk, alternativu, blues, da i ja mogu za trenutak da se opustim i pustim mozak na ispašu? Gde da slušam neku drugu muziku, muziku koja nije sa ex Yu prostora i u kojoj ne preovladava turski melos? Jednostvano takvo mesto ne postoji u palanci u kojoj živim. Jedino rešenje je da sednem u auto i odvezem se u najbliži grad što je oko 60 km putovanja i da tamo odem u neki alternativni kafe ili na neko kulturno dešavanje, što sam počeo i da činim. Ali kakav je to provod kad mora da se putuje, ne konzumira alkohol baš zbog vožnje auta, i ako se konzumira kako da se vozi 60 km nazad… Mnogo je to postavljenih pitanja koja se isprečavaju dobrom provodu.

A kad se setim kako je samo nekad bilo. I kada ovo kažem nije u pitanju žal za prošlim vremenima, žal za mladošću, ali ne ide mi u glavu činjenica da smo tada iako izolovani od čitavog sveta, konstantno u ratu, inflaciji i medijskom mraku ipak, mi kao omladina, iz tamo nekog provincijskog gradića na istoku Srbije, bili prilično urbani i moderni. Ljudi iz većih i okolnih gradova pa čak i prestonice dolazili su na zezanje u naš gradić jer smo stvarno imali par ekstra kafića za to vreme.  Kafića o kojima su kružile priče i to samo dobre priče. Kafića sa duhom, kvalitetnom muzikom, cool ljudima. Međutim, to ne znači da nije bilo turbo-folka i kafića takvog tipa. Bilo ih je i tada prilično, međutim, bilo je i alternativnih kafea u kojim su mogli da izlaze ljudi koji su bili drugačije muzičke orijentacije. Svi smo mi mislili da će sa promenom režima i konačnog izlaska iz tog mraka soc-komunizma promeniti i svest naroda, da će ljudi konačno shvatiti, opametiti se i krenuti napred. Da će se točak evolucije konačno i na našim prostorima okrenuti. To je podrazumevalo ako ne nestanak onda makar ekstremno smanjivanje zastupljenosti turbo-folka kao glavnog mehanizma manipulisanja, zatupljivanja i osnovne karakteristike tog vremena. Prevideli smo jednu bitnu činjenicu da virus neće nestati ili uginuti sam od sebe već da je za sprečavanja širenja te zaraze i duhovne pošasti potrebno preduzeti drastične mere, što mi svakako nismo preduzeli što je i rezultiralo još većom ekspazijom i razvojem turbo-folka i ulaskom u novi milenijum.

Pogledajte samo šta se dešava po tim folkotekama? Trešti šund muzika, igra se kolo, penje se po stolovima, lomi se i razbija na sve strane,  devojke i devojčice više svučene nego obučene dave se u alkoholu i odaju bludu i nemoralu, momci nabildovani i surovi laki na obaraču i nožu obračunavaju se sa svakim ko ih mrko pogleda ili startuje devojku, prave se hiljade fotki i klipova koji se posle objavljuju na facebooku ili you tubu. Omladina nam je u potpunosti seljanizovana, sluđena, pogubljena i unezverena. A imamo lepu omladinu. Prelepe momke i prelelepe devojke. Retke su tako lepe nacije. Ali džaba nam je lepota kada nam je um zatrovana, mozgovi isprani… Neko bi to nazvao turbo-folk sindromom, Miloševićevim sindromom, post Miloševićevim sindromom… ali ja ne bih da postavljam dijagnozu. Nisam merodavan za tako nešto. Svi mi znamo da su teški periodi koji su iza nas, ostavili duboke posledice, traume i tragove kako na svakog pojedinca tako i na čitav narod, naciju, buduće generacije, državu i da je za ovakvu sadašnjost koju trenutno proživljavamo svakako odgovorna naša prošlost, ali pitam se kada će početi to lečenje i oporavak. Kako se boriti sa predstojećim teškim periodima koje neminovo dolaze kada se još uvek oporavljamo od prošlih i gubimo u sadašnjim?   Možda ja u celoj priči ne kapiram nešto? Možda nije sve tako crno? Možda sa mnom nešto nije u redu. Možda sam samo ja lud, pa mi sve deluje tako ludo? Možda me je vreme pregazilo? Možda sam i ja postao fosil pa ne kontam to šta današnja omladina čini? Možda je to taj sukob generacija o kojem svi pričaju? Možda je bolje da i ja udarim brigu na veselje, da odvrnem neki turbo folk i da me turbo zabole za budućnost, svoj život i život svojih najmilijih? Možda je to jedino rešenje? Možda ja živim u zabludi?

I možda ćete se i VI upitati zašto se ovaj post uopšte i zove Turbo folk kada sam o svemu u svačemu trabunjao a ponajmanje o narodnjacima, ali ako ste se, cenjeni moji prijatelji, to zapravo  i zapitali, moram vam reći da je i vas zakačio taj virus, ta pošast, i da obavezno treba da budete zabrinuti jer ta bolest se teško leči. Za kraj najbolje bi bilo da citiram reči Ramba Amadeusa izrečenih pre mnogo godina:

Alkohol je turbo folk
koka-kola je turbo folk
pečenje na ražnju je turbo folk
porno-šopovi su turbo folk
nacionalizam je turbo folk
rejv-parti je turbo folk
etno-džez je turbo folk
Adolf Hitler je turbo folk
trgovina ljudskim organima je turbo folk
kriminalci su turbo folk
marlboro je turbo folk
silikoni su turbo folk
kokain je turbo folk
džipovi sa niskoprofilnim felnama su turbo folk
Glasački listić koji omogućuje svakoj budali
da ga ispravno popuni je turbo folk
tetoviranje, pirsing i bodiart su turbo folk
auto-otpadi su turbo folk
seks-trafiking je turbo folk
Registracije sa malim
ili okruglim brojevima su turbo folk
Mek Donald je turbofolk
kladionice su turbo folk
pržonice kafe su turbo folk
zlato i drago kamenje su turbo folk
Evrovizija je turbo folk
hipermarketi su turbo folk
stadioni su turbo folk
sapunske serije su turbo folk
modni kreatori su turbo folk
politički marketing je turbo folk

Tweet

Mad Catz, firma koja se bavi pravljenjem igračkih uređaja, predstavila je MLG (Major League Gaming) Pro Circuit Controller za Xbox360, PS3 i Windows platforme. U prilogu su slike uređaja, a pored njega je u prodaji i edicija fightstick koju možete videti na zvaničnom sajtu.
[Pročitaj ceo članak...]

Danas je 67. rođendan jednog od mojih omiljenih muzičara sa Ostrva. Hajde da to obeležimo kako najbolje dolikuje: slušanjem muzike koju nam je ostavio tokom duge i plodne karijere.

Roderick David Stewart, poznatiji kao Rod Stewart, rođen je 10. januara 1945. godine u severnom Londonu. Krenuo je sa periferije događaja klubske scene Londona šezdesetih. Razvijajući muzički ukus slušajući Otisa Reddinga i Sama Cookea, a furajući stil tada popularne Mod subkulture, Rod je privukao pažnju Long Johna Baldryja, koji ga je smestio u svoju prateću grupu 1964. godine. Svakako zanimljiviji posao nego da bude grobar…

Stvari su brzo krenule nabolje, jer “Rod the Mod” je brzo stigao u centar pažnje. A onda se Jeff Beck zasitio da bude tegleća marva u grupi The Yardbirds, pa je osnovao svoju grupu, pozivajući Roda da bude frontmen. Ovaj je to prihvatio i sve što se dešavalo posle tog momenta deo je jedne veličantvene istorije britanskog rocka.

Veoma brzo, paralelno sa radom u Jeff Beck Group, dolazi ono što je Roda Stewarta učinilo velikim dasom rock’n'rolla: i da je uradio samo to u celoj karijeri, bilo bi dovoljno da se ona nazove veličanstvenom. To je kanonada od četiri albuma objavljenih za Mercury koji su esencijalna remek-dela po svim merilima: An Old Raincoat Won’t Ever Let You Down (1969); Gasoline Alley (1970), Every Picture Tells a Story (1971) i Never a Dull Moment (1972). Ako želite da se vaša rock fonoteka nazove relevantnom, pobrinućete se da imate ove naslove. Poslušajte po jedan primer sa svake od ove četiri ploče.

(Izvinjavam se na idiotskoj video podršci ove numere, ali ovo je jedina koju sam našao na jutjubu da zvuči normalno)

I da ne zaboravim: svi uvek preskaču ovu pesmu.

Ko bi mogao da zaobiđe Maggie May!

I da zatvorim veliku četvorku albuma. Opet akustična gitara… Šta mi možete, ja biram.

Tu negde je došlo do prvih rekapitulacija, pa je prva inkarnacija Jeff Beck Group zaturena u istoriju. Svi su se malo odmorili, pa su krenul idalje, svako svojim putem. Rod nije odoleo da i dalje sedi na dve stolice: uz solo karijeru koja ne jenjava, pravi format tih godina je bio arena-rock. Takvu svirku je pružala grupa Faces.

Hiperproduktivno radeći, stvarajući i dalje vredna dela, Rod počinje da oblikuje svoje solo radove na nešto bolje razvijenom muzičkom obrascu, sa manje gruvanja. Album Smiler je imao nekakav potencijal, ali nije “odradio” kako treba. Nije ni bitno: album je sadržao samo dve autorske pesme. Ova nije jedna od njih: Mine for Me je napisao Paul McCartney.

U to i veliki rez: kada mu je država uzela 83% prihoda, Rod je popizdeo i preselio se u Los Anđeles; i Ron Wood je vrbovan u Stonese nakon što je Mick Taylor odlučio da to njemu zbilja ne treba. Izašlo je na dobro, jer je Atlantic Crossing producirao Tom Dowd, čovek koji je pozivan da producira albume za najvažnija imena klasične rock muzike tog doba.

Rezultat: ako se gleda ukupni prinos produkcijskog, muzičkog i sviračkog elementa, to je  možda najbolji album koji je Rod Stewart napravio u karijeri. Ako se i ne slažete sa tim, priznaćete makar da je ovo najbolji omot u njegovom opusu. I najbolja balada u karijeri. Ovog puta u odličnoj izvedbi na festivalu Glastonbury 2002.

Pomenuću još dva albuma, čisto iz pijeteta.

Foot Loose & Fancy Free je povratak korenima: ponovo je obradio neka klasična dela britanskog rhythm’n'blues nasleđa. A onda odskok: šatiranje kose, oblačenje tesnih pantalona sa leopard-šarama i disko zvuk… Blondes Have More Fun je produkcijska ekstravaganca disko ritma koji je te jeseni i zime 1978-79. mogao i paušalno da se prodaje – samo da ima 116-122 BPM… Bože, kako sam mrzeo taj album. Ne volim ga ni danas.

Ono što je došlo kasnije… Pa, manje je važno od onog pre. Zato ću da preskočim dvadeset godina koje možete i sami da istražite kroz nasleđe tih dvanaestak albuma; nije da nije, napabirči se nešto zanimljivo, poput onog crtaća. Elem, MTV je uveo nova pravila, a Rod im se povinovao, na užas svih koji pamte one veličanstvene godine s početka njegove karijere. Šta ćete: malo je ko imun na novac.

Prvu dekadu 21. veka Rod Stewart provodi u jednom dugom hedonističkom projektu za koji primećujem da ga mnogi komentarišu negativno. Sad već u godinama kad može da se nazove čikicom, postao je crooner, pevač standarda repertoara koji se danas popularno naziva Great American Songbook. On to radi sa mnogo stila i znanja; za njim je trenutno šest albuma tog sadržaja, a biće ih još.

Nažalost, mnogima sve vreme promiče činjenica da je Rod Stewart oduvek bio, a i danas ostao vredan radnik, te da njegova popularnost ima utemeljenje u rezultatima tog rada. Takvi opstaju tokom cele karijere – a 48 godina na sceni nije za bacanje.

Srećan rođendan, čiča Roderik. Many happy returns! I da te crni đavo odnese ako ne zavariš bar još jednu čestitu svetsku turneju prangijaške muzike. Pa da se najzad i sretnemo, muku mu ljutu.

Za kraj da opet sastavimo dva stara prijatelja u najšmekerskijoj postojećoj verziji jedne stare stvari. Jeste da je to neskriveni MTV hype, ali ovo opraštam zbog spektakularnog rifa koji je uncle Jeff ovde prvi put odsvirao.

Uhhh…

Prilikom SEO optimizacije trebate paziti na par ključnih faktora. Pozicioniranje web stranica na tražilici nije jednostavna stvar I ne dešava se preko noći. Uzmite u obzir ovih par savjeta i bez...

Četvrti po redu - Greed, kolekcije Deadly Sins, promotivni video objavljen je za naslov Paradox Interactive-a, RPG-srednjevekovnu strategiju Crusader Kings 2. Kao i raniji, svaki video prikaz sedam smrtnih grehova, ovaj novi je sa pravim glumcima tj. uživo. U ovome nam prikazuju ulogu dvoličnog spymaster-a.[Pročitaj ceo članak...]

Љубодраг Симоновић: Европска Унија Линк ка прилогу на: http://www.youtube.com Прилог можете скинути пратећи ово упутство. Ово је текст Љубодрага Симоновића Дуција о суштини саме творевине која се зове Европска Унија, као и о томе шта чека балканске народе ако уђу у једну такву творевину… Написано под: Video Tagged: балкански народи, геноцид, европска унија, екоцид, капитализам

Дуња и Љубодраг Симоновић: Европска Унија Линк ка прилогу на: http://www.youtube.com Прилог можете скинути пратећи ово упутство. Ово је заједнички текст Љубодрага Симоновића Дуција и његове ћерке Дуње, о суштини саме творевине која се зове Европска Унија, као и о томе шта чека балканске народе ако уђу у једну такву творевину… Написано под: Video Tagged: [...]

            The James Webb Space Telescope (sometimes called JWST) is a large, infrared-optimized, the most powerful space telescope ever built! A collaboration by NASA, the European Space Agency and the Canadian Space Agency, the JWST is the successor to the Hubble space telescope.             Webb will find the first galaxies that formed in the early Universe, connecting the Big Bang to our own Milky Way Galaxy. Webb will peer through dusty clouds to see stars forming planetary systems, connecting the Milky Way to our own Solar System. Webb's instruments will be designed to work primarily in the infrared range of the electromagnetic spectrum, with some capability in the visible range.            Webb will have a large mirror, 6.5 meters (21.3 feet) in diameter and a sunshield the size of a tennis court.  Each segment of the mirror is built with beryllium, a strong and light element. Both the mirror and sunshade won't fit onto the rocket fully open, so both will fold up and open once Webb is in outer space. Webb will reside in an orbit about 1.5 million km (1 million miles) from the Earth.            The JWST is expected to be completed by 2018 and observe galaxies more than 13 billion light years away from us.            The James Webb Space Telescope was named after the NASA Administrator who crafted the Apollo program.

            Svemirski teleskop Džejms Veb (često se upotrebljava skraćenica JWST) biće najveći i najmoćniji teleskop koji je ikada napravljen! On će biti naslednik svemirskog teleskopa Habl (Hubble), a nastao je u saradnji NASE, Evropske i Kanadske svemirske agencije.             Veb će pronaći prve galaksije (koje su formirale rani Univerzum), povezujući Veliki prasak sa našim Mlečnim putem. Proviriće kroz guste oblake pune čestica koje su do sada ometale vidljivost, povezujući Mlečni put sa našim Sunčevim sistemom. Teleskop će biti osposobljen prvenstveno za osmatranje u infracrvenom opsegu elektromagnetnog spektra.            Od opreme će imati i ogledalo široko 6,5 metara u prečniku, kao i štitnik za sunce veličine teniskog igrališta. Svaki deo ogledala biće napravljen od berilijuma, jakog ali lakog elementa. I ogledalo i štitnik će se otvoriti tek kad teleskop bude lansiran u svemir i to u orbitu udaljenu 1,5 miliona kilometara od naše planete.             Očekuje se da će teleskop biti završen do 2018. godine i da će moći da osmatra galaksije udaljene više od 13 milijardi svetlosnih godina!             Ime je dobio po administratoru NASE (James Webb) koji je izgradio program Apolo.
Source: NASA