Volim ga, em što je ženski em što nije štrand, već kupalište, ma kako se odomaćio kao Ženski štrand.
Ali ljubav ću ovog puta ostaviti po strani, a u žižu staviti arhitekte.
Ima ih Subotica, ima ih danas podosta, imala ih je i onomad, sedamdesetih kada je Palić pod vidom projkta stoleća čišćen, obnavljan, restauriran.
Jezero pogotovo.
I tada je bilo začuđujuće da se, neka bude Ženski štrand renovira na taj način što će se gotovo betonirani balvani stigli rekama iz gustih i prastarih šuma iz dalekog Erdelja i potom duboko ukopani u panonsko blato, ukloniti i mesto njih postaviti betonski stubovi, podeblji, neodgovarajući, ružni, ma nikakvi, na kojima će se iznova podići bajkovite kućice Jakaba i Komora.
Vekovima Venecija ostaje i opstaje na drvenim stubovima, velebitskim balvanima i nikome na pamet ne pada što taj najlepši grad na svetu neće renovirati tako što će ga prvo ukloniti i srušiti, da bi ga potom iznova podizali na novim i monumentalnim betonskim stubovima, sačuvaj me Bože.
Što Veneciji nije uspelo, eto uspelo je Subotici, tačnije njihovim arhitektama koji i danas šetaju našim gradom i šepure se kao sjajni urbanisti i projektanti, pa je tada izvorni Ženski štrand srušen i nakon čišćenja jezera Palić iznova podugnut ali ovog puta na betonskim stubovima.
Trajala je naša legendarna zapuštenost 35 godina, da bi smo i danas iznova u projekat veka, naravno, novi je vek pa valja sve iznova sa novim projektom stoleća, ali ovog puta sa vraćanjem na izvorne drvene stubove.
Baš smo balvančine.
aleandro minore
