Upravo na današnji dan, 21. ožujka 2006. godine, Jack Dorsey, jedan od suosnivača ove megapopularne društvene mreže i mikrobloging servisa poslao je prvu statusnu poruku:
‘just setting up my twttr’
Jack Dorsey i ekipa tada su pripremili i prigodni promotivni video kojim je princip servisa twttr, kako je njegov naziv u počecima glasio, želio pojasniti ostatku interneta.
Danas je Twitter jedan od ključnih alata društvenog weba, a na servis se svake sekunde registrira između dva i tri korisnika, ukupan broj korisnika kreće se oko gotovo 80 milijuna, a svakoga dana korisnici pošalju oko 50 milijuna statusnih poruka.
Jasno, ne glavni dobitak na lutriji! Loto nas sve vara, ona sedmica nas zaobilazi, ali… Juče popodne stiglo ono valjda najlepše godišnje doba. Priznajem da sam se gadno prevario što se odevanja tiče. Proleće ovako ili onako… ma nikad se ne zna. Bio biciglom na pijaci, pokupovao malo hrane, malo razgledao i krenuo kući. Još dok sam bio na putu prema pijaci znao sam da sam se pretoplo obukao, tako da sam se pošteno oznojio do kuće. Dakle, dame i gospodo, dragi Subotičani i Subotičanke, oni koji rade ali i oni koji ne rade jer nema posla u fabrikama, brzom brzinom da ste izašli u šetnju do davno zaboravljene Dudove šume, preko Radijalca nego šta!
Usput ima da se divite prašini i kojekakvom smeću što ih raznosi vetar. To što niko nije očistio grad od smeća kriva je zima, naravno, i nebo, naravno, i mnoge druge stvari, naravno! Inače, ako u Dudovu idete Crnojevićevom (Čarnojevićeva), pored bankine ćete verovatno primetiti gomilu osušenog blata! Izgleda da više nemamo ono kamionče sa žičanim metlama što se rotiraju ispod i pored vozila i čiste asfalt i bankine od vetrom nanošene prljavštine. Bolje bi bilo da gradonačelnik, skupa sa svojim besplatnim savetodavcima, odluči da onih pedeset miliona (namenjenih Gradskoj toplani) dodeli ovima koji čiste ulice i da nam onda zaista ulice budu čiste. Apropo, pre neki dan prolazim ispred parka na Prozivci. Porazbacanih najlon kesa… stotinjak, dvesta, trista! Ma ne zna im se broj. Znam ja da su prodavnice krive što je tako, i kupci naravski. No, dokle će tako da bude? Dokle? Otprilike znamo ko može uraditi ono što je dužan, ali ipak ne radi, ili u nedovoljnoj meri radi! U svakom slučaju i bez obzira na sve, izađite u šetnju; malo provetravanja nikome neće naškoditi, štaviše…
JASIKEVIČEUS GRANDE
Jedina moja,
za ljubav treba imat’ dušu,
jer kad ostariš,
niko ne kuca na tvoja vrata.
Kao gospodar samoće,
u polumraku poznate sobe,
pisao sam pisma duga,
zbog jedne divne crne žene.
Da li smo mi suprotni svetovi,
bitanga i priceza,
pitaju me, pitaju,
oduzimaš mi dah.
Tvoje ruke u neskladu,
oči boje duge,
usne vrele višnje,
devojka sa čardaš nogama.
Dok dobuje kiša,
u ritmu tam-tama,
odlazim, a volim te,
biću [...]
Režija i scenario: Kirk Jones Uloge: Rober De Niro, Drew Barrymore, Kate Beckinsale, Sam Rockwell Žanr: drama Trajanje: 99 min Proizvodnja: SAD, Italija, 2009.
Hallelujah! Konačno prava melodrama. Po milioniti put dolazim u situaciju da se odševljavam filmom prokaženim od strane domaće kritike. Polako počinjem sve manje da uzimam u obzir hvalospeve i pljuvačine filmske kritike, pogotovu posle precenjenog The Hurt Locker i potpuno promašenog (na moju veliku žalost) Crazy Heart, koji je trebalo da bude neka novomilenijumska postwestern balada poput Pekinpoovog "Junior Bonnera. Od svega smo dobili formu bez sadržaja, površnu opservaciju i bubalačko prepričavanje arhetipske melodrame sa likovima kod kojih se ne prepoznaje motiv, kod kojih se prede priča bez igre, bez vatre, bez soka. Film "Everybody's Fine" Kirka Jonesa nije takav. To je film koji je rimejk Tornatoreovog filma "Stanno Tutti Bene" sa Marčelom Mastrojanijem, to je film koji ima emociju, koji vas drži sve vreme zakucanim za sedište, i koji vas naprosto raduje, jer shvatate da je Robert De Niro ušao u novu fazu svog stvaralaštva, koja može biti uspešna i značajna kao i ona iz perioda "Taksiste" i "Lovca na Jelene". Starost je zakucala i na vrata velikog De Nira. Isti je pokazao da će je hrabro i umetnički ekspresivno nositi i kroz svoje buduće uloge. Pre nekoliko godina na isti način se to dogodilo i Džeku Nikolsonu u malom remek delu "Sve o Šmitu".
Everybody's Fine počinje kao lagana priča koja se u jednom momentu pretvara u ozbiljnu porodičnu dramu, koja je lišena pretencioznosti i koja vas neće ostaviti ravnodušnim. Kroz samu potku priče provlače se delovi koji su prožeti zdravom patetikom, kojoj samo budala može zameriti. Ovaj film definitivno nije imao ambiciju da osvaja nagrade, ali me čudi da niko od hebenih kritičarskih njuški nije primetio veliki kreativni comeback Roberta De Nira. Ostatak glumačke ekipe je takođe briljirao u svojim malim usputnim ulogama. Posebno bih izdvojio Sema Rokvela i "devojčicu" koju smo svi zavoleli posle Spilbergovog E.T-a i kasnijih poroka koje je umela da nosi (Drew Barrymore). Šta da vam kažem, osim da mi je žao što nisam bio makar kafe kuvar filmskoj ekipi na snimanju ovog filma. Bilo bi to zanimljivo iskustvo. I naravno, posle filma sam okrenuo telefon svog oca. Želeo sam da mu kažem da je uvek bio sjajan ćale i da mu se zahvalim na tome, ali linija je bila zauzeta. Učiniću to, koliko, sutra.
Internet manijaci u poslednje vreme evoluirali su u mučenike. Pošto su istrošili sve moguće opcije za svoja imena, avatare, potpise, natpise, sličice i baljezgarije koje samo njima nešto znače, a svake večeri se mole bogu da će neko da izgugla te smaračke citate i „provali ih“, „upozna“, „približi im se“ itd. E baš ti i takvi su se bacili na guglanje drugih. Jer, pošto godine boravka na netu nisu urodile nikakvim plodom sem da čovek nauči da ih prepozna u svim ljigavim reinkarnacijama, te zaobiđe, odlučili su da napadnu, izvukavši tako poslednju slamku koja bi mogla da ih učini slavnim i poznatim na način na koji su oni sami uvereni da im jedino dolikuje. Avaj, pored njihovih kvaltitetnih, brižljivo smišljenih i upakovanih, ma genijalnih rukotvorina se prolazi kao pored turskog groblja, a razlog tome nije medijska blokada. Mesto da vi guglate njih i potrudite se da uopšte znate kako se dotični bot mozak zove, on će se potruditi da nađe vas. Kad već ne može da bude slavan, pokušaće da pomrači slavu drugima, i ne daj bože da bot ima više godina od tebe, pošto je to u njegovom patologizovanom surogatu uma iz nepoznatih razloga dodatna otežavajuća okolnost. Njihove kreativne sposobnosti dolaze do punog izražaja u regulisanju pravila ove igre. Ona su veoma jednostavna – nema ih, sve što ti padne na pamet je dozvoljeno. Na žalost, u glavama tog kova, to je jedini način manifestacije „pameti“, naznake ideje. Samo na svom terenu, na koji vas mami da bi vas ismejao, išibao i poučio svojom „mudrošću“ (koju na konvencionalan način nije uspeo da demonstrira, iako se trudio iz petnih žila da ostavi takav utisak) i „raskošnim“ životnim iskustvom (još jedan dokaz da su doživljaji precenjeni) plemića koji svoje plemenito poreklo, po svom „objektivnom“ sudu, vuče još iz paleolita, bot će biti siguran da ćete vi makar na sekund zastati da se zapitate: ko je ovaj manijak koji me proganja. Koji gugla moj fejsbuk profil, moje tekstove po netu, kači moje rečenice u potpis na forumu i moju sliku na avatar? Ko je taj manijak? Dakle, time taj samoreklamer postiže da se vi njime bavite, stvarajući u svojoj glavi posve štetan privid da ste na istom nivou. Cilj je naoko postignut. Evo nekih od uočenih karakteristika ove bezlične ličnosti: Nikada i nigde nećete pročitati šta taj bot voli da gleda, sluša, o čemu razmišlja. Meandri njegovog „komplikovanog“ razmišljanja idu dotle da danima brani nešto i napada druge samo da bi otkrio da njega za to u suštini boli dupe, ali da mu je stalo do „principa“. Dakle, imamo posla sa „poštenom“ osobom koja je toliko odvojena od svoje i svačije tuđe realnosti da stalno uzima uloge nekakvog iskonstruisanog advokata, pravednika bez konkretnog cilja, posrednika, mislioca koji je potreban svakom drugom ko razmišlja, mirođije u svakoj bogovetnoj čorbi, koja „najbolje obožava“ kad lonac zapršti, kao što i svaka muva ima svoju fekaliju želja. Ovo je vrlo praktičan način da vas svuda ima, jer ima toliko tema o kojima ne da nemate mišljenje nego vas za njih zabole resica na uvcetu, ali ako imate „princip“, ima da vas ima svuda. Kao neki interpunkcijski zakon. Ima svako da vas „ispoštuje“ i šlus. I sačuvaj bože da vas preskoči ili vas opomene da smarate i da lupetate i da ste krajnje nepotrebni (makar na jednoj temi). Ako još krenete da se sprdate – potpisali ste smrtnu presudu. Bot ne samo da misli da je, tako stariji, iscrpno talentovan, vredan, pismen, načitan, naslušan i nagledan – već sasvim „objektivno“, iako je po prirodi skroman i više preferira hladovinu anonimnosti, smatra da poseduje tapiju na vaskoliku duhovitost, iako je stanje na terenu bliže suzama nego smehu. Kad taj nema šta da kaže, a on kači slike. Njih na netu vazda ima. Oćeš sado mazo poruku, ima, oćeš pretnju, ima, sa sve strip oblačićima, prethodni manijaci mu ostavili u amanet pa ovaj, ko oni jadni roboti kod Uelbeka samo nasleđuju taj genetski kod jednog bota bez istorije, imena i ikakvog porekla (koje uporno, godinama, gradi na netu). Oni su uvek iznad situacije. Na net ne izlaze da bi nešto pročitali, nego da bi, naoružani malicijom, „znalački“ prokomentarisali. Okupljaju se samo tamo gde imaju utisak da se nešto „raskrinkava“, stvaraju zavere čiji su deo svi oni koji ne razmišljaju isto kao oni, što znači da su u zaveri svi osim njih. Oni su nedonoščad vremena „afera“, žrtve zavera koje čekaju na svoje heroje. Oni su likovi koji vuku druge za rukav, misleći da su njihove spoznaje nekome potrebne. Kao neke digitalne tetke, kod kojih si kao klinac išao u goste samo zato što su ti rod, a čija se suština života svodila na to da te nutkaju odvratnim kompotom ili pizzom sa ajvarom. Krasi ih i steroidno mišljenje o sebi, jer to što imaju da kažu (iako ništa nemaju da kažu) prezentuju na način kao da to nikada nisi čuo – sindrom spasioca. Spasavaju duše koje su imale nesreću da stupe s njima u kontakt. Vraćaju slepima vid, Majke Tereze sa mreže. Kad mu, na neki od, u njegovoj bot glavi svakako cenzorskih načina, sprečite dalji pristup vašoj personi, taj podivlja. Mesija, mali Buda najednom postaje najgrđi nacista koji vas izaziva na tuču. Jer, bajo, ako nećeš sa mnom na pivdžu, ima da progutaš motku. Dakle, ako ne prepoznaš dobru nameru kod njih da ti pomognu i izvedu te na pravi put, u njihovim očima postaješ glavni neprijatelj i osoba za odstrel. I tvoja porodica, razume se. Jer, tvoja cela rasa propustila je priliku da pređe na bolju stranu, onu pravedničku, koja se temelji na uzvišenim principima botovske ništavnosti. Zakinut za te jedine kanale kroz koje pušta vodu sa sivim ćelijama svog mozga, bot je u stanju da izgugla vašeg prvog rođaka i pičkasto ga zamoli da vam prenese šta je hteo da vam kaže (verovatno i sam, duboko u tišini svog botovskog mozga, svestan da se isprva nije baš najsrećnije izrazio), usput buncajući o svom selu, fudbalu i začinjavajući celo to smrdljivo pismo svojom slikom. Dakle, on uporno želi da ga neko gleda i živi s potajnom željom da neko vodi beleške za njegovu biografiju. A, da, većina botova u nekom trenutku će reći da su pankeri. Svi se pozivaju na marginu. To mu dođe kao ausvajs za egzodus u ono čega se čitavim svojim bićem gade, ali plaća račune. Bili bi slavni, ali da niko ne zna za njih. Prodali bi se za šaku kovanica, iako nemaju cenu. Pljuju na mejnstrim čija su večita periferija. Zato im u tako skrojenom beznađu koje im stoji kao saliveno i preostaje samo jalova pakost. Iako ga ima svuda, ako se vratite kroz sve što je ikada napisao, uočićete da ovaj bot nikada nije dao nikakav doprinos internet zajednici uprkos tome što ga je odgajala margina – nikada nije pomenuo ništa na osnovu čega biste zaista mogli da mislite o njemu ili sa njim stupite u bilo kakav razgovor. Iako smo paranoji skloni svi, ova mirođija je samo od nje satkana. Pošto prevashodno ne veruje u sebe i nema snage da izgradi bilo kakvu bazu u sopstvenom životu, on se pojavljuje isključivo da od drugih ljudi na netu pravi svoje paranoične slagalice. Dok se osvrnete nazvaće vas pederčinom, pacijentom, a kad vas izazove na tuču il vam pomene par mesta za koja zna da ih obilazite (kasneći, doduše, jer ih vi više ne obilazite još otkad ste uvideli da su postali okupljališta njemu sličnih grupija), znajte da vam, u svojoj paranoji i neverici, zapravo traži bilo kakav dokaz da on postoji. Njegove pretnje, optužbe i nasrtaji samo su provokacije kojima traži da mu vi pokažete da postojite u realnom svetu koji on nikada, kolko god se trudio, neće posetiti. Traži dokaz, jer je nesposoban da sam umoči nokat malog prsta u vazduh. Sve uzaludne aktivnosti ove sasvim potonule persone očajnički su vapaj da ga neko, makar šamarčinom izvuče na kopno. Da bi onda, kao i svaki pičkasti uzorni građanin stao na prvo crveno svetlo.
Švajcarska nudi puno više od spektakularnog prizora Alpa. Mnogo je skrivenih blaga koja čekaju da budu otkrivena i iskažu svoje veličanstvene lepote turistima.
Na brdašcu iznad Trogena, gde su saobraćajni znaci u vidu smajlija i krava na putu, gde trava miriše drugačije nego kod nas, a krave su prave sa reklama, nalazi se dečije selo Pestaloci, nazvano po Johannu Heinrichu Pestalozziu, koji je još u 18. veku brinuo za siromašnu decu i pružao im utočište. Drvene kućice, sklad, uređenost, prirodna idila, očuvana priroda… Ljudi se trude da svoje dvorište, okolinu i zemlju čuvaju što bolje, šetaju, džogiraju, uvek su topli, ljubazni i nasmejani.
Između alpskih brežuljaka u netaknutom predelu Apencela (selo Štajn), krije se fabrika sira gde se dobija uvid u tradicionalne običaje i savremenu proizvodnju sira. Impresivan je pogled i na šest metara 13.500 sireva koji zriju.
U blizini romantičnog i bajkovitog Sent Galena, nalazi se fabrika “Maestrani”, koja se više od 150 godina zalaže za stvaranje posebne poslastice – najfinije čokolade. Poseta njoj posebno je slatka, a zanimljiv je i podatak da svaki čovek u Švajcarskoj u proseku godišnje pojede oko 12 kg čokolade.
Nezaboravne utiske ostavljaju i ciriški Nacionalni muzej, brojne crkve, prelepe građevine, zoo vrt, botanička bašta, vidikovci, jezera, ali i najveći vodopadi u Evropi na reci Rajni, sa 23 metara visine i 150 metara širine, koji svake sekunde nude posetiocima divan pogled na kaskadne, bučne slapove.
A onda u srcu Švajcarske – Lucern, a u srcu Lucerna “Vrt Glečera” - prirodni spomenik, park i muzej, turistička atrakcija, ali i oaza mira u kojoj se nalazi lavirint sa 90 ogledala u kojem je bilo posebno umeće snaći se.
Lucern je grad u Švajcarskoj koji je veoma privlaĉan za život. Poseduje prefinjene restorane i kafiće duž obale bistre reke Rojs, a njena bistrina ostavlja dobar utisak o stanovnicima ovog grada. Zatim prefinjene građevine, oslikane fasade, crkve i fontane, toliko kulturnih spomenika, cvetnih žardinjera, detalja i ukrasa smeštenih na pravom mestu, onako s merom. Neke kuće imaju naslikana svoja porodična stabla na fasadi, a druge deluju pomalo uvučeno i neprimetno, jer se utapaju u sličnu okolinu, sa svojim obojenim šalonima i gredama… A tek mostovi! Oni su priča za sebe! Dugački, drveni, krivudavi, ukrašeni obiljem živopisnih slika iz bitaka koje je švajcarski narod vodio u prošlosti.
Svaki grad (Sent Galen, Lucern, Cirih, Ženeva, Lozana, Šafhauzen, Roršah, Romanshorn…) me je na neki svoj, specifičan način opčinio i učinio da se osetim kao da sam, osim kroz prostor putovala i kroz vreme i našla se u nekom nestvarnom i bajkovitom vremenu i mestu… baš kao u snu…
Dovoljno je samo lutati ulicama nekog grada i prosto gutati pogledom sve na šta naiđete jer je sve tako (ne)stvarno. Posmatrati ljude, hraniti labudove, slušati ulične svirače, mirisati pekarske proizvode, osluškivati kako ta zemlja diše.
Lepota ovih gradova se ne može opisati na papiru, to treba jednostavno doživeti. Ni objektivi kamera ne mogu da „uhvate“ u punom sjaju ono što oko može da vidi.
Verujte mi, u bilo koji deo Švajcarske da odete nauživaćete se predela i iskustava koji se pamte za čitav život.
Ceo boravak u Švajcarskoj je uvek fascinirajuće iskustvo koje bih bez razmišljanja ponovila još bezbroj puta!
KAKO TO RADE DRUGI: POGUBLJEN FUNKCIONER SEVERNE KOREJE ZBOG KATASTROFALNO URAĐENE REFORME
Severna Koreja pogubila je visokog zvaničnika vladajuće Radničke partije Pak Nam-kija zbog loše urađene monetarne reforme, u očajnom pokušaju da se smire nemiri zbog naglog rasta cena, javljaju južnokorejski mediji.
Pak Nam-ki, partijski šef za plansku ekonomiju, streljan je prošle sedmice “zbog antirevolucionarne zavere radi uništavanja nacionalne ekonomije”, javila je južnokorejska novinska agencija Jonhap, prenela je agencija Rojters.
Nemiri, izazvani naglim skokom cena zbog konfuzije nastale krajem novembra zbog monetarne revalorizacije, primorali su komunističku Severnu Koreju da preduzme određene mere, navodi Rojters.
Analitičari procenjuju da je Severna Koreja pod velikim pritiskom da ukloni probleme koji bi mogli da uzdrmaju stabilnost rukovodstva države.
Severna Koreja počela je da siromaši i gubi međunarodnu pomoć od dolaska Kim Džon-ila na čelo države 1994. godine, a od prošle godine je pod sankcijama Ujedinjenih nacija zbog nuklearne probe.
