Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Posle malo odlaganja vreme je da konačno napišem par redova o festivalu nauke “Nauk nije bauk 2” koji je 5. i 6. marta održan u Nišu.

Kao i prošle godine organizator festivala bili su učenici gimnazija Svetozar Marković. Ove godine je škola postala “mala” za festival pa je festival održan u sali Doma Vojske. Tokom dva dana trajanja festivala posetioci su imali prilike da vide stalne postavke eksperimenata i da slušaju mnoga zanimljiva predavanja. Nažalost festival nisam mogao da posetim prvog dana (ali čuo sam da je bilo odlično) ali sam tamo proveo par sati drugog dana i vredelo je.

Ekserimenti

Učenici gimnazije pripremili su i demonstrirali različite eksperimente iz prirodnih nauka. Bilo je tu ekologije, biologije, geografije, zdrave ishrane, hemije, fizike i matematike.Nakon ulaska na festival i dobijanja (besplatne) karte najverovatnoje prvo što ste mogli da vidite bile su ekolozi koji su pričali o prednostima i značaju reciklaže, o sortiranju otpada i očuvanju sveta u kome živimo. Ako su posetioci zapamtili i primenili barem delić onoga što su ovde mogli da čuju Niš će sigurno postati čistiji grad. Pored ekologa bili su biolozi, biljke, životinje i još nešto. Ovde ste mogli da čujete priču i vidite poznate biljke i životinje, ali mogli ste da slušate zanimljive stvari  o dinosaurusima, genima i nasleđivanju. Sledeća u nizu bila je geografija – model Niške kotline i upoznavanje sa osnovnim geografskim podacima o kraju u kome živimo. Sledeća postavka nosila je naziv “Šta mi godi, šta mi prija da se zdravo hranim i ja”. Posetioci su ovde mogli da se upoznaju sa tipovima ishrane, o štetnom uticaju nekih namirnica, bitnim sastojcima hrane i sa “anatomijom ishrane”.

Posle zdrave hrane ulazili ste u svet fizičkih skalamerija. Učenici sedmog i prvog razreda gimnazije potrudili su se da posetiocima pokažu fizičke eksperimente koje je moguće izvesti u kući. Voda koja ključa dok je hladite, knjige koje ne možete da razdvojite, gnjurci i prodići sa “alternativnim” pogonom zabavljali su posetioce tokom festivala. Nedaleko odatle sevale su munje i varnice, “skakutali” i pištali zvučnici, a posetioci su uživali u različitim demonstracijama fizičkih eksperimenata. Bila je ovo, verovatno, jedna od najposećenijih postavki na festivalu.

Odsek za hemiju, PMF

U samom ćošku nalazio se sto sa različitim logičkim igrama, brojkama, testovima. Stalna gužva koja je tu bila ukazivala je na sve samo ne na matematiku, ali tu su bili “matematičari” koji su otkrivali tajne sveta brojeva i demonstrirali da matematika može da bude izuzetno zanimljiva i zbavna (test nije bio baš lak

Nakon druženja sa “fizikom iz Kanade”, gde su prikazivane tajne boja, lasera i drugih optičkih “igrački” mogli ste da posetite eksperimente koje su organizovali i izvodili profesori i studenti Prirodno-matematičkog fakulteta.

Štand Odseka za hemiju PMF-a u Nišu u potpunosti je opravdao svoj naziv “Čudesna hemija”. Studenti doktorskih studija izvodili su desetak eksperimenata. Oni su pokazali kako se sagorevanjem šećera može napraviti crna mamba i kako se pomoću tečnog azota dobija banana kojom se može zakucati ekser! Jedan od eksperimenata koji su privukao najveću pažnju na festivalu bio je i otisak prsta, u kome su učestvovali i sami posetioci festivala koji su sa sobom kao uspomenu poneli kartice sa imenom i otiskom prsta. Među učenicima nižih razreda najpopularniji eksperimenti su bili hemijski kameleon, semafor i zastava, odnosno oni eksperimenti gde se mešanjem više bezbojnih rastvora mogu dobiti rastvori vrlo jakih boja, procesima oksidacije i redukcije ili građenjem obojenih kompleksa. Na štandu posetioci festivala mogli su da vide još i hemijski vrt, odnosno šarene kristale u vodenom staklu kao i predivnu boju plamena prilikom sagorevanja stroncijuma.

Rubens' Tube (Odsek za fiziku, PMF)

Fizičari sa PMF-a prikazali su četiri eksperimenta: Rubenova cev, “antigravitacija”, model tornada i oka. Rubenova cev, jedan od najoriginalnijih ekvilajzera zvuka, je kroz kombinacija vatre i muzike, omogućila je posetiocima da vide kako izgledaju zvučni talasi nekih poznatih pesama. U “antigravitacionoj” komorii, naravno nije bilo prave antigravitacije, ali baloni od sapunice zabavljali su posetioce lebdeći iznad toplog vazduha. Veštački tornado nas je malo podsetio na ‘90 godine i neprijatni mirise kafe iz pržionica ali omogućio je prisutnima da vide kako izgleda ovaj opasan i vrlo poznat meteorološki fenomen. Model oka prikazivao je osnovne zakone optike i princip rada ljudskog oka i funkciju naočara.

Predavanja

Zainteresovani posetioci mogli su da čuju i veliki broj predavanja. Predavanja su održavana u sali tokom oba dana trajanja festivala. Neka predavanja koja bih posebno izdvojio je predavanje o klimatskim promenama i njihovom (ne)uticaju na ljude, koje je održao  prof. dr Dragan Gajić sa Odseka za fiziku Prirodno-matematičkog fakuleta.

Jedno od najzanimljivijih predavanja održao je Nemanja Đorđević, student teorijske matematike u Beogradu. Tema ovog predavanja bili su (ne)mogući svetovi a Nemanja je na zanimljiv način prisutne upoznao sa vezom matematike i umetnosti, Ešerovim grafikama i matematičkim operacijama. Bila je ovo još jedna potvrda da je matematika lepa i zanimljiva.

Tema poslednjeg predavanja na festivalu bila je 3D grafika. Na ovom predavanju Dragoljub Đorđević, student matematike na PMF-u u Nišu, govorio je o programiranju 3D grafike i igrica. Tokom predavanja prof. dr Aleksandar Cvetković prikazivao je 3D igricu, tačnije deo koji je do sada završen, nastalu kao projekat studenata Odseka za matematiku. Bilo je zanimljivo gledati 3D model zgrade fakulteta i različite “likove” koji se kroz nju jure u stilu Counter Strike-a.

Nekoliko dana kasnije…

Učenici i profesori gimnazija “Svetozar Marković” organizovali su odličan festival. Prostorno, organizaciono a verovatno i finansijski mnogo manji od festivala u Beogradu, ali ništa manje zabavan i zanimljiv od tog festivala. Tokom dva dana trajanja festivala nišlije su mogle da zavire u čudesan sveta prirodnih nauka, a najmlađi su osetili koliko radosti i uzbuđenja donosi upoznavanje “novih” tajni prirode.

Bilo je lepo družiti se sa učesnicima, posetiocima i “prirodom”. Kada bi samo ovakvih dešavanja bilo više. Čestitke organizatorima i vidimo se sledeće godine, možda u Hali Čair?

Ceo tekst Nauk nije bauk 2 – kako je bilo nalazi se na sajtu Svet nauke.

U zadnje vrijeme se diljem weba pojavljuju filmovi i teorije o raznim bankarskim urotama i prijevarama. Neki od tih uradaka graniče s paranojom, ali neki su i dosta znanstveno utemeljeni, kao što je npr. Venus Project i nastojanje da se stvori svijet bez novca i financija. Da li je takav svijet moguć? Smatram da jest, ali u nekoj malo nam daljoj budućnosti. Ne radi se tu o nikakvoj utopiji, već o logičnom slijedu događaja. Tehnologija i znanost jednostavno će prije ili kasnije dovesti do toga da nam novac, banke, burze i slično neće biti potrebni. Ono na što se kao društvo moramo usredotočiti sada jesu banke i problemi proizašli iz načina na koji posluju.

U čemu je problem?

Svi vidimo učinke krize i probleme koje je prouzrokovala u svakodnevnom životu, pa nema potrebe da previše ulazimo u detalje. E sada, pitanje je: Što je prouzrokovalo ovakvu situaciju? Nema sumnje da je problem u bankarskom i financijskom sustavu, bez obzira da li se radi o središnjim državnim bankama, poslovnim bankama, burzama ili brokerskim kućama. Ono teže pitanje je: Što učiniti da se problem riješi? Ili još bolje: Možemo li se riješiti banaka i ostalih financijskih institucija? Odgovor je potvrdan, jer se zaista možemo osloboditi i banaka i svih problema koji dolaze s njima. Problem je u provedbi takve reforme, to jest u metodama kojima bi se krenulo u takav složen projekt.

Gdje početi?

Anarhisti smatraju kako treba krenuti dizanjem revolucije. Prizori masa mladih kako molotovljevim koktelima gađaju policijske snage probijajući se od središta velikih banaka i slike uništenih poslovnica izgledaju zaista moćno na televizijskom ekranu. Ipak, epilog je na kraju uvijek isti - velik broj uhićenih i ozljeđenih, velika materijalna šteta, a moćni financijski aparat ionako svoje gubitke brzo nadoknadi, jer par razbijenih ureda dugoročno gledano uzburkava sustav jednako kao i kap kiše koja pada u ocean. Uostalom, što i da uspijemo preko noći uništiti čitav sustav? Pokušajmo se zamisliti i objektivno sagledati situaciju. Da li bi svijet poslije toga bio bolji? Da li bi se sve poboljšalo kao da smo mahnuli čarobnim štapićem? Kako bi život tekao dalje? Cilj napretka nije uništavati, već izgrađivati. Revolucije u većini slučajeva ne donesu ništa dobro, samo uništenje. Ključ je u evoluciji, a ne revoluciji.

Što nam znači novac?

Bankarski sustav nije loš sam po sebi, loš je način kojim se njime upravlja. Svi mi znamo koliko ovisimo o novcu. Znamo to kad idemo ujutro po kruh, kada odlazimo na bankomat, kada kupujemo preko interneta, kada vadimo kartice u trgovačkom centru, itd. Ne možemo samo tako odjednom uništiti nešto što se koristi i razvija već tisućama godina, pa makar i postojali određeni uvjeti da se to učini. To bi bila ludost. Ono što možemo jest promjeniti uloge u cijeloj priči. Zašto bi ljudi bili robovi novca i institucija koje su sami stvorili? Te institucije ne bi niti postojale da nije običnih ljudi, a novac je samo alat kojim se koristimo u svakodnevnom životu, kao npr. računalo. Da li vaše računalo upravlja vašim životom? Ne, pa zašto bi onda novac imao tu privilegiju? Novac je samo resurs kao i svaki drugi. Kao voda, nafta, drvo, kamen, itd. Jedina razlika je u tome što je većina ostalih resursa potrošna, dok novac možemo stvarati sami, a to uvelike olakšava raspolaganje ovim vitalnim resursom.

Kako funkcioniraju banke?

Što je temelj bankarskog sustava? Temelj su depoziti. Građani u bankama drže svoje plaće i štednju, kompanije otvaraju svoje račune, država također drži svoj novac u bankama... Ukratko, sav novac je u bankama. Cilj je akumulirati što više sredstava kako bi se okrupnjen kapital mogao dalje plasirati u kredite, vrijednosne papire, fizičku imovinu i ostalo, te se kapital na taj način multiplicira. Naravno, plasman kapitala rezultira određenim profitom, bez obzira da li se radi o aktivnoj kamati koju banka prima na kredite ili o drugim oblicima dobiti od trgovine ili dividendi. Tu već možemo detektirati problem. Novac kojim banka raspolaže (možda je bolje reći manipulira) uopće ne pripada banci, ali joj zato pripada većina profita. Kome uopće idu svi ti krediti?

Kako funkcioniraju krediti?

Banke si posuđuju novac međusobno, posuđuju ga državama, kompanijama, običnim građanima... I posuđuju ga više nego što ga imaju na raspolaganju. Poznata je činjenica kako bi se čitav bankarski sustav raspao kada bi svi odjednom pohrlili povući svoj novac iz banaka. Novca jednostavno ne bi bilo dovoljno, ali ga zato gotovo uvijek ima dovoljno za kreditiranje, pa na kraju dolazi do "pucanja balona", financijske krize i recesije, što nije čudno kada banke kontroliraju financiranje proizvodnje i financiranje kupovine. Želite izgraditi stambenu zgradu? Nemate novca? Dižete kredit za izgradnju. Ja želim kupiti stan u vašoj zgradi. Dižem kredit za kupovinu stana. Isto vrijedi za sve: brodove, aute, autoceste, dvorane, bolnice... Zatvoreni krug. Kraj dolazi jedino kada se iscrpe sve matematičke formule kojima banke stvaraju novac, a taj kraj zove se recesija i taj kraj proživljavamo danas. Naravno, ne govorimo o kraju sustava, već samo o kraju jednog makroekonomskog ciklusa. Bankari tada trče državama i traže pomoć jer bez njih nema novog uzlaznog ciklusa, tj. nove ekspanzije, a nakon što tu pomoć dobiju sve kreće ispočetka. Zašto je to tako?

Kolika je moć banaka?

Činjenica je da su danas banke moćnije od država. Ustvari, radi se o najmoćnijim institucijama svijeta. Svi su danas nekome dužni, a sav dug vraća se na kraju do banaka. Znate li što je još u 19. stoljeću rekao Mayer Rothschild? "Dajte mi kontrolu nad novcem neke države i nije me briga tko donosi zakone." Teorija je veoma jednostavna: Ako ste nekome dužni, ne možete nikako biti uistinu slobodni, bez obzira da li ste običan tvornički radnik ili država od nekoliko milijuna stanovnika. Istina, zar ne? Kako je moguće da čitav svijet bude dužan nekolicini velikih banaka kojima upravlja šačica ljudi. Ne želim da se ovo pretvori u neku teoriju urote, jer ljudi koji su osmislili čitav sistem zaslužuju zbog svoje inteligencije i snalažljivosti maksimalno poštovanje, već samo želim ukazati na neke nelogičnosti. Sva bogatstva svijeta - svih država, kompanija i ljudi - nalaze se u bankama. Banke taj novac vraćaju na isto tržište s kojega je prikupljen i naplaćuju ga mnogo više nego nego što je za njega plaćeno (aktivna vs. pasivna kamata). Istina, malo sam to pojednostavio, ali u osnovi je tako. Kome je ustvari dužan cijeli svijet? Kako netko tko upravlja mojim novcem može biti moj gospodar?

Što znači biti dužan?

Kako neka država može računati na normalan dugoročni razvoj ako stalno ovisi o nečijem novcu, tj. stalno je dužna nekome? Kako možemo sami odrediti koliko ćemo uložiti u zdravstvo, socijalu, obrazovanje i ostala strateška područja ako nam pola proračuna ovisi o raznim pozajmicama koje su prikupljene iz cijele sile komercijalnih privatnih banaka? Kako neko društvo može napredovati, bilo gospodarski ili kulturno, ako stalno živi pod pritiskom duga?

Kako raspolagati novcem?

Očito je da problem nije u postojanju samog bankarskog sustava. U bankama se stvaraju uvijeti za raspolaganje novcem, to jest za investiranje novca tamo gdje je potreban. Problem je u činjenici da je čitav sustav izrazito komercijalan, tj. o raspolaganju novcem odlučuje se na temelju interesa i profita, a ne potreba. Zamislite da se sve odvija na temelju nekakvog šireg javnog interesa, na temelju onoga što je zaista dugoročno potrebno društvu, tj. ljudima od kojih potječu depoziti bez kojih banke ne bi mogle niti postojati. Da li je isplativije investirati u razvoj novih izvora energije ili u nove naftne bušotine? Gledano dugoročno sa strane društva, svakako bi nam dobro došla velika istraživanja nekih alternativnih izvora energije, npr. geotermalnih, ali gledano sa strane profita puno je isplativije financirati izgradnju nove naftne bušotine.

Kako kontrolirati novac?

Države moraju biti iznad banaka. Čitavi narodi ne mogu biti dužni bankama. Puno aktivniju ulogu trebale bi imati središnje banke koje bi u potpunosti trebale kontrolirati novac kao resurs. Nije uopće jednostavno i treba osmisliti čitav novi model upravljanja kako bi se ostvarilo, ali teorija od koje sve polazi je više nego jednostavna: Svi ovisimo jedni o drugima i dijelimo svijet u kojem živimo. Utopija? Ne, nego istina. Zamislite to ovako: Banke postaju samo činovničke institucije u kojima se novac akumulira i uz male naknade raspoređuje gdje je potreban. Za takvo nešto treba prvo novcu vratiti ono materijalno uporište koje je nekada imao u zlatu. Danas to naravno ne bi bilo zlato, već proizvodnja. U teoriji to i jest tako, ali stvari nisu tako jednostavne, a to se najbolje vidi sada u krizi, o čemu je dosta već i napisano. Kako je moguće da imamo sve uvjete za proizvodnju kao i prije tri godine, ali odjednom je ljudima sve nedostupno zbog nedostatka novca? Dapače, tehnološke mogućnosti su vjerojatno i napredovale, ali nitko ne može uživati u novim proizvodima. Auti stoje parkirani u salonima, televizori na policama, gradovi su prepuni praznih kuća i stanova, a beskućnici istovremeno spavaju po cesti. Problem očito nije u nedostatku "stvarnih" resursa kao što su materijali i znanje da ih se pretvara u proizvode, već u nemogućnosti ovakvog bankarskog sustava da sve to "matematički" financira. Zato nam trebaju središnje banke kao apsolutni vladari nad novcem, kao institucije u kojima se na temelju proizvodnje i potreba točno određuje količina novca potrebna za normalno funkcioniranje društva.

Koja je uloga tržišta?

Najjednostavnije rečeno: Novac se mora maknuti sa tržišta! Danas imamo banke koje novac plasiraju na tržištu tamo gdje im to najviše odgovara. Kako netko može na tržištu nuditi nešto što mu uopće ne pripada? Kako se na tržištu može nuditi proizvod koji to uopće nije? Zamislite da vam netko pokuša prodati zrak. Koliko biste bili spremni platiti? Na tržištu je mjesto samo robama i uslugama u koje su uloženi rad i znanje raznih poduzetnika i inovatora. Novac to jednostavno nije. Novac je samo instrument kojim si olakšavamo da nečemu odredimo vrijednost, a ne mehanizam kojim se stvaraju dugovi i krize, kao što je slučaj danas.

Kako sve to postići?

Albert Einstein: "Ne možemo riješiti probleme koristeći isti način razmišljanja koji ih je prouzrokovao."
Jiddu Krishnamurti: "Ukoliko zaista možemo razumjeti u čemu je problem, tada će odgovor proizaći iz toga, jer odgovor nije odvojen od problema."
Problem je u bankama i postojećem financijskom sustavu. Zašto se onda svim silama trudimo održati ono što je dovelo do neizdržive situacije u kojoj se danas nalazi gotovo cijeli svijet? Tu uopće više nije riječ o uništavanju banaka i srodnih financijskih institucija. Banke su same odgovorne za stanje u kojem se nalaze i sve što je potrebno jest pustiti ih da propadnu. Kada netko loše obavlja svoj posao najčešće dobiva otkaz. Zašto bi se s bankama postupalo drugačije? Zato što su previše bitne za normalno funkcioniranje društva? Baš zato bi trebalo biti još oštriji! Postojeći sustav je zakazao i treba ga jednostavno zamjeniti učinkovitijim koji će jamčiti da više nikada neće doći do ovakvih kriza, a ne nastaviti s istom politikom kao i do sada, politikom koja će, a to se može reći sa gotovo apsolutnom sigurnošću, opet kroz nekoliko desetljeća dovesti do nove velike krize. Činjenica da su makroekonomski ciklusi rasta i recesije najnormalnije pojave u današnjoj ekonomiji nije signal da to trebamo prihvatiti, već da nešto trebamo promjeniti.

Ozren Burić

"It is well enough that people of the nation do not understand our banking and monetary system, for if they did, I believe there would be a revolution before tomorrow morning."
Henry Ford

"The modern banking system manufactures money out of nothing. The process is perhaps the most astounding piece of sleight-of-hand that was ever invented. Banking was conceived in inequity and born in sin... But if you want to continue to be slaves of the bankers and pay the cost of your own slavery, then let the bankers continue to create money and control credit."
Josiah Charles Stamp

tamo gde su prsti
važniji od zvuka

tamo gde su reči
važnije od smisla

tamo gde su brojke
važnije od ljudi

tamo
u principu
namirisana zagušljivost
zaustavlja dah

kao što ga
inače zaustavlja
apsurd koji je postao
jedina realnost

Filmski program za ponedeljak pruža kultni niskobudžetni naučno-fantastični film.

Planeta tame (Pitch Black), 22:05, RTL – kada transportni brod padne na planetu gde mrak krije užasna, smrtonosna stvorenja, jedina šansa posade je gotovo jednako opasan zatvorenik i njegova sposobnost da vidi u potpunoj tami – uzbudljivo ostvarenje iz 2000 koje je stvorilo karijeru Vina Dizela

„I’m not so innocent“. Biće uskoro smak sveta. Neka ne čeka! Neko ko se zove „Britney“ ne zaslužuje da izađe iz matične knjige rođenih. Trebali su da zadrže na neodređeno i majku i oca i svakog bližnjeg i daljnjeg ko se ikada složio da se devojčice zovu kao ratne krstarice, sa kojih su se ogulila slova. Lobotomija [...]

E, pa dugo ga nije bilo.
Kao, imali smo pametnijih stvari o kojima je trebalo pisati ...
Nema veze.

Predlog #1 -

Blog Građanski Krug je u subotu doterao do svojih prvih sto hiljada klikova. Čudo jedno šta se sve ovde čitalo i pisalo za ovih nešto više od godinu i po dana. Čudo!
Hvala svima koji su kliktali, čitali i pisali.
Idemo dalje, naravno.

Predlog #2 - Alo Skalo!

Evo još jednog dokaza gde se sve čita naš blog. Redakcija kvazinovine Alo! maznula je sliku sa poslednjeg Artterorizma i postavila je na svoj tekst o negotinskim izborima ...
Posebna je muka tekst o tome kako je LDP dobio toliko glasova jer je kampanja vođena na ćirilici. Plus ona dva kretena sa svojim komentarima.
Kakav fleš! Kakvi kreteni ...

Predlog #3 - Blogovi ...

Pre neki dan je e-Vanja dobro primetila u jednom svom komentaru kako su blogovi negotinskih partija prosto zapali u neku vrstu hibernacije posle izbora. Osim jednog onako pristojnog tekstića i objavljivanja konačnih rezultata na blogu G17, ostali su ... sačuvaj me Bože.
Na antiblogu DS su kao objavili tekst o Đinđiću, pod datumom 12. mart. Toga dana provereno tekst nije postojao, a to što na google bloggeru možete da štelujete datum - e, to je neka druga priča. Plus tekst o sajmu automobila. Super, kao i kursna lista kojoj je tu mesto.
Ostali - SNS, SRS, NRStrahinja, PŽzN, SPS, sajt Opštine ... = 0. Nix. Nada. Zero.
PNTK (da li to još uvek postoji?) nastavlja sa izveštavanjem sa prve linije organskog fronta, dok LDP igra striktno preko zvaničnog stranačkog sajta.
Sve u svemu - e-Vanja je u pravu.
Ovogodišnja negotinska Blogosfera10 biće u celosti posvećena baš ovoj temi.

Predlog #4 - Froncle

Hajde sad, pošteno, na šta vam ovo liči? Šta je gore - ona silesija pocepanih plakata ili ovaj cirkus od sjebanih banera naprednjaka?
U stvari nije ni bitno. Radi se o nečemu drugom: kako je uopšte moguće da u jednoj državi koja sebe zove uređenom, neka grupa ljudi iz tzv. stranke koja smatra da bi tu istu državu još više i bolje uredila, sme da se pentra po drveću i banderama kako kome od njih dune, razapinje preko ulica i kolovoza nekakve gajtane i na njih kači svoje plakate.
Ko je nadležan da tako nešto dozvoli ili spreči? Elektrodistribucija, sa čijih su stubova i razapeti ti gajtani? Saobraćajna policija, nadležna za neometan saobraćaj koji bi trebalo da se tu odvija? Javno preduzeće za građevinsko zemljište ili neka od opštinskih inspekcija, nadležnih za korišćenje javnog prostora, za šta se naplaćuje i ne baš mali depozit?
Ko bre, aman ljudi?
Pitao sam jednog saobraćajca, on reče da nema pojma, ali da ako ima 4,5m visine onda ne smeta za vozila ...
Jebem ti zemlju i narod.

Predlog #5 - Još jedna šetnja

Još jedna dvanaestomartovska šetnja za Zorana Đinđića. Sedma po redu. Koliko će ih još biti dok se ovaj narod ne opameti?
Koliko je današnjih demokrata šetalo pre dva dana? A koliko se istih veselilio, ali pre sedam godina?
E to je pitanje na koje odgovor čekam po sedmi put.

Možda je i tribina održana tog dana u Domu Sindikata dala deo odgovora na postavljeno pitanje? Za one koji su hteli da slušaju i razumeju.

Predlog #6 - Doktorka, šta im je?

Doktorka je došla da ih vidi i da ih čuje.
Koga? Pa njene, bata Šurdo, pazi da nije došla zbog nas ...
Ladyspokesman srpskog Parlamenta je inače po struci lekar. Tačnije - psihijatar. Pa vi sad pogađajte zbog koga i čega je došla ponovo ove nedelje u Negotin.
Neko je ovde lud.
Pitam se samo da li su svi oni ostali ministri dolazili zbog zbunjenih, ili da zbunjuju.
Ne sećam se da je bio neko od njih, a da je po struci ginekolog. Mislim, treba nam i jedan takav, jelte, zbog radnje. Ovi gore nabrojani su dolazili zbog aktera.

Predlog #7 - Gradovi pobratimi

Novi Pazar je mesto koje je dobilo ime po trgovini ("pazar"). Kažu da Negotin nije dobio ime po Negoti i Tini, već zato što je tu još u vreme Rimljana bilo mesto gde se obavljala trgovina, vršili poslovni pregovori i sklapali poslovi. Latinska reč za pregovore, dogovore, obavljanje poslova (kao i potom engleska), neodoljivo zvuči kao naziv našeg grada.

Zato nije ni čudo što su se zbratimila dva pazarna mesta - Negotin i Novi Pazar. Kao predizborni poklon, gosti iz Stare Raške doneli su svoj autohtoni proizvod - farmerice. Original NP501. Jeste da i Negotin ima svoje 501 i 502, ali to je već nešto drugo. Za uzvrat, domaćini su im poklonili, ne baš 503 ali dovoljno, tri odbornička mandata u novom sazivu SO Negotin. Plus, učešće u novoformiranoj vladajućoj koaliciji.
Čudo jedno, taj džins, zar ne? Dve nogavice za tri mandata.
Hm, sve se nešto mislim da li bi se oni tako lako time kitili po Negotinu da je živ lokalni kralj farmerica, pokojni Gazda Periša ...

Predlog #8 - Baba Marta

Garantujem da se za Dan žena jedina onolikom snegu i hladnoći radovala Baba Marta lično.

***
A Veljko?
Pobele i on, siroma'.
Eto, šta vam je sedmica sa osam predloga. Isto kao i one nogavice za mandate.

Lakše je grickalicom za nokte pocepati atom, nego naterati sve stanovnike ove buđave zemljice da se slože oko nečega, bez obzira šta je u pitanju. Od politike, reprezentacije, pa do seče platana u Beogradu. Iako je odabir nacionalnog predstavnika za Eurosong kojim će svi biti zadovoljni težak koliko i gore opisana nuklearna fisija, to ne znači da ceo cirkus koji je pratio odabir nije podložan kritici.

Kako nacionalni izbor, baš kao i sam Eurosong na ovom blogu pratim od 2008. godine, ako pročešljate arhivu ovog bloga bićete u prilici da pročitate moje ranije tekstove u kojima sam kritikovala prethodni način selekcije. Podsećanja radi, RTS bi, obično krajem decembra ili početkom januara otvorila konkurs za pesmu koja će nas predstavljati. Na konkurs se mogao prijaviti ama baš svako ko ispunjava norme propisane pravilnikom (tekst na srpskom jeziku, bla bla, truć truć). A onda bi komisija (u čijem sastavu se nalaze “eminentni muzički radnici i stvaraoci”) napravila selekciju od nekih 20ak pesama, koje bi imale priliku da se predstave publici na Beoviziji. Koliko je komisija posao radila “profesionalno” i “stručno”, može se videti po nekim “biserima” koje smo mogli da čujemo prethodnih godina (čitaj: trashu koji je prošao do same Beovizije). ”

Međutim, ove godine smo bili u prilici da prisustvujemo nečemu potpuno drugačijem. Pravdajući to svetskom ekonomskom krizom, RTS je rešila da ne organizuje Beoviziju, već da posao komponovanja pesme poveri jednom čoveku, koji svojim “likom i delom” to zaslužuje, a koga će, opet, odabrati “komisija”. I tu počinje shady business.

Pre svega, u startu je onemogućeno da svoju pesmu pošalje svako ko to želi. Kompozitorima i izvođačima je tako lansirano jedno veliko “ko vas j..e”, a sudbina naše pesme je poverena famoznoj Komisiji. I dok su kroz medije provejavala imena Seljka Joksimovića, Gorana Bregovića i još ponekih “eminencija”, postalo je očigledno ono što se moglo naslutiti prethodnih godina: prime-time predstavljanje pred višemilionskim auditorijumom širom sveta ne može pripasti nekom anonimusu, ma koliko pesma bila dobra, već nekom od etabliranih muzičkih faca. Tj nekome iz “zatvorenog kruga” srpske muzičke “elite”, koji oblikuje našu muzičku scenu već godinama.

A onda je izbor (ne)očekivano pao na Bregovića. Ovaj put se neću osvrnuti na ogromnu štetu koju je svojim “likom i delom” naneo domaćoj zabavnoj muzici (“pastirski rok”). Ma koliko ga voleli ili mrzeli, moramo priznati da je čovek talentovan. Talentovan za Guču i neke world music festivale, ali ne i za Eurosong. Ne zaboravite, Bregović se već jednom okušao na ESC (šatro kao aranžer), i to pre 4 godine, kada je Severina maestralno ljosnula sa famoznom “Štiklom”, ostvarivši prilično loš rezultat. Očigledno nije naučio lekciju, pošto je nastavio da forsira identičan fazon – koji se pokazao kao loš, barem kada je Eurosong u pitanju.

Nakon odabira Bregovića, saznali smo da će on, u saglasnosti sa RTS (čitaj: Komisijom) odabrati 3 izvođača, od kojih će jedan, glasovima publike otići u Oslo. A onda je Bregović nesmotreno bacio par “bombi”. Tako smo saznali da je casting za izvođače vršio preko YouTube-a. A zaista me zanima kako to izgleda. Šta, ukucao bi u search polje: “dobar glas”, pa šta ispadne? Jesmo li mi to poverili odluku o izboru interpretatora YT search engine-u? Veoma neozbiljno i neprofesionalno sa Bregovićeve strane. A kao da to nije bilo dovoljno, Bregović je podelio još jednu “tajnu” sa nama. Parafraziram, Bregović je komponovao pesme za “internu” upotrebu, a u Evropi šta urade – urade. Way to go.

I tako su Bregović i Komisija rešili da u finalnu trojku uvrste Eminu Jahović, perjanicu posrnule PGP RTS (da, to još uvek postoji), Milana Stankovića (perjanicu Grand Produkcije) i Olivera Katića, perjanicu show programa “Ja imam talenat”, koji je pao u zaborav brže nego temperatura posle Brufena od 400mg.

A onda smo u subotu veče imali “priliku” da se upoznamo sa Bregovićevim kompozicijama, koje smo tada čuli premijerno. Zaista čudno, s obzirom na činjenicu da je uobičjana praksa da se pesme “puste” barem nedelju dana pre izbora, kako bi publika imala više vremena da se upozna sa njima. RTS to nije dozvolila, ko zna zbog čega. Možda da bi javnost Srbije dovela pred svršen čin.

Nismo čuli ništa novo – Bregović ostaje Bregović: uptempo, trubači (na koje je nenormalno i nezdravo naložen) i imbecilni tekstovi. Tri kompozicije, mestimično na ivici plagijata, kudikamo prikladnije Guči. Ili Slavjanskom Bazaru. Nikako ne Eurosongu. 3 pesme, 3 reciklirane Bregovićotvorine. Goran nam nije ponudio ama baš ništa novo, već se čvrsto uhvatio fazona koji pali na svadbama, ispraćajima u vojsku, raspuštanjima maturanata i letnjim world music festivalima sa gomilom “gasiranih” turista. Što se tekstova tiče, Marina Tucaković kao da se trudila da nadmaši samu sebe. Ako ste pomislili da ne postoji imbecilniji tekst od “Mambo jumbo serbiano” (samo za one sa jakim stomakom), grešite. A kao poseban kuriozitet, napomenimo da je MT već odavno član raznih “komisija” i stručnih tela koja su aktivno uključena u organizaciju nacionalnog izbora.

Što se pobedničke pesme tiče, dedukcija prethodnog pasusa. Idiotski tekst, muzika od koje vas bukvalno bole uši (osim ako se zaista ložite na to… mis’im, ima nas raznih), a povrh svega – izvođač… Uopšte ne zalazim u intimu mlađanog pevača (da li je ovo ili ono), zato što mislim da to nije bitno. Njegova lična stvar. Takođe, neću ni da se bavim njegovim imidžom i stajlingom. Dečko fura svoj fazon, Bože moj. Ali šta vredi sve to kada ima harizmu kao patlidžan? Maraja Šerif je barem bila drčna, imala je stav, znala da se pokači i pokoška kao svaki emotivac. A Šiška? Prazna ambalaža. Povrh svega, nama jednostavno ne leže “vesele” pesme. Najbolje rezultate smo ostvarivali sa baladama, zato što jedino tako imamo kredibilitet.

Da celo veče postane pravi hram Bregovićevom egu, pobrinuli su se gosti, gore pomenuta Maraja Šerif, Jelena Tomašević, Marko Kon, Severina i Haris Džinović. Ah, da, i Regina (like we care). Da neko slučajno ne ugrozi sujetu dragog nam kompozitora, svi gosti su pevali pesme koje je komponovao sam Bregović, osim traumatičnog izvođenja Waterloo u Guča remiksu. Poseban kuriozitet je bilo i odsustvo “stranih” gostiju. Kao što znate, nije pravilo – ali je običaj da na nacionalnim izborima gostuju i več odabrani predstavnici drugih zemalja, kojima je gostovanje na stranim televizijama odlična šansa da promovišu pesmu (BTW večeras je na bosanskoj TV, na predstavljanju bosanske pesme gostovao Aleksandar Rybak, prošlogodišnji pobednik). Ali ne. Prvi program “Nacionalnog servisa” je u subotu od 21 do 23 bio mesto rezervisano samo za Bregovića. Niko drugi nije mogao ni da prismrdi.

Sve u svemu, RTS-ov eksperiment zvani “3 pa 1 za Oslo” je okončan, rezultati će biti poznati sredinom maja, ali se plašim da neće biti povoljni. Sve sam sklonija mišljenju da RTS nije bio u novčanim nevoljama koje su sprečile održavanje redovne Beovizije (to ionako finansiraju sponzori, a najveći među njima, Komercijalna banka, čujem da posluje vrlo dobro), već da je želeo da posao odabira uradi “insajderski”, a da publiku stavi pred svršen čin. To se i dogodilo, ali je publika ovaj put to znala da prepozna, te je u subotu primljeno tek nešto više od 120.000 glasova. Mada, ruku na srce, to može biti i posledica aktuelne afere sa sms licitacijama, u kojoj se RTS džukački i funjarski ponela prema svima koji su licitirali za kola. Jedno “izvinite” jednostavno nije dovoljno.

And now – rekapitulacija. Dobitnici: Grand Produkcija – kud’ ćeš veći acclaim od učestvovanja na Eurosongu? Saša Popović – njegov pulen je zagospodario i na RTS. Milan – konačno će nastupati pred ogromnom, treznom i vaspitanom publikom; nastupaće u Norveškoj, ali ne kod nekog “gazda Žike u diskoteci Mystique”, već na Eurosongu. I neće spavati u jeftinom hostelu, već u de luxe hotelu, koji ćemo platiti mi preko TV pretplate. Bregović – konačno će dobiti medijski prostor širom sveta, pošto je manje-više ekskomuniciran nakon raskida sa Kusturicom. Radoš Bajić: “Selo gori” je postao i muzički mejnstrim. Gubitnici: srpska zabavna muzika i istinski fanovi Eurosonga.

Plači, Srbijo, Grand je pobedio. Mučki.

PS Ako neko čita ovaj tekst i ne slaže se sa iznetim stavom, neka sebi odgovori na jedno pitanje: da li je pobednička (ili bilo koja od 3 pesme) zabavnjak, tj pop pesma? A ako se zna da je Eurosong festival zabavne muzike, saberite 2 i 2. Bregoviću nije mesto u Oslu.

PPS On a more personal note: Grand je smeće. Muzički radioaktivni otpad. Izloženost mladih naraštaja tom otrovu bi zakonom morala biti ograničena na maksimalno 10 minuta nedeljno. I to u terminu posle ponoći. I za starije od 18 godina.

Nemački studio Zuxxez, poznat po serijalima Earth 21xx i Two Worlds, odlučio je da uzme malo "lakog" novca dok radi na svojim "ozbiljnijim" naslovima, tako što će reciklirati Interplay-ev Battle Chess. Stariji čitaoci se sigurno sećaju ovog blaženog spoja šaha i srednjevekovnih borbi, koji je od 1988. godine zasigurno približio najbolju poteznu strategiju svih vremena ogromnom broju tada

Rekoh ranije, ja blogujem, muž mi ljubimac forumiše, oboje srećemo raznorazne ljude, većinom pristojne i normalne al’ nam promakne po neko, više ljubimcu nego meni, to zato što je ljubimac muško a žene, pojedine žene, malo pomerene pameti.

I tako ljubiimac mesecima kontaktira sa nekom finom gospojom, fina s njim, fina sa mnom kad god je obavestim da ljubimac nije tu i da će joj se javiti čim se vrati. Jednog dana kaže ljubimac – Daj, bre, da joj tražim sliku, mesecima pričamo ne znam kako žena izgleda. Sa’će, kaže ona, ljubimac i ja nabili nos u monitor, kad iskoči slika oboje ostadosmo da buljimo i buljimo i buljimo dok ljubimac ne progovori – Ova, bre, nije normalna!

Ona se prućila preko neke stene, talasa more iza nje, pogled joj bludi u belu ladju koju mi ne vidimo, lep joj bikini, ruka nonšalantno prebačena preko kuka, okićena za – svi marš na ples, a takvi joj i nokti. Sise u prvom planu, gledaju ljubimca pravo u oči a i mene.

Ja ne uspeh da zinem, ljubimac zanemeo, pojma nemam da l’ od slike il’ što sam ja tu kad ona kaže – Ček, tu mi se ne vide oči, i posla svoj portre, jelte, da ljubimac vidi kakve ima oči, nije red da ne zna sad kad zna kakve su joj sise.

I taman ja zinula da ospem drvlje i kamenje kad ljubimac sav, jadan, zbunjen pita mene – Šta sad da joj kažem?

Ja u nesvest, ma kaži joj šta hoćeš, nešto moraš, mož’ joj kažeš imaš lepe oči a možeš i imaš lepe sise, šta mene pitaš.

Ali, pobesnela sam. Ne znam je l’ to normalno da nekome kad ti potraži da te vidi šalješ sliku na kojoj si polugo i da li bi, da joj je ljubimac rekao – uključi kameru, ona iskočila u kupaćem kostimu ili onako kako inače sedi ispred kompjutera. Ili sedi u kupaćem, zlu ne trebalo, da se pojavi kad god neko želi da vidi kako izgleda. I da li takve žene dočekuju goste polugole, ako je to normalno, ili obučene. Stvarno mi nije jasno zbog čega Internet dozvoljava da sebe nekome isporučiš golu. I šta sve te žene koje šalju takve slike očekuju? Prošnju, vikend pun divljeg seksa, komplimente?

I živo me interesuje da li muškarci ženama, kad im potraže, šalju slike u kupaćim gaćama, gde se odmah vidi šta mogu da očekuju, izdepiliranih grudi i kose češljane na prirodno pa posle pošalju i neku normalnu na kojoj se vide oči!

Pa to htedoh da kažem – obucite se. Ima dovoljno vremena za svlačenje ako dodje do situacije. Pre toga je zaista odvratno a još odvratnije kad posle kukumavčite da vam fali malo poštovanja. Kako sebe garnirate na tacni tako ćete biti i konzumirane a i poštovane.

Kad sam pisala da Facebook izgleda kao slobodno tržište svežeg mesa, potpuno sam smetnula sa uma da ovo uopšte nije čudno. Kad mogu mame što ne bi mogle i ćerke. Ćerke se obično ugledaju na mame i uče od njih.

Ima ona scena u onoj iskarikiranoj seriji ’’Moj rodjak sa sela…’’ – Skrati, bre, tu suknju, da vide ljudi šta imaš na mene, ideš na poslovni sastanak!

Sramotno.

Mene je sramota. Što sam žensko.

Nije sve u seksu. Čak i da jeste treba imati mere, ukusa i pristojnosti.

Pogledajte ponekad u ogledalu u one oči koje su vam u drugom planu.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 /* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table Normal"; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; mso-style-noshow:yes; mso-style-parent:""; mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt; mso-para-margin:0cm; mso-para-margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:10.0pt; font-family:"Times New Roman"; mso-ansi-language:#0400; mso-fareast-language:#0400; mso-bidi-language:#0400;}

Za Ferića sam prvi put čula kad su mi preporučili njegov roman Smrt djevojčice sa žigicama koji mi je pre svega delovao kao čudo, jer čitam nešto na „našem“ jeziku što se može okarakterisati kao horor roman. Tu je bilo sve – misterija na samom početku, sablasni otok, mala zajednica koja zataškava smrt jednog transvestita – prostitutke. Slično kao Tribusonov roman Potonulo groblje koji mi je ostao u sećanju kao nepretenciozna, tanka knjiga prepuna jeze.

Ferićev novi roman Djeca Patrasa ne počinje toliko transparentno sa svojom misterijom. U priči ispripovedanoj iz prvog lica (po svim detaljima, reklo bi se iz ugla Ferićevog alter ega) – gimnazijskog profesora koji se sa ženom doseljava u roditeljsku kuću, sablast se na junake spušta postepeno, ne kao neka nadnaravna sila ili konkretan događaj, već kao da se svi, njima do tada poznati elementi njihovih života iskrivljuju i, zaronjeni u paralelnu dimenziju, pokazuju sasvim novo, zastrašujuće lice.

Sa više strana Ferić crpe ovu sablast – iz nesigurnosti, strahova i paranoja glavnog junaka koji se ne želeći vraća u roditeljski dom primoran da ponovo sretne naizgled pohranjene duhove, kao i iz spleta okolnosti koje preseljenje pokreće – poznanstvo sa komšijskom porodicom.

Na prvoj ravni, posebno u rekapitulaciji sećanja koja Ferić pokreće veoma vešto, podstaknut detaljima u kući (ogledalo spram ulaznik vrata, npr.) neki detalji vuku na nepoznanicu Albaharijevih sredovečnih junaka koji, dolazeći u godine u kojima su bili njihovi očevi kada su ih prezreli ili sažaljevali zbog ćelavosti, bolesti, čudaštva sebi postavljaju pitanja jesam li ja ja, ili sam svoj otac. U ovome Ferić ide korak dalje, tj. konkretnije, pa junakovo batrganje u porodičnim uspomenama vaja u modlama ako ne hororičnih, ono bizarnih slika. Na drugoj ravni, u ispredanju mreže slučajnosti u koje Ferić ubacuje svoje likove, zaliči povremeno na Ostera, pa tako često junak bude u prilici da sebe posmatra sa strane i podvaja se u više navrata kao da ispituje sve moguće varijante sopstvenog života i tako zapanjeno opipava jedno veliko odsustvo na mestu gde bi trebalo da bude.

Otuđenost i strah zbog formi koje su zamenile te međusobne odnose, koja se pre svega ispituje kroz priču o braku dvoje glavnih junaka, nisu povod da ovaj pisac razvuče priču u nekom konremplativnijem smeru, već da svoje junake baca pred misteriozne zagonetke zbog kojih se ova knjiga čita gotovo u jednom dahu.

Plastični opisi kuće, kao i stalno insistiranje na uglovima gledanja, zamenama uloga, čine od ovog romana i preciznu, savršenu knjigu snimanja za film koji bih volela da pogledam.