Sanader, nakon što je izvršena egzekucija nad jednom pripadnicom zagrebačke zlatne mladeži, odlučio je povesti odlučni boj protiv organiziranog kriminala, te je po prvi put otvorio oči i priznao da u Hrvatskoj postoji, djeco vjerujte bez šale, prava pravcata mafija. Nakon toga je nije trebalo puno čekati da ekspresno smijeni ministricu pravosuđa, ministra unutarnjih poslova i ravnatelja policije.
Kakvu poruku premijer šalje mafiji?
Kaže li to on njima: «E, dosta ste se zajebavali! Pustili smo vas da se po ulicama nemilice ubijate između sebe. Uvjeravali smo tada narod da nam olakšavate posao dok se međusobno istrebljujete. Poslije ste počeli malo šarati okolo i ubijati tu i tamo kakvog budalastog Mehu s Kozari boka koji je po kojekakvim Ludnicama i Fontanama krivo pogledao silikonku do vas, kakvog naivnog Matu iz Muća koji vas nije propustio na semaforu. Nastradao bi ponegdje u tim vašim nestašlucima i kakav slučajan prolaznik. Bože moj, dogodi se. Tolerirali smo vam i takve kolateralne žrtve koje su bile neizbježne u toj našoj zajedničkoj prešutnoj simbiozi uz pomoć koje smo se polako ali sigurno penjali na vrh. Vi vašeg, a mi našeg okvira djelovanja. Ali danas ste, gospodo, prešli granicu. Granicu koja dijeli vas i nas. Jer sada ste dirnuli u ono što niste smjeli. Dirnuli ste u nas. U povlaštenu hrvatsku kastu koja vas je sve ove godine hranila i za čiji ste račun obavljali sve one prljave poslove. I koja vas je cijelo vrijeme bezrezervno štitila.
Mrtve proletere smo vam mogli oprostiti i opraštali smo vam ih. Ovo danas ne možemo i nećemo.»
Kakvu to poruku premijer šalje narodu?
Kaže li on to njemu: «Vidite kako prolazi onaj tko se dirne u nas. Na takve atake, znajte, reagiramo ekspresno i efikasno. Bez milosti! I već za par dana ponovo ćete gledati prijenose masovnih privođenja i ćelavce s lisičinama na rukama kako ih naši psi čuvari iz Lučkog izvode iz crnih marica. I mir će zavladati našim ulicama… Vi će te nastaviti mirno živjeti svoje male i beznačajne živote…»
Kakvu poruku možemo mi poslati njima? I jednima i drugima…
Kakvu poruku poslati smradu što se širi domovinom?
I šta učiniti osim začepiti nos?
Sada kao svi nešto krenuli da pišu o BlogOpenu, jedino ja rešio da ne pišem ništa posebno kako se nebi ponavljali. Uglavnom, svi koji su u proteklih 24 sata napisali kako je bilo super na BlogOpenu su upravu.
Meni je jedino žao što u nedelju nikako nisam mogao da dodjem, u stvari, došao sam tek oko 15 h, ali tada su se skoro svi razišli. Ali sam se zato u subotu proveo extra!
Ono po cemu će se posebno pamtiti ovaj BlogOpen je druženje i prijateljska atmosfera koja je vladala tokom celog susreta, a naročito posle predavanja. Kod Ćire u Banji se okupila sve sama elita evropske blogosfere. I staro i mlado i trezno i pijano, i Englezi i Nemci i predavači i posmatrači, svi su uživali i sa žaljenjem zaključili da su i dva dana nedovoljna kako bi se svi međusobno lepo ispričali i upoznali. Posebno su mi mili komentari ljudi koji su prvi put došli u Bor, kako je ovaj naš gradić jedno lepo mesto i kako je suprotno od onoga što su o njemu godinama slušali u medijima, (a svi dobro znamo kako su mediji oduvek bili objektivni i blagonakloni prema nama).
A što se borske ekipe tiče, ostala je ista kao što je pamtimo, i sa radošću vas obaveštavamo da smo živi i zdravi, što i vama želimo, i da se osećamo ko na donjoj sliKi
Odmah da napomenem, ako u tekstu koji sledi tražite nešto više o istoimenoj pesmi Rihanne, na pogrešnom ste mestu. Iako je ono „bam bam bi ram bam bam bi ram bam“ pomalo catchy. Takođe, dugujem vam i jedan disclaimer na samom početku bloga… Ako imate slabo srce, slab želudac ili se lako uplašite, potresete ili istripujete, možda bi bilo najbolje da kliknete na ovaj link.
E, tako. Pošto sam sa sebe skinula svu zakonsku odgovornost, mogu mirno da nastavim sa blogom.
Od malih nogu sam ljubitelj „čudnih“ filmova. Mislim da sam se „inficirala“ Kjubrikom, pošto su njegovi filmovi bili relativno „lako dostupni“ na televiziji. Počev od čuvene „Odiseje“, pa do „Full Metal Jacket“ i „Dr Strangelove“, koji su bili uobičajen editor’s pick glavonja sa nacionalne televizije, pa do notornog „A Clockwork Orange“, koji je zbog svoje eksplicitne tematike još tada smatran neprimerenim za emitovanje u vreme „kada su deca još budna“. Posle Kjubrika, na red je, zahvaljujući seriji „Twin Peaks“ na red došao i Dejvid Linč. A, posle Linča i filma koji predstavlja najbolju ekranizaciju bilo kakve noćne more („Eraserhead“), na red je došao Polanski („Rosemary’s baby“). „Poker“ je upotpunio Kronenberg. Ta četvorka je odgovorna za moju dugogodišnju potragu za filmom koji će da me „uzdrma“ i „potrese“. Onda su se tu pojavili i mnogi evropski, latinoamerički i azijski reditelji, poput Hanekea (koga mi je preporučio Furious, inače, ekspert kada su disturbing filmovi u pitanju), Pazolinija, Takaši Mikea, Jodorovskog, itd. A, onda sam zaronila i u teški retro… Buñuel i njegov čuveni „Un Chien Andalou“, snimljen u saradnji sa Salvadorom Dalijem.
Ne umem da objasnim zbog čega me fasciniraju „teški“ filmovi, neprijatne teme… Ukratko, šta je to što me tera da gledam filmove od kojih većina „beži“.
Ovaj film kraktog metra je delo Dejvida Linča. Zove se „The Alphabet“. Po mom skromnom mišljenju, najjeziviji kratki metar koji sam videla za ovih četvrt veka. Inače, nakon gledanja ovog filma, frendica me je najiskrenije pitala: „Džejn, nemoj mi reći da ti stvarno uživaš gledajući ovo?“ Čuj, „uživam“… Ovo je jezivo. Niko normalan ne može da uživa u ovome. „Pa zašto onda gledaš?“ Zato što je fascinantno. Zato što je toliko uznemirujuće, zato što Linč toliko dobro poznaje ljudsku psihu da samo jednim jedinim kratkim metrom, od nepuna 4 minuta uspeva da te totalno istripuje i izbezumi. A, to ne može svako. To može samo neko ko ljudsku psihu poznaje kao sopstveni džep.
Daleke 1998., jedna od najvećih zanimacija mi je bila dešifrovanje Linčovog remek-dela, „Eraserhead“ („Glava za brisanje“). Toliko prisutne simbolike u filmu sa tako malo dijaloga je davalo veliki prostor za tumačenja. Ali, neću sada o tome. Pogledajte film, i pronađite vaše tumačenje. Kakvo god da bude, nećete ostati ravnodušni.
E, onda sam 2001. godine dobila internet, navukla se na IMDB, i otkrila čitav univerzum filmova koji su u svojim zapletima obećavali žestoku disturbiu. Među njima, kao posebno ozloglašen, pojavio se Pazolinijev „Salò o le 120 giornate di Sodoma“. Scenario filma je inspiraciju našao u delima čuvenog Markiza de Sada (od čijem imena je kasnije izvedena reč „sadizam“ – pogodite zašto?), i u suštini ima prilično jednostavan zaplet… Tokom Drugog svetskog rata, jedan kratak vremenski period, u Italiji je egzistirala republika Salo, malena fašistička kvazi-država. Obesna grupica fašista u zatočeništvu drži grupu mladih ljudi, koje maltretira, što psihički, što fizički, na najrazličitije moguće načine. Ali, Pazolini ne bi bio takav čarobnjak kakav je bio za života, da od sumorne i „odvratne“ priče svojim umećem nije stvorio jednu od najvećih svetskih „anti-bajki“.
Drugi svetski rat i sva zverstva koja je isti poneo sa sobom, bio je nepresušan izvor inspiracije za mnoge disturbia filmove. Jedan od njih je špansko psihojnersko delo, „Tras el Cristal“ je verovatno jedan od najjačih evropskih horora, u kome nema jedne jedine kapi krvi. Scenario nas vodi u Južnu Ameriku, gde „živi“ jedan od nacističkih lekara, koji je tokom svog rada u koncentracionim kampovima stupao u „intimne odnose“ sa dečacima-logorašima. Međutim, nakon jedne nesreće, on je osuđen da ostatak života provede u „čeličnim plućima“, koja dišu umesto njega… Sve dok se kao njegov negovatelj ne pojavi jedan od dečaka koga je doktor zlostavljao… Fantastičan esej o dželatima i žrtvama, sa krajem koji ostavlja izuzetno neprijatan aftertaste.
Već ranije pomenuh Hanekea. Moj prvi susret sa njim je bio preko filma „Funny Games“. Zaplet deluje prilično neinventivno. Bračni par sa detetom i psom kreće na odmor, u kućicu na jezeru. Ali, onda nešto krene naopako, i odmor se pretvara u košmar. E, sad, nagradno pitanje: šta je ono što evropski horor razlikuje od američkog horora? Pa, recimo, nema glupih plavuša koje trče na sprat i vrište „ou maj gad“. Nema negativaca sa maskama, ni ostalih gluposti. Nema krvi koja prska na sve strane. Sve što se dešava u flimu, toliko je odlično odglumljeno, snimljeno i montirano, da tokom filma imate utisak da se to dešava vama, pred nosom.
Uh, ovaj post se dosta odužio… A, tek sam stigla da zagrebem po površini čitavog prostranstva satkanog od najtežih priča koje je ljudski um ikada ispričao. I, ma koliko sve ove priče delovale bolesno, nestvarno, poremećeno, teško ili uznemirujuće, činjenica je da u ovakvim filmovima glumci igraju svoje najbolje uloge, a režiseri prave remek-dela koja dobijaju status kultnih filmova koje ne može svako da skapira. To predstavlja realnu umetničku vrednost tih filmova. Ali, zbog čega bi bilo ko proveo veče ili par sati gledajući grozomorne prizore ljudske patnje sa artističkom crtom?
Ne znam. Ima nešto „zarazno“ u suočavanju sa tim strašnim stvarima. Kao neki „button pushing“. Gledaš koliko možeš da izdržiš. Nešto kao ekstremni sport – uvek tražiš da pomeriš granicu „prihvatljivog“. Da dovedeš mozak u neko „overdrive“ stanje, pokušavajući da dešifruješ ono što režiser hoće da ti prenese… Da ga pustiš da ti se poigrava sa psihom, i da na kraju izađeš kao pobednik…
Jbt, al’ kenjam.
PS Pozdravili vas Dali i Buñuel! Kurs upoznavanja blogosfere sa weird, twisted & dark filmovima, počinje sa „Andaluzijskim psom“. Ovih 17 minuta morate da odgledate da bi skapirali o čem’ ja to besedim u ove sitne sate. ; )
Pored mnogih drugih, oglasio se povodom finansijske krize i "nobelovac Stiglitz", vrhovni autoritet srpske intelektualne palanke za Buša, Ameriku i kapitalizam.
U svom tekstu u časopisu Vanity Fair, Stiglitz nas podvrgava svojim oprobanim ideološkim tiradama protiv divljeg kapitalizma, ali ima začuđujuće malo, skoro ništa od konkretne analize uzroka postojeće finansijske krize. Tu su svi uobičajeni talking points o Bušovim deficitima, ratu u Iraku, deregulaciji, tržišnom fundamentalizmu itd. Međutim, ono što sam ja primetio u njegovoj knjizi protiv globalizacije, naime da činjenice koje navodi vrlo često direktno pobijaju ono što on tvrdi, vrlo je prisutno i u ovom tekstu.
Buš i Mekejn su predstavljeni kao zagovornici divljeg, neregulisanog kapitalizma, koji smanjuju poreze i uništavaju ekonomiju iz puke zatuucanosti ideologijom "tržišnog fundamentalizma". Dobro. Ali kako se sledeći Stiglitzov opis, dat bukvalno jedan pasus ranije, uklapa u tu tiradu protiv navodnog tržišnog fundamentalizma republikanskih vođa: "Market economies work only when there is a system of accountability, but C.E.O.’s, investors, and creditors are walking away with billions, while American taxpayers are being asked to pick up the tab. (Freddie Mac’s chairman, Richard Syron, earned $14.5 million in 2007. Fannie Mae’s C.E.O., Daniel Mudd, earned $14.2 million that same year.) We’re looking at a new form of public-private partnership, one in which the public shoulders all the risk, and the private sector gets all the profit. While the Bush administration preaches responsibility, the words are addressed only to the less well-off. The administration talks about the impact of “moral hazard” on the poor “speculator” who borrowed money and bought a house beyond his ability to pay. But moral hazard somehow isn’t an issue when it comes to the high-stakes speculators in corporate boardrooms."
Sad, da li je Buš tržišni fundamentalista ili državni intervencionista? Ako socijalizacijom rizika velikih banki uništava principe bez kojih po Stiglitzu nema tržišne privrede, kako onda u isto vreme može biti i fanatični sledbenik liberalizma, tj. "tržišni fundamentalista"? Ne može biti i jedno i drugo istovremeno. Ako se pak želi reći da se "tržišni fundamentalizam" sastoji upravo u omogućavanju kompanijama da ubiru profit, dok su od gubitka zaštićene državnim garancijama, onda je Stiglitzova definicija tog pojma zaista vrlo čudna i u neskladu sa uobičajenom jezičkom praksom. Pežorativni izraz "tržišni fundamentalista" obično se koristi za označavanje liberalnog čistunstva, koje po svaku cenu i ne obazirući se na posledice istrajava na principima tržišne privrede - upravo na onim principima koje sam Stiglitz hvali - odgovornosti i načelu da onaj ko snosi rizik, dobija i profit ali i snosi troškove svojih odluka. Tako da Stiglitz napada Buša da svoj "tržišni fundamentalizam" pokazuje tako što sprovodi socijalizam. Čudno.
Naravno, sastavni deo svake Stiglitzove tirade protiv "tržišnog fudnamentalizma" je i sledeća sekvenca zaključivanja: fundamentalisti teraju svoje; ja ih upozoravam da to vodi u katastrofu; niko me ne sluša; kriza dolazi, i eto tako vam je kad me ne slušate; sad je vreme da uvedmo malo više državne intervencije. Razne njegove knjige i tekstovi prosto vrve od ovakvih narcističkih igrica. Ni ovaj novi tekst nije sasvim pošteđen toga. Evo: "What has happened to the American economy was avoidable. It was not just that those who were entrusted to maintain the economy’s safety and soundness failed to do their job. There were also many who benefited handsomely by ensuring that what needed to be done did not get done. Now we face a choice: whether to let our response to the nation’s woes be shaped by those who got us here, or to seize the opportunity for fundamental reforms, striking a new balance between the market and government."
No, kada je isti nobelovac pre 6 godina uradio u ime Fannie Mae istraživanje o održivosti Government Sponsored Enterprises, on nije našao mnogo razloga za brigu. Naprotiv: "This analysis shows that, based on historical data, the probability of a shock as severe as embodied in the riskbased capital standard is substantially less than one in 500,000 – and may be smaller than one in three million. Given the low probability of the stress test shock occurring, and assuming that Fannie Mae and Freddie Mac hold sufficient capital to withstand that shock, the exposure of the government to the risk that the GSEs will become insolvent appears quite low."
Što nam onda Stigltz nije unapred rekao da nešto nije ok, ako misli da se kriza mogla izbeći? Ako je tržište toliko nesavršeno i loše predviđa i valorizuje, što onda nobelovac nije bio pametniji od njega i upozorio na moguću krizu? Što je bio toliko tajanstven sve vreme? I skoro glumio ketmana, tvrdeći da postoji "minimalan rizik" (1 prema 3 miliona!) da nešto krene naopako sa FM i FM?
Svanuo je i taj dan... I to prilično rano mi je svanuo. To je dan kada sam ja doživeo da budem ugodno iznenađen nečim u Srbiji. Stvarno nisam verovao da će tako nešto biti. Možda sada situacija krene u nekom drugom pravcu.
Napokon sam uspeo da dobijem redni broj u policiji (zato šta sam se tamo nacrtao u pola 7). Bio sam 16. po redu iako sam na kraju dobio 13icu. Nije mi jasno kako i zašto al'
Tehnički, danas mi je počeo treći semestar. Tehnički, a zapravo je sve krenulo još u subotu kada sam imao prvo predavanje iz Principa programiranja uzrokovano retardiranim rasporedom po kojem su mi sve vežbe u prvoj polovini nedelje, a predavanja u drugoj, umesto obrnuto. Imao sam samo 2 predmeta: već pomenute Principe i Marketing (čist menadžerski [...]
Ovo je još jedno od jela koje mi sinu u glavi na brzaka, kada sam u totalnoj gužvi sa vremenom.
Ovoga puta je ta gužva bila opravdana pošto ni za koju cenu nisam mogla da propustim ovogodišnji BLOGOPEN.
Šta reći o ovogodišnjem BLOGOPENU a da ne zvučim kao ostali?
Odlična organizacija, interesantna predavanja ( neka baš i nisam razumela ), raznolikost učesnika, lepo druženje, fina klopa ( posebno tulumbe), nova poznanstva - konačno uživo i nažalost prohladno i kišno vreme.
To je moj rezime, a opširnije o tome šta blogosfera misli o BLOGOPENU možete pročitati ovde
A da se ja sad vratim u moju kuhinju….
Naravno to je jelo po sistemu- otvoriš frižider, pogledaš špajz i vidiš sa čime raspolažeš.
Ispalo je na kraju dobro, shodno da nam za danas nije ostalo ništa, pa smo bili na instant supici, pomfritu i fišingerima …
Pa da krenem ja polako….. Za ovo jelo potrebno vam je:
1kg očišćenog krompira
400gr svežih šampinjona
250gr mesnate slanine
so, začin C
1 kašika kisele pavlake
3 jaja
Priprema:
Krompir prvo skuvajte u poseljenoj vodi, pa kada je kuvan procedite vodu ( ostavite samo malo) i krompir ispasirajte.
Tepsiju nauljite, pa rasporedite propasirani krompir. Začinite.
Slaninu iseckajte na kockice, pa stavite u tiganj bez dodavanja masnoće da se isprže. U međuvremenu očistite šampinjone i iseckajte na listiće. Dodajte u tiganj sa slaninom i zajedno pržite sve dodle dok ne ispari tečnost koju otpuste šampinjoni.
Kada je uprženo rasporediti preko krompira.
Sada umutite kiselu pavlaku i jaja, pa prelite preko.
Zapeći u rerni nekih 15-20 minuta, na 200C.
Teško je samo 24h nakon završetka BlogOpena sabrati utiske i napisati nešto smisleno. Ukratko - odluka da Bor bude domaćin trećeg okupljanja je jedna od najboljih koja je doneta proteklih meseci.
Program je u velikoj meri ispunio moja očekivanja moje želje… Oliver i Robert su mi kroz dve prezentacije podigli entuzijazam za blogovanje. Najpre pričom o tome da blogovi mogu menjati svet u kojem živimo… koliko lako (ili teško) drugo je pitanje. A potom i pričom o tome kako njih dvojca zarađuju na zahvaljujući tome što pišu blogove i savetima kako neko od nas to može da učini… Naravno, ekonomska situacija u Nemačkoj i kod nas, kao i zastupljenost interneta, nisu ni približno slične, ali valjda se trudimo da stignemo tamo gde su oni… Deo moći da tamo stignem brže je i u blogerskim rukama tastaturama…
Priča Neila Alphonsa o društvenim mrežama i blogovanju nije donela nešto posebno novo, ali me inspirisao da se danas registrujem na mreži znamo.se. Na žalost, osim što je rekao da će oni uvesti novi blog servis u mrežu i istakao šta blogeri od takvog sistema očekuju, nije rekao šta će od toga njihova usluga posedovati, kako će izgledati, kada će biti lansirana… Propustio sam VesićevuWordPress radionicu, ali pogledaću prezentaciju i postavljati cyber pitanja. Panel o blogu i književnosti otvorio je mnogo pitanja i 5 CIJA, a radionica kreativnog pisanja pretvorila se u ono što sam priželjkivao - cyber radionicu koja će teći ispod Kišobrana.
Verovatno je najveće razočaranje bila “prezentacija” UNS-ove škole web novinarstva, kako zbog otkazivanja najavljenih gošća, tako i zbog koncepta priče o školi: veći deo se sveo na čitanje opisa škola sa sajta uz dodavanje ponekog interesantnog podatka… Koliko sam shvatio, predstavnik škole “uleteo” je u zadnji čas pa verovatno nije bilo vremena da se bolje pripremi… Poslednji deo zvaničnog programa bio je panel o online špijuniranju, prikupljanju i čivanju podataka o korisnicima raznih usluga, pravu na privatnost… puno pitanja, puno odgovora, privatnosti definitivno uskoro neće biti!
I eto, sad sam tri golema pasusa posvetio zvaničnom programu, a nekako je uvek mnogo bitnije ono što se dešava okolo njega; na dolasku (kada se greškom svrati do Zlota), svečanim večerama (za malo da dobijem engleski pasoš), u pauzama (Deda i ja sam se polio kafom ;))…
A kao što smo navikli, humanitarna akcija je i ove godine pratila BO. Ovom priliko to je bilo prijavljivanje za Registar davalaca kostne srži koji je u Boru predstavljala doktorka Aleksandra. Meni je čika koji je uzimao krv napravio dve rupice… prva vena nije htela da teče
Da li je bilo grešaka, propusta, nečega što je moglo drugačije (eventualno bolje)… naravno da jeste. Niko nije savršen, a nekada i pored sve dobre volje neko drugi (monopolista?!) ipak više utiče na okolnosti. Ipak, o tome kada se utisci slegnu do kraja i direktno s ljudima iz organizacije BITNO bez koje BlogOpena 2008 ne bi bilo. Pročitajte i utiske drugih… Slike sređujem i uskoro će biti u prostoru.
npr. Darko (na telefonu): Okej... Okej... Evo, stižem za cekija. Bok. Fabricio: Tko je to bio? Darko: Ma Čabraja... Moram na posao sad :( Fabricio: Hehe. Čabraja te zove kak' mu se sprdne. Stvarno si pussy kaj to trpiš. Darko: A tko sam ja sad? (dječjim glasom, posprdno) Joj kak sam jadan ja i moj život. Moram naći posao u Stubakima. Nemrem više ov
Kao
što sam najavio, hororfilmovi.blog.co.yu dobija još jednu kategoriju,
posvećenu ženama koje su obeležile žanr, bilo glumeći u više filmova
žrtvu ili heroinu. Dakle, tzv. "Kraljice vriska" dobijaju sasvim
zasluženu pažnju, a odlučio sam se da prva bude Linda Blair, poznata po
legendarnoj ulozi devojčice opsednute djavolom u jednom od
najstrašnijih horor filmova, "The Exorcist". Razlog je taj što je imala
potencijal za mnogo veće domete, a završila je u niskobudžetnim
filmovima, kao i to što sam se kao klinac žestoko ložio na nju , zbog
uloge u stupidnoj komediji "Zapped Again!" u kom je igrala veoma sexy
nastavnicu. Inače, tekst je prevod sa sajta www.terrortrap.com
Linda Blair je rodjena 1959. godine u Sejnt Luisu, u Mizuriju. Dve
godine kasnije, njena porodica se preselila u Njuport, Konektikat i do devete
godine, mala devojčica je bila model za kataloge u Njujorku.
Imala je tek
10 godina, kada se pojavila u dva filma i sapunici ali i pored toga imala je
ambiciju da postane veterinar. Nakon toga usledio je poziv za casting za film
'The Exorcist', baziran na noveli Williama Petera Blattya. Priča o malenoj
devojčici opsednutoj djavolom izgledala je gotovo previše šokantna da bi se
pretočila u film.
Kada je
režiser William Friedkin upoznao Lindu, odmah je znao da je stvorena za ulogu.
On se sećao: «Upoznao sam je i bila je vrlo pametna i lepa. Njena majka je bila
veoma dražesna i draga; ona je sedela u sobi. Upoznao sam još nekoliko
devojčica takodje i bilo je nemoguće. Nisam mogao da doprem do njih na tom
nivou. Rekao sam Lindi: «Da li znaš išta o 'The Exorcist'-u?» A ona mi je
odgovorila: «Pa, ona udara majku u lice, izbacuje čoveka kroz prozor njene sobe
i masturbira sa raspećem.»
Na to sam
joj rekao: «Da li ti znaš šta je to… kako si rekla… masturbacija?». Ona je
rekla: «Da, to je kao drkanje, zar ne?». Ja sam rekao: «Da, to je to. Jesi li
ikad radila to?». A ona: «Naravno, zar vi niste?». Okrenuo sam se ka njenoj
majci i rekao: «Želeo bih da je testiram.» Pa sam je testirao sa Ellen Burstyn
i nakon toga je bilo jasno da je ona prava za ovu ulogu. »
Linda je
jasno bila zrelija od svojih vršnjakinja ali je bila i savršena za ulogu nevine
devojčice koja se našla u užasnim okolnostima. Bio je to zapanjujući debi,
takav da je nominovana za Oskara u kategoriji «Najbolja sporedna ženska uloga».
Iako je njen
demonski glas delo Mercedes McCambridge a i neki od uverljivijih pokreta su
odradjeni od strane zamene, njena gluma je bila zastrašujuća. Toliko dobra, u
stvari, da su novinari raspravljali o njenom mentalnom zdravlju nakon snimanja
filma.
Linda je
rekla piscu Marku Kermodeu: «Oni su pisali svakave stvari o tome kako sam
poremećena i da imam psihičke probleme… Publika je izabrala da vidi strašan
film i možda su želeli da veruju u te glasine što bi pomoglo u tom
zastrašivanju.»
Više na
osnovnom nivou, mlada glumica je bila fizički povredjena rekvizitima sa scene,
uključujući daskom za koju je bila privezana i koja se iznova spuštala i
podizala. Ovo bolno iskustvo je izbalansirano uspehom koji je film doživeo,
koji je bio senzacionalan i jedan od najboljih filmova iz tog perioda.
Posle «The
Exorcist»-a, Linda Blair je dobijala sočnije uloge na televiziji koje su često
bile kontroverzne. Jedna je dobila puno pažnje u to vreme, u filmu «Born
Innocent (1974)». Ona je glumila Chris Parker, devojku koja je pobegla od kuće
i koja završava utamničena u popravnom domu gde biva mučena i na kraju
silovana. Sledeće godine pojavila se u još dva televizijska filma «Sarah T -
Portrait of a Teenage Alcoholic» i «Sweet Hostage».
Kasnije je
pronašla sklonište u niskobudžetnim horor filmovima i snimila ih je podosta,
uključujući «Stranger in Our House AKA Summer Of Fear (1978)», «The Chilling»,
«Grotesque» i «Dead Sleep».
Jedan od
najboljih je «Hell Night (1981)» u kom je Linda igrala Marti, nevinu
kandidatkinju koja mora da provede noć u napuštenom zdanju kako bi bila
primljena u Sestrinstvo. Na nesreću, dva poremećena člana porodice koja je
ubijena u toj kući, i dalje nastanjuju kuću. Sledi mnogo krvave zabave.
Spremna,
voljna i sposobna da snima, Linda je igrala u uspešnim eksploatacionim
filmovima sredinom 80-ih, uključujući «Chained Heat», «Savage Streets», «Red
Heat» i «Savage Island». Ne treba zaboraviti ni ulogu u parodiji filma koji joj
je doneo veliku slavu, uz legendarnog Leslie Nielsena «Repossessed (1990)».
Danas, Linda
posvećuje mnogo vremena problemima vezanim za prava životinja kao i povremenom
pojavljivanju u cameo ulogama.
), raznolikost učesnika, lepo druženje, fina klopa ( posebno tulumbe), nova poznanstva - konačno uživo i nažalost prohladno i kišno vreme.
RTV Bor je prekidala štrajka samo zbog njih i još mnogo ljudi kojih se nisam setio (glavobolja je trenutno jača od volje) i za koje sam siguran da mi to neće uzeti za zlo…
, zbog
uloge u stupidnoj komediji "Zapped Again!" u kom je igrala veoma sexy
nastavnicu. Inače, tekst je prevod sa sajta www.terrortrap.com 
