Nema deteta na svetu koje ne voli mađioničarske trikove, ali nema ni odrasle osobe, siguran sam, koja bi se lišila one sjajne prevare kada se iz šešira mađioničara, ako ne zec, ono izvadi bar jedan golub.
Uvek se i iznova divimo sve savršenijim i nemogućijim trikovima, ako hoćete prevarama, čoveka najčešće obučenog u crnom fraku sa cilindrom na glavi i lakovanim cipelama na nogama.
Kao da sami vapimo i žudimo za prevarama. Jednostavno tražimo ih, želimo ih, potrebne su nam i to nam godi, ma kako sve to bilo nelogično.
Setimo se velikog Hudinija kojeg su vezivali lancima, zaključavali svim mogucćm katancima i lokotima u drvene i metalne, potpuno zatvorene ili rešetkaste sanduke, potom bacali u vodu, pa pod led, a on bi se uvek i iznova na volšeban, samo njemu znan način spasavao. Upravo kada bi već svi premrli od straha da mu trik ovog puta nije uspeo, on bi u poslednjem momentu uspevao da izroni iz vode oslobodjenih ruku sa osmehom na licu. Danas neprevaziđeni David Koperfild proleće kroz Empajer stejt bilding, prolazi kroz Kineski zid, izalzi iz ognja ne povređen i šta sve još ne, dok ga cela zemaljska kugla gleda u direktnom prenosu putem TV.
Iluzija nad iluzijama koje zapravo mi stvaramo, rekoh želimo ih, potrebne su nam, bez njih ne možemo. Čak i kada smo u prilici da trik otkrijemo, iluziju demistifikujemo mi to svesno odbijamao jer nam prija laž, neistina, nestvarnost, u neobjašnjivoj želji da nas neko za nos vuče.
Prija nam to, nema šta. Da se ne lažemo.
Evo i trenutno, kao da se dešava svekolika globalna iluzija sa glavnom ulogom na Vol stritu i nebrojenim sporednim koje su čak i tu, neposredno oko nas. Neka produžena iluzija u kojoj svi, priznaćete, onako hipnotisani po malo uživamo u iščekivanju epiloga, hoće li iz cilindra biti izvučen zec ili golub.
Siguran sam da ćemo ovog puta iluziju razotkriti, ali šta nam vredi?
aleandro minore
