Svaki stomatolog se uvek trudi da svom pacijentu pruži najbolje što može. Tokom svoje karijere on mora da se stalno usavršava i uči, medicina je nauka koja se konstantno usavršava. Praćenje novih metoda, učenje o materijalima i praktične tehnike su neophodna stvar.
Što se tiče postupka izrade i postavljanja krunice za zube, nije uvek jednostavno izabrati koji materijal upotrebiti kao fil tj. popunu za prijanjanje krunice i ostalih nadoknada na strukturu zuba.
Odlučujuća je dobra priprema
Mnogo faktora utiču na dobru pripremu za izradu krunica, uključujući i način na koji vršimo pripremne radnje. Priprema zuba ponekad može mnogo ogoliti zubnu površinu tj. može se desiti da ona zdrava struktura zuba ostane nepripremljena i to može ugroziti zadržavanje i otpornost krunice.
Potrebno je da gleđ, dentin i supstrat krunice imaju veliki stepen prijanjanja.
U prošlim decenijama su krunice pravljene uglavnom od zlata i metalnih legura, cement koji bi se stvrdnuo između metala i strukture zuba dobro je funkcionisao, naravno – kada je zub bio pravilno pripremljen. Pojavom keramičkih furnira, navlaka i krunica, javila se potreba za boljom i jednostavnijom mehaničkom i hemijskom adhezijom.
Vrste vezivnih cementa
Cementi pripadaju materijalu koji se u fiksnoj protetici koristi za fiksaciju nadogradnji na brušeni zub radi zaštite zuba nosača i naravno, držanja te nadogradnje.
Cementiranje je poslednja faza u izradi fiksno-protetičarskih radova. Dobija se mešavinom praška (metalnih oksida) u mešavini kiseline i vode. Kako dolazi u dodir sa zubnim tkivom i dentinom, on mora biti biokompatibilan, dakle nikako štetan za živo tkivo.
Idealan cement mora imatu nisku viskoznost i tačku topljenja, mora štititi pulpu, imati dobru retenciju i dobru estetiku. Cementi mogu biti privremeni i trajni, a prema sastavu ih ima više od desetak vrsta.
Najčešće korišćene vrste cementa za izradu krunica su: cinkoksifosfatni, silikatni, silikofosfatni, polikarboksilatni, akrilni, kompozitni itd.
Jake veze dentina, gleđi i porcelana mogu se postići s materijom za povezivanje četvrte ili pete generacije, kao i dvostrukim polimerizacijskim ili cementima koji brzo stvrdnjavaju. Mnogi protetičari priznaju da je rad sa ovim brzo stvdnjavajućim cementima težak i samo čišćenje nije jednostavno, ali je primena ponekad neophodna.
Cementi na bazi smole ceo proces pojednostavljuju. Uvek se peporučuje dobra priprema podloge da bi se krunica zadržala i bila jača, otpornija. Kako je upotreba keramike visoke čvrstoće i u prednjim i u zadnjim delovima vilice neophodna, bilo je potrebno i pojednostaviti protokol za cementiranje krunica, a cement na bazi smole je jedan od najodgovarajućih u današnjoj protetici.
Cirkonijum je još jedan hemijski element koji se koristi za pripremu cementa.Vezivanje na bazi cirkonijum-oksida treba raditi kod većih, zadnjih zubnih krunica.
Zbog svega navedenog, odluku o cementu za estetske krunice treba doneti pre nego se počne i sa pripremnim radnjama. Za to treba odvojiti i jedan dan, proceniti sve faktore – ne samo dizajn već i potrebnu jačinu cementa za krunice. Srećom, ima mnogo dobrih izbora.
Kako se rade eksperimenti istraživanja jačine i prijanjanja na krunice?
Ugradnja zubnih krunica i navlaka se nazivaju stručno stomatološke nadoknade i ono što je najvažnije za njih je sposobnost uspostavljenja čvrste veze čiji integritet treba da ostane očuvan niz godina, uprkos svemu. Najpoznatiji vezivni materijal za popunu krunica je cement.
Kao što smo prethodno naveli, danas postoji više vrsta cementa.
Cink fosfatni cement se, na primer, odavno koristi u celom svetu, sigurno više od sto godina. Proces vezivanja se ostvaruje isključivo na principu mehaničkog uklještenja cementa na površinu brušenog zuba, sa jedne, odnosno unutrašnje površine nadoknade, sa druge strane.
Rađeno je zaista mnogo detaljnih istraživanja usmerenih na pronalaženje najboljih materijala koji se lepe tj. vezuju za tvrda zubna tkiva. U praksi se pokazalo da su to cink-fostfatni cement, zatim, kasnije nastali polikarboksilatni, kao i cementi na bazi smola. Objedinjavanjem dobrih mehaničkih osobina karakterističnih za cemente na bazi smola (adhezija i oslobađanje jona fluora specifičnih za glasjonomete) poslednjih godina pojavili su se i hibridi ovih cementa.
Kako su se u stvari ispitivali ovi cementi?
Metode provere uspešnosti cementiranja nadoknada
Stručnjaci, hemičari, protetičari i stomatolozi su radili razna ispitivanja: kako to cement ostvaruje najjaču vezu između brušenog zuba i fiksne nadoknade.
Nakon uzimanja otiska i pravljenja patrljaka nadoknade bi se umetnule u blokove od akrilata pod tačnom zadatim merama (a imajući stalno u vidu gleđnocementne granice) radili su se testovi u tzv. aparatu “kidalici”.
Za ovu metodu određivanja čvrstine cementenog vezivnog dela mere se poluprečnik brušenog zuba (kad se ima u vidu demarkaciona linija i aksijalne površine zuba) i visina patrljka od demarkacione linije do okluzalne površine.
Uzimanje otisaka za modelovanje i izlivanje krunica uglavnom se obavlja od legure nikl-hrom molibdena. Cementiranje se obavlja sa raznim vrstama cementa (cinfosfatni, polikarboksilatni, glasjonomer i glasjonomer modifikovan smolom tzv. hibridni jonomer). Cement se vezuje pri određenom statičkom pritisku (50N u trajanju od 10 minuta).
U spomenutoj kidalici se vrši opterećenje krunice pri određenoj brzini. Vrednost dobijene retencione sile deli se na površinu patrljka da bi se dobila veličina kontaktne površine brušenog zuba i krunice. Sve su vrednosti izražene u N/mm2. Tako se u stvari u laboratorijama ispituju cementi i njihova uspešna uloga.
Naravno, jačina fiksnih nadoknada za brušene zube meri se kroz otpornost na istezanje cementnih livenih krunica.
Mišljenja o debljini sloja cementa
Različita su mišljenja o debljini sloja cementa u krunici. U svakom slučaju, veoma je važno odrediti razliku u jačini vezivanja aktuelnih vrsta cementa. Svaki stomatolog pre nego pristupi izradi krunica trebalo bi da pročita i istraži ove razlike jer nauka napreduje i svako istraživanje će dati neka nove ideje, upoznaćete nove materijale za izradu cementa, krunica. Na stručnom licu je da sam dođe do zaključka da li je cement na bazi smole bolji od cink-fosfatnog ili hibridnog jonomer cementa.
Mora se pratiti i stanje pacijenta i onaj stepen aktiviranja acidobazne reakcije koja je itakako važna u stvaranju snažne veze između krunice i zuba.
Hemičari su dokazali da je važno pratiti osobinu penetracije i impregnacije monomera (deo cementa) unutar površinskog sloja dentina za kojim sledi proces polimerizacije. Tako se formira dentinsko polimerna struktura, hibridni sloj, koji je, kažu stručnjaci, presudan za dugotrajnu vezivnu osobinu cementa.
