Produženje starosnog veka stanovništva, do kojeg je došlo poslednjih decenija XX veka, nažalost, nije uvek praćeno i adekvatnim kvalitetom starosti savremenog čoveka.
Činjenica je da je starost neminovno praćena slabljenjem svih čovekovih funkcija, da su njegove reakcije usporene, da se čak i onda kada nije drastično ugrožen bolestima, često umara, a i da su bolesti u stvari neminovni zajednički imenitelj starosti.
Nekada manje, nekada više, nekada bezazlenije, nekada nimalo bezazlene, bolesti su sastavni deo života starog čoveka, a činjenica je da sa ulaskom u duboku starost čovek sve više zavisi od pomoći drugih lica, takođe, manje ili više, što je uslovljeno brojem dijagnoza u njegovom zdravstvenom kartonu.
STAROST – DVE HRONIČNE BOLESTI U KARTONU
Od svih definicija starosti, nekako nam se najupečatljivijom čini ona koja se ne vezuje direktno za godine neke osobe, budući i da relativno mlad čovek može biti veoma bolestan, a svi znamo i za dobrodržeće jako stare ljude, već se smatra starim onaj ko ima najmanje dve dijagnoze hroničnih bolesti.
U najtežoj situaciji, inače, su stari, nepokretni i oni koji imaju teška hronična oboljenja. Oni najčešće mogu da se oslone jedino na pomoć svoje porodice.
Nisu, međutim, ni sve porodice u situaciji da brinu o svojim starijima, što usled manje ili veće fizičke udaljenosti, što zbog materijalnih ograničenja posebno izraženih s narastanjem ekonomske krize ili rastrzanosti mlađih članova porodice, između realnih obaveza koje često podrazumevaju obavljanje dva ili više poslova, zarad pukog preživljavanja i egzistencijalnu brigu o njihovoj primarnoj porodici, pre svega deci.
A opet, ni svi stari nisu u takvom materijalnom stanju da mogu sebi priuštiti mogućnost angažovanja nekog lica koje bi im pomoglo u obavljanju svakodnevnih radnji.
IZMEĐU POTREBA I MOGUĆNOSTI
Država se obavezuje da takvim licima, kojima je tuđa pomoć neophodna, obezbedi pomoć medicinskih sestara i geronto-domaćica, odnosno da im isplati novac kako bi bili u mogućnosti da sami angažuju osobu koja bi im pomogla u kući.
Praksa pokazuje, međutim, da sve to funkcioniše delimično, na šta utiče najpre pomenuta ekonomska kriza i besparica, a zatim i dugi niz ostalih otežavajućih faktora, počevši od nedovoljnog broja medicinskih sestara zaposlenih u službama kućne nege, što je takođe vezano za ekonomske, odnosno finansijske faktore.
Kontinuiranom zdravstveno-socijalnom zaštitom pacijenata bavi se Služba kućnog lečenja, koja postoji pri domovima zdravlja u svim mestima sa preko 25.000 stanovnika. Prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti i Pravilniku o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, kućno lečenje je opravdano i medicinski neophodno onda kada je od strane izabranog lekara ili doktora specijaliste indikovana primena parenteralnih lekova i medicinskih i rehabilitacionih procedura, koje od strane zdravstvenih
radnika mogu da budu pružene u kućnim uslovima, nepokretnom osiguranom
licu ili onom čije kretanje zahteva tuđu pomoć i kao nastavak bolničkog lečenja.
Oboleli u terminalnoj fazi bolesti, nepokretni i pokretni pacijenti kojima je neophodna pomoć drugog lica, imaju prava na obezbeđenje kućnog lečenja.
UZ UPUTU IZABRANOG LEKARA
Inače, pacijente na kućno lečenje upućuje izabrani lekar, koji daje uput pacijentu za koga oceni da ne može sam da brine o sebi, i taj uput je neophodan prilikom njegovog dolaska u Službu kućnog lečenja,
odnosno prilikom prvog dolaska člana pacijentove porodice.
Lekari u Službi za kućno lečenje, medicinsku negu i palijativno zbrinjavanje, osim lekarskih pregleda, pacijentima na terenu pružaju usluge sprovođenja imunizacije, a specijalisti: internista, fizijatar i psihijatar obavljaju specijalističko-konsultativne preglede.
Medicinske setre i medicinskih tehničari pružaju na terenu usluge obrade površne rane, previjanja, davanja injekcija i infuzija, kateterizacije bešike i promene katetera, uzimanja krvi iz vene.
Njihov posao je i zdravstvena nega obolelih i nepokretnih i prevencija i tretman dekubitisa, uzimanje briseva za bakteriološki pregled, kao i individualni zdravstveno-vaspitini rad.
Sociolog, kao zdravstveni saradnik u Službi za kućno lečenje, radi socijalnu anketu na terenu, socioterapijsku i individualnu seansu, sarađuje sa službama i stručnjacima socijalne i zdravstvene zaštite, a pruža i socioterapijski tretman u školi, porodici i preduzeću, i obavlja informativne intervjue.
Pacijenti privremeno vezani za krevet, osim traženja naknade za tuđu negu i pomoć, kako bi sami obezbedili neko lice koje će im pružiti potrebne usluge (bez garancije da će tu naknadu i dobiti), imaju mogućnost i da uz lekarski uput traže negu od strane medicinskih sestara iz Zavoda za gerontologiju.
MANJAK MEDICINSKIH SESTARA
Osim nedostatka finansijskih sredstava za rešavanje zahteva svih starih lica koja očekuju pomoć države u pogledu obezbeđenja kućne nege, poslednju deceniju alarmantna je situacija nepostojanja dovoljnog broja medicinskih sestara i medicinskih tehničara na ovim poslovima, konstatuju iz kućne nege Eliksir.
Imajući u vidu drastične razlike između plata za isti posao u zemlji i u zemljama Zapadne Evrope, sasvim je razumljiv enorman broj sestara koje napoštaju posao ovde i bave se nego starih i bolesnih lica u inostranstvu. Što u državnim institucijama, što u privatnim domovima pacijenata, one egzistenciju svojih porodica obezbeđuju negujući tamo stare, bolesne manje ili više, pokretne i slabo pokretne, ali daleko bolje plaćene nego u Srbiji.
Stoga se, uz pitanje funkcionisanja mnogih specijalističkih službi, u vrlo skoro vreme, postavlja i pitanje funkcionisanja Službe kućne nege, već za koju godinu.
