Kako se polagala vožnja u Jugoslaviji šezdesetih godina

Na početku da napomenemo da se za ovih pedeset godina ništa strašno bitno nije promenilo u vezi sa pravilima vožnje motornih vozila, saobraćajnim znacima i u samoj teoriji.

Vidljive promene su definitivno u oblasti zakonskih normi i postupanja prilikom prekršaja u saobraćaju kao i u ograničenju brzine.

Obuka za vozače je uglavnom bila i ostala ista, a to je – učenje teorije i polaganje testova praćeno časovima vožnje. Osnova je ostala, naravno, potpuno ista, bez obzira na milion novih modela i vrsta motornih vozila.

U bivšoj Jugoslaviji napisani su veoma praktični priručnici za polaganje vožnje B kategorije koji su počinjali motivacionim pasusom iz koga vam prenosimo citat:

„Svaki mlad, zdrav i savremen čovek treba i može da nauči šofiranje. Dobar šofer pored predviđenih uslova za šoferski ispit treba da ima prirodne podobnosti za šofiranje, bistrinu za brzo shvatanje, prisebnost pri vožnji i odlučnost u kritičnim momentima.

Sem ovih urođenih osobina, koje se mogu vremenom steći, šofer treba da je uredan, savestan i pošten, ne sme biti pijan, umoran, bezdušan i grub.

Šofer treba da oseća kola i motor, da ima dobro uvo i dobro oko. Nije veština voziti brzo, već dobro i sigurno, to je odlika iskusnog šofera. Čuvaj se rđavog šofera i  raskrsnice, brze mašine i krivine“. (Svet. A. Đorđević, „Voženje automobila„, 1950)

 

Obuka šofera. Teorijska i praktična nastava

 

Nastava i obuka šofera tih davnih godina trajala je od 6 do 9 meseci, teorijska nastava do 4 meseca a nakon toga obuka sa praktičnom vožnjom. Za to vreme bi polaznik kursa dobro upoznao motorna vozila i izvozio ukupno od 30 do 35 časova. Teorijska nastava se izvodila u učionicama sa pomoćnim učilima, u to vreme dostupnim, dakle – uz slike, sa originalnim delovima motora i modelima automobila.

Poneki predavači bili su mišljenja da je budućim šoferima veoma bitno znanje matematike, fizike, hemije, tehnologije goriva i materijala, pa se često teorijska obuka proširivala i dopunjavala bitnim pojedinostima iz ovih nauka.

Temeljna obuka

Naravno, predavač je na prvim časovima držao nastavu o osnovama automobila, koja je u stvari obuhvatala poznavanje konstrukcije i funkcije mehaničkog vozila. Početnik bi morao dobro sa nauči svaki pa i najmanji deo automobila: o motoru da nauči sve o položaju, sagorevanju gasa, delove motora i povezanost sa svim ostalim delovima; o kvačilu, menjaču, kočnicama i upravljaču da ne govorimo.

Svaki delić automobila i njihova sprega morala se znati i tome nije bilo zbora.

Početna obuka se uz uputstvo i savet početnicima sastojala iz pravilnog paljenja i gašenja motora, pokretanja automobila, menjanja brzina u mestu, upoznavanje sa funkcijama menjača i njihovim nazivima i na kraju samo upravljanje, kočenje, zaustavljanje i kretanje u nazad.

Okretanje automobila i manevrisanje su dolazili na red nekoliko časova prethodne obuke, prestrojavanje, parkiranje i garažiranje su dakako, bili obavezni.

Interesantan detalj je da se pod garažiranjem podrazumevalo: čišćenje motora petrolejem, pranje svećica, kablova, karburatora, čišćenje spona i kočnica i pregled svih električnih uređaja.

Spremanje automobila je podrazumevalo barem nedeljno dopuniti ih uljem, dopuniti rezervoar goriva, dopuniti hladnjak sa vodom, krpljenje rezervnih guma i pregledanje akomulatora. Sve manje popravke  rađene su u garaži, a veće naravno u auto radionicama.

Posebna stavka je bila održavanje automobila tj. podmazivanje po određenoj tablici  i uredno rukovanje i vožnja.

Obuka u vožnji izvodila se u „manježu“ iliti na poligonu 1/4 vremena i 3/4 vremena na putevima u gradu. Pored metodične i postupne obuke učenici-šoferi trebalo je da poznaju saobraćajne propise, signale i znake, a po mogućstvu i da čitaju saobraćajne karte i planove.

Praktičan rad se izvodio u garaži i radionici gde se pored upoznavanja sa automehaničarskim alatom polaznici učili turpijanje, lemljenje, brušenje ventila, glačanje ležišta, rasklapanje i sklapanje motora, regulisanje ventila, karburatora i kvačila, kočnica, osvetljenja, lepljenje i nameštanje guma i punjenje akomulatora.

Teorija i praksa činile u stručnu spremu šofera.

Priručnik „Škola za vozače“

Šezdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji je postojao priručnik objašnjavaju nam iz auto škole Fest, „Škola za vozače“ / za kategorije vozača A, B, C, D, E, F, koji je bio obavezna literatura odakle su učili svi vozači i koji je na jednom mestu donosio sve potrebne informacije i propise.

Knjiga je namenjena kako vozačima, tako i nastavnicima u auto-školama za njihov rad sa učenicima. U njoj su veoma jasno naznačeni propisi o vozačima motornih vozila, o registraciji motornih vozila i prikolica, o uslovima kojima moraju odgovarati vozila, o saobraćajnim znacima na javnim putevima i propisima o saobraćaju za sve vrste motornih vozila.

Poseban deo odnosio se na poznavanje motornih vozila i tehniku poznavanja automobila i praktična obuka vozača (sa osnovnim pravilima pokretanja, menjanja brzine, zaustavljanja, parkiranja itd.) kao i obuka vozača motocikla i traktora.

Što se tiče detalja, možemo reći da i nema nekih ogromnih promena u pravilima vožnje motornog vozila. Ista su pravila kod prava prvenstva prolaza, mimoilaženja i preticanja, važe isti saobraćajni znaci i dopunske table (znaci opasnosti, obaveštenja kao i svetlosni znakovi).

Ono što se jesto malo izmenilo je njihov dizajn i oblik. Izmenile su se dozvoljene brzine kretanja na javnim i auto putevima, zakoni u vezi krivičnih dela ugrožavanja saobraćaja na javnim putevima, kao i značenje uloge saobraćajnog policajca na raskrsnicama jer su njegovu ulogu već dvadesetak godina preuzeli naravno – semafori.

Uputstva šoferima

A sada evo nekoliko zaista odličnih i korisnih saveta u rubrici koja se zove uputstva šoferima:

„Ne sedaj za volan mamuran, bolestan i umoran jer te mašina može zaneti i uspavati“

„Za volanom sedi komotno i pravilno i ne puši – naročito pri brzoj vožnji i živom saobraćaju u gradu“

„Osmotri sve sprave i instrumente da se uveriš o ispravnosti mašine i kola“

„Pri polasku isprobaj i kočnice i upravljač“

„Ne koči na krivini i kad je put klizav jer će se kola više zanositi. Koči pre krivine, a na krivini dodaj gas naročito ako su vučni prednji točkovi“

„Pazi na saobraćajne znake, signale i propise – neznanje nikog ne opravdava“

„Čuvaj se besnih šofera i početnika, iako si sasvim siguran u sebe i u svoj automobil“

„Pomogni drugog u neprilici i nesreći jer se to može i tebi desiti“

Obavezno i poznavanje vrste puteva

U delu priručnika koji se odnosi na vožnju na putevima daju se stroge proporcije i parametri koji definišu međunarodne, državne, okružne, seoske i auto-strade.

Za svaki od njih svaki šofer je morao znati tačan sastav podloge, širinu kolovoza, uzdužni nagib i informacije o protoku saobraćaja; pored svega ovoga obavezno je bilo naučiti i malo mehanike – o atheziji ili pripijenosti guma raznim podlogama kao i o svim posebnim karakteristikama podloga i signalima na njima.

Stroga pažnja se savetovala vožnji na „rđavom putu“ (talastast put, usečen put, uzan put, kamenje na putu, izlokan put) kao i vožnja po klizavom terenu, po snegu i ledu, po magli i blatnjavim drumovima.

Ko je dobro prošao ovu obuku bio je spreman u svako doba snaći se u mimolilaženju, ukrštanju, vožnji na uzbrdicama, nizbradicama, u predelima sa maglom u klisurama i seoskim predelima (preko rečica, železničkih pruga, pontonskih mostova i slično.)

Za vožnje u gradu vodilo se posebno računa jer je posle rata veliki broj ljudi došlo iz sela u gradove i nisu dobro poznavali urbanu mrežu ulica, pravila ponašanja u naseljima i pojam javnog saobraćaja, njegovog reda, uloge i bezbednosti.

Predavači su zato u auto-školama mnogo pažnje posvetili teorijskoj i praktičnoj obuci i savetima, među kojima su bili sledeći:

„Pazi pri obilaženju tramvaja da neko iza ovoga ne ispadne iza samih kola“, „Izbegavaj da voziš tramvajskim šinama jer ove seku gume i zanose kola“,  „Ne zadržavaj se s kolima u živim i u tesnim ulicama već na obeleženim mestima za parkiranje“, „Ne pristaj s kolima uz sam trotoar jer ivičnjak cepa gume i točkovi se teško odvajaju“, „Zabranjeno je voziti kola trotoarom, stazom za pešake, preko parkova i šetališta“.

Brzina kretanja motornih vozila u gradovima i naseljenim mestima bila je za putničke automobile do 30 km/h, teretnih automobila do 20 km/h, autobusi su mogli voziti do 20 km/h, a bicikli do 15 km/h. Tokom zimskih meseci svaka od ovih brzina smanjivala se za 10 km/h.

Redovne dužnosti šofera

Pored propisanih zakonskih normi koje su se ticale potpunog popisa vozača, stručnih zanatlija i radionica, propisane su i sledeće redovne dužnosti šofera:

registracija vozila ne samo ličnih automobila, autobusa, traktora, prikolica i motocikala, već i svih vrsta bicikala, i to na početku svake kalendarske godine, zatim

tehničko stručni pregled u januaru i julu,

ispit za šofera i motociklistu (od navršene 18 godine).

About the author

Bloger

Bloger

Obožava dobre sadržaje.

View all posts

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *