Vladislav Petković Dis je nesumnjivo najznačajnija ličnost srpskog modernizma. Rođen je 1880. godine u Zablaću kod Čačka gde završava i prvih 6 razreda osnovne škole, a umro je 1917. godine kod Krfa.
Bio je privremeni učitelj u selu od 1902. godine, a 1903. dolazi u Beograd. U ovom periodu je objavio svoje prve pesme u časopisima ,,Nova iskra“ i ,,Srpski književni glasnik“ u Beogradu i ,,Brankovo kolo“ u Sremskim Karlovcima. Sa pesnikom i prijateljem Simom Pandurovićem 1905. godine uređuje ,,Književnu nedelju“. Međutim, u odnosu na Simu, Dis nije imao izuzetno visoko obrazovanje.
Život i deo poezije Vladislava Petkovića Disa ostali su nepoznati iako on zauzima istaknuto mesto u srpskoj poeziji dvadesetog veka. Poznato je samo da su ga u životu pratili porazi i padovi i da je najveći deo slobodnog vremena živeo boemskim načinom života.
Zbog nedostatka novca napisao je samo dve zbirke pesama, i to su ,,Utopljene duše“ objavljene 1911. kada se i ženi Hristinom Tinkom i ,,Mi čekamo cara“ objavljena 1913. godine. On je pesnik sumornog raspoloženja, očaja, a izraz mu je setan i muzikalan.
Mnoge velike i poznate ličnosti u srpskoj književnosti su pisali o Disu. Jedan od njih je Todor Manojlović koji je o njemu pisao najbolje tekstove. Međutim, Dis nije prisutan ni u ,,Antologiji“ Bogdana Popovića, ni u ,,Istoriji“ Jovana Skerlića.
Prva antologija u kojoj se Dis pominje je ,,Antologija“ Milivoja Pavlovića iz 1917. godine u Nici koju je pisao za potrebe srpskih đaka u školama. Takođe, u redovnom tomu ,,Srpske književne zadruge“ je objavljena Antologija Svetislava Stefanovića iz 1943/44. gde se nalaze tri Disove antologijske pesme.
Kada govorimo o Disu, gotovo je nemoguće ne pomenuti Skerlića i njegov odnos prema Disovoj poeziji. Tekst ,,Lažni modernizam u srpskoj književnosti“ pojavio se u knjizi ,,Pisci i knjige V“ u Beogradu 1964. godine, a najpre je objavljen u časopisu ,,Srpski književni glasnik“ 1912. godine.
Skerlić u ovom tekstu vrlo oštro kritikuje poeziju Vladislava Petkovića Disa. On smatra da je Dis jedan od onih ljudi koji sebe smatra ,,fatalnim čovekom“ iako je on zapravo Zlo, Porok, Prokletstvo, Fatalnost, Kajin i Sotona.
Dis ciklusima svojih pesama daje pogrebno-simbolističke naslove: ,,Kuća mraka“, ,,Umrli dani“, a pesmama: ,,Kob“, ,,Grobnica lepote“, ,,Nirvana“, ,,Raspadanje“.
On drugima prepušta da budu vedri i jasni, a sebi poručuje:
,,Neka sve bude za mene tajna gledana kroz podrumski prozorčić“.
Jovan Skerlić kaže da Disove cele pesme obično nemaju smisla i smatra da čak ni sam pesnik ne bi mogao da precizno odredi smisao pesama ili ,,besciljne gomile praznih reči“.
On takođe smatra, s prisutnom dozom ironije, da je Dis transcedentalna pojava – da poseduje čula koja drugi ljudi nemaju i da je jedini pesnik koji je video vazduh, a sve to zbog sledećih Disovih stihova:
,,I tad pitah vazduh, tražeć’ kakva traga, ali reči tvoje nisam mog’o naći“.
Skerlić je vrlo oštar i kada kaže da poezija Vladislava Petkovića Disa nije poezija duševnog bola već duševne bolesti.
Zapravo, Skerlić Disa najviše prekori zbog toga što smatra da je on jedan običan podražavalac i da u njegovoj poeziji nema spontanosti i iskrenosti, što se u poeziji najviše zahteva.
,,On je nekultivisan čovek koji je malo čitao i malo znao, nije se makao dalje od Zemuna i manje nego iko je u stanju da nam da nov izraz moderne duše koja treba da bude intelektualna. Njegova poezija je gruba imitacija, dekadenstvo nikada nije bilo lepa stvar, ali je Petković oterao do krajnjih granica apsurda i dao je svoju prostačku karikaturu“.
Mišljenje Jovana Skerlića o Disu može se predstaviti sledećim rečima: ,,Njemu je prošlo trideset godina, i kada čovek u tom dobu objavljuje ovakve knjige, od njega treba dići ruke. Njega ne treba ni osuđivati, jer je on, budući jedna žrtva literature, pre za žaljenje no za osudu. Predstavlja sam sebe, tipskog bolesnika od literaturisa, nesrećni čovek u čiju je slabu glavu udarilo jako vino literature“.
Važno je pomenuti i njegove najpoznatije pesme: ,,Himna“, ,,Naši dani“, ,,Nirvana“, ,,Razumljiva pesma“ i neprevaziđena ,,Možda spava“, koja je ljubavna pesma u kojoj se ne peva o konkretnoj već o transcendentalnoj ljubavi u kojoj je san sav sazdan od nagoveštaja i slutnji.
Drugi Disov kritičar, dramatičar Momčilo Milošević piše:
„Najlepši izraz i jedno široko osećanje sveta izneo je Dis u „Nirvani“. Noseći u sebi jedno čisto kosmičko osećanje, pesnik oživljava tu celu prirodu“.
Za razliku od onih koji su osuđivali Disovu poeziju, Svetislav Stefanović je stao u odbranu Disa, a Vinaver je, kao odgovor na Skerlićevu kritiku govorio da se njemu dopada samo ono što blista.
Dragiša Vitošević je smatrao da Dis nema nimalo oseben jezik i da se on kretao među javom i međ’ snom.
Vreme je najviše provodio po kafanama te je ostao u sećanju kao jedna od najosobenijih figura slavne beogradske boemije s početka ovog veka.
Ipak, bez obzira na grube i negativne reči koje su kritičari imali da kažu o Disu, njegova prva pesnička zbirka „Utopljene duše“ ostaće u našoj lirici kao zbirka od značaja za duhovna nastrojenja toga vremena, koje se možda nikad neće više ponoviti u književnom razvoju našeg naroda.
Napisala Dubravka Karadarević, lektor u prevodilačkoj agenciji Libra.
